’Bog čini velika dela‘ — kako sam se uverio u to

Ispričao Moris Radž

Moja porodica, kao i hiljade drugih imigranata, bežala je pred jednim od najsvirepijih napada u Drugom svetskom ratu. Danima smo putovali kroz gustu burmansku džunglu, spavajući noću pod drvećem. Imao sam devet godina. U malom zavežljaju na leđima nosio sam sve svoje stvari. Ali to je bio samo početak.

BILO je to 1942. Svet je bio u ratu, a mi smo bežali od japanske vojske koja je nadirala. Upravo je izvršila invaziju na Burmu, današnji Mjanmar, zauzimajući naftna polja grada Jenangjaunga. Pre nego što smo uspeli da dođemo do granice sa Indijom, japanski vojnici su nas sustigli i prisilili da se vratimo kući.

Kada sam bio dečak, živeli smo u Jenangjaungu, gde je otac radio u burmanskoj naftnoj kompaniji. Nakon japanske okupacije, britanski ratni avioni su neprestano bombardovali bogata naftna polja Jenangjaunga. Jednom smo se tri dana skrivali u rovu dok su bombe padale svuda oko nas. Na kraju smo čamcem prebegli u Sale, mali grad na reci Ejarvadi, to jest Iravadi. Bili smo srećni što smo živi i ostali smo tamo do kraja rata.

Nakon tragedije upoznajem istinu

Moj mlađi brat se rodio 1945. godine, kada se završio Drugi svetski rat. Otac je bio presrećan što je dobio dete u starosti. Ali njegova radost nije dugo trajala. Moj brat je umro kada je imao samo tri meseca. Ubrzo nakon toga, i otac je umro od tuge.

U želji da me uteše, prijatelji su mi rekli da je Bog uzeo mog oca i brata da bi bili s njim na nebu. Tako sam čeznuo da budem s njima! Moja porodica je odlazila u katoličku crkvu gde sam kao dete dobijao versku pouku. Bio sam poučen da sveštenici i časne sestre odmah idu na nebo, dok ostali moraju da prođu kroz čistilište, mesto privremenih muka gde bivaju očišćeni od svojih greha. Odlučan da budem sa svojim ocem i bratom, rešio sam da se upišem u katoličku svešteničku školu u Majmiju, današnjem Pjin U Linu, koji je udaljen 210 kilometara od našeg mesta.

Za upis u tu školu bilo je neophodno dobro opšte obrazovanje. Kao imigrant, išao sam u školu samo dve godine. Zatim su tokom rata sve škole bile zatvorene. Kasnije su ponovo otvorene, ali naša porodica je bila u teškoj finansijskoj situaciji. Majka je brinula ne samo o moja dva brata i meni, već i o troje male dece svoje pokojne sestre. Nije više imala dovoljno sredstava da nas školuje.

Moj stariji brat se zaposlio, a ja sam imao samo 13 godina i još nisam mogao da  radim. Moj stric, Manuel Nejtan, živeo je u Čauku, gradu blizu Salea. Razmišljao sam: ’Ako odem od kuće, biće jedna gladna usta manje.‘ Zato sam otišao u Čauk da živim sa stricem.

Nisam znao da je stric kratko pre toga došao u kontakt s Jehovinim svedocima i da je žarko želeo da prenese drugima ono što je saznao iz Biblije. Malo-pomalo mi je pričao o tome, počevši sa objašnjenjem molitve Očenaš. Ona započinje rečima: „Oče naš, koji si na nebesima, neka se sveti ime tvoje“ (Matej 6:9, 10).

„Dakle, Bog ima ime“, objasnio mi je stric. „A to ime je Jehova.“ Zatim mi je u Bibliji pokazao Božje ime. Želeo sam da naučim nešto više. Ali nisam dobro čitao, čak ni na svom maternjem tamilskom jeziku, a Biblija i biblijska literatura mog strica bile su na engleskom, koji nisam dobro znao. I pored niskog obrazovanja, s vremenom sam razumeo biblijska učenja (Matej 11:25, 26). Oči su mi se otvorile i uvideo sam da se mnoga učenja kojima sam ranije poučen ne temelje na Bibliji. „Striče“, rekao sam na kraju, „ovo je istina!“

Kada sam imao 16 godina, počeo sam drugima da prenosim ono što sam saznao. U to vreme je bilo samo 77 Jehovinih svedoka u Mjanmaru. Nedugo zatim, Robert Kirk, Svedok koji je služio kao misionar u glavnom gradu Rangunu, današnjem Jangonu, posetio je mog strica u Čauku. Rekao sam mu da sam predao svoj život Jehovi. Tako sam se 24. decembra 1949. krstio u reci Ejarvadi u znak predanja Bogu.

Savladavanje poteškoća

Ubrzo nakon toga, preselio sam se u Mandalaj da bih pronašao odgovarajući posao. Moj cilj je bio da postanem pionir, kako se nazivaju punovremeni propovednici Jehovinih svedoka. Jednog dana dok sam gledao fudbalsku utakmicu, srušio sam se i telo je počelo da mi se grči. Oboleo sam od epilepsije i morao sam da se vratim kući kako bi porodica brinula o meni.

Napadi su se povremeno javljali u narednih osam godina. Kada se moje zdravstveno stanje popravilo, mogao sam da se zaposlim. Iako me je zbog slabog zdravlja majka odvraćala od punovremene službe, jednog dana sam joj rekao: „Ne mogu više da čekam. Želim da budem pionir. Jehova će se brinuti o meni!“

Godine 1957. preselio sam se u Jangon i počeo da služim kao pionir. Za divno čudo, napade epilepsije nisam imao narednih 50 godina, sve do 2007. Sada ih pomoću lekova držim pod kontrolom. Zatim sam 1958. naimenovan za specijalnog pionira, što znači da sam svakog meseca provodio 150 sati u delu propovedanja.

Moja prva dodela bila je Džonša, selo koje se nalazi oko 110 kilometara severozapadno od Jangona. Tamo je jedna mala grupa čitala našu biblijsku literaturu i želela da sazna nešto više. Kada smo Robert i ja stigli, okupilo se mnoštvo ljudi. Odgovarali smo na njihova brojna biblijska pitanja i pokazali im kako mogu voditi sastanke na kojima se proučava Biblija. Neki od njih su nam se ubrzo pridružili u propovedanju. Bio sam zamoljen da ostanem u tom selu. Za samo nekoliko meseci, od te male grupe nastala je jedna napredna skupština. Danas u  tom području ima više od 150 Jehovinih svedoka.

Kasnije sam služio kao putujući nadglednik, posećujući skupštine i grupe u udaljenim područjima širom Mjanmara. Prešao sam bezbroj kilometara idući po prašnjavim putevima na natovarenim kamionima, probijao se kroz džungle, plovio rekama i pešačio preko planinskog područja. Iako fizički nisam bio jak, osetio sam da mi je Jehova davao snagu da nastavim (Filipljanima 4:13).

„Jehova će ti pomoći“

Potom sam 1962. pozvan da služim u predstavništvu Jehovinih svedoka u Jangonu, gde mi je Robert pružio potrebnu obuku. Ubrzo su državne vlasti naredile da svi misionari iz inostranstva napuste Mjanmar i za samo nekoliko sedmica oni su otišli. Na moje iznenađenje, ja sam dobio zaduženje nadglednika.

’Kako ću obavljati ovaj posao?‘, pitao sam se. ’Nisam obrazovan i nemam iskustva.‘ Primetivši moju zabrinutost, nekoliko starije braće mi je reklo: „Morise, nemoj da brineš. Jehova će ti pomagati. I mi smo svi uz tebe.“ Njihove reči su bile veliko ohrabrenje za mene. Nekoliko meseci kasnije, trebalo je da sastavim godišnji izveštaj dela propovedanja u Mjanmaru za Godišnjak Jehovinih svedoka za 1967. Taj zadatak sam obavljao narednih 38 godina. Uvek iznova sam se uveravao da Jehova zaista upravlja našim delom.

Na primer, kada sam podneo zahtev za mjanmarsko državljanstvo, nisam imao da platim 450 kjata, * tako da sam to odložio. A onda me je jednog dana, dok sam prolazio pored kancelarije firme u kojoj sam radio godinama ranije, ugledao moj bivši šef. Povikao je: „Hej, Radž, dođi po svoj novac. Zaboravio si da uzmeš otpremninu kada si odlazio.“ To je iznosilo 450 kjata.

Dok sam odlazio iz kancelarije, razmišljao sam za šta bih sve mogao iskoristiti tih 450 kjata. Ali pošto mi je tačno toliko novca trebalo za državljanstvo, zaključio sam da je Jehovina volja da ga upotrebim za to. Pokazalo se da je to bila najbolja odluka. Kao državljanin, mogao sam ostati u zemlji, slobodno putovati, uvoziti literaturu i obavljati druge važne poslove povezane s našim delom propovedanja u Mjanmaru.

Kongres na severu

Pošto je do 1969. delo brzo napredovalo u gradu po imenu Mjitkjina na severu Mjanmara, odlučili smo da tamo održimo kongres. Međutim, najveći problem predstavljalo je organizovanje prevoza za sve Svedoke koji bi došli sa juga. Molili smo se i zatim od Mjanmarske železnice zatražili rezervaciju za šest putničkih vagona. Na naše veliko iznenađenje, zahtev nam je odobren.

S vremenom smo izvršili sve potrebne pripreme za kongres. Na dan kada je trebalo da stignu delegati, otišli smo oko podneva na železničku stanicu, očekujući da voz stigne u pola tri. Dok smo čekali,  šef stanice nam je uručio telegram u kom je stajalo: „Šest vagona Jehovinih svedoka otkačeno je od kompozicije.“ Rekao je da voz ne može vući uzbrdo dodatne vagone.

Šta smo mogli učiniti? Prvo smo pomislili da odložimo kongres. Ali to bi podrazumevalo ponovno traženje brojnih dozvola, za šta bi bile potrebne sedmice. Upravo dok smo se usrdno molili Jehovi, voz je stigao na stanicu. Nismo mogli verovati svojim očima — svih šest vagona s Jehovinim svedocima bilo je tu! Svi su bili nasmejani i mahali su nam. Kada smo ih pitali šta se desilo, jedan od njih je objasnio: „Šest vagona je zaista otkačeno od kompozicije, ali ne naših šest!“

Od 1967. do 1971. broj Jehovinih svedoka u Mjanmaru se udvostručio na skoro 600. Zatim je 1978. predstavništvo preseljeno u jednospratnu zgradu. Dvadeset godina kasnije, broj Svedoka se povećao na više od 2 500. Objekti podružnice su ponovo prošireni i 22. januara 2000. Džon Bar, član Vodećeg tela Jehovinih svedoka, došao je iz Sjedinjenih Država i održao govor za posvećenje dvospratne zgrade s kancelarijama i stanovima koja se i danas koristi.

Osvrt na blagoslove

Danas ovde u podružnici u Jangonu živi i radi 52 dobrovoljca, a oko 3 500 Jehovinih svedoka služi u 74 skupštine i grupe širom zemlje. Na moju veliku radost, i moja draga majka je takođe postala Jehovin svedok 1969, kratko pre svoje smrti.

Sredinom 1960-ih, pionirka po imenu Doris Ba Ej počela je da radi kao prevodilac u našoj podružnici. Pre toga, godine 1959, pohađala je 32. razred Biblijske škole Galad koja obučava misionare Jehovinih svedoka. Svojom prirodnom lepotom, vedrom naravi i jakom duhovnošću osvojila je moje srce. Venčali smo se 1970. Sve do danas ostali smo verni Jehovi i jedno drugom.

Sada već više od šest decenija vidim Božju ruku u delu propovedanja koje se obavlja u ovoj zemlji. On je zaista veličanstven i dostojan svake hvale. On ’čini velika dela‘, u šta sam se lično uverio tokom svog života (Psalam 106:21).

[Fusnota]

[Slika na 27. strani]

U službi u Rangunu u Burmi, oko 1957.

[Slika na 28. strani]

Putovanje na kongres u Kalemju u Burmi, krajem 1970-ih

[Slika na 29. strani]

Prelepi objekti naše nove podružnice koji su posvećeni 2000.

[Slika na 29. strani]

Sa Doris danas

[Slika na 29. strani]

Zajedno u službi od kuće do kuće