Pismo sa Madagaskara

Zvučalo je kao prelepa melodija

MOJ suprug i ja bili smo na putu do naše nove misionarske dodele — ostrva Madagaskar. Oprostili smo se od porodice i prijatelja i potisnuli suze i strahove, uzdajući se da nas Jehova šalje tamo gde ćemo moći da donesemo plod.

Nikada nećemo zaboraviti prvi sastanak na našoj novoj dodeli. Izgledalo je kao da brat koji vodi Razmatranje Stražarske kule diriguje simfonijskim orkestrom. Naše razumevanje jezika bilo je toliko oskudno da su reči zvučale kao prelepa melodija. Proći će još mnogo vremena pre nego što budemo mogli da razumemo ono o čemu se govori!

Kada sam prvi put razumela jedno potpitanje na sastanku, nehotice sam odgovorila naglas. Oni koji su sedeli pored mene čuli su to, a ja sam morala rukama da prigušim smeh. Bilo mi je neprijatno, ali sam bila i uzbuđena jer sam konačno nešto razumela.

Umesto da ja budem primer drugima u službi, osećala sam da je meni potrebna pomoć. Braća i sestre su mi pomogli da pripremim prezentaciju koja će se lako razumeti, uputivši me šta da kažem i koje stihove da pročitam.

Kada sam jednom prilikom bila u službi, neko dete je počelo da uzvikuje: „Vazaha! Vazaha!“ To je uobičajen malgaški izraz koji znači „stranac“. Ubrzale smo korak nadajući se da mu se ostala deca neće pridružiti. A onda je drugi dečak prekorio onog koji je vikao. „Ona nije stranac“, rekao je, „ona govori naš jezik!“ Sestra koja je bila sa mnom morala je da mi prevede šta su rekli jer su pričali i suviše brzo. Ipak, bilo mi je veoma drago. Konačno sam na ostrvu počela da se osećam kao kod kuće.

Više puta kada sam bila usamljena, osetila bih dodir nečije male ruke i  spustivši pogled ugledala nasmejano lice, veoma srećno što me vidi iako nismo mogli dobro da se sporazumemo. Mladi u skupštini su divan blagoslov od Jehove. Mlada sestra Hasina postala je moj lični prevodilac. Kad niko drugi ne razume šta hoću da kažem, ona razume. Često mi priskače u pomoć kada pokušavam da razgovaram s prijateljima u skupštini, objašnjavajući im šta sam zapravo mislila.

Moj suprug i ja smo pripadali skupštini koja je trebalo da se podeli na dve nove. Zato je neke biblijske studije trebalo predati drugima jer su te osobe živele na području druge skupštine. Jedna sestra je želela da preuzmem jedan njen studij. Plašila sam se, tvrdeći da još nisam spremna, ali ona je bila veoma uporna. Uverila me je da uz Jehovinu pomoć mogu uspeti. Nežnim, ljupkim pogledom i najjednostavnije što je mogla rekla mi je da ću uskoro moći da poučavam druge onako kako bih želela. Te reči su me veoma ohrabrile.

Žena s kojom sam tada počela da proučavam dobro napreduje. Jednog dana, dok sam bila napolju, čula sam kako me doziva po imenu. Ona i njen suprug krenuli su da ozakone svoj brak. On je počeo da proučava Bibliju i postavili su nekoliko duhovnih ciljeva koje žele da ostvare, uključujući i krštenje. Bila sam veoma srećna zbog toga, iako znam da to nije moja već Jehovina zasluga, jer on privlači ljude k sebi.

Mnogo smo naučili na našoj novoj dodeli. Iako nam nedostaju prijatelji i porodica, imamo utisak kao da su u nekom smislu sa nama. Često braći i sestrama pričamo o njima, i sada se čak raspituju za njih. Jedva čekamo vreme kada će se naše „porodice“ sresti i ujediniti.

Još uvek čujem melodiju dok ljudi govore. Ali sada razumem reči. Unapred se radujem vremenu kada ću moći da doprinesem harmoniji te melodije, umesto da je kvarim pogrešnim tonovima koji zaparaju uši poput trube. Isus je rekao: „Ne brinite se, dakle, za sutrašnji dan, jer će sutrašnji dan imati svoje brige“ (Matej 6:34). Zato i dalje učimo „notu po notu“, to jest reč po reč. U međuvremenu, nastavljamo da usklađujemo svoj sluh, um i srce kako bismo rame uz rame služili sa našom brižnom i strpljivom braćom i sestrama sa Madagaskara.

[Slika na 25. strani]

U službi propovedanja sa Hasinom