VI STE uvereni da vaša religija uči istinu o Bogu. Verujete da je život po biblijskim načelima najbolji. Zato je sasvim prirodno što nastojite da te vrednosti usadite u svoje dete (Ponovljeni zakoni 6:6, 7). Ali šta ako ono gubi zanimanje za duhovne stvari dok odrasta? Šta ako počinje da dovodi u pitanje upravo ona verovanja koja je u ranom detinjstvu rado prihvatalo? (Galatima 5:7).

Ako se to dešava, nemojte zaključiti da ste negde pogrešili kao roditelj. Možda su u pitanju neki drugi faktori, kao što ćemo videti. Međutim, zapamtite ovo: Od vaše reakcije može zavisiti da li će tinejdžer biti privučen vašoj religiji ili će se još više udaljiti od nje. Ako mu na tom polju objavite rat, upuštate se u iscrpljujuću borbu, koja je verovatno unapred izgubljena (Kološanima 3:21).

Mnogo je bolje poslušati savet apostola Pavla. On je napisao: „Gospodov rob ne sme da se svađa, nego treba da bude blag prema svima, sposoban da poučava, da se obuzdava kad trpi zlo“ (2. Timoteju 2:24). Kako možete pokazati da ste ’sposobni da poučavate‘ ako vaš tinejdžer sumnja u vaša verovanja?

Kao prvo, pokušajte da razaberete šta utiče na stav vašeg tinejdžera. Na primer:

• Da li je usamljen i smatra da nema prijatelje u hrišćanskoj skupštini? „Pošto sam želela da imam prijatelje, zbližila sam se s društvom iz škole i to je godinama kočilo moj duhovni napredak. Zanimanje za duhovne  stvari izgubila sam najviše zbog lošeg izbora prijatelja i sada zbog mnogo čega žalim“ (Eleonora, 19).

• Da li mu nedostaje samopouzdanje, zbog čega mu je teško da govori o svojoj veri? „U školi sam se ustezao da sa drugovima pričam o svojim verovanjima. Plašio sam se da će na mene gledati kao na čudaka koji čita Bibliju. Svi koji su bili drugačiji bili su odbačeni, a ja nisam želeo da tako prođem“ (Ramon, 23).

• Da li smatra da je previše teško živeti po biblijskim merilima? „Imam osećaj kao da je biblijsko obećanje o večnom životu na vrhu visokog stepeništa, na koje ja još nisam ni zakoračila. Štaviše, nisam ni blizu. Strah od penjanja tim stepeništem toliko je velik da razmišljam o tome da prestanem da se trudim“ (Renata, 16).

Šta muči vašeg tinejdžera? Najbolji način da to saznate jeste da ga pitate. Međutim, pazite da razgovor ne pređe u svađu. Bolje je da poslušate savet iz Jakovljeve 1:19: „Svaki čovek neka bude brz da čuje, a spor da govori i spor da se ljuti.“ Nemojte burno reagovati. Potrudite se da budete ’vrlo strpljivi i vešti u poučavanju‘, baš kao što biste bili s nekim ko nije član vaše porodice (2. Timoteju 4:2).

Na primer, ako vaše dete ne želi da ide na hrišćanske sastanke, pokušajte da saznate šta je pravi razlog. Ali pri tom budite strpljivi. Roditelj u sledećem scenariju neće baš imati mnogo uspeha.

Tinejdžer: Više mi se ne ide na sastanke.

Otac: [oštro] Kako to misliš ’ne ide ti se‘?

Tinejdžer: Tamo se dosađujem!

Otac: To ti misliš o Bogu? Tebi je on dosadan? E pa baš mi je žao! Dokle god živiš pod ovim krovom, ima da ideš s nama — sviđalo ti se to ili ne!

Bog očekuje da roditelji uče decu o njemu i da deca budu poslušna roditeljima (Efešanima 6:1). Međutim, vi ne želite da vaš tinejdžer samo mehanički učestvuje u duhovnim aktivnostima i preko volje ide na sastanke. Ako je ikako moguće, vi biste voleli da bude prisutan umom i srcem.

Više uspeha ćete imati ako razumete pravi razlog za njegov stav. Imajući to na umu, razmotrite kako je ovaj razgovor mogao biti uspešniji.

Tinejdžer: Više mi se ne ide na sastanke.

Otac: [mirno] Reci mi, zbog čega ti se ne ide?

Tinejdžer: Tamo se dosađujem!

Otac: Sedeti na jednom mestu dva sata može biti dosadno. Šta tebi najteže pada?

Tinejdžer: Ne znam... Kao da ne nalazim sebe tu.

Otac: Da li se tako osećaju i tvoji prijatelji?

Tinejdžer: U tome i jeste problem! Ja nemam prijatelje — bar više nemam.  Otkako se moj najbolji prijatelj odselio, prosto nemam s kim da pričam! Svima je lepo, a ja sam uvek po strani!

Time što je naveo svoje dete da se otvori, otac ne samo što je saznao pravi uzrok problema — u ovom slučaju, usamljenost — već je stekao njegovo poverenje i ostavio otvorena vrata za buduće razgovore. (Videti propratni okvir  „Budite strpljivi!“)

S vremenom mnogi mladi shvate da će, ako se izbore s problemom koji preti da ugrozi njihov duhovni napredak, biti mnogo sigurniji kako u sebe tako i u svoju veru. Osmotrimo primer ranije pomenutog Ramona, kog je plašila i sama pomisao na to da u školi kaže da je Jehovin svedok. Kasnije je uvideo da razgovor o veri nije toliko strašan koliko je zamišljao — čak i kada ga zbog toga drugi ismevaju. On priča:

„Jednom me je jedan školski drug ismevao zbog moje religije, zbog čega sam bio veoma napet. Imao sam utisak da ceo razred sluša. Onda sam odlučio da promenim tok razgovora i pitam njega za njegovu religiju. Na moje iznenađenje, on je bio još nervozniji nego ja! Tad sam shvatio da mnogi mladi prihvataju neka verovanja, ali ih ne razumeju. Ja barem umem da objasnim u šta verujem. Zaista, kad je u pitanju razgovor o veri, mojim školskim drugovima treba da bude neprijatno — a ne meni!“

Roditelji i stručnjaci zapažaju da postoji izrazita razlika između načina razmišljanja male dece i adolescenata (1. Korinćanima 13:11). Kod dece je sve crno-belo, tako da se za njihovo razmišljanje može reći da je konkretno, dok adolescenti više razmišljaju apstraktno. Na primer, malom detetu se može jednostavno reći da je Bog sve stvorio (Postanak 1:1). Međutim, tinejdžera možda muče sledeća pitanja: ’Kako znam da  postoji Bog? Zašto bi Bog ljubavi dopustio zlo? Kako je moguće da Stvoritelj oduvek postoji?‘ (Psalam 90:2).

Možda vam se čini da postavljanje takvih pitanja predstavlja korak nazad kada se radi o veri vašeg deteta. Međutim, to zapravo može biti korak napred. Na kraju krajeva, ispitivanje dokaza je važan deo duhovnog napretka (Dela apostolska 17:2, 3).

Pored toga, vaš tinejdžer uči da ’koristi svoj razum‘ (Rimljanima 12:1, 2). To će mu pomoći da sagleda ’širinu i dužinu i visinu i dubinu‘ hrišćanske vere, što jednostavno nije mogao dok je bio mali (Efešanima 3:18). Sada je važnije nego ikada da pomognete svom detetu da rezonuje o svojim verovanjima kako bi se učvrstilo u veri (Poslovice 14:15; Dela apostolska 17:11).

Biblija govori o mladiću po imenu Timotej koji je „od ranog detinjstva“ poznavao svete spise. Pa ipak, apostol Pavle ga je podstakao: „Ostani u onome što si naučio i u šta si se uverio“ (2. Timoteju 3:14, 15). Poput Timoteja, vaš tinejdžer je možda odmalena poučavan biblijskim merilima. Međutim, sada treba i sam da se uveri u ono čemu je poučen.

U knjizi Mladi pitaju — praktični odgovori na njihova pitanja, 1. tom, stoji: „Dok god adolescent živi pod tvojim krovom, imaš pravo da očekuješ od njega da učestvuje u tvojim duhovnim aktivnostima. Međutim, tvoj cilj je da u njega usadiš ljubav prema Bogu, a ne samo da mehanički nešto obavlja.“ Imajući taj cilj na umu, možete pomoći svom tinejdžeru da postane ’čvrst u veri‘ i da to bude njegov način života, a ne samo vaš b (1. Petrova 5:9).