Pismo iz Rusije

Potraga za blagom u zlatnim planinama Altaja

LEP je majski dan. Nalazimo se u Republici Altaj — jugozapadnoj sibirskoj oblasti koja svojom lepotom oduzima dah. Kroz prozor vidimo obronke s tamnim četinarskim šumama, dok se u daljini uzdižu veličanstveni plavičasti vrhovi prekriveni snegom. Ovo je stenovita i daleka zemlja Altajaca — azijskog naroda koji govori altajski jezik. Mesto koje oni zovu svojim domom jesu Altajske planine, koje ime duguju reči tursko-mongolskog porekla sa značenjem „zlatan“.

Već nekoliko godina moja žena i ja učimo ruski znakovni jezik i posećujemo skupštine i male grupe Jehovinih svedoka na tom jeziku. U ovoj zemlji, više od 170 naroda i etničkih grupa spaja jedan zajednički jezik — ruski. Gluve ljude spaja jedan drugi jezik, a to je ruski znakovni. Za njih je karakteristično to što su međusobno veoma povezani, i mnogi koje srećemo voljni su da pričaju o sebi i svom životu i vrlo su gostoljubivi. To je bez sumnje slučaj u Altaju.

U gradu Gorno-Altajsk saznajemo za nekoliko gluvih koji žive u malom selu udaljenom 250 kilometara. Tamo ima nekoliko Svedoka, ali niko od njih ne zna znakovni jezik. Razmišljamo o tim gluvim Altajcima i odlučujemo da ih pronađemo. Svojim oduševljenjem smo zarazili Jurija i Tatjanu, bračni par gluvih koji žele da pođu s nama. U naše vozilo stavljamo publikacije na znakovnom jeziku na DVD-u i jedan plejer. Takođe pakujemo veliki termos, sendviče od ražanog hleba i dimljene kobasice, kao i sveže piroške — ukusno rusko pecivo punjeno kupusom i krompirom. Na kraju na sebe, našu odeću i obuću nanosimo dovoljno sredstva za zaštitu od krpelja, kojih ima mnogo u toj oblasti i mogu preneti virus koji izaziva zapaljenje mozga.

Naš put vijuga kroz predivan planinski predeo. Osvežava nas miris jasmina i jorgovana koji se širi vazduhom. Oduševljeni smo prizorom sibirskih jelena koji mirno pasu travu. Altajska naselja se sastoje od drvenih kuća s lepim metalnim krovovima. Pored većine kuća nalazi se drveno boravište po imenu ajil. Najčešće je to šestougaona kućica sa  kupastim krovom, a neke od njih liče na šatore prekrivene korom drveta. Mnoge altajske porodice žive u ajilu od maja do septembra, a tokom jeseni i zime vraćaju se u svoju kuću.

Lokalni Svedoci nas srdačno dočekuju u selu i vode nas do kuće bračnog para gluvih, koji se raduju što nas vide i žele da znaju odakle smo i čime se bavimo. Pošto imaju kompjuter, insistiraju da pustimo DVD koji smo doneli. Istog časa prestaje razgovor i odjednom kao da više nismo tu. Pogledi su im prikovani za ekran dok povremeno ponavljaju znakove koje vide i klimaju glavom s odobravanjem. Jedva uspevamo da im skrenemo pažnju kako bismo zaustavili snimak i vratili se na početak gde je prikazan prelep raj na zemlji. Zastajemo na jednoj slici i razgovaramo o tome šta će Bog učiniti za čovečanstvo i kakvi ljudi će zauvek živeti u tim uslovima. Veoma nas je dirnulo njihovo zanimanje. Na kraju nam kažu da u selu udaljenom par sati vožnje živi još jedan bračni par gluvih.

Nastavljamo putovanje prelazeći veličanstveni klanac duboko usečen među planine i pratimo krivudav put koji vodi do mnogo manjeg sela. Tamo nailazimo na muža, ženu, sina i baku — porodicu gluvih koja se raduje neočekivanim gostima. Ulazimo kroz mala vrata njihovog ajila u kome se oseća prijatan miris drveta i surutke. Svetlo ulazi kroz okrugli otvor na vrhu kupastog krova. U ćošku se nalazi zidana peć okrečena u belo koja služi i za pripremanje hrane, a zidovi su prekriveni ćilimima jarkih boja. Poslužuju nas altajskim jelom — malim prženim krofnama i čajem u tipičnim azijskim šoljicama. Pitamo ih šta misle o tome da li je moguće biti Božji prijatelj. To ih navodi na razmišljanje. Baka nam zatim priča da je kao dete jednom odnela hranu u planine kao prinos bogovima. „Ne znam šta je bila svrha toga“, sleže ramenima i osmehuje se. „To je bio naš običaj.“

Pokazujemo im DVD o temi našeg razgovora i njihova lica se ozaruju. Željni su da saznaju više. Ali kako? S gluvima je najlakše ostati u kontaktu pomoću tekstualnih poruka, ali u ovoj oblasti ne postoji signal za mobilne telefone. Zato smo obećali da ćemo im pisati pisma.

Dok sunce polako zalazi, mi odlazimo ispunjeni emocijama. Krećemo na dug put nazad u Gorno-Altajsk, umorni ali zadovoljni. Kasnije smo lokalne Svedoke pitali za ovu porodicu i saznali da muž svake druge sedmice putuje u veći grad gde proučava Bibliju i posećuje sastanke koje mu prevodi jedna Svedokinja koja zna znakovni jezik. Mi smo zaista srećni što je naš trud urodio plodom!

Naša potraga za gluvim ljudima iskrenog srca može se uporediti sa potragom za blagom skrivenim duboko u planinama. Dugi sati traženja nagrađeni su kada naizgled slučajno naiđemo na zalutali dragulj. Planine Altaja će za nas uvek biti zlatne, jer nas podsećaju na iskrene osobe koje smo pronašli među njihovim stenovitim vrhovima.