Primeri vere

„Kuda ti ideš, ići ću i ja“

RUTA hoda pored Nojemine putem koji ih vodi preko vetrovitih visoravni moavske zemlje. Podsećaju na dve usamljene majušne siluete na tom ogromnom prostranstvu. Zamislite Rutu kako zapaža izdužene popodnevne senke, a zatim posmatra svoju svekrvu i pita se da li je vreme da pronađu prenoćište i odmore se. Ona je veoma zavolela Nojeminu i učinila bi sve što može kako bi je zbrinula.

Obe žene u srcu nose tešku tugu. Nojemina je već više godina udovica, ali sada je žalosna zbog još jednog teškog udarca — smrti dva sina, Heleona i Malona. I Ruta je u žalosti. Malon je bio njen suprug. Iako su se ona i Nojemina uputile na isto mesto, u Vitlejem u Izraelu, to putovanje nije isto za obe. Nojemina se vraća kući. Ruta je na putu u nepoznato, a iza sebe ostavlja rodbinu, otadžbinu i sve tamošnje običaje, pa i bogove (Ruta 1:3-6).

Šta bi jednu mladu ženu podstaklo na takvu korenitu promenu? Kako će Ruta skupiti snage da započne novi život i brine o Nojemini? Dok budemo pronalazili odgovore, videćemo da možemo mnogo naučiti iz primera vere Rute Moavke. Hajde da najpre osmotrimo kako je došlo do toga da ove dve žene pođu na dug put u Vitlejem.

Tragedija za tragedijom

Ruta je odrasla u Moavu, maloj zemlji istočno od Mrtvog mora. Na tom području se uglavnom nalaze visoravni prošarane drvećem i oivičene dubokim klisurama. Polja u „moavskoj zemlji“ su bogato rađala čak i kada je Izraelu pretila glad. Upravo je to bio razlog zbog kog je Ruta upoznala Malona i njegovu porodicu (Ruta 1:1).

Zbog gladi u izraelskoj zemlji, Nojeminin muž Elimeleh odlučio je da se sa suprugom i dva sina preseli u Moav, gde će živeti kao stranci. Preseljenje je verovatno bilo ispit vere za svakog člana ove porodice budući da su Izraelci morali redovno da obožavaju Jehovu na svetom mestu koje je on odredio (Ponovljeni zakoni 16:16, 17). Nojemina je uspela da sačuva svoju veru. Pa ipak, bila je skrhana od bola kada joj je muž umro (Ruta 1:2, 3).

Kasnije je možda ponovo imala razlog za tugu kada su se njeni sinovi oženili Moavkama (Ruta 1:4). Nojemina je znala da je praotac njenog naroda, Avraham, uložio mnogo truda da svom sinu Isaku pronađe ženu iz svog naroda, naroda koji je služio Jehovi (Postanak 24:3, 4). Izraelci su u Mojsijevom Zakonu bili upozoreni da ne dozvole svojim sinovima i kćerima da sklapaju brakove sa tuđincima kako Božji narod ne bi bio naveden na idolopoklonstvo (Ponovljeni zakoni 7:3, 4). a

 Pa ipak, Malon i Heleon su se oženili Moavkama. Iako je Nojemina možda bila zabrinuta ili razočarana, očigledno se trudila da prema svojim snahama, Ruti i Orfi, bude dobra i postupa s ljubavlju. Možda se nadala da će joj se i njih dve jednog dana pridružiti u služenju Jehovi. Kako god da je bilo, Ruta i Orfa su zavolele Nojeminu i postale veoma bliske s njom. To im je pomoglo kada ih je zadesila tragedija. Obe su postale udovice pre nego što su dobile decu (Ruta 1:5).

Da li je Ruti religija kojoj je poučavana od detinjstva pomogla da se izbori s tim teškim udarcem? Ne bi se moglo reći. Moavci su obožavali mnogo bogova, a glavni među njima zvao se Hemos (Brojevi 21:29). Po svemu sudeći, moavska religija nije bila izuzetak kada je reč o okrutnim i užasnim običajima tog vremena, među kojima je bilo i žrtvovanje dece. To je bilo potpuno suprotno svemu što je od Malona i Nojemine čula o brižnom i milosrdnom izraelskom Bogu Jehovi. Mora da ju je dirnulo to što je Jehova ispoljavao ljubav, a ne sejao strah (Ponovljeni zakoni 6:5). Nakon strašnog gubitka, Ruta je verovatno  bila još bliža Nojemini i upijala je svaku reč dok joj je ova starija žena govorila o Svemoćnom Bogu Jehovi, njegovim čudesnim delima i brižnom i milosrdnom ophođenju prema svom narodu.

S druge strane, Nojemini je značila svaka vest o njenoj domovini. Jednog dana je čula, možda od nekog putujućeg trgovca, da je glad u Izraelu prestala. Jehova je obratio pažnju na svoje sluge. Vitlejem je ponovo mogao s ponosom da nosi svoje ime, koje znači „kuća hleba“. Nojemina je odlučila da se vrati (Ruta 1:6).

Šta će učiniti Ruta i Orfa? (Ruta 1:7). Njihovo gorko iskustvo ih je zbližilo s Nojeminom. Po svemu sudeći, Rutu je naročito zadivila Nojeminina dobrota i nepokolebljiva vera u Jehovu. Ove tri udovice zajedno kreću u Judu.

Zapis o Ruti nas podseća na to da tragedije i gubitak voljenih pogađaju kako loše tako i dobre, poštene ljude (Propovednik 9:2, 11). Takođe, kada se suočimo sa nepodnošljivim gubitkom mudro je da u drugima potražimo utehu i podršku — posebno u onima koji se oslanjaju na Jehovu Boga, kome je i Nojemina služila (Poslovice 17:17).

Rutina verna ljubav

Dok ove tri udovice prelaze kilometar za kilometrom, Nojeminu počinje nešto da muči. Ona razmišlja o dve mlade žene pored sebe i o ljubavi koju su pokazale prema njoj i njenim sinovima. Brine je i sama pomisao na to da bi mogla još više da im oteža život. Ako ostave svoju domovinu i pođu s njom, šta će ona moći da uradi za njih u Vitlejemu?

Zato im Nojemina kaže: „Idite, vratite se svaka u dom svoje majke. Neka vam Jehova pokaže ljubav, kao što ste je vi pokazale onima koji su sada mrtvi i meni.“ Takođe govori o nadi da će im Jehova dati da se udaju i započnu novi život. „Tada ih je poljubila“, dalje se kaže, „a one su glasno zaplakale.“ Nije teško razumeti zbog čega su Ruta i Orfa toliko zavolele ovu divnu i nesebičnu ženu. Obe su bile uporne: „Ne, nego ćemo se s tobom vratiti tvom narodu“ (Ruta 1:8-10).

Pa ipak, Nojemina ne menja mišljenje. I dalje ih uverava da im maltene ništa  ne može pružiti u Izraelu. Ona nema supruga koji bi se brinuo o njoj ni sinove za koje bi se njih dve mogle udati, i nije bilo nikakvih izgleda da će se to promeniti. Zato im se poverava i kaže da je velika gorčina u njoj jer ne može da se pobrine za njih (Ruta 1:11-13).

Nojeminine reči Orfu navode na razmišljanje. Ona ima porodicu u Moavu, majku i dom gde se može vratiti. Zaista bi joj život u Moavu bio mnogo lakši. Zato je teška srca poljubila Nojeminu na rastanku i krenula nazad (Ruta 1:14).

Kako reaguje Ruta? Nojeminine reči se odnose i na nju. Međutim, dalje čitamo: „Ruta je ostala s njom.“ Možda Nojemina kreće dalje na put ali primećuje da je Ruta prati. Prigovara joj: „Evo, tvoja jetrva, koja je kao i ti ostala udovica, vratila se svom narodu i svojim bogovima. Vrati se i ti s njom“ (Ruta 1:15). Njene reči nam otkrivaju jedan važan detalj. Orfa se ne vraća samo svom narodu već i „svojim bogovima“. Ne smeta joj da i dalje služi Hemosu i drugim lažnim bogovima. Da li je tako i s Rutom?

Dok stoji s Nojeminom na tom usamljenom putu, Ruta zna šta oseća u svom srcu. Ono je ispunjeno ljubavlju prema Nojemini — i Bogu kome Nojemina služi. Zato kaže: „Nemoj me nagovarati da te ostavim i da odem od tebe, jer kuda ti ideš, ići ću i ja, i gde se ti nastaniš, nastaniću se i ja. Tvoj narod biće moj narod i tvoj Bog moj Bog. Gde ti umreš, umreću i ja, i tamo ću biti sahranjena. Neka mi Jehova učini tako i neka me još teže kazni ako me išta osim smrti rastavi od tebe“ (Ruta 1:16, 17).

Rutine reči su zaista posebne — i dan-danas, posle trideset vekova, imaju istu snagu. One savršeno odražavaju jednu izvanrednu osobinu, vernu ljubav. Ljubav koju Ruta oseća toliko je snažna i iskrena da je ona odlučna da ostane uz Nojeminu gde god pođe. Samo ih smrt može rastaviti. Nojeminin narod će postati njen jer je Ruta spremna da ostavi sve što je imala u Moavu — pa i moavske bogove. Za razliku od Orfe, Ruta iz dubine srca može reći da želi da Nojeminin Bog Jehova postane i njen Bog. b

Njih dve su sada same. Čeka ih dug put do Vitlejema. Prema nekim procenama, za to putovanje im je verovatno potrebna čitava sedmica. Nema sumnje da jedna u drugoj nalaze utehu za svoje ožalošćeno srce.

Danas žalost pogađa svakoga. Svi se suočavamo s različitim gubicima i tugom. Biblija vreme u kom živimo naziva ’naročito teškim vremenima‘ (2. Timoteju 3:1). Zato nam je više nego ikada  potrebna osobina koju je Ruta ispoljavala — verna ljubav, to jest duboka privrženost prema nekome, privrženost koju ništa ne može poljuljati. Ona je veoma snažna i može nam pomoći u ovom mračnom svetu. Potrebna nam je u braku, u porodici, u prijateljstvima i u hrišćanskoj skupštini. Dok se trudimo da razvijamo takvu ljubav, mi oponašamo izuzetan Rutin primer.

Ruta i Nojemina u Vitlejemu

Naravno, jedno je govoriti o vernoj ljubavi, a sasvim drugo ispoljavati tu osobinu. Ruta je imala priliku da pokaže vernu ljubav ne samo prema Nojemini već i prema Bogu Jehovi, kome je odlučila da služi.

Dve žene stižu u Vitlejem, koji se nalazi oko deset kilometara južno od Jerusalima. Izgleda da su Nojemina i njena porodica nekada bili veoma poznati u tom mestu jer se zbog vesti o Nojemininom povratku ceo grad uskomešao. Žene začuđeno gledaju u nju i govore: „Je li to Nojemina?“ Očigledno je boravak u Moavu ostavio vidljiv trag na njoj — njen izgled i držanje otkrivaju godine nedaća i tuge (Ruta 1:19).

Nojemina svojim rođakama i nekadašnjim komšijama otkriva koliko joj je život postao težak. Čak smatra da više ne treba da se zove Nojemina, što znači „moje veselje“, već Mara, što znači „gorčina“. Jadna Nojemina! Poput Jova nekada, i ona veruje da joj Jehova Bog nanosi te nevolje (Ruta 1:20, 21; Jov 2:10; 13:24-26).

Dok se dve žene polako navikavaju na život u Vitlejemu, Ruta počinje da razmišlja kako da na najbolji način brine o sebi i Nojemini. Saznala je da je Bog svom narodu Izraelu dao Zakon u koji je s ljubavlju uvrstio i odredbe koje štite siromašne. Dozvoljeno im je da u vreme žetve odlaze na polja, prate žeteoce  i pabirče ono što ostane iza njih, kao i ono što je niklo uz sam kraj njiva c (Levitska 19:9, 10; Ponovljeni zakoni 24:19-21).

Vreme je žetve ječma. Prema našem kalendaru, april je mesec. Ruta kreće ka njivama da vidi hoće li joj neko dozvoliti da pabirči. Slučajno nailazi na njive čoveka po imenu Voz, bogatog zemljoposednika i rođaka Nojemininog pokojnog muža Elimeleha. Iako po Zakonu ima pravo da pabirči, ona to ne uzima zdravo za gotovo. Najpre od momka koji je nad žeteocima traži dozvolu i zatim odlazi pravo na posao (Ruta 1:22–2:3, 7).

Zamislite Rutu kako prati žeteoce. Dok srpovima od kremena seku stabljike ječma, Ruta skuplja one koje im ispadnu ili koje namerno ostave, vezuje ih u snopove i odlaže na jedno mesto kako bi ih kasnije izmlatila i dobila zrnevlje. To je spor, naporan posao i sve je teži kako jutro odmiče. Ali Ruta istrajava, zastaje samo da bi obrisala znoj s čela i da bi uzela jednostavan ručak pod senkom skloništa napravljenog za radnike.

Ruta se verovatno ne nada niti očekuje da bude zapažena — ali neko ju je zapazio. Voz, izuzetan čovek s jakom verom, pita mladog nadzornika ko je ona. Zatim sve radnike — među kojima su neki nadničari, a neki i tuđinci — pozdravlja rečima: „Jehova s vama!“ Oni mu odgovaraju istim rečima. Ovaj stariji čovek koji voli Jehovu zauzima se za Rutu poput oca (Ruta 2:4-7).

Oslovljava je sa „kćeri“ i savetuje je da dolazi na njegove njive i da se drži njegovih devojaka kako je drugi radnici ne bi uznemiravali. Stara se da ima hranu u vreme ručka. Povrh svega, pohvaljuje je i hrabri. Na koji način? (Ruta 2:8, 9, 14).

Kada Ruta pita Voza čime je ona kao tuđinka zaslužila da se tako dobro ophodi prema njoj, on joj kaže da je čuo sve što je učinila za svoju svekrvu Nojeminu. Očigledno je Nojemina pohvalno govorila vitlejemskim ženama o njoj i te reči su stigle do Voza. On takođe zna da je Ruta počela da služi Jehovi, što se vidi iz njegovih reči: „Neka Jehova nagradi tvoja dela i neka ti potpunu platu da Jehova, Izraelov Bog, pod čijim si krilima došla da potražiš utočište“ (Ruta 2:12).

To mora da je veoma ohrabrilo Rutu! Ona je zaista odlučila da potraži utočište pod krilima Jehove Boga poput ptića koji nalazi sigurnost u gnezdu brižnih roditelja. Ona zahvaljuje Vozu za te utešne reči i nastavlja da radi sve do večeri (Ruta 2:13, 17).

Rutina vera na delu je odličan primer za sve nas danas koji se borimo s teškom ekonomskom situacijom. Ona nije mislila da joj drugi išta duguju i zato je zahvalno primila sve što je dobila. Za nju nije bilo poniženje da dugo i naporno radi obavljajući manje cenjen posao kako bi zbrinula svoje voljene. Spremno je saslušala i primenila savet o tome kako da radi bezbedno i u dobrom društvu. Što je najvažnije, ni u jednom trenutku nije zaboravila gde se nalazi pravo utočište — kod njenog brižnog Oca, Jehove Boga.

Ako poput Rute pokazujemo vernu ljubav, ako smo ponizni, vredni i zahvalni, uvidećemo da i naša vera može biti odličan primer drugima. Ali kako je Jehova brinuo o Ruti i Nojemini? O tome će biti reči u narednom članku u ovoj rubrici.

[Fusnote]

[Okvir na 26. strani]

Remek-delo na nekoliko strana

Knjiga o Ruti je nazvana malim draguljem, remek-delom na nekoliko strana. Svakako, nije ni približno obimna kao Knjiga o sudijama, koja joj prethodi i otkriva nam vreme događaja iz Knjige o Ruti (Ruta 1:1). Obe knjige je po svemu sudeći napisao prorok Samuilo. Dok čitate Bibliju, verovatno zapažate kako se ova mala knjiga prelepo uklapa u biblijski kanon. Nakon zapisa o ratovima i vojnim okršajima u Knjizi o sudijama, nailazimo na ovu priču koja nas podseća na to da Jehova nikada ne zaboravlja svoje miroljubive sluge koje se bore sa svakodnevnim problemima. U ovoj jednostavnoj porodičnoj drami svako od nas može naći veoma vredne i duboke pouke o ljubavi, gubitku dragih osoba, veri i odanosti.

[Slika na 24. strani]

Ruta je mudro postupila što se zbližila s Nojeminom u vreme tuge i nevolje

[Slika na stranama 24, 25]

„Tvoj narod biće moj narod i tvoj Bog moj Bog“

[Slika na 27. strani]

Ruta je bila spremna da naporno radi i obavlja manje cenjene poslove kako bi zbrinula sebe i Nojeminu