PASTIRI se mnogo puta pominju u Bibliji, počev od prve knjige, Postanka, do poslednje knjige, Otkrivenja (Postanak 4:2; Otkrivenje 12:5). Tim zanimanjem su se bavile značajne biblijske ličnosti poput Avrahama, Mojsija i kralja Davida. Psalmista David je prelepo opisao koje je dužnosti i brige imao dobar pastir. A u psalmu koji je napisao Asaf, za Davida se kaže da je bio pastir nad Božjim drevnim narodom (Psalam 78:70-72).

Kasnije, u vreme kada je Isus bio na zemlji, čuvanje stada je i dalje bilo veoma važno zanimanje. Isus je za sebe rekao da je „dobri pastir“ i često je ukazivao na osobine brižnog pastira da bi ljudima preneo važne pouke (Jovan 10:2-4, 11). Čak se i Svemoćni Bog Jehova upoređuje s pastirom (Isaija 40:10, 11; Psalam 23:1-4).

Koje životinje su čuvali pastiri? Koje su poslove sve obavljali? Šta možemo naučiti od tih marljivih radnika?

U drevnom Izraelu, pastiri su gajili više rasa ovaca, među kojima je bila i sirijska ovca karakul sa debelim repom  i gustim runom. Kod ove rase, samo ovnovi imaju rogove. Veoma su pitome životinje i lako ih je voditi. Same se ne mogu zaštititi od krvoločnih zveri i opasnosti koje ih vrebaju na svakom koraku.

Pastiri su čuvali i koze. One su najčešće bile crne ili smeđe. Njihove duge, lepršave uši lako su se mogle zakačiti za trnovito drveće i grmlje dok su se verale po kamenitim liticama i grickale rastinje.

Pastir je neprestano morao da uči ovce i koze da slušaju njegove naredbe. Iako to nije bilo lako, dobar pastir ih je brižno čuvao i čak im davao imena na koja su se odazivale (Jovan 10:14, 16).

U proleće je pastir svaki dan iz tora u blizini kuće izvodio stado kako bi paslo svežu, sočnu travu na obližnjim seoskim pašnjacima. U ovo doba godine, stado se uvećavalo dolaskom jagnjadi i jarića na svet. To je takođe bilo vreme za strižu ovaca i prilika za veselje!

Kada bi neki seljanin imao samo nekoliko ovaca, unajmljivao bi pastira koji je njegove ovce dodao stadu koje je čuvao. Unajmljeni pastiri su bili na glasu da manje vode računa o tuđim životinjama nego o svojim (Jovan 10:12, 13).

Nakon što su seoske njive bile požnjevene, pastir je puštao ovce da pasu mlade izdanke i zrnevlje koje je ostalo među strnjikom. Kada bi počela letnja žega, vodio je stado na pašnjake u višim predelima gde je svežije. Danima bi pastir boravio i spavao napolju, dok je stado paslo na strmim zelenim padinama. Noću je pod vedrim nebom čuvao stražu kraj tora. Ponekad bi sklonio stado u neku pećinu, gde bi bilo zaštićeno od šakala i hijena. Ukoliko bi usred mrkle noći zavijanje hijene uznemirilo ovce, blag glas pastira bi ih umirio.

Pastir je svako veče prebrojavao ovce i pregledao ih da vidi da li se neka razbolela. Ujutro bi ih pozvao i one bi ga sledile do pašnjaka (Jovan 10:3, 4). U podne su pastiri tražili jezerca s hladnom vodom da bi napojili stada. Ako su jezerca presušila, vodili bi ih do bunara iz kog su izvlačili vodu.

Pred kraj sušne sezone, pastir je sa stadom odlazio do priobalnih ravnica  i dolina. Kada počnu hladne kiše, vratio bi ih ponovo kući gde su provodile zimu u zatvorenom. Za njih bi bili pogubni snažni pljuskovi, oluje s grȁdom i sneg. Zato pastiri nisu vodili stada na ispašu od novembra pa sve do proleća.

Pastir je nosio jednostavnu, ali izdržljivu odeću. Da bi se zaštitio od kiše i utoplio u hladnim noćima, možda je oblačio kožuh od ovčije kože, s runom sa unutrašnje strane. Ispod njega je nosio dugu haljinu. Sandale su mu štitile stopala od oštrog kamenja i trnova, a glavu bi obavio vunenom tkaninom.

U njegovoj opremi obično se nalazilo sledeće: kožna torba s namirnicama poput hleba, maslina, sušenog voća i sira; štap koji mu je služio kao oružje, obično metar dug, s kamenom oštricom pričvršćenom za deblji kraj; nož; štap o koji se oslanjao dok je hodao ili se penjao; čutura za vodu; savitljivo kožno vedro za zahvatanje vode iz bunara; praćka iz koje je bacao kamenje da bi se zalutale ovce ili koze vratile u stado, ili da bi oterao divlje životinje i frula od trske koju je svirao da bi se zabavio i umirio stado.

Kao nagradu za svoj trud, pastir je dobijao neophodne namirnice poput mleka i mesa. Runo i koža su se koristili za razmenu dobara, kao i za izradu odeće i mehova. Od kozje dlake se dobijala tkanina, dok su se i ovce i koze prinosile kao žrtve Bogu.

Pravi pastiri su bili vredni, pouzdani i hrabri. Čak su bili spremni da izlože život opasnosti kako bi zaštitili stado (1. Samuilova 17:34-36).

Zato nije čudo što Isus i njegovi učenici spominju pastira kao uzor za hrišćanske nadglednike (Jovan 21:15-17; Dela apostolska 20:28). Poput dobrog pastira iz biblijskih vremena, današnji skupštinski nadglednici nastoje da ’pasu Božje stado koje im je povereno — ne na silu, nego dragovoljno; ne radi nepoštenog dobitka, nego gorljivo‘ (1. Petrova 5:2).