SUDEĆI po mojim dokumentima, rodila sam se 1924, u selu Šmakovka na dalekom istoku Rusije, blizu granice s Kinom.

Jednog dana su mog oca i stariju braću odveli razbojnici, i majka ih nikada više nije videla. Na nju je spala briga o kući punoj male dece, koju je jedva mogla da prehrani. Komšija se ponudio da nas decu odvede u rusko pravoslavno sirotište i tamo kaže da nas je majka napustila.

Majka je pristala, jer je to bio jedini način da njeni mališani ne umru od gladi. Sada sam, sa preko osamdeset godina, zahvalna što nas je poslala u sirotište. Time nam je sigurno spasla život. Ipak, još uvek ne mogu u potpunosti da se pomirim s njenom odlukom.

Godine 1941, preselila sam se u Koreju i udala za dobrog čoveka po imenu Ivan, koji je takođe bio Rus. Naša ćerka Olja rodila se 1942. u Seulu. Tamo se rodio i naš sin Kolja 1945, a najmlađeg sina Žoru dobili smo 1948. Muž je vodio našu radnju, a ja sam počela da šijem. Pošto je Seul ranije bio pod okupacijom Japanaca, naša deca su odmalena učila japanski jezik, iako smo kod kuće pričali ruski. Sve do 1950, u Seulu su Sovjeti, Amerikanci i Korejci živeli u miru. Svi su bili mušterije u našoj radnji.

Poput groma iz vedrog neba, sve se promenilo 1950. Severnokorejske trupe su preuzele kontrolu nad Seulom. Pošto nismo mogli da pobegnemo, bili smo uhapšeni zajedno sa drugim civilima iz inostranstva. Tri i po godine su nas zajedno sa ratnim zarobljenicima iz Velike Britanije, Rusije, Amerike i Francuske premeštali na različite lokacije širom Severne Koreje. Bili smo smešteni gde god je bilo moguće, a uz to je stalno pretila opasnost od bombi.

Nekada smo bili u kućama sa grejanjem i dobijali smo dovoljno hrane. Međutim, najčešće smo za jelo imali samo proso i spavali smo u hladnim, napuštenim zgradama. Mnogi iz naše grupe su umrli zbog neuhranjenosti i loših uslova. Bila sam očajna jer su moja deca patila. Zima je te godine rano stigla u Severnu Koreju. Sećam se da sam sedela pored vatre celu noć i grejala kamenje da bih ga stavila ispod dece.

Kada je otoplilo, neki korejski seljaci su nas naučili koje divlje biljke su jestive, pa smo krenuli u potragu za zelenim povrćem, malinama, grožđem i pečurkama. Bilo je jasno da meštani ne osećaju mržnju prema nama, već samo sažaljenje zbog naše nevolje. Naučila sam kako da lovim žabe i tako dopunim našu  siromašnu ishranu. Deca su se tome toliko radovala da mi se srce slamalo.

Jednog oktobra nam je bilo zapoveđeno da pešačimo do grada Manpo. Rečeno nam je da će za bolesne i malu decu biti obezbeđena kola koja vuku volovi. Olja i moj muž su bili odvedeni sa grupom koja je pešačila. Nas troje smo sa zebnjom danima čekali dok kola konačno nisu stigla.

Bolesne zatvorenike su bacali na kola kao da su džakovi žita. Bio je to užasan prizor! Noseći Žoru na leđima, pokušala sam da smestim Kolju na ćošak kola, ali on je plakao: „Mama, mama, hoću da idem s tobom! Ne ostavljaj me!“

Kolja je zaostajao i jednom ručicom stezao moju suknju dok je kaskao za nama. Mnogi zatvorenici su ubijeni tokom ovog zloglasnog marša koji je trajao danima. Jata vrana su išla za nama, kljucajući leševe koji su ležali na zemlji. Napokon smo se sreli sa Ivanom i Oljom. Potrčali smo im u zagrljaj i briznuli u plač. Te noći sam ostala budna grejući kamenje pokraj vatre da bih ga stavila ispod dece. Bila sam spokojna jer sam sada grejala svu moju decu.

Naš život se donekle promenio nabolje kada su nas 1953. prebacili blizu 38. uporednika, koji deli Severnu i Južnu Koreju. Dobili smo čiste uniforme, obuću, hleb i čak poneki slatkiš. Ubrzo su oslobođeni Britanci, a potom i Francuzi. Ali mi nismo bili građani nijedne zemlje. Kada su otišli i poslednji zatvorenici, mi smo ostali jedini. Gorko smo plakali i nismo mogli da jedemo. Tada nam je korejski čuvar uputio zajedljive reči koje su citirane na početku.

Na naše iznenađenje, nedugo nakon toga su nas kroz demilitarizovanu zonu odveli u Južnu Koreju.  Tamo nas je ispitivalo američko vojno osoblje, i dozvoljeno nam je da se preselimo u Sjedinjene Države. Brodom smo doputovali do San Franciska, u Kaliforniji, gde nam je pomogla jedna humanitarna organizacija. Kasnije smo se preselili u Virdžiniju, a poznanici koji tamo žive pomogli su nam da ponovo stanemo na noge. Kada smo se preselili u Merilend počeli smo novi život.

Oduševljavale su nas jednostavne stvari kao što je recimo usisivač. Poput drugih imigranata, radili smo puno i naporno. Ipak, bilo mi je žao što su oni koji su se dobro snašli u novoj sredini iskorišćavali novopridošle. Ubrzo nakon što smo stigli, upoznali smo jednog ruskog pravoslavnog sveštenika koji je rekao: „Sad ste na blagoslovljenoj zemlji. Ako hoćete da napredujete, držite se podalje od svojih sunarodnika.“ Bila sam iznenađena i zbunjena. Zar ne treba da pomažemo jedan drugome?

Jehovin svedok po imenu Berni Betlmen došao je 1970. na naša vrata da razgovara o Bibliji. Bio je temperamentan i otvoren, baš kao i mi. Pričali smo satima. Pošto sam odrasla u pravoslavnom sirotištu, znala sam crkvena učenja napamet. Ali nikad nisam mislila da mogu imati Bibliju! Berni nam je dao jednu, rekavši: „Doneo sam vam ovu Bibliju jer vas volim.“ Takođe nas je upoznao sa Benom, Svedokom iz Belorusije koji je govorio ruski.

Ben i njegova žena su strpljivo odgovarali na moja pitanja o Bibliji. Ipak, smatrala sam da su Svedoci izmenili biblijski tekst. Naročito me je razljutilo to što je u njihovim publikacijama pisalo da je Marija imala još dece osim Isusa, dok je crkva drugačije naučavala.

Pozvala sam prijateljicu koja je Poljakinja i zamolila je da u svojoj Bibliji na poljskom pogleda šta piše u Mateju 13:55, 56. Kada mi je pročitala stihove, zaprepastila sam se zbog toga što piše da je Isus zaista imao mlađu braću! Ona je takođe pozvala poznanicu koja je radila u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu da proveri ove stihove u svim dostupnim prevodima Biblije. Poručila je da u  svakom piše isto: Isus je imao braću i sestre!

Imala sam još puno pitanja. Zašto deca umiru? Zašto nacije ratuju? Zašto se ljudi međusobno ne razumeju, iako govore istim jezikom? Oduševili su me odgovori iz Biblije. Saznala sam da nije Božja volja da ljudi pate. Obradovalo me je to što ću moći ponovo videti voljene koji su stradali u raznim sukobima. Postepeno je Jehova postao stvarna osoba za mene.

Jednog dana sam stajala ispred svojih ikona i molila Boga da pomogne mom sinu koji se upravo vratio iz Vijetnama i imao traume iz rata. Najednom sam razumela da moje molitve ne treba da budu upućene slikama već živom Bogu Jehovi. Rastavila sam ikone i shvatila da je to običan šareni papir. Iako sam ih kupila u crkvi, te noći sam ih se rešila.

Nije bilo lako napustiti crkvu u kojoj sam odrasla. Ali ono što Biblija naučava postalo mi je važnije od svega ostalog. Godinu dana kasnije, otišla sam s ćerkom i mužem kod ruskog pravoslavnog sveštenika. Ponela sam svesku punu pitanja i biblijskih stihova zapisanih ispod. Dok sam naglas čitala stihove, sveštenik je odmahivao glavom govoreći: „Vi ste izgubljeni.“ Rekao je da više nikada ne pređemo njegov prag.

Ovaj događaj je ostavio utisak na moju energičnu, radoznalu ćerku Olju. I ona je počela da pomno ispituje Bibliju i ubrzo je krenula sa mnom na sastanke Svedoka. Ja sam se krstila 1972, a Olja sledeće godine.

Naš moto je bio: „Živi u sadašnjosti, ostavi prošlost iza sebe.“ Zato nismo nikada oklevali da probamo nešto novo ako smo sigurni da je ispravno. Dok smo ćerka i ja razvijale prijateljstvo sa Bogom, dobile smo jaku želju da posećujemo ljude u njihovim domovima i podelimo s njima ono što znamo. Moram priznati, zbog toga što sam po prirodi direktna i nisam sentimentalna, oni koji su bili sa mnom ponekad su morali da se umešaju i ublaže moje reči. Ali s vremenom sam naučila da razgovaram s ljudima različitih nacionalnosti i životnih okolnosti koji su, kao i ja, tražili bolji život.

Tokom narednih godina, ćerka i ja smo često govorile da ćemo, u slučaju da padne Gvozdena zavesa, otići u Rusiju da pomažemo ljudima poput nas da upoznaju Boga. To se dogodilo početkom devedesetih, i Olja je taj san ispunila za obe. Preselila se u Rusiju i tamo je 14 godina bila u punovremenoj službi. Proučavala je Bibliju s mnogima i imala je priliku da u ruskoj podružnici Jehovinih svedoka učestvuje u prevođenju biblijske literature sa engleskog na ruski.

Sada sam vezana za krevet, a moja deca daju sve od sebe da mi olakšaju život. Zahvalna sam Bogu što sam pronašla bolji život nakon što sam u mladosti prošla kroz mnoge patnje. Uverila sam se u reči koje je pastir David zapisao u biblijskom psalmu: „Na pašnjacima zelenim odmor mi daje, vodi me [Bog] na spokojna mesta gde obilne vode teku. Dušu moju krepi. Zbog imena svoga vodi me stazama pravednim“ (Psalam 23:2, 3). a