HERODOT, grčki istoričar koji je živeo pre 2 500 godina, ispričao je priču o Egipćanima svog vremena: „Na gozbama kod bogatih ljudi odmah posle jela nosi jedan od njih u kovčegu mrtvaca, napravljenog od drveta, koji lepom izradom i bojama jako podseća na pravog mrtvaca, a koji je dugačak svega jedan ili dva lakta, i pokazuje ga svakom gostu govoreći: ’Pogledaj ovoga, pij i veseli se, jer kad umreš, bićeš kao i ovaj ovde!‘“

Takav stav prema životu i smrti nije karakterističan samo za drevne Egipćane. Danas je veoma poznata fraza „jedimo, pijmo i veselimo se“. Ako je ovaj život sve što imamo, zašto ga ne iskoristiti u potpunosti? Zašto stremiti ka uzvišenim vrednostima? Ako je smrt kraj svemu, sasvim je logično živeti samo za danas. Apostol Pavle je na to ukazao kada je opisivao stav ljudi koji ne veruju u uskrsenje: „Ako mrtvi ne uskrsavaju, ’jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti‘“ (1. Korinćanima 15:32).

Naravno, sam Pavle nije verovao da mrtvi odlaze u večni zaborav. Bio je uveren da se mrtvi mogu vratiti u život s mogućnošću da više nikada ne umru. To uverenje je bilo zasnovano na događaju od velikog značaja, u čiju istinitost nimalo nije sumnjao. Reč je o uskrsenju * Isusa Hrista, događaju od presudne važnosti za veru prvih hrišćana.

Međutim, zašto je uskrsenje Isusa značajno za nas? Kako znamo da se zaista dogodilo? Osmotrimo kako je Pavle  rezonovao o toj temi dok je pisao hrišćanima koji su živeli u Korintu.

Neki hrišćani u drevnom Korintu nisu uopšte verovali u doslovno uskrsenje, dok su drugi bili zbunjeni. U svojoj prvoj poslanici tamošnjim hrišćanima, apostol Pavle je naveo do čega bi došlo da se uskrsenje nije dogodilo. Napisao je: „Ako nema uskrsenja mrtvih, onda ni Hrist nije uskrsnuo. A ako Hrist nije uskrsnuo, naše propovedanje je zaista uzaludno i naša vera je uzaludna. A onda smo i lažni svedoci Božji [...] Vaša vera je uzaludna — još ste u svojim gresima. Onda su propali i oni koji su umrli u Hristu“ (1. Korinćanima 15:13-18).

„Pojavio [se] pred više od petsto braće istovremeno [...] Zatim se pojavio Jakovu, a onda svim apostolima. A poslednjem od svih pojavio se i meni.“ (1. Korinćanima 15:6-8)

Pavlove uvodne reči se teško mogu osporiti: Ako mrtvi ne uskrsavaju, onda ni Hrist nije mogao da uskrsne. Šta bi bio ishod toga? Propovedanje dobre vesti bi bilo besmisleno, poput neviđene obmane. Na kraju krajeva, Isusovo uskrsenje je temelj hrišćanske vere i u neraskidivoj je vezi sa osnovnim biblijskim učenjima o Božjem pravu da vlada, njegovom imenu, Kraljevstvu i našem spasenju. Ako nema uskrsenja, poruka koju su Pavle i drugi apostoli prenosili nije ništa više od praznih reči.

Osmotrimo šta bi to sve povuklo za sobom. Ako Isus nije uskrsnuo iz mrtvih, hrišćanska vera je uzaludna i temelji se na laži. Nadalje, to bi značilo da su Pavle i drugi širili laži ne samo o uskrsenju Isusa već i o Jehovi Bogu, onome za koga su rekli da ga je uskrsnuo. Štaviše, izjava da je Hrist „umro za naše grehe“ takođe bi bila netačna — jer ako sam Spasitelj nije bio izbavljen od smrti, on ne bi mogao spasti druge (1. Korinćanima 15:3). To bi značilo da su hrišćani koji su umrli, u nekim slučajevima kao mučenici, otišli u zaborav s lažnom nadom da će biti uskrsnuti.

Pavle je zaključio: „Ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, od svih ljudi nas treba najviše žaliti“ (1. Korinćanima 15:19). Pavle je, kao i drugi hrišćani, podnosio gubitke, trpeo progonstva i nevolje i bio u smrtnoj opasnosti zato što je verovao u uskrsenje i sve što je ono omogućavalo. To ne bi imalo nikakve svrhe ako je uskrsenje obična laž!

Pavle nije smatrao da je ono u šta su hrišćani verovali bilo temeljeno na laži. Znao je da je Isus uskrsnuo, a dokaze za to je izneo Korinćanima sledećim rečima: „Hrist je umro za naše grehe, kao što piše u Pismima; bio je sahranjen i uskrsnuo je treći dan, kao što piše u Pismima; pojavio se Kifi, a zatim dvanaestorici.“ * Dalje Pavle kaže: „Zatim se pojavio pred više od petsto braće istovremeno. Većina njih još je živa, a neki su pomrli. Zatim se pojavio Jakovu, a onda svim apostolima. A poslednjem od svih pojavio se i meni“ (1. Korinćanima 15:3-8).

Pavle najpre s uverenjem iznosi činjenicu da je Hrist umro za naše grehe, da  je bio sahranjen i da je uskrsnuo. Zašto je Pavle bio toliko siguran u to? Jedan razlog je svedočanstvo brojnih očevidaca. Uskrsnuli Isus se pojavio pojedincima (uključujući samog Pavla), malim grupama i čak mnoštvu od 500 ljudi, od kojih su mnogi sigurno bili nepoverljivi kada su čuli da je Isus uskrsnuo (Luka 24:1-11). Većina tih očevidaca su još uvek bili živi u Pavlovo vreme i mogli su da potvrde te događaje (1. Korinćanima 15:6). Izjave jednog ili dva svedoka lako bi se mogle zanemariti, ali ne i svedočanstvo 500 ili više njih.

Takođe, zapazite da je Pavle dva puta spomenuo da su se smrt, sahrana i uskrsenje Isusa dogodili „kao što piše u Pismima“. To znači da su se ispunila proročanstva o Mesiji zapisana u hebrejskom delu Svetog pisma. Time je potvrđeno da je Isus zaista bio obećani Mesija.

Uprkos izjavama svedoka i onome što piše u Svetom pismu, bilo je i još uvek ima onih koji sumnjaju da je Isus uskrsnuo. Neki kažu da su telo ukrali njegovi učenici koji su potom tvrdili da su videli uskrsenje. Međutim, pošto nisu imali ni moć ni uticaj, učenici nisu mogli da savladaju rimske čuvare na ulasku u grobnicu. Drugi tvrde da je Isusovo pojavljivanje nakon uskrsenja bilo obično priviđenje. Ali to se ne slaže s činjenicom da se on pojavljivao različitim ljudima u različito vreme. Pored toga, da li je razumno smatrati da je neko priviđenje pripremilo i poslužilo ribu, što je uskrsnuli Isus uradio u Galileji? (Jovan 21:9-14). Da li bi priviđenje u  obliku čoveka pozvalo posmatrače da ga dotaknu? (Luka 24:36-39).

Uprkos tome, neki prigovaraju da je uskrsenje prevara koju su osmislili Isusovi učenici. Ali koje koristi bi oni imali od toga? Svedočenje o uskrsenju je učenicima donelo ismevanje, patnju i smrt. Zašto bi toliko rizikovali za puku laž? Štaviše, oni su najpre svedočili u Jerusalimu, naočigled svojim protivnicima, koji su bili spremni da nađu bilo koji izgovor da ih osude.

Uskrsenje je bilo upravo ono što je učenicima davalo hrabrost da svedoče o svom Gospodu uprkos najsurovijem progonstvu. Istina o uskrsenju je postala suština onoga u šta hrišćani veruju. Prvi hrišćani nisu izlagali život opasnosti da bi propovedali o jednom mudrom učitelju koji je stradao. Rizikovali su život objavljujući Isusovo uskrsenje jer je ono bilo dokaz da je on Hrist, Božji Sin, moćna, živa osoba koja je bila uz njih i pomagala im. Ono je takođe bilo zasiguranje da će i oni uskrsnuti. Zaista, da Isus nije vraćen u život, ne bi bilo ni hrišćanstva a možda nikada ne bismo ni čuli za Isusa Hrista.

Međutim, zašto je Isusovo uskrsenje značajno za nas danas?