MARIJA pada na kolena. Njen bol se ne može opisati rečima. Još uvek joj u ušima odzvanja poslednji povik njenog sina, dok je umirao nakon više sati mučenja. Iako je još dan, zemlja je obavijena tamom. Odjednom se tlo snažno zatreslo (Matej 27:45, 51). Mariji je možda izgledalo kao da sam Jehova pokazuje svetu koliko njega, više nego bilo koga drugog, boli smrt Isusa Hrista.

Na mestu koje se zove Lobanja ili Golgota, dok popodnevna svetlost rasteruje tamu, Marija žali za svojim sinom (Jovan 19:17, 25). Sećanja joj naviru u misli. Jedno od njih je i nešto što se desilo oko 33 godine ranije. Kada su ona i Josif odneli svog malog sina u jerusalimski hram, ostareli čovek po imenu Simeon izrekao je pod Božjim nadahnućem jedno proročanstvo. Naime, prorekao je da će Isus činiti velike stvari, ali je takođe dodao da će jednog dana tuga poput mača Mariji probosti dušu (Luka 2:25-35). Tek sada, u ovom tragičnom trenutku, u potpunosti razume te reči.

Kaže se da je smrt deteta najstrašniji i najbolniji gubitak. Smrt je najgori neprijatelj i svima nama pre ili kasnije nanese bol (Rimljanima 5:12; 1. Korinćanima 15:26). Da li je moguće izboriti se s tim bolom? Dok budemo govorili o Marijinom životu, od početka Isusove službe pa do njegove smrti i kratko nakon nje, naučićemo mnogo o veri koja joj je pomogla da podnese najbolniji udarac.

Vratimo se tri i po godine unazad. Marija je osećala da se bliži promena. Čitav Nazaret je bio uskomešan. I u tom malom mestu, svi su pričali o Jovanu Krstitelju i njegovom pozivu na pokajanje. Marija je zapazila da njen najstariji sin na to gleda kao na znak da je došlo vreme da započne svoju službu (Matej 3:1, 13). Za nju i njenu porodicu, Isusov odlazak bi značio veliku promenu. U kom smislu?

Marija je možda već znala šta znači izgubiti nekog dragog, budući da je njen muž, Josif, do tada verovatno umro. * Zato Isusa više nisu zvali samo „tesarev sin“ već i „tesar“. Po svemu sudeći, nasledio je očev posao i prihvatio odgovornost da brine o porodici, u kojoj je bilo još najmanje šestoro dece (Matej 13:55, 56; Marko 6:3). Možda je u međuvremenu poučavao i svog brata Jakova da preuzme očev posao, pošto je on izgleda bio drugi sin u porodici. Svakako bi odlazak Isusa kao najstarijeg sina teško pao celoj porodici. Marija je već nosila veliki teret. Da li se plašila ove promene? To ne znamo. Ali postavlja se još važnije pitanje: Kako će ona reagovati kada njen sin postane Hrist, davno obećani Mesija? Jedan događaj opisan u Bibliji otkriva nam nešto o tome (Jovan 2:1-12).

 Isus je otišao kod Jovana da se krsti i tako je postao Božji Pomazanik, to jest Mesija (Luka 3:21, 22). Zatim je počeo da bira učenike. Iako je njegov zadatak bio veoma važan, ipak je nalazio vremena da provede lepe trenutke s porodicom i prijateljima. Zajedno sa svojom majkom, braćom i učenicima, otišao je na jednu svadbu u Kanu, mesto koje se verovatno nalazilo na vrhu jednog brda oko 13 kilometara od Nazareta. Tokom veselja, Marija je zapazila da se pojavio problem. Videla je da se članovi porodice mladenaca unezvereno gledaju i došaptavaju. Šta se desilo? Nestalo im je vina! U njihovoj kulturi bi takav propust u pokazivanju gostoprimstva bio velika sramota i pokvario bi svečanu priliku. Marija je saosećala s njima i zato se obratila Isusu.

„Nemaju vina“, rekla je. Šta je očekivala da će njen sin uraditi? O tome možemo samo da nagađamo. Međutim, znala je da će on biti veliki čovek i možda se nadala da će sada nešto učiniti. Kao da mu je rekla: „Sine, molim te, učini nešto!“ Isusov odgovor ju je sigurno iznenadio: „Šta ja imam s tim, ženo?“ Njegove reči nisu bile odraz nepoštovanja, iako se često tako tumače. On je upotrebio idiom kojim se izražava neslaganje, a oštrinu svojih reči je ublažio izrazom „ženo“, kojim se na izvornom jeziku izražava poštovanje i naklonost. Dakle, on je samo blago prekorio svoju majku. Podsetio ju je da ona ne treba da utiče na način kako će on obavljati svoju službu. Na to je imao pravo samo njegov Otac, Jehova.

Marija je prihvatila ono što joj je Isus rekao, pošto je bila razborita i ponizna žena. Okrenula se ka onima koji su posluživali na svadbi i jednostavno im rekla: „Što god vam kaže, učinite.“ Marija je razumela da nije više do nje da utiče na život i odluke svog sina, već da sada ona, a isto tako i svi drugi, treba da slušaju njega. S druge strane, Isus je pokazao da poput svoje majke saoseća s novovenčanim parom. Učinio je svoje prvo čudo, pretvorivši vodu u dobro vino. Do čega je to dovelo? „Njegovi učenici su poverovali u njega.“ I Marija je poverovala u njega. Sada ga više nije gledala samo kao svog sina već i kao svog Gospoda i Spasitelja.

Roditelji danas mogu mnogo naučiti od Marije. Istina, niko nema savršeno dete kao što je bio Isus. Pa ipak, činjenica je da je period kada dete postaje odrasla osoba težak svakom roditelju. Roditelj i dalje možda naginje ka tome da se prema svom sinu ili ćerki ophodi kao prema malom detetu, premda to više nije prikladno (1. Korinćanima 13:11). Kako roditelj može podržati svoje odraslo dete? Između ostalog, tako što će pokazati da veruje da će ono nastaviti da primenjuje biblijska načela i da će ga Jehova blagosloviti. Odrasloj deci će mnogo značiti ako im roditelj ponizno pokaže da veruje u njih. Isus je sigurno cenio Marijinu podršku u burnim godinama koje su usledile.

Jevanđelja nam ne govore mnogo o tome šta se s Marijom dešavalo tokom tri i po godine Isusove službe. Međutim, kao što smo rekli, verovatno je bila udovica — samohrana majka koja je još uvek brinula o svojoj mlađoj deci. Razumljivo je što zbog toga možda nije mogla da prati Isusa dok je on propovedao po svojoj domovini (1. Timoteju 5:8). Pa ipak, nije prestala da  razmišlja o duhovnim mislima koje je saznala o Mesiji i odlazila je na sastanke u sinagogu, što je oduvek bio običaj u njihovoj porodici (Luka 2:19, 51; 4:16).

Zar nije onda moguće da je bila među onima koji su slušali Isusa kada je govorio u sinagogi u Nazaretu? Sigurno joj je srce zaigralo od radosti kada je čula kako njen sin objavljuje da se vekovima staro proročanstvo o Mesiji ispunilo na njemu! Međutim, nije joj bilo lako kada je videla da ostali Nazarećani ne žele da ga prihvate. Čak su pokušali da ga ubiju! (Luka 4:17-30).

Takođe joj sigurno nije bilo lako kada je videla kako su se njeni drugi sinovi postavili prema Isusu. U Jovanu 7:5 se za četvoricu Isusove braće kaže: „Njegova braća nisu iskazivala veru u njega.“ Isus je imao i barem dve sestre, o kojima Biblija ništa ne govori. * U svakom slučaju, Marija je znala koliko je teško kada članovi porodice različito gledaju na religiju. S jedne strane, morala je da pazi na svoju veru, a s druge strane da pridobije članove porodice, i sve to bez prigovaranja i svađa.

Jednom prilikom su neki Isusovi rođaci, među kojima su sigurno bila i njegova braća, odlučili da uhvate Isusa, jer su govorili: „Sišao je s uma“ (Marko 3:21, 31). Naravno, Marija nije imala takvo mišljenje, ali je pošla sa svojim sinovima, možda zato što se nadala da će oni saznati nešto što će im pomoći da steknu veru. Da li je bilo tako? Iako je Isus činio čuda i poučavao ljude divnim stvarima o Bogu, njegova braća ipak nisu verovala. Da li se Marija u očaju pitala hoće li ikada išta dopreti do njihovog srca?

Možda u vašoj porodici nisu svi iste vere. Ako je tako, možete mnogo naučiti od Marije. Ona nije odustala od svojih najbližih koji nisu prihvatili njenu novu veru. Pružila im je priliku da vide da je ona u njoj pronašla radost i unutrašnji mir. S druge strane, nastavila je da pruža podršku svom vernom sinu. Da li joj je on nedostajao? Da li je ponekad poželela da je još uvek kod kuće? Ako i jeste, držala je takva osećanja pod kontrolom. Bilo joj je drago što može da ga podupire i hrabri. Možete li i vi isto tako pomoći svojoj deci da im duhovne stvari budu najvažnije?

Da li je Marija bila nagrađena zbog svoje vere u Isusa? Jehova uvek nagrađuje verne ljude i nema sumnje da je tako bilo i s Marijom (Jevrejima 11:6). Zamislimo samo kako se osećala dok je slušala pouke svog sina ili kada su joj te pouke prenosili drugi.

Kada je Isus pričao u poređenjima, da li je Marija možda prepoznala neke scene iz njegovog detinjstva u Nazaretu? Kada je govorio o ženi koja čisti kuću da bi našla izgubljeni novčić, melje žito za hleb ili pali svetiljku i stavlja je na svećnjak, da li se možda setila dečačića koji je bio pored nje dok je obavljala sve te svakodnevne poslove? (Luka 11:33; 15:8, 9; 17:35). Kada je Isus rekao da je njegov jaram ugodan i njegov teret lak, da li se možda setila nekog spokojnog popodneva pre mnogo godina, kada je Josif učio mladog Isusa da napravi jaram koji za životinju neće biti neugodan? (Matej 11:30). Sigurno je Marija cenila divnu čast koju joj je Jehova ukazao, poverivši joj brigu o detetu koje će postati  Mesija i najveći učitelj. Uživala je dok je slušala kako on narodu prenosi dragocene pouke, koristeći obične predmete i svakodnevne prizore.

Pa ipak, Marija je ostala ponizna. Njen sin je nikad nije uzdizao iznad drugih, a kamoli da joj je odavao posebnu počast. Jednom prilikom dok je poučavao narod, jedna žena je uzviknula da je njegova majka sigurno veoma srećna što ga je rodila. On je na to rekao: „Ne, nego srećni su oni koji slušaju Božju reč i drže je!“ (Luka 11:27, 28). A kada je neko iz mnoštva rekao Isusu da su njegova majka i braća u blizini, on je rekao da su njegova majka i njegova braća zapravo oni koji imaju veru. Marija se nije uvredila, nego je razumela šta Isus želi time da kaže — duhovne veze su snažnije od rodbinskih (Marko 3:32-35).

S druge strane, rečima se ne može opisati bol koji je Marija osećala dok je posmatrala kako njen sin umire u strašnim mukama. Apostol Jovan, koji je bio očevidac toga, kasnije je u svom jevanđelju zapisao sledeći bitan detalj: Dok je Isus bio u mukama, Marija je stajala „kod Isusovog stuba“. Ovu odanu, brižnu majku ništa nije moglo sprečiti da do poslednjeg trenutka bude uz svog sina. Isus ju je video i premda je svaki dah bio mučan i svaka reč zadavala ogroman bol, smogao je snage da kaže da brigu o svojoj majci poverava svom vernom sledbeniku apostolu Jovanu. Postupio je tako zato što njegova braća još uvek nisu verovala u njega. Tako je pokazao koliko je važno da onaj ko služi Bogu brine o svojima, posebno u duhovnom pogledu (Jovan 19:25-27).

Kada je Isus umro, na Mariji su se ispunile reči da će bol poput mača probosti njenu dušu. Kao što ne možemo u potpunosti razumeti njen bol, tako ne možemo razumeti ni radost koju je osetila tri dana kasnije kada je saznala za najveće čudo — njen sin je uskrsnuo! Bila je još srećnija kada se Isus kasnije pojavio svom polubratu Jakovu, nesumnjivo nasamo (1. Korinćanima 15:7). To je dirnulo Jakova, a isto tako i ostalu Isusovu polubraću. Kasnije saznajemo da su počeli da veruju da je Isus obećani Hrist. Nedugo nakon toga, okupljali su se s drugim hrišćanima, među kojima je bila i njihova majka. Svi su oni zajedno bili „ustrajni u molitvi“ (Dela apostolska 1:14). Isusova dva polubrata, Jakov i Juda, kasnije su napisali dve biblijske poslanice.

Poslednji put Mariju u Bibliji srećemo na sastanku kako se zajedno sa svojim sinovima moli Jehovi. Zaista odgovarajuć zaključak priče o Mariji. Ona nam je ostavila divan primer! Zahvaljujući svojoj veri, podnela je najbolniji udarac i na kraju primila divnu nagradu. Ako se ugledamo na nju, i mi ćemo podneti sve udarce koje nam nanosi ovaj nemilosrdni svet, a u budućnosti ćemo uživati u blagoslovima koje ne možemo ni zamisliti.