Moj predak Tomas¹ a Vilijams rođen je 20. januara 1815. u Hornkaslu u Engleskoj. Majka mu je umrla kada je imao samo dve godine, pa su on, njegova sestra i dva brata odrastali sa ocem Džonom. Džon je poučio Tomasa tesarskom zanatu, ali njega je privlačilo nešto drugo.

U tom periodu je religija u Engleskoj doživljavala procvat. Propovednik Džon Vesli se odvojio od anglikanske crkve i osnovao metodistički pokret, u kom se stavljao naglasak na lično istraživanje Biblije i misionarski rad. Veslijeva učenja su se veoma brzo širila i porodica Vilijams ih je sa oduševljenjem prihvatila. Tomas je propovedao Veslijeva učenja i ubrzo je dobrovoljno otišao kao misionar na ostrva u Tihom okeanu. U julu 1840, ubrzo nakon venčanja, on i njegova supruga Meri² stigli su na Fidži. Naselili su se na vulkanskom ostrvu Lakeba, b na kom su u to vreme živeli kanibali.

Tokom prvih nekoliko godina na Fidžiju, Tomas i Meri su se suočavali s mnogim teškoćama. Naporno su radili u primitivnim uslovima i po nesnosnoj vrućini. Takođe su bili svedoci plemenskog rata i užasnih običaja, kao što su davljenje udovica, ubijanje dece i kanibalizam. Većina lokalnog stanovništva se protivila onome što su propovedali. Pored toga, Meri i Džon, njihov prvi sin, razboleli su se i zamalo umrli. Govoreći o tom periodu, Tomas je 1843. napisao: „Srce mi se cepalo [...] Bio sam na ivici očaja.“ Pa ipak, Meri i on su istrajali, a snagu im je davala njihova snažna vera u Jehovu Boga.

Tomas je iskoristio svoje tesarsko umeće da izgradi kuću. Bila je to prva kuća u evropskom stilu na Fidžiju i izazivala je znatiželju lokalnog stanovništva pošto je imala izdignut pod, dobru ventilaciju i mnoge druge novine. Neposredno pre nego što je kuća dovršena, Meri je rodila drugog sina. Zvao se Tomas Viton³ Vilijams. On je takođe moj predak.

Tomas je 1843. učestvovao u prevođenju Jevanđelja po Jovanu na fidžijski jezik, što mu je predstavljalo veliki izazov. c Međutim, pošto je veoma dobro zapažao detalje, bio je izvrstan antropolog. Beležio je sva svoja zapažanja i 1858. objavio knjigu u kojoj se  govori o životu Fidžijaca u 19. veku (Fiji and the Fijians).

Trinaest teških godina provedenih na Fidžiju ostavile su svoj trag. Tomas se razboleo, zbog čega se s porodicom preselio u Australiju. Nakon dugogodišnje i produktivne propovedničke službe, Tomas je umro 1891. u mestu Balaratu, u Viktoriji.

Tomas Viton Vilijams i njegova žena Fibi ⁴ 1883. su se sa svojom decom preselili u Pert, u Zapadnoj Australiji. Njihov drugi sin, Artur Bejkvel⁵ Vilijams, tada je imao devet godina. To je moj čukundeda.

Kada je Artur imao 22 godine, potraga za blagom ga je odvela nekih 600 kilometara istočno od Perta, u Kalgurli, mesto poznato po rudnicima zlata. Tamo je dobio neke publikacije Međunarodnih istraživača Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati, i pretplatio se na njihov časopis Sionska stražarska kula. Oduševio se onim što je čitao i govorio je i drugima o tome. Takođe je organizovao sastanke na kojima se proučavala Biblija. To su bili skromni počeci aktivnosti Jehovinih svedoka u Zapadnoj Australiji.

Artur je i svojoj porodici govorio o onome što je saznao. Njegov otac, Tomas Viton, podržao je njegovu odluku da se pridruži Istraživačima Biblije. Nažalost, on je ubrzo umro. Arturova majka, Fibi, i sestre Vajolet i Meri, takođe su postale Istraživači Biblije. Vajolet je postala pionir, to jest provodila je dosta vremena u propovedanju. Artur je rekao da je ona bila „najbolji, najrevniji i najsavesniji pionir u Zapadnoj Australiji“. Iako je Artur verovatno bio pristran, činjenica je da je Vajoletina revnost umnogome uticala na narednu generaciju porodice Vilijams.

S vremenom se Artur oženio i preselio u Donibruk, grad u Zapadnoj Australiji u kom su se ljudi uglavnom bavili voćarstvom. Pošto je revno govorio o biblijskim proročanstvima koja su ukazivala na 1914. godinu, ljudi su mu se rugali i davali pogrdna imena. d Međutim, kad je izbio Prvi svetski rat, ismevanje je prestalo. Artur je imao običaj da propoveda mušterijama koje su dolazile u njegovu radnju i da u izlog stavlja biblijsku literaturu. U izlogu je držao i natpis na kom je pisalo da nudi 100 funti onome ko dokaže Trojstvo — nebiblijsko učenje koje Artur nije prihvatao. Niko nikada nije osvojio taj novac.

Kuća porodice Vilijams u Donibruku postala je mesto na kom su se ljudi okupljali kako bi proučavali Bibliju i održavali sastanke. Kasnije su se sastanci održavali u Dvorani Kraljevstva koju je Artur izgradio i koja je bila među prvima u Zapadnoj Australiji. Čak i sa skoro 80 godina, obukao bi odelo,  stavio kravatu, osedlao svog starog konja po imenu Dol i propovedao svuda po okolini Donibruka.

Artura su njegova deca mnogo volela zbog izuzetnih osobina koje je imao. Bio je veoma tih i dostojanstven, ali pritom i vrlo revan. Njegova ćerka, Florens⁶ bila je misionarka u Indiji. Njegovi sinovi, Artur Lindsi⁷ i Tomas, mnogo godina su služili kao starešine u skupštini Jehovinih svedoka, baš kao i on sam.

Moj pradeda Artur Lindsi Vilijams bio je poznat po svojoj blagoj naravi, zbog čega su ga mnogi voleli. Uvek je imao vremena za druge i prema njima se ophodio s poštovanjem. Takođe je bio izvrstan drvoseča. Za 12 godina je 18 puta pobedio na regionalnim takmičenjima u seči drva.

Arturu nije bilo nimalo drago kada je njegov dvogodišnji sin Ronald⁸ (moj deda) uzeo sekiru i udario malo drvo jabuke koje se nalazilo blizu kuće. Ronaldova majka je brzo reagovala. To drvo je spaseno i kasnije je rađalo veoma slatke jabuke. Ova nova sorta je nazvana lejdi vilijams i od nje je kasnije nastala pink lejdi, jedna od najpoznatijih sorti jabuka na svetu.

Moj deda Ronald je u životu ostvario neke veoma vredne ciljeve. On i baka su godinama kao dobrovoljci učestvovali na građevinskim projektima Jehovinih svedoka u Australiji i na Solomonovim ostrvima. Deda sada ima blizu 80 godina i još uvek je starešina u skupštini i učestvuje u gradnji i renoviranju Dvorana Kraljevstva u Zapadnoj Australiji.

Moj otac Džefri⁹ i majka Dženis¹⁰ Vilijams dali su sve od sebe da mene ¹² i moju sestru Ketrin ¹¹ pouče istini iz Svetog pisma i prenesu nam to dragoceno duhovno nasleđe. Vrednost tog nasleđa sam razumeo kada sam imao 13 godina. Na jednom većem skupu Jehovinih svedoka, slušao sam govor Džona Bara, člana Vodećeg tela, u kom se obratio mladima. Rekao je: „Nemojte propustiti dragocenu priliku koju imate — priliku da upoznate i zavolite Jehovu.“ Već te noći sam obećao Jehovi da ću mu zauvek služiti. Dve godine kasnije, postao sam pionir.

Moja žena Kloi i ja uživamo u tome što veći deo svog vremena provodimo u propovedanju. Živimo u Tom Prajsu, zabačenom rudarskom gradiću koji se nalazi na severozapadu Zapadne Australije, i imamo posao sa skraćenim radnim vremenom. Moji roditelji, moja sestra Ketrin i njen muž Endru, takođe su pioniri i žive u Port Hedlandu, koji se nalazi oko 420 kilometara severno od našeg grada. Tata i ja služimo kao starešine.

Kada je Tomas Vilijams odlučio da služi Jehovi Bogu, ostavio nam je nasleđe koje se čuva već sedam generacija. Ono je preneto i meni. Veoma sam zahvalan za to bogato duhovno nasleđe! ▪