13. poglavlje

Reformacija — novi preokret u potrazi

1, 2. (a) Kako jedna knjiga o reformaciji opisuje srednjovekovnu Rimokatoličku crkvu? (b) Koja su se pitanja postavljala što se tiče stanja Rimske crkve?

„PRAVA tragedija srednjovekovne crkve jeste u tome što ona nije uspela da ide u korak s vremenom... Daleko od toga da je bila progresivna, daleko od toga da je pružala duhovno vođstvo, bila je nazadna i dekadentna, i svi njeni članovi su bili korumpirani.“ To kaže knjiga The Story of the Reformation u vezi s moćnom Rimokatoličkom crkvom, koja je dominirala većim delom Evrope od V do XV veka n. e.

² Kako je Rimska crkva sa svog svemoćnog položaja spala na to da je ’dekadentna i korumpirana‘? Kako je papstvo, koje je tvrdilo da je naslednik apostolâ, propustilo da pruža čak i „duhovno vođstvo“? I kakav je bio ishod tog propusta? Da bismo pronašli odgovore, treba nakratko da istražimo kakva je ona crkva postala i koju je ulogu imala u potrazi čovečanstva za pravim Bogom.

Crkva koja je spala na niske grane

3. (a) Kakvo je bilo materijalno stanje Rimske crkve krajem XV veka? (b) Kako je crkva nastojala da zadrži svoju veličinu?

³ Do kraja XV veka, Rimska crkva, sa svojim župama, manastirima i samostanima kojih je bilo po celom njenom carstvu, postala je najveći zemljoposednik u Evropi.  Kaže se da je ona posedovala čak polovinu zemlje u Francuskoj i Nemačkoj, i dve petine ili i više u Švedskoj i Engleskoj. Kakav je bio rezultat? „Krajem 1400-ih i početkom 1500-ih, Rim je postao neizmerno raskošan, i privremeno je napredovao što se tiče političke važnosti“, kaže knjiga Istorija civilizacije. Međutim, sva ta veličanstvenost imala je svoju cenu, i da bi to podržavalo, papstvo je moralo da pronađe nove izvore prihoda. Opisujući razne metode koje su se primenjivale, istoričar Vil Djurant je napisao:

„Svaki crkveni dostojanstvenik je morao da preda papskoj kuriji — administrativnim uredima papstva — polovinu prihoda od svoje službe u prvoj godini („anates“), a zatim svake godine desetinu ili desetak. Novi nadbiskup je morao da plati papi pozamašnu svotu za palijum — beli vuneni okovratnik koji je služio kao potvrda i oznaka njegovog autoriteta. Po smrti svakog kardinala, nadbiskupa, biskupa ili opata, njegovi lični posedi vraćani su papstvu... Za svaku presudu ili naklonost od kurije očekivao se poklon u znak  priznanja, a taj prokon je ponekad diktirao samu presudu.“

4. Kako je blago koje se slivalo u crkvu uticalo na papstvo?

⁴ Ogromne svote novca koje su se iz godine u godinu slivale u papske riznice na kraju su dovele do velike zloupotrebe i korupcije. Kaže se da ’čak ni papa ne može da dodirne smolu a da ne uprlja prste‘, a crkva je u tom razdoblju doživela ono što je jedan istoričar nazvao „niz veoma svetovnih papa“. U njih su spadali Sikst IV (papa, 1471-1484), koji je potrošio ogromne svote novca da bi sagradio Sikstinsku kapelu, koju je nazvao po sebi, i da bi obogatio svoje mnogobrojne nećake i nećakinje; Aleksandar VI (papa, 1492-1503), ozloglašeni Rodrigo Bordžija, koji je otvoreno priznavao i promovisao svoju nezakonitu decu; i Julije II (papa, 1503-1513), nećak Siksta IV, koji se više posvetio ratovima, politici i umetnosti nego svojim crkvenim dužnostima. Holandski katolički izučavalac Erazmo je 1518. s punim pravom napisao: „Besramnost rimske kurije dostigla je svoj vrhunac.“

5. Šta zapisi iz tog vremena pokazuju u pogledu morala sveštenstva?

⁵ Korupcija i nemoral nisu bili ograničeni samo na papstvo. Jedna uobičajena izreka iz tog vremena glasila je: „Ako želiš da upropastiš svog sina, pošalji ga u sveštenike.“ To potvrđuju istorijski zapisi iz tog vremena. Prema Djurantu, u Engleskoj među „optužbama za [seksualno] neuzdržavanje koje su podnesene 1499... oko 23 posto od ukupnog broja okrivljenih sačinjavali su sveštenici, premda je sveštenstvo verovatno predstavljalo manje od 2 posto stanovništva. Neki ispovednici su iznuđivali seksualne usluge od pokajnica. Na hiljade sveštenika imalo je konkubine, a u Nemačkoj su ih imali skoro svi.“ (Nasuprot tome, vidite  1. Korinćanima 6:9-11; Efešanima 5:5.) Moralni propusti su obuhvatali i druga područja. Kaže se da se jedan Španac iz tog vremena žalio: „Vidim da od Hristovih slugu skoro ništa ne možemo dobiti bez novca; na krštenju novac... na venčanju novac, za ispovedanje novac — ne, nema čak ni poslednje pomasti [poslednjeg miropomazanja] bez novca! Neće da zvone ako im se ne da novac, neće da sahrane u crkvi ako im se ne da novac; zato izgleda da je Raj zatvoren za one koji nemaju novca.“ (Nasuprot tome, vidite 1. Timoteju 6:10.)

6. Kako je Makijaveli opisao Rimsku crkvu? (Rimljanima 2:21-24).

⁶ Da bismo saželi stanje Rimske crkve na početku XVI veka, citiramo reči Makijavelija, čuvenog italijanskog filozofa iz tog doba:

„Da je religija hrišćanstva bila očuvana u skladu s propisima Osnivača, narod i zajednica hrišćanskog sveta bili bi mnogo ujedinjeniji i srećniji nego što jesu. Takođe ne može biti većeg dokaza za njegovu dekadenciju od činjenice da što su ljudi bliže Rimskoj crkvi, sedištu svoje religije, to su manje religiozni.“

Početni napori u pravcu reforme

7. Kakve slabe napore je crkva uložila da bi se pozabavila nekim zloupotrebama?

⁷ Krizu u crkvi nisu primetili samo ljudi kao što su Erazmo i Makijaveli već je to primetila i sama crkva. Bili su sazivani crkveni sabori da bi se pozabavili nekim prigovorima i zloupotrebama, ali bez trajnih rezultata. Pape, koje su uživale u ličnoj moći i slavi, odvraćale su od bilo kojih stvarnih napora u pravcu reforme.

8. Koja je bila posledica stalne nemarnosti crkve?

 ⁸ Da je crkva bila ozbiljnija u čišćenju svoje kuće, verovatno ne bi ni došlo do reformacije. Ali, bilo kako bilo, pozivi na reformu počeli su da se čuju i unutar crkve i van nje. U 11. poglavlju smo već pomenuli valdenze i albižane. Iako su bili osuđeni kao jeretici i nemilosrdno ugušeni, oni su u narodu probudili nezadovoljstvo zbog zloupotreba katoličkog sveštenstva i potpirili su želju za povratkom Bibliji. Takva osećanja je izražavao veliki broj ranih reformatora.

Protesti unutar crkve

9. Ko je bio Džon Viklif, i protiv čega je propovedao?

⁹ Često označavan kao „jutarnja zvezda reformacije“, Džon Viklif (1330?-1384) bio je katolički sveštenik i profesor teologije na Oksfordu, u Engleskoj. Budući da je potpuno bio svestan zloupotreba u crkvi, on je pisao i propovedao protiv stvari kao što su korupcija u monaškim redovima, papsko oporezivanje, doktrina o transsupstancijaciji (tvrdnja da se hleb i vino koji se koriste tokom mise bukvalno pretvaraju u telo i krv Isusa Hrista), ispovest i upletenost crkve u svetovna zbivanja.

10. Kako je Viklif pokazao svoju odanost Bibliji?

¹⁰ Viklif je posebno otvoreno govorio što se tiče zanemarivanja crkve da poučava Bibliji. Jednom je objavio: „Bog je hteo da svaka župna crkva u ovoj zemlji ima dobru Bibliju i dobro tumačenje jevanđelja, da ih sveštenici dobro proučavaju, i da narod stvarno uče jevanđelju i Božjim zapovestima!“ U tu svrhu, Viklif se u zadnjim godinama svog života prihvatio zadatka da Vulgatu, Bibliju na latinskom, prevede na engleski. Uz pomoć svojih kolega, a posebno Nikolasa iz Hereforda, izdao je prvu kompletnu Bibliju na engleskom  jeziku. To je bez sumnje bio Viklifov najveći doprinos potrazi čovečanstva za Bogom.

11. (a) Šta su Viklifovi sledbenici uspeli da postignu? (b) Šta se desilo s lolardima?

¹¹ Viklifove tekstove i delove Biblije po celoj Engleskoj distribuisala je jedna grupa propovednika koja se često naziva „siromašni sveštenici“ zato što su išli u jednostavnoj odeći, bosonogi i bez materijalnih poseda. Takođe su ih podrugljivo zvali lolardi, od srednjoholandske reči Lollaerd, to jest „onaj koji mrmlja molitve ili himne“ (Brewer’s Dictionary of Phrase and Fable). „Njihov broj je za nekoliko godina znatno porastao“, kaže knjiga The Lollards. „Računa se da je bar četvrtina nacije direktno ili nominalno bila naklonjena tim osećanjima.“ Naravno, sve to nije prošlo nezapaženo od strane crkve. Zato što je bio istaknut među vladajućim i naučnim krugovima, Viklifu je bilo dozvoljeno da umre u miru zadnjeg dana 1384. godine. Njegovi sledbenici nisu bili te sreće. Tokom vladanja engleskog kralja Henrija IV, bili su označeni kao jeretici, i mnogi od njih su bili zatvoreni, mučeni ili spaljeni.

12. Ko je bio Jan Hus, i protiv čega je propovedao?

¹² Džon Viklif je snažno uticao na jednog čoveka iz Bohemije (Češke), Jana Husa (1369?-1415), koji je  takođe bio katolički sveštenik i rektor Univerziteta u Pragu. Poput Viklifa, i Hus je propovedao protiv korupcije Rimske crkve i naglašavao važnost čitanja Biblije. Time je na sebe brzo navukao gnev hijerarhije. Godine 1403, vlasti su mu naredile da prestane da propoveda Viklifove antipapske ideje, čije su knjige takođe javno spalili. Međutim, Hus je i sam napisao neke od najoštrijih optužbi protiv običaja crkve, uključujući i prodaju oproštajnica. * Bio je osuđen i ekskomuniciran 1410. godine.

13. (a) Šta je po Husovom učenju bila prava crkva? (b) Koji je bio ishod Husove postojanosti?

¹³ Hus je bio beskompromisan što se tiče podrške Bibliji. „Pobuniti se protiv zabludelog pape znači slušati Hrista“, napisao je. Takođe je naučavao da se prava crkva, ni izdaleka ne sastoji od pape i rimskog uređenja, već da nju „sačinjavaju svi izabrani i mistično telo Hrista, čiji je poglavar Hrist; i nevesta Hristova, koju je zbog svoje velike ljubavi otkupio vlastitom krvlju“. (Uporedite s Efešanima 1:22, 23; 5:25-27.) Zbog svega ovoga, sudilo mu se na Saboru u Konstancu i bio je osuđen kao jeretik. Objavivši da je „bolje umreti zdrav nego živeti bolestan“, odbio je da se opozove i 1415. bio je spaljen na lomači. Taj isti sabor je takođe naredio da se Viklifove kosti iskopaju i spale iako je on bio mrtav i sahranjen već više od 30 godina!

14. (a) Ko je bio Đirolamo Savonarola? (b) Šta je Savonarola nastojao da uradi, i kakav je bio ishod?

¹⁴ Još jedan rani reformator bio je dominikanski kaluđer Đirolamo Savonarola (1452-1498) iz manastira San Markos u Firenci, u Italiji. Ponesen duhom italijanske renesanse, Savonarola je govorio protiv  korupcija i u crkvi i u državi. Pozivajući se na Pismo, kao i na vizije i otkrivenja koja je navodno dobio, on je nastojao da uspostavi hrišćansku državu, to jest teokratski poredak. Godine 1497, papa ga je ekskomunicirao. Sledeće godine bio je uhapšen, mučen i obešen. Njegove zadnje reči su bile: „Moj Gospod je umro za moje grehe; zar da ja ne dam rado ovaj moj bedni život za njega?“ Njegovo telo je bilo spaljeno a pepeo je bačen u reku Arno. Savonarola je sebe podesno nazvao „pretečom i žrtvom“. Samo nekoliko godina kasnije, reformacija je punom snagom buknula u celoj Evropi.

Razdeljena kuća

15. Kako se hrišćanski svet u zapadnoj Evropi podelio zbog pokreta reformacije?

¹⁵ Kad je konačno izbila oluja reformacije, ona je razmrskala religioznu kuću hrišćanskog sveta u zapadnoj Evropi. Pošto je hrišćanski svet bio pod skoro totalnom dominacijom Rimokatoličke crkve, on je sada postao razdeljena kuća. Južna Evropa — Italija, Španija, Austrija i delovi Francuske — ostala je uglavnom katolička. Ostali deo Evrope se podelio na tri glavna dela: luteranski u Nemačkoj i Skandinaviji; kalvinistički (ili reformisani) u Švajcarskoj, Holandiji, Škotskoj i delovima Francuske; i anglikanski u Engleskoj. Među njima su bile raspršene manje ali radikalnije grupe, najpre anabaptisti a kasnije menoniti, huteriti i puritanci, koji su s vremenom preneli svoja verovanja u Severnu Ameriku.

16. Šta se na kraju desilo s kućom hrišćanskog sveta? (Marko 3:25).

¹⁶ Kako su godine prolazile, ove glavne grane su se dalje rascepkale na stotine današnjih denominacija — prezbiterijance, episkopalce, metodiste, baptiste, kongregacionaliste, da navedemo samo neke.  Hrišćanski svet je stvarno postao razdeljena kuća. Kako je došlo do tih podela?

Luter i njegove teze

17. Koji datum se može smatrati zvaničnom polaznom tačkom protestantske reformacije?

¹⁷ Ako bismo morali dati neku presudnu polaznu tačku za protestantsku reformaciju, bio bi to 31. oktobar 1517, kad je avgustinski kaluđer Martin Luter (1483-1546) prikucao svojih 95 teza na vrata crkve u tvrđavi Vitenberg, u nemačkoj državi Saksoniji. Međutim, šta je izazvalo taj dramatični događaj? Ko je bio Martin Luter? I protiv čega je protestovao?

18. (a) Ko je bio Martin Luter? (b) Šta je Lutera nateralo da izda svoje teze?

¹⁸ Poput Viklifa i Husa pre njega, i Martin Luter je bio kaluđer i izučavalac. On je takođe bio doktor teologije i profesor biblijskih nauka na Univerzitetu Vitenberg. Zbog svog uvida u Bibliju, Luter je stekao popriličan ugled. Iako je bio čvrsto uveren u spasenje, to  jest opravdanje verom a ne delima ili pokorom, on nije razmišljao o raskidu s Rimskom crkvom. U stvari, izdavanje njegovih teza bila je njegova reakcija na jedan specifičan incident i to nije bio planirani revolt. Protestovao je protiv prodaje oproštajnica.

19. Kako se u Luterovo vreme poslovalo s oproštajnicima?

¹⁹ U Luterovo vreme, javno su se prodavale papske oproštajnice ne samo za žive nego i za mrtve. „Čim novčić u sanduku zvecne, duša iz čistilišta izroni“, bila je uobičajena izreka. Za običan narod, oproštajnica je postala skoro kao polisa osiguranja u slučaju kazne za bilo koji greh, a pokajanje je bilo gurnuto u stranu. Erazmo je napisao: „Posvuda se prodavalo oproštenje od mučenja u čistilištu; i to ne samo onima koji su to želeli, već se prisilno prodavalo onima koji ga nisu hteli.“

20. (a) Zašto je Johan Tecel došao u Jiterbog? (b) Kako je Luter reagovao na to što je Tecel prodavao oproštajnice?

²⁰ Godine 1517, Johan Tecel, dominikanski fratar, došao je u Jiterbog, blizu Vitenberga, da prodaje oproštajnice. Novac koji je na taj način dobio bio je delimično namenjen za renoviranje bazilike Sv. Petra u Rimu. Tim novcem se takođe trebalo pomoći Albertu od Brandenburga da vrati novac koji je pozajmio da bi rimskoj kuriji platio za službu nadbiskupa Majnca. Tecel je iskoristio svu svoju trgovačku umešnost, a narod se sticao ka njemu. Luter je bio ogorčen, i iskoristio je najbrži mogući način da javno izrazi svoje mišljenje o celom tom cirkuskom događaju — prikovao je 95 tačaka za debatu na vrata crkve.

21. Koje je argumente Luter izneo protiv prodaje oproštajnica?

²¹ Luter je svojih 95 teza nazvao Debata u cilju pojašnjenja moći oproštajnica. Njegov cilj nije bio toliko da ospori autoritet crkve koliko da ukaže  na preterivanja i zloupotrebe s obzirom na prodaju papskih oproštajnica. To može da se vidi iz sledećih teza:

„5. Papa nema ni volju ni vlast da ukine bilo koje kazne, osim onih koje je nametnuo svojim autoritetom...

„20. Prema tome, kada govori o potpunom ukidanju svih kazni papa ne misli stvarno na sve kazne, već samo na one koje je on sam nametnuo...

„36. Svaki hrišćanin koji oseća istinsku grižu savesti ima pravo da mu se potpuno ukine kazna i krivica, čak i bez oprosnih pisama.“

22. (a) Kako su se razvijale stvari dok se Luterova poruka širila? (b) U koji je događaj 1520. bio uključen i Luter, i kakav je bio ishod?

²² Uz pomoć nedavno izumljene štamparske prese, ovim eksplozivnim idejama nije trebalo dugo da stignu u druge delove Nemačke — pa čak i u Rim. Ono što je počelo kao akademska debata oko prodaje oproštajnica ubrzo je postalo kontroverza oko pitanja vere i papskog autoriteta. Rimska crkva se u početku upustila u debatu s Luterom i naredila mu da se opozove. Kad je Luter to odbio, bio je stavljen pod pritisak i crkvenih i političkih vlasti. Godine 1520, papa je izdao bulu, to jest ukaz, kojom zabranjuje Luteru da propoveda, i naredio je da se njegove knjige spale. Luter je prkosno spalio papinu bulu pred očima javnosti. Papa ga je ekskomunicirao 1521.

23. (a) Šta se desilo na Saboru u Vormsu? (b) Kako je Luter izneo svoj stav u Vormsu, i koji je bio rezultat?

²³ Kasnije te godine, Luter je bio pozvan pred Sabor, to jest skupštinu, u Vormsu. Sudili su mu car Svetog Rimskog carstva, Karlo V, zagriženi katolik, kao i šest izbornika nemačkih država, i druge vođe i dostojanstvenici, religiozni i svetovni. Kad je još jednom  bio stavljen pod pritisak da se pokaje, Luter je dao svoju čuvenu izjavu: „Dok me svedočanstvo Pisma ili zdrav razum ne uvere... ne mogu i neću ništa da poreknem, jer nije ni ispravno a ni bezbedno ići protiv savesti. Neka mi Bog pomogne. Amin.“ Zato mu je car oduzeo građanska prava. Međutim, vladar njegove nemačke države, izbornik Frederik Saksonski, pritekao mu je u pomoć i ponudio mu sklonište u zamku u Vartburgu.

24. Šta je Luter radio dok je bio u tvrđavi u Vartburgu?

²⁴ Međutim, te mere nisu obuzdale širenje Luterovih ideja. Tokom svog desetomesečnog boravka u bezbednosti Vartburga, Luter se posvetio pisanju i prevođenju Biblije. Preveo je Erazmov grčki tekst Grčkih spisa na nemački. Kasnije su usledili Hebrejski spisi. Ispostavilo se da je Luterova Biblija upravo ono što je bilo potrebno običnom narodu. Kaže se da je „za dva meseca prodato pet hiljada primeraka, a za dvanaest godina dve stotine hiljada primeraka“. Uticaj tog prevoda na nemački jezik i kulturu često se poredi s uticajem prevoda King James na engleski jezik i kulturu.

25. (a) Kako je skovan naziv protestant? (b) Šta je bio augzburški simvol vere?

²⁵ U godinama nakon sabora u Vormsu, reformatorski pokret je stekao toliku podršku naroda da je 1526. car svakoj nemačkoj državi dao pravo da izabere svoj oblik religije, luteranski ili rimokatolički. Međutim, godine 1529, kad je car ukinuo ovu odluku, neki nemački kneževi su protestovali; tako je za reformatorski pokret bio skovan izraz protestant. Sledeće godine, 1530, na saboru u Augzburgu, car se potrudio da izgladi razlike između dve strane. Luterani su svoja verovanja izneli u jednom dokumentu, Augzburškom simvolu vere, koji je sastavio Filip Melankton, ali koji se zasnivao na Luterovim učenjima. Iako je ovaj  dokument bio izuzetno pomirljivog karaktera, Rimska crkva ga je odbacila, i jaz između protestantizma i katolicizma postao je nepremostiv. Mnoge nemačke države su stale na Luterovu stranu, a uskoro su ih sledile skandinavske zemlje.

Reforma ili pobuna?

26. Po Luteru, koje su temeljne tačke delile protestantizam i katolicizam?

²⁶ U kojim su se fundamentalnim tačkama razilazili protestanti i rimokatolici? Po Luteru, radi se o tri stvari. Kao prvo, Luter je verovao da je spasenje rezultat „opravdanja isključivo verom“ (na latinskom, sola fide) *, a ne svešteničkog oprosta niti dela pokore. Kao drugo, naučavao je da se oproštenje dobija isključivo Božjom milošću (sola gratia), a ne autoritetom sveštenika niti papa. I na kraju, Luter je tvrdio da sve doktrinarne stvari treba da potvrdi isključivo Pismo (sola scriptura), a ne pape niti crkveni sabori.

27. (a) Koja su nebiblijska katolička učenja i običaje zadržali protestanti? (b) Koje su promene tražili protestanti?

²⁷ Uprkos tome, Luter je, kaže The Catholic Encyclopedia, „zadržao sva drevna verovanja i drevnu liturgiju koji su se mogli uklopiti u njegova jedinstvena gledišta o grehu i opravdanju“. Augzburški simvol vere kaže s obzirom na luteransku veru da „ne postoji ništa što je suprotno Pismu, ili Katoličkoj crkvi, ili čak Rimskoj crkvi, koliko se o toj Crkvi zna od pisaca“. U stvari, luteranska vera, kako je izložena u Augzburškom simvolu vere, obuhvatala je nebiblijske  doktrine kao što su Trojstvo, besmrtnost duše i večno mučenje, kao i običaje kao što su krštenje male dece i crkveni praznici i sveti dani. S druge strane, luterani su tražili izvesne promene, kao što su da se ljudima dopusti da na misi dobiju i vino i hleb, i da se ukinu celibat, kaluđerski zaveti i prisilno ispovedanje. *

28. U čemu je reformacija uspela, a u čemu je podbacila?

²⁸ U celini gledano, reformacija, koju su zastupali Luter i njegovi sledbenici, uspela je da se oslobodi papskog jarma. Međutim, kao što je Isus rekao u Jovanu 4:24: „Bog je Duh, i oni koji ga obožavaju moraju da ga obožavaju duhom i istinom.“ Može se reći da je s Martinom Luterom potraga čovečanstva za pravim Bogom samo dobila novi preokret; uski put istine još uvek je bio daleko (Matej 7:13, 14; Jovan 8:31, 32).

Cvinglijeve reforme u Švajcarskoj

29. (a) Ko je bio Ulrih Cvingli, i protiv čega je propovedao? (b) U čemu se Cvinglijeva reforma razlikovala od Luterove?

²⁹ Dok je Luter bio zauzet borbom s papskim emisarima i civilnim vlastima u Nemačkoj, katolički sveštenik Ulrih Cvingli (1484-1531) počeo je svoj reformatorski pokret u Cirihu, u Švajcarskoj. Pošto se u tom kraju govorio nemački, narod je već bio pod uticajem talasa reforme sa severa. Oko 1519, Cvingli je počeo da propoveda protiv oproštajnica, mariolatrije, svešteničkog celibata i drugih doktrina Katoličke crkve. Premda je tvrdio da deluje nezavisno od Lutera, Cvingli se u mnogo čemu slagao s Luterom, i širom  zemlje je distribuisao njegove traktate. Međutim, za razliku od konzervativnijeg Lutera, Cvingli je zastupao uklanjanje svih ostataka Rimske crkve — likova, krstova, svešteničke odeće, pa čak i liturgijske muzike.

30. U kom su se ključnom pitanju razilazili Cvingli i Luter?

³⁰ Međutim, između ove dvojice reformatora povela se jedna ozbiljnija kontroverza oko pitanja euharistije, to jest mise (pričesta). Luter, koji je insistirao na doslovnom tumačenju Isusovih reči: ’Ovo je moje telo‘, verovao je da su Hristovo telo i njegova krv čudesno prisutni u hlebu i vinu koji se služe na pričestu. Cvingli je s druge strane, u svojoj raspravi O Gospodovoj večeri, tvrdio da se ta Isusova izjava „mora uzeti figurativno to jest metaforično; ’Ovo je moje telo‘ znači: ’Hleb predstavlja moje telo‘, ili: ’Hleb je slika mog tela.‘“ Zbog ove razlike, ova dvojica reformatora su se razišla.

31. Koji je bio ishod Cvinglijevog rada u Švajcarskoj?

³¹ Cvingli je nastavio da propoveda svoje reformatorske doktrine u Cirihu i tamo izdejstvovao mnoge promene. Drugi gradovi su uskoro sledili njegovo vođstvo, ali većina ljudi u seoskim krajevima, pošto su bili konzervativniji, i dalje se držala katolicizma. Sukob između ove dve frakcije postao je tako velik da je između švajcarskih protestanata i rimokatolika izbio građanski rat. Cvingli, koji je služio kao vojni kapelan, ubijen je u bici kod Kapela, blizu jezera Cug, godine 1531. Kad je konačno nastupio mir, svaka oblast je dobila pravo da izabere svoj oblik religije, protestantsku ili katoličku.

Anabaptisti, menoniti i huteriti

32. Ko su bili anabaptisti, i kako su dobili to ime?

³² Međutim, neki protestanti su smatrali da reformatori nisu otišli dovoljno daleko što se  tiče odbacivanja propusta katoličke papske crkve. Verovali su da hrišćansku crkvu treba da sačinjavaju samo aktivni vernici koji su kršteni, a ne svi ljudi u nekoj opštini ili državi. Zato su odbacili krštenje male dece i insistirali na odvojenosti crkve i države. Tajno su ponovo krštavali suvernike i tako su stekli ime anabaptisti (ana na grčkom znači „opet“). Pošto su odbijali da nose oružje, da se zaklinju, ili da prihvataju javne službe, i katolici i protestanti su ih smatrali pretnjom društvu i progonili su ih.

33. (a) Šta je izazvalo nasilnu akciju protiv anabaptista? (b) Kako se širio uticaj anabaptista?

³³ Anabaptisti su u početku živeli u malim grupama rasejanim po delovima Švajcarske, Nemačke i Holandije. Pošto su ono u šta su verovali propovedali kud god da su išli, njihov broj je brzo rastao. Jedna grupa anabaptista, ponesena religioznim žarom, odstupila je od svog pacifističkog stava i godine 1534. osvojila grad Minster i pokušala da od njega načini lokalni, poligamni Novi Jerusalim. Ovaj pokret je veoma nasilinim putem bio brzo ugušen. Zbog toga su anabaptisti došli na loš glas, i bili su praktično zbrisani. U stvari, većinu anabaptista sačinjavao je običan religiozni narod koji je nastojao da živi izolovanim i mirnim životom. Među bolje organizovanim potomcima anabaptista bili su menoniti, sledbenici holandskog reformatora Menona Simonsa, i huteriti, pod Tirolcem Jakobom Huterom. Da bi izbegli progonstvo, neki su emigrirali u istočnu Evropu — Poljsku, Mađarsku, pa čak i u Rusiju — a drugi u Severnu Ameriku, gde se konačno javljaju kao huteritske i amiške zajednice.

 Pojavljivanje kalvinizma

34. (a) Ko je bio Žan Kalvin? (b) Koju je važnu knjigu napisao?

³⁴ Reformatorski pokret u Švajcarskoj je i dalje napredovao pod vođstvom Francuza Žana Kovena, to jest Žana Kalvina (1509-1564), koji je došao u kontakt s protestantskim učenjima dok je bio student u Francuskoj. Godine 1534, Kalvin je napustio Pariz zbog religioznog progonstva i nastanio se u Bazelu, u Švajcarskoj. Braneći protestantizam, objavio je delo Načela hrišćanske religije, u kome je sažeo ideje ranih crkvenih otaca i srednjovekovnih teologa, kao i ideje Lutera i Cvinglija. To delo se počelo smatrati doktrinarnim temeljem za sve reformatorske crkve koje su kasnije osnovane u Evropi i Americi.

35. (a) Kako je Kalvin objasnio svoju doktrinu o predodređenosti? (b) Kako se surovost te doktrine odražavala u drugim aspektima Kalvinovog učenja?

³⁵ On je u Načelima izložio svoju teologiju. Za Kalvina, Bog je apsolutni suveren, čija volja i određuje i kontroliše sve stvari. Za razliku od toga, pali čovek je grešan i potpuno nedostojan. Prema tome, spasenje ne zavisi od čovekovih dobrih dela već od Boga — otuda je nastala Kalvinova doktrina o predodređenosti, o kojoj je pisao:

„Mi tvrdimo da je Bog, večnom i nepromenjivom promisli, jednom za svagda odredio i one kojima će dati spasenje i one koje će osuditi na uništenje. Tvrdimo da se ta promisao, što se tiče izabranih, temelji na njegovom velikodušnom milosrđu, i da nikako ne zavisi od ljudskih zasluga; a da su onima koje on osuđuje vrata života zatvorena na temelju pravedne i besprekorne, ali neshvatljive, presude.“

Surovost ovakvog učenja odražavala se i na drugim poljima. Kalvin je insistirao da hrišćani moraju živeti svetim i kreposnim životom, uzdržavajući se ne  samo od greha već i od zadovoljstva i raskalašnosti. Nadalje, tvrdio je da crkva, koja je sastavljena od izabranih, mora biti oslobođena svih građanskih ograničenja i da se samo preko crkve može uspostaviti jedno stvarno pobožno društvo.

36. (a) Šta su Kalvin i Farel nastojali da urade u Ženevi? (b) Koji su strogi propisi bili uvedeni? (c) Koja je bila jedna od ozloglašenih posledica Kalvinovih ekstremnih mera, i kako je on opravdavao svoje postupke?

³⁶ Ubrzo posle objavljivanja Načela, Vilijam Farel, jedan drugi reformator iz Francuske, ubedio je Kalvina da se nastani u Ženevi. Oni su zajedno radili na tome da praktično primene kalvinizam. Njihov cilj je bio da od Ženeve načine Božji grad, teokratiju u kojoj će vladati Bog i koja će spojiti funkcije crkve i države. Uveli su stroge propise sa sankcijama, koji su obuhvatali sve od religiozne pouke i crkvenih službi pa do javnog morala i čak stvari kao što su sanitetsko-zdravstvene mere i sprečavanje požara. Jedan istorijski tekst izveštava da je „jedan frizer, na primer, bio zatvoren dva dana zato što je jednoj nevesti napravio frizuru za koju se smatralo da je neprikladna; a njena majka, koja je zajedno sa svoje dve prijateljice pomagala u tome, doživela je istu kaznu. Sudija za prekršaje je kažnjavao i plesanje i igranje karata“. Grubo se postupalo sa onima koji su zastupali drugačiju teologiju od Kalvina, a najpoznatiji slučaj je spaljivanje Španca Miguela odnosno Mišela Serveta. (Vidite okvir na 322. strani.)

37. Kako se Kalvinov uticaj proširio daleko izvan granica Švajcarske?

³⁷ Kalvin je nastavio da primenjuje svoj oblik reforme u Ženevi sve do svoje smrti godine 1564, a reformatorska crkva se učvrstila. Protestantski reformatori su se, bežeći od progonstva u drugim zemljama, sticali u Ženevu, prihvatali kalvinističke  ideje i postali pokretači reformatorskih pokreta u svojim domovinama. Kalvinizam se uskoro proširio na Francusku, gde su hugenoti (kako su se zvali francuski kalvinistički protestanti) pretrpeli žestoko progonstvo od strane katolika. U Holandiji su kalvinisti pomogli da se osnuje holandska reformatorska crkva. U Škotskoj, pod revnim vođstvom bivšeg katoličkog sveštenika Džona Noksa, osnovana je prezbiterijanska škotska crkva koja se držala kalvinističkih ideja. Kalvinizam je takođe igrao određenu ulogu u reformaciji u Engleskoj, a odatle je s puritancima otišao u Severnu Ameriku. U tom smislu, iako je Luter pokrenuo protestantsku reformaciju, Kalvin je daleko više uticao na njen razvoj.

Reformacija u Engleskoj

38. Kako je rad Džona Viklifa izazvao protestantski duh u Engleskoj?

³⁸ Prilično odvojeno od reformatorskih pokreta u Nemačkoj i Švajcarskoj, engleska reformacija vuče svoje korene još iz vremena Džona Viklifa, čije je antiklerikalno propovedanje i naglašavanje Biblije izazvalo protestantski duh u Engleskoj. I drugi su sledili njegove napore u prevođenju Biblije na engleski. Vilijam Tindejl, koji je morao da pobegne iz Engleske, napravio je svoj Novi zavet godine 1526. Kasnije je bio izdat u Antverpenu i zadavljen na stubu, a njegovo telo je bilo spaljeno. Majls Koverdejl je završio Tindejlov rad na prevodu, tako da je cela Biblija izašla 1535. godine. Izdavanje Biblije na narodnom jeziku bez sumnje je bio najsnažniji faktor koji je doprineo reformaciji u Engleskoj.

39. Koju je ulogu u reformaciji u Engleskoj imao Henri VIII?

³⁹ Formalni raskid s rimokatolicizmom se odigrao kad je Henri VIII (1491-1547), koga je papa  nazvao Braniocem vere, godine 1534. objavio Akt o nezavisnosti, postavljajući sebe za poglavara engleske crkve. Henri je takođe zatvorio manastire i njihovu imovinu podelio gospodskom staležu. Pored toga, naredio je da se u svaku crkvu stavi po jedan primerak Biblije na engleskom. Međutim, Henrijeva akcija je bila više politička nego religiozna. On je želeo nezavisnost od papskog autoriteta, posebno što se tiče svojih brakova. * Što se tiče religije, on je u svakom pogledu ostao katolik, osim po imenu.

40. (a) Koje su se promene odigrale u engleskoj crkvi tokom vladanja Elizabete I? (b) Koje su disidentske grupe na kraju nastale u Engleskoj, Holandiji i Severnoj Americi?

⁴⁰ Tokom duge vladavine (1558-1603) Elizabete I engleska crkva je postala protestantska u praksi, iako je u velikoj meri ostala katolička što se tiče strukture. Ona je ukinula vernost papi, sveštenički celibat, ispovedanje i druge katoličke običaje, ali je zadržala episkopalni oblik crkvene strukture u svojoj hijerarhiji nadbiskupa i biskupa kao i redova kaluđera i časnih sestara. * Ovaj konzervatizam je izazvao prilično nezadovoljstvo, i zato su nastale razne disidentske grupe. Puritanci su zahtevali temeljniju reformu kako bi se crkva očistila od svih rimokatoličkih običaja; separatisti i nezavisni su insistirali na tome da crkvene stvari treba da vode lokalne starešine (prezbiteri). Mnogi disidenti su pobegli u Holandiju ili u Severnu Ameriku, gde su nadalje razvijali svoje kongregacionalističke i baptističke crkve. U Engleskoj su nastali i Društvo prijatelja  (kvekeri) pod Džordžom Foksom (1624-1691) i metodisti pod Džonom Veslijem (1703-1791). (Vidite donju tabelu.)

Šta je postignuto?

41. (a) Kako je reformacija uticala na ljudsku istoriju po mišljenju nekih izučavalaca? (b) Koja pitanja zahtevaju da se ozbiljno osmotre?

⁴¹ Pošto smo osmotrili tri glavne struje reformacije — luteransku, kalvinističku i anglikansku — moramo zastati da ocenimo šta je reformacija postigla. Bez pogovora, ona je promenila tok istorije zapadnog sveta. „Posledica reformacije bila je ta da je u ljudima probudila žeđ za slobodom i jednim uzvišenijim i čistijim građanstvom. Gde god se protestantizam proširio, on je učinio da mase budu svesnije svojih prava“, pisao je Džon F. Hurst u svojoj knjizi Short History of the Reformation. Mnogi izučavaoci veruju da bi zapadna civilizacija kakvu znamo danas bila  nemoguća bez reformacije. Ali, bilo kako bilo, moramo se zapitati: šta je reformacija postigla u religioznom pogledu? šta je ona uradila u korist potrage čovečanstva za pravim Bogom?

42. (a) Koje je bez sumnje najveće dobro koje je postignuto reformacijom? (b) Koje se pitanje s obzirom na pravo dostignuće reformacije mora postaviti?

⁴² Bez sumnje, najveće dobro koje je reformacija postigla bilo je to da je učinila da Biblija bude dostupna običnim ljudima na njihovom jeziku. Ljudi su prvi put imali pred sobom celu Božju Reč koju su mogli da čitaju i da se tako duhovno hrane. Naravno, nije dovoljno samo čitati Bibliju. Da li je reformacija donela ljudima slobodu ne samo od papske vlasti nego i od pogrešnih doktrina i dogmi kojima su vekovima bili izloženi? (Jovan 8:32).

43. (a) S kojim se simvolima vere slaže većina današnjih protestantskih crkava, i koja verovanja ispovedaju? (b) Kako su slobodarski duh i različitost koji su nastali iz reformacije doprineli potrazi čovečanstva za pravim Bogom?

⁴³ Skoro sve protestantske crkve slažu se s istim simvolima vere — nikejskim, atanazijskim i apostolskim — a u njima se ispovedaju neke od onih istih doktrina koje katolicizam naučava već vekovima, kao što su Trojstvo, besmrtnost duše i paklena vatra. Takva nebiblijska učenja su ljudima pružila iskrivljenu sliku o Bogu i njegovoj nameri. Umesto da im pomognu u potrazi za pravim Bogom, brojne sekte i denominacije koje su nastale kao rezultat slobodnog duha protestantske reformacije samo su odvele ljude u mnoge različite pravce. U stvari, različitost i konfuzija naveli su mnoge da dovedu u pitanje i samo postojanje Boga. S kakvim posledicama? U XIX veku pojavio se rastući talas ateizma i agnosticizma. To će biti tema našeg sledećeg poglavlja.

[Fusnote]

[Pitanja za razmatranje]

 [Okvir/Slike na 322. strani]

„Greške Trojstva“

Kad je imao 20 godina, Mišel Servet (1511-1553), Španac koji je poznavao zakon i medicinu, objavio je delo De Trinitatis erroribus (Greške Trojstva), u kom je rekao da „neće koristiti reč Trojstvo, koja se ne nalazi u Pismu, već izgleda da je samo produžetak filozofske zablude“. Osudio je Trojstvo kao doktrinu „koja se ne može razumeti, koja je po prirodi stvari nemoguća, i čak se može smatrati bogohulnom“!

Katolička crkva je osudila Serveta zbog njegove otvorenosti. Ali kalvinisti su bili ti koji su ga uhapsili, sudili mu i pogubili ga tako što su ga polagano spalili. Kalvin je sledećim rečima opravdao svoje postupke: „Kad su papisti toliko grubi i nasilni u odbrani svojih praznoverja da okrutno besne prolivajući nedužnu krv, zar da se hrišćanske sudije ne stide ako pokažu da su manje revni u odbrani sigurne istine?“ Kalvinov religiozni fanatizam i lična mržnja zaslepili su njegov sud i ugušili hrišćanska načela. (Uporedite s Matejem 5:44.)

[Slike]

Žan Kalvin (levo) naredio je da Mišel Servet (desno) bude spaljen kao jeretik

[Tabela na 327. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Pojednostavljena skica glavnih religija hrišćanskog sveta

Početak otpada - II vek

Rimokatolička crkva

IV vek (Konstantin)

V vek koptska

jakobitska

1054. n. e. Istočna pravoslavna

ruska

grčka

rumunska i druge

XVI vek reformacija

luteranska

nemačka

švedska

američka i druge

anglikanska

episkopalna

metodistička

Armija spasa

baptistička

pentekostalna

kongregacionalna

kalvinizam

prezbiterijanska

reformatorske crkve

[Slike na 307. strani]

Ovi drvorezi iz XVI veka prikazuju kontrast između Hristovog odbacivanja menjača novca i papinog prodavanja oproštajnica

[Slike na 311. strani]

Jan Hus na lomači

Engleski reformator i prevodilac Biblije Džon Viklif

[Slike na 314. strani]

Martin Luter (desno) protestovao je protiv prodaje oproštajnica od strane fratra Johana Tecela