3. poglavlje

Zajedničke niti u mitologiji

1-3. (a) Zašto mitovi treba da nas interesuju? (b) Šta ćemo obraditi u ovom poglavlju?

ZAŠTO se baviti mitovima? Nisu li oni samo izmišljotine iz daleke prošlosti? Premda je tačno da su mnogi mitovi zasnovani na izmišljotinama, drugi se ipak temelje na činjenicama. Pogledajmo na primer mitove i legende koji se mogu naći širom sveta, a koji se temelje na činjenicama o svetskom Potopu, o kojem govori Biblija.

² Razlog za osmatranje mitova leži u tome što su oni osnova verovanja i obreda koji se još uvek nalaze u današnjim religijama. Na primer, verovanje u besmrtnu dušu može da se prati od drevnih asirsko-vavilonskih mitova preko egipatske, grčke i rimske mitologije pa sve do hrišćanskog sveta, u čijoj je teologiji postalo jedan od osnovnih principa. Mitovi su dokaz da je drevni čovek tragao za bogovima, kao i za smislom života. U ovom poglavlju ukratko ćemo obraditi neke od zajedničkih tema koje se javljaju u mitovima glavnih svetskih kultura. Dok se osvrćemo na te mitologije, zapazićemo kako se stvaranje, Potop, lažni bogovi i polubogovi, besmrtnost duše i obožavanje sunca redovno pojavljuju kao zajedničke niti u šarenilu mitologije. Ali zašto je to tako?

³ Veoma često postoji neko jezgro istorijskih činjenica, neka osoba, ili neki događaj koji je kasnije bio  preuveličan ili iskrivljen da bi prerastao u mit. Jedna od tih istorijskih činjenica jeste biblijski izveštaj o stvaranju. *

Činjenice i izmišljotine o stvaranju

4, 5. Koja su bila neka verovanja u grčkoj mitologiji?

⁴ O stvaranju ima jako puno mitova, ali nijedan nema tako jednostavnu logiku kao biblijski izveštaj o stvaranju (Postanje, 1. i 2. poglavlje). Na primer, izveštaj koji je dat u grčkoj mitologiji zvuči varvarski. Prvi Grk koji je sistematski zapisao mitove bio je Hesiod, koji je u osmom veku pre n. e. napisao svoju Teogoniju. On objašnjava kako su nastali bogovi i svet. Počinje s Geom, to jest Gejom (Zemljom), koja rađa Urana (Nebo). Ono što sledi objasnio je naučnik Džasper Grifin u delu The Oxford History of the Classical World:

 ⁵ „Hesiod priča priču, poznatu Homeru, o redosledu nebeskih bogova. Najpre je Uran bio najviši, ali on je tlačio svoju decu, pa je Geja podstakla svog sina Krona da ga kastrira. Kron je pak proždirao svoju decu, sve dok mu njegova žena Reja nije dala jedan kamen da ga pojede umesto Zevsa; Zevs je kao dete odgajan na Kritu, a kasnije je naterao svog oca da izbljuje njegovu braću i sestre; zatim je s njima, i uz pomoć drugih porazio Krona i njegove Titane i bacio ih u Tartar.“

6. Koji je mogući izvor velikog dela grčke mitologije prema Džasperu Grifinu?

⁶ Iz kog su izvora Grci preuzeli ovu čudnu mitologiju? Taj isti pisac odgovara: „Izgleda da je njen prvobitni izvor sumerski. U ovim istočnim pričama nalazimo redosled bogova, a motivi kastriranja, žderanja i jednog kamena ponovo se javljaju na načine koji, iako variraju, pokazuju da sličnost s Hesiodom nije slučajnost.“ Drevnu Mesopotamiju i Vavilon treba da smatramo izvorom mnogih mitova koji su prožimali druge kulture.

7. (a) Zašto nije lako dobiti informacije o drevnim kineskim mitovima? (b) Kako jedan kineski mit objašnjava stvaranje zemlje i čoveka? (Uporedite s Postanjem 1:27; 2:7.)

⁷ Drevnu mitologiju kineske narodne religije nije uvek lako definisati, pošto su mnogi pisani izveštaji bili uništeni u razdoblju od 213. do 191. pre n. e. * Međutim, neki mitovi su opstali, kao što je mit koji opisuje kako je nastala Zemlja. Profesor orijentalne umetnosti Entoni Kristi piše: „Saznajemo da je Haos bio kao kokošje jaje. Nije bilo ni Neba ni Zemlje. Iz tog jajeta rodio se Pan-ku, dok je od teških  elemenata jajeta načinjena Zemlja, a od lakih Nebo. Pan-ku je predstavljen kao patuljak, odeven u medveđu kožu ili ogrtač od lišća. U razdoblju od 18 000 godina, razdaljina između Zemlje i Neba povećavala se dnevno za deset stopa, a Pan-ku je rastao tom istom brzinom tako da je njegovo telo popunilo tu prazninu. Kad je on umro, od delova njegovog tela postali su različiti prirodni elementi... Buve iz njegovog tela postale su ljudski rod.“

8. Kako su, prema mitologiji Inka, nastali jezici?

⁸ Jedna legenda Inka koja potiče iz Južne Amerike, objašnjava kako je mitski stvoritelj dao govor  svakom narodu. „On svakom narodu dade jezik kojim će govoriti... Dade život i dušu svakome od njih, muškarcima i ženama i zapovedi svakom narodu da siđe pod zemlju. Tako svaki narod prođe kroz podzemlje i izađe na mestima koja im on odredi“ (The Fables and Rites od the Yincas, od Kristobala Moline iz Kuska, citirano u delu South American Mythology). U ovom slučaju, izgleda da je činjenična osnova za ovaj mit Inka biblijski izveštaj o mešanju jezika u Vavelu (Postanje 11:1-9). Ali obratimo sada pažnju na Potop koji je u Bibliji opisan u Postanju 7:17-24.

Potop — činjenica ili mit?

9. (a) Šta nam Biblija kaže o pretpotopnom stanju na zemlji? (b) Šta su Noje i njegova porodica morali da urade da bi bili izbavljeni iz Potopa?

⁹ Vodeći nas oko 4 500 godina u prošlost, do nekih 2 500 godina pre n. e., Biblija nam kaže da su se buntovni Božji sinovi materijalizovali u ljudskom obliku i ’uzimali žene‘. Iz ovog neprirodnog ukrštanja nastali su nasilni Nefilimi, „junaci koji su u staro vreme na glasu bili“. Njihovo neobuzdano ponašanje uticalo je na pretpotopni svet do te mere da je Jehova rekao: „Istrebiću s lica zemlje ljude što sam stvorio... jer se kajem što sam ih stvorio. Ali Noje nađe milost pred očima Jehovinim.“ Izveštaj zatim nastavlja sa specifičnim i praktičnim koracima koje je Noje morao da preduzme da bi spasao od Potopa sebe, kao i svoju porodicu i različite vrste životinja (Postanje 6:1-8, Postanje 6:13–8:22; 1. Petrova 3:19, 20; 2. Petrova 2:4; Juda 6).

10. Zašto biblijski izveštaj o Potopu ne treba smatrati mitom?

¹⁰ Savremeni kritičari su izveštaj o pretpotopnim događajima ispričanim u Postanju okarakterisali  kao mit. Ipak, istoriju o Noju su prihvatali i u nju su verovali verni ljudi, kao što su Isaija, Jezekilj, Isus Hrist i apostoli Petar i Pavle. Tu istoriju takođe podupire činjenica da se ona odražava u toliko mnogo mitologija širom sveta, uključujući i drevni Ep o Gilgamešu kao i kineske mitove i mitove Asteka, Inka i Maja. Imajući u mislima biblijski izveštaj, pogledajmo sada asirsko-vavilonsku  mitologiju i njena ukazivanja na Potop * (Isaija 54:9; Jezekilj 14:20; Matej 24:37; Jevrejima 11:7).

Potop i bog-čovek Gilgameš

11. Na čemu se zasniva ono što znamo o Epu o Gilgamešu?

¹¹ Ako se vratimo u prošlost možda nekih 4 000 godina, nalazimo čuveni akadski mit nazvan Ep o Gilgamešu. Ono što znamo njemu zasniva se prvenstveno na tekstu na klinastom pismu iz biblioteke Asurbanipala, koji je vladao u drevnoj Ninivi.

12. Ko je bio Gilgameš, i zašto nije bio popularan? (Uporedite s Postanjem 6:1, 2.)

¹² To je priča o poduhvatima Gilgameša, o kojem se govori da je bio dve trećine bog i jedna trećina čovek, ili polubog. Jedna verzija ovog epa kaže: „Oko Uruka sagradi zidove, ogroman bedem, i hram blagoslovljenog Eana za boga nebeskog svoda Anua, i za Ištar, boginju ljubavi... gospu našu ljubavi i rata.“ (Vidite okvir na 45. strani, sa spiskom asirsko-vavilonskih bogova i boginja.) Međutim, Gilgameš nije bio baš prijatno društvo. Stanovnici Uruka su se žalili bogovima: „Gilgameš ne pušta ljubavnicu njenom dragom, ni kćerku silnoga njenom junaku.“

13. (a) Koju su akciju preduzeli bogovi, i šta je Gilgameš uradio? (b) Ko je bio Utnapištim?

¹³ Kako su bogovi reagovali na protest naroda? Boginja Aruru je stvorila Enkidua da bude ljudski rival Gilgamešu. Međutim, umesto da budu neprijatelji, oni su postali bliski prijatelji. U daljnjem toku epa, Enkidu umire. Skrhan, Gilgameš plače: „Zar neću  i ja, i ja kao Enkidu umreti? Duša mi je razrivena bolom. Uplašio sam se smrti i zato jurim preko stepe.“ On je želeo da zna tajnu besmrtnosti i krenuo je da pronađe Utnapištima, koji je preživeo potop i postao besmrtan kao bogovi.

14. (a) Šta je Utnapištimu bilo rečeno da uradi? (Uporedite s Postanjem 6:13-16.) (b) Kakav je bio ishod Gilgamešovog epskog putovanja?

¹⁴ Gilgameš na kraju nalazi Utnapištima, koji mu priča priču o potopu. Kao što piše na 11. tablici Epa, poznatoj i kao Tablica o potopu, Utnapištim ponavlja uputstva koja su mu data s obzirom na potop: „Sagradi drvenu kuću, podigni je u lađu! Ostavi bogatstvo, traži život... Donesi u lađu životno seme svake vrste!“ Zar ovo ne zvuči donekle slično biblijskom osvrtanju na Noja i Potop? Ali Utnapištim ne može Gilgamešu dati besmrtnost. Gilgameš se razočaran vraća kući u Uruk. Izveštaj se završava njegovom smrću. Sveukupna poruka ovog epa je tuga i frustracija zbog smrti i zagrobnog života. Taj drevni narod nije pronašao Boga istine i nade. Međutim, veza između ovog epa i jednostavnog izveštaja Biblije o pretpotopnom dobu sasvim je očigledna. Obratimo sada pažnju na druge legende o Potopu.

Legende o Potopu u drugim kulturama

15. Zašto je za nas zanimljiva sumerska legenda o potopu?

¹⁵ Još stariji od Epa o Gilgamešu jeste sumerski mit koji prikazuje „Ziusudru, paralelu biblijskom Noju, koji je opisan kao pobožan, bogobojazan kralj, koji stalno pazi na božanska otkrivenja u snovima ili vračanjima“ (Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament). Prema tom istom izvoru, ovaj mit „pruža najbližu i najupečatljiviju  paralelu biblijskom materijalu kakva dosad još nije pronađena u sumerskoj literaturi“. Na vavilonsku i asirsku civilizaciju, koje su nastale kasnije, uticala je sumerska civilizacija.

16. Iz kog su izvora mogle doći kineske legende o potopu?

¹⁶ Knjiga China—A History in Art kaže nam da je jedan od drevnih vladara Kine bio Ju, „pobednik nad Velikim Potopom. Ju je vode Potopa usmerio u reke i mora da bi ponovo naselio svoj narod“. Stručnjak za mitologiju Džozef Kampbel pisao je o kineskom „Periodu Velike desetorice“, rekavši: „Što se tiče ovog važnog perioda, koji je završen Potopom, deset careva je bilo smešteno u ranu mitologiju iz vremena dinastije Čou. Prema tome, izgleda da je ono što ovde posmatramo lokalna transformacija nizova starih  sumerskih kraljeva.“ Kampbel je zatim naveo druge stvari iz kineskih legendi koje po svemu sudeći „podupiru argument za mesopotamsko poreklo“. To nas ponovo vraća na isti osnovni izvor mnogih mitova. Međutim, priča o Potopu pojavljuje se i u Americi, na primer, u Meksiku tokom perioda Asteka u XV i XVI veku n. e.

17. Koje su legende o potopu imali Asteci?

¹⁷ Astečka mitologija je govorila o četiri prethodna doba, a u prvom od njih zemlju su nastanjivali divovi. (To je još jedno podsećanje na Nefilime, divove na koje se u Bibliji ukazuje u Postanju 6:4.) Ona je obuhvatala i jednu prastaru legendu o potopu u kojoj se „vode iznad spajaju s vodama ispod, brišući horizont i čineći da sve bude večni kosmički okean“. Bog koji je kontrolisao kišu i vodu bio je Tlalok. Međutim, on svoju kišu nije dobio tek tako već je za nju „morao dati krv žrtava čije bi prolivanje suza oponašalo i tako stimulisalo njeno padanje“ (Mythology—An Illustrated Encyclopedia). Jedna druga legenda navodi da je četvrtim dobom vladala Čalčiutliku, boginja vode, čiji je univerzum nestao u potopu. Ljudi su bili spaseni tako što su postali ribe!

18. Koji izveštaji preovladavaju u južnoameričkoj mitologiji? (Uporedite s Postanjem 6:7, 8; 2. Petrova 2:5.)

¹⁸ Slično tome, i Inke su imale svoje legende o Potopu. Britanski pisac Harold Osborn kaže: „Najčešće obeležje južnoameričkih mitova možda su upravo priče o potopu... Mitovi o potopu su veoma rasprostranjeni i među planinskim narodima i među plemenima tropskih nizija. Potop se obično povezuje sa stvaranjem i s epifanijom [manifestacijom] boga-stvoritelja... [Potop] se ponekad  smatra božanskom kaznom kojom je uništeno postojeće čovečanstvo kako bi se omogućilo pojavljivanje nove rase.“

19. Opišite legendu o potopu kod Maja.

¹⁹ Slično tome, Maje iz Meksika i Srednje Amerike imale su svoju legendu o Potopu koja je obuhvatala jedan sveopšti potop, to jest haijokokab, što znači „voda nad zemljom“. Katolički biskup Las Kazas pisao je da su gvatemalski Indijanci Potop „zvali Butik, što je reč koja znači potop mnogih voda a predstavlja i poslednji sud, i zato veruju da treba da dođe još jedan Butik, što je još jedan potop i sud, ali ne vodom, već vatrom“. Širom sveta ima još mnogo legendi o potopu, ali ovih nekoliko koje smo naveli služe da potvrde jezgro te legende, istorijski izveštaj ispričan u knjizi Postanja.

Sveprisutno verovanje u besmrtnost duše

20. Koje je bilo asirsko-vavilonsko verovanje o životu nakon smrti?

²⁰ Međutim, nemaju svi mitovi činjenični ili biblijski temelj. U svojoj potrazi za Bogom, čovek se hvatao za slamku, zavaravan iluzijom o besmrtnosti. Kao što ćemo videti kroz celu ovu knjigu, verovanje u besmrtnost duše ili s tim povezane varijacije predstavljaju nasleđe koje je kroz milenijume došlo i do nas. Narod drevne asirsko-vavilonske kulture verovao je u zagrobni život. New Larousse Encyclopedia of Mythology objašnjava: „Pod zemljom, iza bezdana Apsu [koji je pun sveže vode i koji okružuje zemlju], leži pakleno boravište gde ljudi silaze posle smrti. To je bila ’Zemlja bez povratka‘... U ovim predelima večne tame, sve duše mrtvih — edimu — ’obučene, kao ptice, u odeću od krila‘ tumaraju u neredu.“ Prema ovom mitu,  ovim podzemnim svetom vladala je boginja Ereškigal, „Princeza velike zemlje“.

21. Šta se, prema egipatskom verovanju, događa s mrtvima?

²¹ I Egipćani su imali svoju predstavu o besmrtnoj duši. Pre nego što bi duša stigla do srećnog neba, morala je da bude izmerena pomoću boginje istine i pravde Maat, koju je simbolizovalo pero istine. U ovoj proceduri je pomagao ili Anubis, bog s glavom šakala, ili Horus, soko. Ako Oziris da dozvolu, ta duša bi otišla da uživa u blaženstvu s bogovima. (Vidite ilustraciju na 50. strani.) Kao što je to često slučaj, i ovde nalazimo tu zajedničku nit, vavilonski koncept o besmrtnosti duše, koji oblikuje religiju, život i postupke ljudi.

22. Koji je bio kineski koncept o mrtvima, i šta se radilo da bi im se pomoglo?

²² U staroj kineskoj mitologiji postojalo je verovanje u život posle smrti i u potrebu da preci budu srećni. Preci su „smatrani za žive i moćne duhove, koji su svi odreda jako zainteresovani za dobro svojih živih potomaka, ali sposobni da u gnevu kazne ako nisu zadovoljni“. Mrtvima je trebalo pružiti svaku pomoć, što je uključivalo i one koji bi ih pratili posle smrti. Tako su „neki Šang kraljevi... bili sahranjivani zajedno sa stotinu do tri stotine ljudskih žrtava, koje su trebale da budu njihove sluge u drugom svetu. (Ova praksa povezuje drevnu Kinu s Egiptom, Afrikom, Japanom i drugim mestima, gde su prinošene slične žrtve)“ (Man’s Religions, od Džona B. Nosa). U ovim slučajevima verovanje u besmrtnost duše vodilo je do ljudskih žrtava. (Nasuprot tome, vidite Propovednika 9:5, 10; Isaija 38:18, 19.)

23. (a) Ko je i šta je u grčkoj mitologiji bio Had? (b) Šta je Had prema Bibliji?

 ²³ Grci, koji su izmislili mnogo bogova u svojoj mitologiji, takođe su bili zainteresovani za mrtve i njihovo odredište. Prema mitovima, onaj koji je bio zadužen za to područje guste tame bio je Kronov sin i brat bogova Zevsa i Posejdona. Njegovo ime je bilo Had, a njegovo područje je nazvano po njemu. Kako su duše mrtvih stizale u Had? *

24. (a) Šta se događalo u podzemnom svetu, prema grčkoj mitologiji? (b) Koja sličnost postoji između Epa o Gilgamešu i grčke mitologije?

²⁴ Književnica Elen Švajcer objašnjava: „U podzemnom svetu su postojala strašna bića. Tu je bio Haron, koji je na svojoj skeli iz zemlje živih prevozio u podzemni svet one koji su nedavno umrli. Haron je tražio da mu se plati za njegovu uslugu prevoženja [preko reke Stiks], a Grci su svoje mrtvace često sahranjivali s novčićem ispod jezika, kako bi se zasiguralo da imaju dovoljno za putarinu. Mrtve duše koje nisu mogle da plate zadržavane su na pogrešnoj strani reke, u jednoj vrsti ničije zemlje, i mogle su da se vrate da progone žive.“ *

25. Na koga je uticalo grčko razmišljanje o duši?

²⁵ Grčka mitologija o duši uticala je i na rimski koncept, a grčki filozofi, kao što je Platon (oko  427-347. pre n. e.), snažno su uticali na rane otpadničke hrišćanske mislioce koji su u svoje doktrine prihvatili učenje o besmrtnosti duše, iako ono nije imalo biblijski temelj.

26, 27. Kako su Asteci, Inke i Maje gledali na smrt?

²⁶ Asteci, Inke i Maje takođe su verovali u besmrtnost duše. Za njih je smrt bila tajna, baš kao i za druge civilizacije. Oni su imali svoje ceremonije i verovanja koja su im pomagala da se pomire s time. Istoričar i arheolog Viktor V. fon Hagen objašnjava u svojoj knjizi The Ancient Sun Kingdoms of the Americas: „Mrtvi su u stvari bili živi: oni su samo prešli iz jedne faze u drugu; bili su nevidljivi, neopipljivi, neranjivi. Mrtvi su... postali nevidljivi članovi klana.“ (Nasuprot tome, vidite Sudije 16:30 i Jezekilja 18:4, 20.)

²⁷ Ovaj isti izvor nam kaže da je [Inka] „Indijanac verovao u besmrtnost; u stvari verovao je da osoba nikada ne umire... mrtvo telo je jednostavno postalo nemrtvo i preuzelo uticaje nevidljivih sila“. I Maje su  verovale u dušu i u 13 nebesa i 9 paklova. Dakle, gde god da se okrenemo, ljudi su želeli da poreknu realnost smrti, a besmrtnost duše je bila potpora na koju su se oslanjali (Isaija 38:18; Dela apostolska 3:23).

28. Koja su neka verovanja koja preovladavaju u Africi?

²⁸ Afričke mitologije takođe sadrže ukazivanja na dušu koja nadživljava smrt. Mnogi Afrikanci žive u strahu od duša umrlih. New Larousse Encyclopedia of Mythology kaže: „Ovo verovanje je povezano s drugim verovanjem — da duša i dalje živi nakon smrti. Čarobnjaci mogu da prizovu duše da pripomognu njihovim silama. Duše mrtvih često se sele u tela životinja, ili mogu čak da se reinkarniraju u biljke.“ Zbog toga narod Zulu ne ubija neke zmije za koje veruju da su duhovi rođaka.

29. Objasnite legende nekih plemena iz južne Afrike. (Uporedite s Postanjem 2:15-17; 3:1-5.)

²⁹ Masaji iz jugoistočne Afrike veruju u stvoritelja nazvanog Ngai, koji pored svakog Masaija postavlja jednog anđela čuvara da ga štiti. U trenutku smrti, anđeo odnosi dušu ratnika na drugi svet. Ranije citirana enciklopedija Larousse iznosi jednu Zulu legendu o smrti prvog čoveka, Unkulunkulua, koji je za ovaj mit postao vrhovno biće. On je poslao kameleona da ljudima kaže: „Čovek neće umreti!“ Taj kameleon je bio spor i skrenuo je s pravog puta. Zato je Unkulunkulu poslao jednu drugu poruku preko jednog guštera, rekavši: „Čovek će umreti!“ Gušter je stigao prvi, „i od tada nijedan čovek ne može izbeći smrt“. Uz varijacije, ova ista legenda postoji u plemenima Bečuana, Basuto i Baronga.

30. Šta ćemo u ovoj knjizi još videti u vezi s dušom?

³⁰ Dok nastavljamo proučavanje potrage čovečanstva za Bogom, videćemo nadalje koliko je mit o besmrtnoj duši bio važan i koliko je još uvek važan za ljude.

 Obožavanje sunca i ljudske žrtve

31. (a) U šta su Egipćani verovali što se tiče boga sunca Ra? (b) Kako je to u suprotnosti s onim što kaže Biblija? (Psalam 19:5-7).

³¹ Egipatska mitologija sadrži obiman panteon bogova i boginja. Kao što je to slučaj i kod mnogih drugih drevnih društava, premda su Egipćani tražili Boga, oni su težili ka obožavanju onoga što je podržavalo njihov svakodnevni život — obožavanju sunca. Tako su, pod imenom Ra (Amon-Ra), obožavali suverenog gospodara neba, koji se u jednom čamcu svakog dana vozio od istoka ka zapadu. Kad bi pala noć, on bi išao opasnim putem kroz podzemni svet.

32. Opišite jedan od praznika boga vatre Huehueteotla.

³² Ljudske žrtve su bile jedno od uobičajenih obeležja obožavanja sunca kod religija Asteka, Inka i Maja. Asteci su slavili stalni ciklus religioznih praznika, s ljudskim žrtvama koje su prinosili  svojim raznim bogovima, a posebno u obožavanju boga-sunca Teskatlipoka. Isto tako, u prazniku boga-vatre Huehueteotla, „ratni zarobljenici su plesali zajedno s onima koji su ih zarobili i... jurili oko rasplamsale vatre, a zatim su bacani u vatru, vađeni dok su još bili živi da bi im srca koja su još kucala bila izvađena i prinesena bogovima“ (The Ancient Sun Kingdoms of the Americas).

33. (a) Šta je sve obuhvatalo obožavanje Inka? (b) Šta Biblija kaže o ljudskim žrtvama? (Uporedite s 2. Kraljevima 23:5, 11; Jeremija 32:35; Jezekilj 8:16.)

³³ Još južnije, religija Inka imala je svoje žrtve i mitove. U obožavanju drevnih Inka, deca i životinje su prinošeni bogu sunca Intiju i stvoritelju Virakoči.

Mitski bogovi i boginje

34. Ko je sačinjavao najistaknutiju egipatsku trijadu, i koje su uloge imali?

³⁴ Najistaknutija egipatska trijada sačinjena je od Izide, simbola božanskog majčinstva; Ozirisa, njenog brata i muža; i Horusa, njihovog sina, koji je obično predstavljen sokolom. Izida se na egipatskim statuama ponekad prikazuje kako doji svoje dete u položaju koji veoma podseća na statue i slike hrišćanskog sveta sa ’devicom i detetom‘, koje su stupile na scenu više od dve hiljade godina kasnije. S vremenom je Izidin muž, Oziris, stekao popularnost kao bog mrtvih zbog toga što je dušama umrlih pružio nadu u večni, srećni život na onom svetu.

35. Ko je bila Hator, i koji je bio njen glavni godišnji praznik?

³⁵ Egipat je imao i boginju ljubavi i radosti, muzike i plesa, Hator. Ona je postala kraljica mrtvih, pomažući im da pomoću jednih lestvi dođu do neba. Kao što New Larousse Encyclopedia of Mythology  objašnjava, ona je slavljena velikim praznicima, „pre svega Novom godinom, koja je bila godišnjica njenog rođenja. Pre zore, sveštenice su iznosile Hatorin kip na terasu da bi je izložile zracima izlazećeg sunca. Veselje koje je sledilo bilo je izgovor za pravi karneval, a taj dan je završavao pesmom i opijanjem“. Da li se hiljadama godina kasnije nešto puno promenilo što se tiče proslave Nove godine?

36. (a) Kakvo je bilo religiozno okruženje u kom se našao Izrael u XVI veku pre n. e.? (b) Koje je bilo posebno značenje deset nevolja?

³⁶ Egipćani su u svom panteonu imali i mnoge životinjske bogove i boginje, kao što su bik Apis, ovan Banaded, žaba Hekt, krava Hator, i krokodil Sebek (Rimljanima 1:21-23). Upravo u takvom religioznom okruženju našli su se Izraelci kad su bili u zatočeništvu kao robovi u XVI veku pre n. e. Da bi ih  oslobodio od faraonovog tvrdoglavog stiska, Jehova, Bog Izraela, morao je da pošalje deset različitih nevolja na Egipat (Izlazak 7:14–12:36). Te nevolje su predstavljale smišljeno ponižavanje egipatskih mitoloških bogova. (Vidite okvir na 62. strani.)

37. (a) Kakve su ličnosti bili neki rimski bogovi? (b) Kako je ponašanje bogova uticalo na njihove sledbenike? (c) Kakvo su iskustvo Pavle i Varnava imali u Listri?

³⁷ Pređimo sada na bogove drevne Grčke i Rima. Rim je pozajmio mnoge bogove iz drevne Grčke, zajedno s njihovim krepostima i porocima. (Vidite okvire na 43. i 66. strani.) Na primer, Venera i Flora su bile besramne prostitutke; Bah je bio pijanica i lumperaš; Merkur je bio drumski razbojnik; a Apolon je bio zavodnik žena. Kaže se da je Jupiter, otac bogova, počinio preljubu ili incest sa oko 59 žena! (Kakvo podsećanje na buntovne anđele koji su imali odnose sa ženama pre Potopa!) Pošto obožavaoci imaju sklonost da oponašaju svoje bogove, zar je ikakvo čudo što su rimski carevi kao što su Tiberije, Neron i Kaligula, vodili razvratan život kao preljubnici, bludnici i ubice?

38. (a) Opišite obožavanje koje se vršilo u Rimu. (b) Kako je religija uticala na rimskog vojnika?

 ³⁸ Rimljani su u svoju religiju uklopili bogove iz mnogih tradicija. Na primer, oduševljeno su preuzeli obožavanje Mitre, persijskog boga svetla, koji je postao njihov bog sunca (vidite okvir na 60. i 61. strani), i sirijske boginje Atargatis (Ištar). Grčku boginju lova Artemidu pretvorili su u Dijanu, i imali su svoje varijante egipatske Izide. Takođe su usvojili keltsku trijadu boginja plodnosti (Dela apostolska 19:23-28).

39. (a) Ko je vladao rimskim sveštenstvom? (b) Opišite jednu od rimskih religioznih ceremonija.

³⁹ Da bi svoje javne kultove upražnjavali u stotinama svetilišta i hramova, oni su imali razne sveštenike, a svi ti sveštenici su „došli pod vlast Pontifeksa Maksimusa [Vrhovnog sveštenika], koji je bio poglavar državne religije“ (Atlas of the Roman World). Ovaj isti atlas navodi da je jedna od rimskih ceremonija bila taurobolijum, u kojoj je „obožavalac stajao u jednoj jami i kupao se u krvi bika koji je žrtvovan iznad njega. Iz ovog obreda je izlazio u stanju pročišćene nevinosti“.

Hrišćanski mitovi i legende?

40. Kako mnogi izučavaoci gledaju na događaje vezane za rano hrišćanstvo?

⁴⁰ Prema nekim savremenim kritičarima, i hrišćanstvo sadrži mitove i legende. Da li je to stvarno istina? Mnogi izučavaoci gledaju na rođenje Isusa po devici, njegova čuda i njegovo uskrsenje kao na mitove. Neki čak kažu da on nikada nije ni postojao već da je mit o njemu prenesen iz starije mitologije i obožavanja sunca. Stručnjak za mitologiju Džozef Kampbel je napisao: „Zato više izučavalaca  sugeriše da nikada nije postojao ni Jovan [Krstitelj] ni Isus, već samo bog vode i bog sunca.“ Ali treba da zadržimo na umu da su mnogi od tih izučavalaca ateisti i da zato potpuno odbacuju svako verovanje u Boga.

41, 42. Koji postojeći dokazi podupiru istorijsku verodostojnost ranog hrišćanstva?

⁴¹ Međutim, ovo skeptično gledište je potpuno suprotno od istorijskih dokaza. Na primer, jevrejski istoričar Josif (oko 37. — oko 100. n. e.) napisao je: „Nekim Jevrejima je uništenje Irodove vojske izgledalo kao Božja kazna, i to sigurno pravedna kazna, zbog njegovog postupanja prema Jovanu, nazvanom Krstitelj. Naime Irod je naredio da se taj čovek pogubi, iako je on bio dobar“ (Marko 1:14; 6:14-29).

 ⁴² Ovaj isti istoričar takođe je posvedočio o istorijskom postojanju Isusa Hrista, kad je napisao da se podigao „izvesni Isus, čarobnjak od čoveka, ako se uopšte i može nazvati čovekom... koga njegovi učenici zovu sin Božji“. On je nadalje rekao da ga je „Pilat osudio... Čak ni sada grupa koja je po njemu nazvana ’Mesijanisti‘ nije istrebljena“ * (Marko 15:1-5, 22-26; Dela apostolska 11:26).

43. Koji je temelj za verovanje u Hrista imao apostol Petar?

⁴³ Zato je hrišćanski apostol Petar, kao očevidac Isusovog preobraženja mogao da s potpunim uverenjem napiše: „Ne, sa silom i prisutnošću našeg Gospoda Isusa Hrista nismo vas upoznali time što smo sledili prepredeno smišljene lažne priče [grčki, mit], nego kao očevici njegovog veličanstva. Jer on je od Boga, Oca primio čast i slavu, kad su do njega od veličanstvene slave došle ovakve reči: ’Ovo je moj sin, moj voljeni, koga priznajem.‘ Da, te reči koje su došle s neba čuli smo dok smo bili s njim na svetoj gori.“ (2. Petrova 1:16-18). *

44. Koje biblijsko načelo treba da preovladava u bilo kom sukobu između ljudskih mišljenja i Reči Božje?

⁴⁴ U ovom sukobu između čovečjeg „stručnog“ mišljenja i Božje Reči, moramo primeniti ranije navedeno načelo: „Dakle, o čemu se radi? Ako neki nisu verovali, da li će možda njihovo neverovanje učiniti Božju vernost nedelotvornom? Nipošto! Nego neka se Bog pokaže istinit, premda se svaki čovek pokazuje kao lažov, baš kao što je napisano: ’Da bi se pokazao pravedan u svojim rečima i pobedio kad ti budu sudili‘“ (Rimljanima 3:3, 4).

 Zajedničke niti

45. Koje su neke zajedničke niti koje se nalaze u svetskoj mitologiji?

⁴⁵ Ovaj kratak pregled nekih svetskih mitologija poslužio je da ukaže na neka zajednička obeležja, od kojih se mnoga mogu pratiti sve do Vavilona, mesopotamske kolevke većine religija. Postoje zajedničke niti, bilo u obliku činjenica o stvaranju, ili u izveštajima o vremenu kad su polubogovi i divovi živeli na zemlji i o potopu koji je uništio zle, ili u osnovnim religioznim konceptima o obožavanju sunca i besmrtnosti duše.

46, 47. (a) Koje biblijsko objašnjenje možemo pružiti o zajedničkom poreklu i zajedničkoj niti mitologije? (b) Koje ćemo daljnje aspekte drevnog obožavanja obraditi?

⁴⁶ S biblijskog gledišta, te zajedničke niti možemo objasniti kad se prisetimo da se nakon Potopa, pre više od 4 200 godina na Božju zapovest, čovečanstvo raselilo iz Vavilona u Mesopotamiji. Iako su se razdvojili, formirajući porodice i plemena s različitim jezicima, u početku su svi imali isto osnovno razumevanje ranije istorije i religioznih koncepata (Postanje 11:1-9). Tokom vekova, to razumevanje se iskrivilo i bilo je ukrašavano u svakoj kulturi, što je dovelo do mnogih izmišljotina, legendi i mitova koji su došli i do nas danas. Ti mitovi, lišeni biblijske istine, nisu uspeli da čovečanstvo približe pravom Bogu.

⁴⁷ Međutim, čovečanstvo je svoja religiozna osećanja izražavalo i na mnoge druge načine — putem spiritizma, šamanizma, magije, obožavanja predaka i tako dalje. Da li nam ti načini govore nešto o čovečanstvu u potrazi za Bogom?

[Fusnote]

[Pitanja za razmatranje]

 [Okvir na 43. strani]

Grčka i rimska božanstva

Mnogi bogovi i boginje u grčkoj mitologiji imali su sličnu ulogu i u rimskoj mitologiji. Donja tabela navodi neke od njih.

Grčki Rimski Uloga

Apolon Apolon Bog svetla, medicine i

poezije

Ares Mars Bog rata

Artemida Dijana Boginja lova i plodnosti

Asklepije Eskulap Bog lekarske veštine

Atena Minerva Boginja zanata, rata i

mudrosti

Afrodita Venera Boginja ljubavi

Geja Tera Simbol zemlje, i majka

i žena Urana

Demetra Keres Boginja rastinja

Dionis Bah Bog vina, plodnosti i

divljačkog ponašanja

Eros Kupidon Bog ljubavi

Zevs Jupiter Vladar bogova

Kron Saturn Za Grke, vladar Titana

i otac Zevsa.

U rimskoj mitologiji,

takođe bog

poljoprivrede

Pluton, Had Pluton Bog podzemnog sveta

Posejdon Neptun Bog mora. U grčkoj

mitologiji, takođe bog

zemljotresa i konja

Reja Opa Kronova žena i sestra

Uran Uran Gejin sin i muž, i otac

Titana

Hera Junona Zaštitnica braka i žena.

Za Grke, Zevsova sestra

i žena; za Rimljane,

Jupiterova žena

Hermes Merkur Glasnik bogova; bog trgovine

i nauke;

i zaštitnik putnika,

lopova i lutalica

Hestija Vesta Boginja ognjišta

Hefest Vulkan Kovač bogova i bog vatre i

kovačkog zanata

Hipnos Somnus Bog sna

Zasnovano na delu The World Book Encyclopedia, 1987, tom 13.

[Okvir na 45. strani]

Asirsko-vavilonski bogovi i boginje

Anu — vrhovni bog koji vlada nad nebesima; Ištarin otac

Ašur — nacionalni asirski bog ratnik; takođe bog plodnosti

Ea — bog vode. Mardukov otac. Upozorio Utnapištima na potop

Enlil (Bel) — gospodar vazduha; njegova kasnija paralela u grčkoj mitologiji bio je Zevs. Vavilonci su ga asimilovali u Marduka (Bela)

Ištar — božanska personifikacija planete Venere; deo njenog kulta je sveta prostitucija. Ona je bila Astarta u Fenikiji, Atargatis u Siriji, Astarota u Bibliji (1. Kraljevima 11:5, 33), Afrodita u Grčkoj, Venera u Rimu

Marduk — prvi među vavilonskim bogovima; „apsorbovao sve druge bogove i preuzeo sve njihove razne uloge“. Izraelci su ga zvali Merodah

Sin — bog meseca, član trijade koja je obuhvatala Šamaša (sunce) i Ištar (planetu Veneru)

Tamuz (Dumuzi) — bog žetve. Ištarin ljubavnik

Šamaš — bog-sunce svetlosti i pravde. Preteča grčkog Apolona

(Zasnovano na delu New Larousse Encyclopedia of Mythology)

 [Okvir/Slike na stranama 60, 61]

Bogovi rimskog vojnika

Rim je bio čuven po svojoj disciplinovanoj vojsci. Jedinstvo njegovog carstva zavisilo je od morala i efikasnosti vojnih legija. Da li je religija bila jedan od faktora na koji je trebalo računati? Jeste, i na sreću po nas, Rimljani su iza sebe ostavili jasne dokaze svoje okupacije u obliku puteva, utvrda, akvadukata, koloseuma i hramova. Na primer, u Nortambriji, u severnoj Engleskoj, postoji čuveni Hadrijanov zid, izgrađen oko 122. n. e. Šta su iskopavanja otkrila u vezi s aktivnošću rimskog garnizona i ulogom religije?

U muzeju Hausteds, smeštenom blizu iskopanih ruševina rimskog garnizona na Hadrijanovom zidu, na jednom eksponatu stoji: „Religiozni život rimskog vojnika bio je podeljen na tri dela. Najpre... kult deifikovanih Imperatora i obožavanje bogova zaštitnika Rima, kao što su Jupiter, Viktorija i Mars. Svake godine na mestu za održavanje svečanih parada u svakoj tvrđavi bio je posvećen jedan oltar Jupiteru. Od svih vojnika se očekivalo da učestvuju u praznicima proslave rođendana, dana stupanja na presto i pobeda deifikovanih Imperatora.“ Kako to samo liči na običaje današnjih vojski, u kojima su kapelani, oltari i zastave redovan deo vojnog obožavanja.

Koje je bilo drugo obeležje religioznog života rimskog vojnika? To je bilo obožavanje bogova zaštitnika i duha koji je čuvao njihovu jedinicu „kao i bogova koje su doneli iz svojih domovina“.

„Na kraju, tu su bili kultovi kojih su se držali pojedinci. Sve dok je vojnik ispunjavao svoje obaveze prema službenim kultovima slobodno je mogao da obožava bilo kog boga koga je hteo.“ To zvuči kao veoma liberalna situacija slobode obožavanja, ali „izuzeci su bili one religije, u koje je spadao i druidizam, čiji su se običaji smatrali nehumanim, i one religije čija je lojalnost državi bila dovedena u sumnju, na primer hrišćanstvo“. (Uporedite s Lukom 20:21-25; 23:1, 2; Dela apostolska 10:1, 2, 22.)

  Zanimljivo je da je 1949. u jednom močvarnom kraju Karouburga, dosta blizu Hadrijanovog zida, otkriven hram Mitre. (Vidite fotografiju.) Arheolozi procenjuju da je izgrađen oko 205. n. e. U njemu se nalaze lik boga sunca, oltari i jedan latinski natpis koji delimično kaže: „Nepobedivom bogu Mitri.“

 [Okvir na 62. strani]

Egipatski bogovi i deset nevolja

Jehova je izvršio sud nad nemoćnim bogovima Egipta pomoću deset nevolja (Izlazak 7:14–12:32).

Nevolja Opis

1. Nil i druge vode pretvorene u krv. Bog Nila Hapi

osramoćen

2. Žabe. Boginja-žaba Hekt nemoćna da to spreči

3. Prah se pretvara u komarce. Tot, gospodar magije, nije

mogao da pomogne egipatskim vračarima

4. Obadi po celom Egiptu osim u Gesemu gde su živeli

Izraelci. Nijedan bog to nije mogao sprečiti — čak ni

Ptah, stvoritelj svemira, niti Tot, gospodar magije

5. Pomor stoke. Ni sveta boginja-krava Hator ni bik Apis

nisu mogli da spreče ovu nevolju

6. Gnojave rane. Božanstva izlečenja Tot, Izida i Ptah

nesposobni da pomognu

7. Gromovi i grad. Razotkrivena nemoćnost Rešpua, vladara

munja, i Tota, boga kiše i groma

8. Skakavci. Ovo je bio udarac za boga plodnosti Mina,

zaštitnika useva

9. Tri dana tame. Ra, glavni bog-sunce, i Horus, sunčani

bog, osramoćeni

10. Smrt prvorođenaca, takođe i faraonovog, koji je smatran

za utelovljenog boga. Ovo nije mogao da spreči Ra

(Amon-Ra), bog-sunce koji je ponekad predstavljen ovnom

[Okvir na 66. strani]

Mitologija i hrišćanstvo

Obožavanje mitskih bogova antičke Grčke i Rima bilo je u punom zamahu kad se pre skoro dve hiljade godina pojavilo hrišćanstvo. U Maloj Aziji su još uvek preovladavala grčka imena, što pokazuje zašto je narod Listre (u današnjoj Turskoj) nazvao hrišćanske iscelitelje Pavla i Varnavu „bogovima“, govoreći o njima kao o Hermesu odnosno Zevsu, umesto kao o rimskim bogovima Merkuru i Jupiteru. Izveštaj kaže da „Zevsov sveštenik, čiji hram beše pred gradom, dovede bikove i donese vence do vrata i htede da s narodom prinese žrtve“ (Dela apostolska 14:8-18). Pavle i Varnava su jedva uspeli da ubede taj narod da im ne prinose žrtve. To pokazuje koliko su u to vreme ti ljudi ozbiljno gledali na svoju mitologiju.

[Slika na 42. strani]

Olimp u Grčkoj, navodno prebivalište bogova

[Slika na 47. strani]

Glinena pločica s klinastim pismom koja predstavlja deo Epa o Gilgamešu

[Slika na 50. strani]

Anubis, bog s glavom šakala, meri srce-dušu, na levom tasu, pomoću pera koje simbolizuje Maat, boginju istine i pravde; Tot zapisuje rezultat na tablici pre nego što ga saopšti Ozirisu

[Slika na 55. strani]

Čalčiutliku, astečka boginja sveže vode; posuda u obliku sove koja ima udubljenje u koje su se, kako se veruje, stavljala žrtvovana srca

[Slika na 57. strani]

Egipatska trijada: sleva, Horus, Oziris i Izida

 [Slike na 58. strani]

Inke su obožavale Sunce u Maču Pikčuu, Peru

Intihuatana (manja slika) sunčev „stub za vezivanje“, koji se možda koristio prilikom obožavanja sunca u Maču Pikčuu

[Slike na 63. strani]

Figure sokola Horusa, bika Apisa i žabe Hekt. Egipatski bogovi nisu mogli da spreče nevolje koje je poslao Jehova, uključujući i pretvaranje Nila u krv

[Slike na 64. strani]

Grčka božanstva, sleva, Afrodita; Zevs nosi Ganimeda, peharnika bogova; i Artemida