Besmrtnost duše — poreklo ove doktrine

„Nijedna tema povezana s čovekovim psihičkim životom nije toliko okupirala njegov um koliko njegovo stanje posle smrti“ — „ENCYCLOPÆDIA OF RELIGION AND ETHICS.“

1-3. Kako su Sokrat i Platon zastupali ideju da je duša besmrtna?

 JEDAN 70-godišnji izučavalac i učitelj optužen je za bezbožnost kao i za to da svojim učenjima kvari mlade umove. Iako na svom suđenju iznosi briljantnu odbranu, pristrane sudije ga proglašavaju krivim i osuđuju na smrt. Samo nekoliko sati pre svog pogubljenja, učenicima okupljenim oko sebe ostareli učitelj iznosi niz argumenata kojima potvrđuje da je duša besmrtna i da se smrti ne treba plašiti.

² Taj osuđeni čovek nije niko drugi do Sokrat, čuveni grčki filozof iz petog veka pre n. e. a Njegov učenik Platon zapisao je ove događaje u esejima Odbrana i Fedon. Sokratu i Platonu se pripisuje da su među prvima zastupali ideju da je duša besmrtna. Ali oni nisu bili začetnici ovog učenja.

³ Kao što ćemo videti, poreklo ideje o ljudskoj besmrtnosti seže u mnogo ranija vremena. Međutim, Sokrat i Platon su iskristalisali taj koncept i pretvorili ga u jedno filozofsko učenje, čineći ga tako privlačnijim za obrazovane mase svog vremena pa i kasnije.

Od Pitagore do piramida

4. Pre Sokrata, kakva su bila gledišta Grka o drugom svetu?

⁴ Grci su i pre Sokrata i Platona verovali da duša živi posle smrti. Pitagora, čuveni grčki matematičar iz šestog veka pre n. e., verovao je da je duša besmrtna i podložna seljenju. Pre njega, Tales iz Mileta, za koga se misli da je prvi poznati grčki filozof, smatrao je da besmrtna duša postoji ne samo u ljudima, životinjama i biljkama već i u predmetima kao što je magnet, pošto mogu da pomeraju gvožđe. Drevni Grci su tvrdili da se duše mrtvih prevoze preko reke Stige u jedno ogromno podzemno područje nazvano pakao. Tu su sudije izricale presudu dušama ili na mučenje u jednom zatvoru s visokim zidovima ili na blaženstvo na Jelisejskim poljima.

5, 6. Kako su Persijanci gledali na dušu?

⁵ U Iranu, to jest Persiji, prema istoku, prorok po imenu Zoroaster pojavio se na sceni u sedmom veku pre n. e. On je uveo jedan način obožavanja koji je postao poznat kao zoroastrizam. To je bila religija Persijskog carstva, koje je dominiralo svetskom scenom pre nego što je Grčka postala velika sila. Zoroastrijski spisi kažu: „Duša će Pravednika u Besmrtnosti zauvek biti u Radosti, ali  na mukama će duša Lažova sigurno biti. A ove Zakone Ahura Mazda [što znači „mudar bog“] odredio je preko Svog suverenog autoriteta.“

⁶ Učenje o besmrtnosti duše takođe je bilo deo prezoroastrijske iranske religije. Na primer, drevna iranska plemena brinula su o dušama pokojnih tako što su im nudila hranu i odeću, što bi im koristilo u podzemnom svetu.

7, 8. Šta su drevni Egipćani verovali u vezi s tim da duša nadživljava smrt tela?

⁷ Verovanje u život posle smrti bilo je osnova egipatske religije. Egipćani su verovali da će duši mrtvaca suditi Oziris, glavni bog podzemnog sveta. Na primer, jedan papirusni dokument za koji se tvrdi da je iz 14. veka pre n. e., prikazuje Anubisa, boga mrtvih, kako vodi dušu pisara Hunefera pred Ozirisa. Na jednoj vagi, srce pisara, koje predstavlja njegovu savest, stajalo je nasuprot perju koje boginja istine i pravde nosi na svojoj glavi. Tot, jedan drugi bog, beleži rezultate. Pošto Huneferovo srce nije teško zbog krivice, ono je lakše od perja, i Huneferu se dopušta da uđe u područje Ozirisa i dobije besmrtnost. Taj papirus takođe prikazuje jednu žensku neman kako stoji pored vage, spremna da proguta pokojnika ako srce ne prođe na tom ispitu. Egipćani su takođe balzamovali svoje mrtve i čuvali tela faraona u impresivnim piramidama, pošto su mislili da preživljavanje duše zavisi od sačuvanja tela.

⁸ Dakle, razne drevne civilizacije imale su jedno zajedničko učenje — besmrtnost duše. Da li su to učenje primile iz istog izvora?

Mesto porekla

9. Koja religija je uticala na drevni svet Egipta, Persije i Grčke?

⁹ „U drevnom svetu“, kaže knjiga The Religion of Babylonia and Assyria, „Egipat, Persija i Grčka osećali su uticaj vavilonske religije.“ Ta knjiga nadalje objašnjava: „S obzirom na početni kontakt između Egipta i Vavilonije, koji je otkriven na pločicama iz El-Amarne, sigurno su postojale brojne prilike za upliv vavilonskih gledišta i običaja u egipatske kultove. U Persiji, kult Mitre nedvosmisleno otkriva uticaj vavilonskih koncepcija... Mnoštvo primesa semitskih elemenata kako u ranoj grčkoj mitologiji tako i u grčkim kultovima sada je tako opšteprihvaćeno među izučavaocima da nije potrebna daljnja diskusija. Ti semitski elementi su u velikoj meri preciznije rečeno vavilonski.“ b

10, 11. Koje je bilo vavilonsko gledište o životu posle smrti?

¹⁰ Ali zar se vavilonsko gledište o tome šta se događa posle smrti znatno ne razlikuje od gledišta Egipćana, Persijanaca i Grka? Pogledajmo na primer vavilonski Ep o Gilgamešu. Ostareli junak tog epa, Gilgameš, progonjen realnošću smrti, kreće u potragu za besmrtnošću ali ne uspeva da je pronađe. Devojka koju sreće tokom svog putovanja čak ga podstiče da izvuče sve iz ovog života, jer beskrajni život koji traži neće naći. Poruka celog epa jeste da je smrt neizbežna  i da je nada u besmrtnost samo iluzija. Zar to ne pokazuje da Vavilonci nisu verovali u drugi svet?

¹¹ Profesor Moris Džastro, ml., sa Univerziteta Pensilvanija u SAD, pisao je: „Ni narod ni vođe religiozne misli [Vavilona] nikada se nisu suočili s mogućnošću totalnog uništenja onoga što je jednom nastalo. Smrt je [po njihovom mišljenju] bila prelazak u jedan drugi oblik života, a poricanje besmrtnosti samo je naglašavalo da je nemoguće izbeći tu promenu u postojanju koju donosi smrt.“ Da, i Vavilonci su verovali da se život posle smrti nastavlja u nekom obliku. Oni su to izražavali tako što su s mrtvima zakopavali predmete koje bi oni koristili na drugom svetu.

12-14. (a) Posle Potopa, koje je bilo rodno mesto učenja o besmrtnosti duše? (b) Kako se ta doktrina proširila po celom svetu?

¹² Jasno je da učenje o besmrtnosti duše seže sve do drevnog Vavilona. Prema Bibliji, knjizi koja nosi pečat tačne istorije, grad Vavel, to jest Vavilon, osnovao je Nevrod, praunuk Noja. c Posle globalnog Potopa Nojevog vremena, postojao je samo jedan jezik i jedna religija. Utemeljivši grad i izgradivši tamo jednu kulu, Nevrod je uspostavio još jednu religiju. Biblijski izveštaj pokazuje da su se, nakon što su u Vavelu bili pomešani jezici, neuspešni graditelji kule raspršili i krenuli iz početka, ponevši sa sobom svoju religiju (Postanje 10:6-10; 11:4-9). Tako su se vavilonska religiozna učenja raširila po licu cele zemlje.

¹³ Tradicija kaže da je Nevrod umro nasilnom smrću. Posle njegove smrti, Vavilonci su logično bili skloni da ga veoma poštuju kao osnivača, graditelja i prvog kralja svog grada. Pošto je bog Marduk (Merodah) smatran osnivačem Vavilona, neki izučavaoci sugerišu da Marduk predstavlja Nevroda nakon što je proglašen za boga. Ako je to tačno, onda je predstava da osoba ima dušu koja preživljava smrt sigurno bila aktuelna u najmanju ruku u vreme Nevrodove smrti. U svakom slučaju, stranice istorije otkrivaju da je posle Potopa, rodno mesto učenja o besmrtnosti duše bilo Vavel, to jest Vavilon.

¹⁴ Međutim, kako je ta doktrina postala osnova većine religija našeg vremena? Sledeći deo će istražiti kako je ona ušla u istočnjačke religije.

[Fusnote]

[Pitanja za razmatranje]

[Slike na 6. strani]

Egipatsko gledište o dušama u podzemnom svetu

[Slika na 7. strani]

Sokrat je dokazivao da je duša besmrtna