Ideja ulazi u judaizam, hrišćanski svet i islam
Ideja ulazi u judaizam, hrišćanski svet i islam
„Religija je između ostalog jedan način da se ljudi pomire s činjenicom da jednog dana moraju da umru, da se s time pomire ili preko obećanja u neki bolji život na onom svetu ili putem ponovnog rađanja, ili pomoću i jednog i drugog“ — GERHARD HERM, NEMAČKI PISAC.
1. Na kom temeljnom verovanju većina religija zasniva svoje obećanje o životu posle smrti?
DAJUĆI obećanje o nekom zagrobnom životu, praktično sve religije zavise od verovanja da čovek ima dušu koja je besmrtna i koja prilikom smrti putuje u neko drugo područje ili se seli u neko drugo stvorenje. Kao što je primećeno u prethodnom delu, verovanje u ljudsku besmrtnost bilo je sastavni deo istočnjačkih religija još od njihovog početka. Ali šta je s judaizmom, hrišćanskim svetom i islamom? Kako je to učenje postalo osnova ovih vera?
Judaizam usvaja grčke koncepte
2, 3. Prema delu Encyclopaedia Judaica, da li su sveti hebrejski zapisi naučavali besmrtnost duše?
2 Koreni judaizma sežu nekih 4 000 godina unazad do Avrama. Sveti Hebrejski spisi počeli su da se pišu u 16. veku pre n. e. i bili su završeni do vremena kada su Sokrat i Platon uobličili teoriju o besmrtnosti duše. Da li su ti Spisi naučavali besmrtnost duše?
3 Encyclopaedia Judaica odgovara: „Tek u postbiblijskom periodu, jasno i čvrsto verovanje u besmrtnost duše pustilo je korene... i postalo jedan od kamena temeljaca jevrejske i hrišćanske vere.“ Ona takođe navodi: „U biblijskom periodu, na osobu se gledalo kao na celinu. Nije se pravila jasna razlika između duše i tela.“ Prvi Jevreji su verovali u uskrsenje mrtvih, i to „treba razlikovati od verovanja u... besmrtnost duše“, ističe ova enciklopedija.
4-6. Kako je doktrina o besmrtnosti duše postala „jedan od kamena temeljaca“ judaizma?
4 Kako je onda ta doktrina postala „jedan od kamena temeljaca“ judaizma? Istorija pruža odgovor. Godine 332. pre n. e., Aleksandar Veliki munjevito je osvojio najveći deo Bliskog istoka. Kad je stigao u Jerusalim, Jevreji su ga dočekali raširenih ruku. Prema jevrejskom istoričaru iz prvog veka Josifu Flaviju, čak su mu pokazali proročanstvo iz knjige Danila, napisano više od 200 godina ranije, koje je jasno opisalo Aleksandrova osvajanja u ulozi ’grčkog cara‘ (Danilo 8:5-8, 21, DK). Aleksandrovi naslednici nastavili su s njegovim planom helenizacije, uvodeći u sve delove carstva grčki jezik, grčku kulturu i filozofiju. Mešanje dve kulture — grčke i jevrejske — bilo je neizbežno.
5 Početkom trećeg veka pre n. e., počelo se s prvim prevodom Hebrejskih spisa na grčki, nazvanim Septuaginta. Preko njega mnogi neznabošci su stekli poštovanje prema jevrejskoj religiji i upoznali se s njom, a neki su se čak i obratili. S druge strane, Jevreji su upoznali grčku misao, i neki su postali filozofi, što je za njih bilo nešto potpuno novo. Filo iz Aleksandrije, iz prvog veka n. e., bio je jedan takav jevrejski filozof.
6 Filo se divio Platonu i nastojao je da judaizam objasni pomoću grčke filozofije. „Stvorivši jedinstvenu sintezu platonske filozofije i biblijske tradicije“, kaže knjiga Heaven—A History, „Filo je pripremio put za kasnije hrišćanske [kao i jevrejske] mislioce.“ A šta je Filo verovao u vezi s dušom? Ta knjiga nastavlja: „Za njega, smrt vraća dušu u njeno prvobitno stanje pre rođenja. Pošto duša pripada duhovnom svetu, život u telu postaje ništa drugo do kratka, često nesrećna epizoda.“ U druge jevrejske mislioce koji su verovali u besmrtnost duše spadaju Isak Izraeli, poznati jevrejski lekar iz 10. veka, i Mozes Mendelson, nemačko-jevrejski filozof iz 18. veka.
7, 8. (a) Kako Talmud opisuje dušu? (b) Šta kasnija jevrejska mistična literatura kaže o duši?
7 Knjiga koja je takođe duboko uticala na jevrejsku misao i život jeste Talmud — pisani sažetak takozvanog usmenog Zakona, kasnije s komentarima i objašnjenjima tog zakona, koja su sastavili rabini od drugog veka n. e. pa do srednjeg veka. „Talmudski rabini“, kaže Encyclopaedia Judaica, „verovali su da duša postoji i nakon smrti.“ Talmud čak govori o tome da mrtvi kontaktiraju sa živima. „Verovatno zbog uticaja platonizma“, kaže Encyclopædia of Religion and Ethics, „[rabini] su verovali u pretpostojanje duše.“
8 Kasnija jevrejska mistična literatura, Kabala, ide čak tako daleko da naučava reinkarnaciju. S obzirom na to verovanje, The New Standard Jewish Encyclopedia navodi: „Ova ideja izgleda da je nastala u Indiji... U Kabali se ona najpre pojavljuje u knjizi Bahir, a zatim je, od Zohara pa nadalje, opšteprihvaćena od strane mistika, igrajući važnu ulogu u hasidskom verovanju i literaturi.“ U današnjem Izraelu, reinkarnacija se naveliko prihvata kao jevrejsko učenje.
9. Koje je gledište većine frakcija današnjeg judaizma što se tiče besmrtnosti duše?
9 Dakle, ideja o besmrtnosti duše ušla je u judaizam preko uticaja grčke filozofije, i taj koncept danas prihvata većina frakcija judaizma. Šta se može reći o ulasku tog učenja u hrišćanski svet?
Hrišćanski svet prihvata Platonove misli
10. Šta je jedan istaknuti španski izučavalac zaključio s obzirom na Isusovo verovanje u besmrtnost duše?
10 Pravo hrišćanstvo je počelo sa Hristom Isusom. S obzirom na Isusa, Migel de Unamuno, istaknuti španski izučavalac iz 20. veka, napisao je: „On je verovao u uskrsenje tela, prema jevrejskom običaju, a ne u besmrtnost duše, prema [grčkom] platonskom običaju... Dokazi za to mogu se videti u svakoj poštenoj knjizi tumačenja.“ On je zaključio: „Besmrtnost duše... je paganska filozofska dogma.“
11. Kada je grčka filozofija počela da prodire u hrišćanstvo?
11 Kada se i kako ta „paganska filozofska dogma“ uvukla u hrišćanstvo? New Encyclopædia Britannica ističe: „Od sredine 2. veka A.D. hrišćani koji su bili donekle poučeni grčkoj filozofiji počeli su da osećaju potrebu da pomoću nje izraze svoju veru, kako radi vlastitog intelektualnog zadovoljstva tako i da bi obratili obrazovane pagane. Filozofija koja im je najviše odgovarala bila je platonizam.“
12-14. Koju su ulogu Origen i Avgustin imali u stapanju platonske filozofije s hrišćanstvom?
12 Dva takva rana filozofa imala su veliki uticaj na doktrine hrišćanskog sveta. Jedan je bio Origen iz Aleksandrije (oko 185-254. n. e.), a drugi Avgustin iz Hipona (354-430. n. e.). O njima New Catholic Encyclopedia kaže: „Tek s Origenom na istoku i Sv. Avgustinom na zapadu, duša je bila utvrđena kao duhovna osnova i iz njene prirode formiran je jedan filozofski koncept.“ Na temelju čega su Origen i Avgustin formirali svoje koncepte o duši?
13 Origen je bio učenik Klementa iz Aleksandrije, koji je bio „prvi Otac koji je direktno uzimao ponešto iz grčke tradicije o duši“, kaže New Catholic Encyclopedia. Platonove ideje o duši sigurno su duboko uticale na Origena. „[Origen] je u hrišćansku doktrinu ugradio celu kosmičku dramu o duši, koju je uzeo od Platona“, primetio je teolog Verner Jeger u delu The Harvard Theological Review.
14 Neki u hrišćanskom svetu smatraju da je Avgustin najveći antički mislilac. Pre nego što se u 33. godini obratio na „hrišćanstvo“, Avgustin se snažno interesovao za filozofiju i postao je neoplatonista. a Posle svog obraćenja, ostao je neoplatonista u svom razmišljanju. „Njegov um je postao poprište na kome je religija Novog zaveta bila u potpunosti pomešana s platonskom tradicijom i grčkom filozofijom“, kaže The New Encyclopædia Britannica. New Catholic Encyclopedia priznaje da Avgustinova „doktrina [o duši], koja je do kraja 12. veka postala standard na Zapadu, dosta toga duguje... neoplatonizmu“.
15, 16. Da li je interesovanje za Aristotelova učenja u 13. veku izmenilo stav crkve o učenju o besmrtnosti duše?
15 U 13. veku, Aristotelova učenja postajala su sve popularnija u Evropi, u velikoj meri zbog toga što su na latinskom bila dostupna dela arapskih izučavalaca koji su opširno komentarisali o Aristotelovim spisima. Katolički izučavalac po imenu Toma Akvinski bio je duboko impresioniran aristotelovskim razmišljanjem. Zbog zapisa Akvinskog, Aristotelova gledišta imala su veći uticaj na učenje crkve nego Platonova. Međutim, taj trend nije uticao na učenje o besmrtnosti duše.
16 Aristotel je naučavao da je duša nerazdvojno vezana s telom, da ne živi nezavisno nakon smrti i da ako u čoveku postoji išta večno, onda je to apstraktni, bezlični intelekt. Ovaj način gledanja na dušu nije bio u skladu s crkvenim verovanjem o ličnim dušama koje preživljavaju smrt. Zato je Akvinski modifikovao Aristotelovo gledište o duši, tvrdeći da se besmrtnost duše može razumski dokazati. Tako je verovanje crkve u besmrtnost duše ostalo netaknuto.
17, 18. (a) Da li je reformacija u 16. veku uvela neku reformu učenja o duši? (b) Koji je stav većine denominacija hrišćanskog sveta što se tiče besmrtnosti duše?
17 Tokom 14. i 15. veka, u početnom periodu renesanse, došlo je do obnove interesovanja za Platona. Čuvena porodica Mediči iz Italije čak je pomogla u osnivanju platonske akademije u Firenci, kako bi se unapredilo proučavanje Platonove filozofije. Tokom 16. i 17. veka, interes za Aristotela je oslabio. A reformacija iz 16. veka nije uvela reformu učenja o duši. Iako su protestantski reformatori pokrenuli pitanje oko učenja o čistilištu, oni su prihvatili ideju o večnom mučenju ili večnoj nagradi.
18 Tako učenje o besmrtnosti duše preovladava u većini denominacija hrišćanskog sveta. Zapažajući to, jedan američki izučavalac je napisao: „Religija, u stvari, za ogromnu većinu našeg sveta, znači besmrtnost, i ništa više. Bog je tvorac besmrtnosti.“
Besmrtnost i islam
19. Kada je islam osnovan, i ko ga je osnovao?
19 Islam je imao svoj početak kad je Muhamed, sa oko 40 godina, pozvan za proroka. Muslimani u globalu veruju da je on dobio otkrivenja u periodu od nekih 20 do 23 godine, od oko 610. n. e. pa do njegove smrti 632. n. e. Ta otkrivenja su zapisana u Kuranu, muslimanskoj svetoj knjizi. U vreme nastanka islama, u judaizam i hrišćanski svet već se bio uvukao platonski koncept o duši.
20, 21. Šta muslimani veruju u vezi s drugim svetom?
20 Muslimani veruju da je njihova vera kulminacija otkrivenja datih vernim Jevrejima i hrišćanima starog doba. Kuran citira i Hebrejske i Grčke spise. Ali što se tiče učenja o besmrtnosti duše, Kuran odstupa od tih zapisa. Kuran naučava da čovek ima dušu koja živi i posle smrti. On takođe govori o uskrsenju mrtvih, danu suda, i konačnoj sudbini duše — ili životu u nebeskom rajskom vrtu ili kazni u gorućem paklu.
21 Muslimani veruju da duša pokojnika ide u barzah, to jest „pregradu“, „mesto ili stanje u kome će ljudi biti posle smrti a pre Suđenja“ (Sura 23:99, 100, The Holy Qur-an, fusnota). Duša je svesna, i tu doživljava ono što je označeno kao „Kazna groba“ ako je osoba bila zla, ili je srećna ako je bila verna. Ali verni takođe moraju podneti izvesno mučenje zbog onih nekoliko greha koje su počinili dok su bili živi. Na dan suda, svako se suočava sa svojom večnom sudbinom, koja okončava to prelazno stanje.
22. Koje su različite teorije s obzirom na sudbinu duše izneli neki arapski filozofi?
22 Ideja o besmrtnosti duše u judaizmu i hrišćanskom svetu pojavila se zbog platonskog uticaja, ali taj koncept je u islam bio ugrađen od samog njegovog početka. To ne znači da arapski izučavaoci nisu pokušali da kombinuju islamska učenja s grčkom filozofijom. Arapski svet je, u stvari, bio pod velikim uticajem Aristotelovog rada. A čuveni arapski izučavaoci, kao što su Avicena i Averoes, razjasnili su i razradili aristotelovsko razmišljanje. Međutim, u svojim nastojanjima da usklade grčku misao i muslimansko učenje o duši, oni su stvorili različite teorije. Na primer, Avicena je izjavio da je lična duša besmrtna. Averoes je, s druge strane, argumentovao protiv tog gledišta. U svakom slučaju, besmrtnost duše ostaje verovanje muslimana.
23. Kako judaizam, hrišćanski svet i islam gledaju na pitanje o besmrtnosti duše?
23 Dakle, jasno je da i judaizam i hrišćanski svet i islam naučavaju doktrinu o besmrtnosti duše.
[Fusnota]
a Pristalica neoplatonizma, nove verzije Platonove filozofije koju je razvio Plotin u trećem veku u Rimu.
[Pitanja za razmatranje]
[Slika na 14. strani]
Osvajanje Aleksandra Velikog dovelo je do mešanja grčke i jevrejske kulture
[Slike na 15. strani]
Origen, iznad, i Avgustin pokušali su da spoje platonsku filozofiju s hrišćanstvom
[Slike na 16. strani]
Avicena, iznad, izjavio je da je lična duša besmrtna. Averoes je argumentovao protiv tog gledišta
