Poglavlje 7

„Čovekoliki majmuni“ — šta su oni bili?

1, 2. Šta evoluciona teorija tvrdi da su bili naši preci?

 VEĆ mnoge godine postoje izveštaji da se pronalaze fosilni ostaci majmunolikih ljudi. Naučna literatura obiluje umetničkim prikazima takvih stvorenja. Da li su ona evolucijski prelazi između zveri i čoveka? Da li su „čovekoliki majmuni“ naši preci? Naučnici evolucije tvrde da jesu. Zbog toga često čitamo izjave kao što je naslov ovog članka u jednom naučnom časopisu: „Kako je majmun postao čovek.“⁠¹

² Doduše, neki evolucionisti ne smatraju da ti teoretski čovekovi preci treba s pravom da se nazivaju „majmuni“. Ipak, neki od njihovih kolega nisu tako strogi.⁠² Stiven Džej Guld kaže: „Ljudi su... evoluirali od majmunolikih predaka.“⁠³ A Džordž Gejlord Simpson je izjavio: „Zajedničkog pretka bi sigurno svako ko bi ga video u popularnom govoru, nazvao primatom ili majmunom. Pošto termine primat i majmun definiše popularna upotreba, čovekovi preci jesu bili primati ili majmuni.“⁠⁴

3. Zašto se fosilni zapis smatra važnim u utvrđivanju čovekovih predaka?

³ Zašto je fosilni zapis tako važan u naporu  da se dokumentuje postojanje majmunolikih predaka čovečanstva? Zato što današnji živi svet nema ništa u sebi što bi poduprlo tu zamisao. Kao što je pokazano u 6. poglavlju, postoji ogroman ponor između ljudi i bilo koje životinje koja danas postoji, uključujući i porodicu majmuna. Dakle, budući da živi svet ne pruža kariku između čoveka i majmuna, nadalo se da će fosilni zapis pružiti.

4. Sa stanovišta evolucije, zašto je odsutnost živih „čovekolikih majmuna“ tako čudna?

⁴ Sa stanovišta evolucije, očigledan ponor između čoveka i majmuna danas čudan je. Evoluciona teorija drži da kako su životinje napredovale na evolucionim lestvicama, one su postajale sposobnije za preživljavanje. Zašto je, onda, „niža“ porodica majmuna još uvek u postojanju, a ni jedan jedini od pretpostavljenih prelaznih oblika, za koje se pretpostavlja da su bili napredniji u evoluciji nije? Danas vidimo šimpanze, gorile i orangutane, ali ne i „čovekolike majmune“. Da li izgleda verovatno da je svaka od skorijih i navodno naprednijih „karika“ između majmunolikih stvorenja i savremenog čoveka izumrla, a niži majmuni ne?

Koliko fosilnog dokaza?

5. Kakav utisak ostavljaju izveštaji o fosilnom dokazu za ljudsku evoluciju?

⁵ Iz izveštajâ u naučnoj literaturi, na muzejskim izložbama i na televiziji, izgledalo bi da sigurno mora da postoji obilan dokaz da su ljudi evoluirali  od majmunolikih stvorenja. Da li je to stvarno tako? Na primer, kakav je fosilni dokaz toga postojao u Darvinovo vreme? Da li je postojao takav dokaz koji ga je podstakao da formuliše svoju teoriju?

6. (a) Da li su ranije teorije o ljudskoj evoluciji bile temeljene na fosilnom dokazu? (b) Zašto je evolucija mogla da naiđe na prihvatanje bez čvrstih dokaza?

⁶ Delo The Bulletin of the Atomic Scientists informiše nas: „Rane teorije o ljudskoj evoluciji stvarno su veoma čudne, ako čovek zastane i osmotri ih. Dejvid Pilbim je opisao te rane teorije kao ’besfosilne‘. To jest, bile su tu teorije o ljudskoj evoluciji za koje bi čovek pomislio da bi zahtevale neki fosilni dokaz, ali, u stvari, bilo je ili toliko malo fosila da nisu imali nikakav uticaj na teoriju, ili uopšte nije bilo fosila. Tako je između čovekovih navodno najbližih rođaka i ranih ljudskih fosila, postojala jedino mašta naučnika devetnaestog veka.“ Ta naučna publikacija pokazuje zašto: „Ljudi su želeli da veruju u evoluciju, ljudsku evoluciju, i to je uticalo na rezultate njihovog rada.“⁠⁵

7-9. Koliki fosilni dokaz za ljudsku evoluciju postoji danas?

⁷ Posle više od jednog veka istraživanja, koliko fosilnog svedočanstva postoji o „čovekolikim majmunima“? Ričard Likej je rekao: „Oni koji rade na tom polju imaju toliko malo dokaza na kojima bi temeljili svoje zaključke da je neophodno da često menjaju svoje zaključke.“⁠⁶ Časopis New Scientist je komentarisao: „Sudeći po količini dokaza na kojima se zasniva, studija čovečjih fosila teško da zaslužuje da bude nešto više od jedne poddiscipline paleontologije ili antropologije... zbirka je tako mučno nepotpuna, a sami uzorci često toliko fragmentarni i neuverljivi.“⁠⁷

⁸ Slično tome, knjiga Origins priznaje: „Kako putem evolucije idemo dalje prema ljudima, idenje postaje očigledno nesigurno, opet usled nedostatka fosilnog dokaza.“⁠⁸ Časopis Science dodaje: „Glavni naučni dokaz je žalosno mala šačica kostiju iz koje treba konstruisati čovekovu evolucionu istoriju. Jedan antropolog je uporedio taj zadatak sa zadatkom  rekonstrukcije radnje dela Rat i mir uz pomoć 13 nasumice izdvojenih stranica.“⁠⁹

⁹ Koliko je u stvari oskudan fosilni zapis s obzirom na „čovekolike majmune“? Zapazi sledeće. Newsweek: „’Sve fosile biste mogli staviti na jedan jedini pisaći sto‘, rekao je Elvin Simons sa univerziteta Djuk.“⁠¹⁰The New York Times: „Poznati fosilni ostaci čovekovih predaka smestili bi se na jednom bilijarskom stolu. To čini siromašnu platformu s koje bi se moglo zaviriti u sumaglicu poslednjih nekoliko miliona godina.“⁠¹¹Science Digest: „Istaknuta činjenica je da sav fizički dokaz koji imamo za ljudsku evoluciju i dalje može da se smesti, a da pri tom ostane mesta, u jedan jedini mrtvački sanduk!... Današnji majmuni, na primer, izgleda da su ponikli niotkud. Oni nemaju juče, nemaju fosilnog zapisa. A pravo poreklo današnjih ljudi — bića uspravnih, golih, koja prave oruđa, sa velikim mozgom — jeste, ako ćemo biti pošteni prema sebi, jednako misteriozna stvar.“⁠¹²

10. Šta dokaz pokazuje s obzirom na pojavu ljudi savremenog tipa?

¹⁰ Ljudi savremenog tipa, sa sposobnošću da rezonuju, planiraju, izmišljaju, grade na prethodnom znanju i koriste složene jezike, pojavljuju se iznenada u fosilnom zapisu. Guld, u svojoj knjizi The Mismeasure of Man, primećuje: „Nemamo dokaza za biološku promenu u veličini ili strukturi mozga otkako se Homo sapiens pojavio u fosilnom zapisu pre nekih pedeset hiljada godina.“⁠¹³ Tako knjiga The Universe Within pita: „Šta je navelo evoluciju...  da proizvede, kao preko noći, savremeno čovečanstvo s njegovim visokospecijalizovanim mozgom?“⁠¹⁴ Evolucija nije u stanju da odgovori. Ali, da li bi odgovor mogao ležati u stvaranju jednog vrlo složenog, različitog stvorenja?

Gde su „karike“?

11. Šta se priznaje da je „pravilo“ u fosilnom zapisu?

¹¹ Međutim, zar nisu naučnici našli neophodne „karike“ između majmunolikih životinja i čoveka? Sudeći po dokazu, nisu. Science Digest govori o „manjkanju karike koja nedostaje da objasni relativno iznenadno pojavljivanje današnjeg čoveka“.⁠¹⁵Newsweek je primetio: „Karika koja nedostaje između čoveka i majmuna... samo je najatraktivnija u čitavoj hijerarhiji iluzornih stvorenja. U fosilnom zapisu, karike koje nedostaju su pravilo.“⁠¹⁶

12. Do čega je doveo nedostatak karika?

¹² Zbog toga što nema karika, ’iluzorna stvorenja‘ moraju da se stvaraju iz minimalnog dokaza i da se proturaju kao da su stvarno postojala. To objašnjava zašto se moglo pojaviti sledeće protivrečje, kako je izvestio jedan naučni časopis: „Ljudi su evoluirali u postepenim koracima od njihovih majmunolikih predaka a ne, kako neki naučnici tvrde, u iznenadnim skokovima od jednog oblika do drugog.... Ali drugi antropolozi, koji rade umnogome sa istim podacima, kako se izveštava, došli su do baš suprotnog zaključka.“⁠¹⁷

13. Do čega je dovela nemogućnost da se pronađu „karike koje nedostaju“?

¹³ Tako možemo bolje razumeti zapažanje uvaženog anatoma Solija Zukermana koji je pisao u časopisu Journal of the Royal College of Surgeons of Edinburgh: „Potraga za poslovičnom ’karikom koja nedostaje‘ u čovekovoj evoluciji, tim svetim gralom sekte koja nikad ne umire, sastavljene od anatoma i biologa, dozvoljava da spekulacija i mit cvetaju isto tako srećno danas kao što su cvetali pre 50 ili više godina.“⁠¹⁸ On je zapazio da su, prečesto, činjenice bivale ignorisane, a umesto toga, ono što je trenutno  bilo popularno bilo je podržavano uprkos dokazu za suprotno.

Čovekovo „porodično stablo“

14, 15. Šta dokazi čine sa čovekovim evolucijskim „porodičnim stablom“?

¹⁴ Kao rezultat, „porodično stablo“ koje se često crta o čovekovoj navodnoj evoluciji od nižih životinja neprestano se menja. Na primer, Ričard Likej je rekao da skorije fosilno otkriće „ostavlja u ruševinama predstavu da se svi rani fosili mogu svrstati u jedan uredan niz evolucione promene“.⁠¹⁹ A jedan novinski izveštaj u pogledu tog otkrića objavio je: „Svaka pojedina knjiga o antropologiji, svaki članak o evoluciji čoveka, svaki crtež čovekovog porodičnog stabla moraće da se baci u smeće. Oni su očigledno pogrešni.“⁠²⁰

¹⁵ Teoretskom porodičnom stablu ljudske evolucije smeta ono što je odbačeno od ranije prihvaćenih „karika“. Jedan uvodnik u časopisu The New York Times primetio je da evoluciona nauka „uključuje toliko mnogo prostora za pretpostavku da teorije o tome kako je čovek nastao imaju tendenciju da govore više o njihovom autoru nego o njihovom predmetu... Nalazač nove lobanje često izgleda da ponovo crta porodično stablo čoveka, sa svojim otkrićem u centru linije koja vodi do čoveka, a sa lobanjama svakog drugog na sporednim linijama koje ne vode nikuda“.⁠²¹

16. Zašto su dva naučnika u svojoj knjizi izostavila porodično stablo za evoluciju?

¹⁶ U jednoj recenziji knjige The Myths of Human Evolution, koju su napisali evolucionisti Najlz Eldridž i Jan Tatersal, časopis Discover je primetio da su autori eliminisali svako evoluciono porodično stablo. Zašto? Nakon zapažanja da se „o karikama koje čine pretke ljudske vrste može samo nagađati“, ova publikacija je navela: „Eldridž i Tatersal uporno ostaju pri tome da čovek za svojim precima traga uzaludno... Kad bi dokaz postojao, tvrde oni, ’čovek bi mogao s uverenjem očekivati da što se više fosila hominida nađe to će priča o ljudskoj evoluciji  postajati jasnija. Dok, ako išta, dešava se suprotno‘.“

17, 18. (a) Kako može biti „pronađeno“ ono što neki evolucionisti smatraju „izgubljenim“? (b) Kako fosilni zapis to potvrđuje?

¹⁷ Discover je zaključio: „Ljudska vrsta, i sve vrste, ostaće svojevrsni siročići — identiteti njihovih roditelja izgubljeni su u prošlosti.“⁠²² Možda „izgubljeni“ sa stanovišta evolucione teorije. Ali zar nije alternativa iz Postanja „pronašla“ naše roditelje onakve kakvi oni stvarno jesu u fosilnom zapisu — potpuno ljudski, baš kao što smo mi?

¹⁸ Fosilni zapis otkriva jedno različito, odvojeno poreklo za majmune i ljude. Zbog toga fosilno svedočanstvo o čovekovoj vezi s majmunolikim zverima ne postoji. Veze u stvari nikad nisu ni postojale.

Kako su izgledali?

19, 20. Na čemu se zasnivaju crteži „čovekolikih majmuna“?

¹⁹ Međutim, ako čovekovi preci nisu bili majmunoliki, zašto toliko mnogo slika i replika o „čovekolikim majmunima“ preplavljuje naučne publikacije i muzeje širom sveta? Na čemu se one zasnivaju? Knjiga The Biology of Race odgovara: „Telo i kosa na takvim rekonstrukcijama moraju da se ispune tako što se pribegava mašti.“ Ona dodaje: „Boja kože; boja, oblik i raspoređenost kose; oblik crta lica; i aspekti lica — o tim karakteristikama mi ne znamo apsolutno ništa ni za jednog preistorijskog čoveka.“⁠²³

²⁰ Science Digest je takođe komentarisao: „Ogromna većina umetničkih koncepcija zasnovana je više na mašti nego na dokazu... Umetnici moraju da stvore nešto između majmuna i ljudskog bića; što se kaže da je uzorak stariji, to ga više majmunolikog naprave.“⁠²⁴ Tragač za fosilima Donald Johanson priznao je: „Niko ne može biti siguran kako je tačno bilo koji izumrli hominid izgledao.“⁠²⁵

21. Šta su, u stvari, prikazi „čovekolikih majmuna“?

²¹ Zaista, New Scientist je izvestio da ne postoji „dovoljan dokaz iz fosilnog materijala koji bi  naše teoretisanje izvukao iz područja fantazije“.⁠²⁶ Tako su prikazi „čovekolikih majmuna“, kako je jedan evolucionista priznao, „čista fikcija u mnogim pogledima... puka izmišljotina“.⁠²⁷ Tako je u delu Man, God and Magic Ajvar Lisner komentarisao: „Kao što polako učimo da prvobitni ljudi nisu bezuslovno divlji, tako moramo naučiti da shvatimo da rani ljudi iz ledenog doba nisu bili ni brutalne zveri ni polumajmuni ni kreteni. Otuda neopisiva glupost svih pokušaja da se rekonstruiše Neandertalac ili čak Pekinški čovek.“⁠²⁸

22. Kako su mnogi zastupnici evolucije bili zavedeni?

²² U svojoj želji da pronađu dokaz o „čovekolikim majmunima“, neki naučnici su uhvaćeni u potpunoj prevari, na primer, Piltdaunski čovek iz 1912. Oko 40 godina on je bio prihvatan kao verodostojan od strane većine evolucionih krugova. Konačno, 1953, obmana je bila razotkrivena kada su savremene tehnike otkrile da su ljudske i majmunske kosti stavljene zajedno i veštački ostarene. U jednom drugom slučaju, jedna majmunolika „karika koja nedostaje“ bila je nacrtana i predstavljena u štampi. Ali kasnije je priznato da se taj „dokaz“ sastojao od samo jednog zuba koji je pripadao jednom izumrlom obliku svinje.⁠²⁹

Šta su oni bili?

23. Šta su u stvari bili neki fosili za koje se pretpostavljalo da su bili preci čoveka?

²³ Ako rekonstrukcije „čovekolikih majmuna“ nisu valjane, šta su onda bila ta drevna stvorenja čije se fosilne kosti pronalaze? Jedan od tih najranijih  sisara za koje se tvrdi da su u čovekovoj liniji, jeste mala životinja slična glodarima za koju se kaže da je živela pre oko 70 miliona godina. U svojoj knjizi Lucy: The Beginnings of Humankind, Donald Johanson i Mejtland Edi pisali su: „Oni su bili četvoronošci otprilike veličine i oblika veverice koji su se hranili insektima.“⁠³⁰ Ričard Likej je nazvao tog sisara „pacovolikim primatom“.⁠³¹ Ali da li postoji ikakav čvrst dokaz da su te sitne životinje bile preci ljudi? Ne, umesto toga samo željena spekulacija. Nikakve prelazne etape nisu ih nikad povezivale ni sa čim drugim osim s onim što su one zaista bile: mali sisari, slični glodarima.

24. Koji se problemi pojavljuju u pokušaju da se Aegyptopithecus utemelji kao predak ljudi?

²⁴ Sledeći na opšte prihvaćenom spisku, sa dopuštenim jazom od oko 40 miliona godina, jesu fosili pronađeni u Egiptu i nazvani Aegyptopithecus — egipatski majmun. Za to stvorenje se kaže da je živelo pre oko 30 miliona godina. Časopisi, novine i knjige prikazivale su slike tog malog stvorenja s naslovima kao što su: „Majmunoliko stvorenje bilo je naš predak“ (Time).⁠³² „Majmunoliki afrički primat nazvan zajedničkim pretkom čoveka i majmuna“ (The New York Times).⁠³³„Aegyptopithecus je predak koga delimo sa živim majmunima“ (Origins).⁠³⁴ Ali gde su karike između njega i glodara pre njega? Gde su karike za ono što je stavljeno posle njega u evolucioni niz? Nijedna nije pronađena.

Uspon i pad „čovekolikih majmuna“

25, 26. (a) Kakva je tvrdnja iznesena o Ramapithecusu? (b) Na kakvom je fosilnom dokazu on bio rekonstruisan da bi se pojavio kao „čovekoliki majmun“?

²⁵ Posle jednog drugog, kao što je svima poznato, ogromnog jaza u fosilnom zapisu, jedno drugo fosilno stvorenje bilo je predstavljeno kao prvi majmun sličan čoveku. Za njega se govorilo da je živelo pre oko 14 miliona godina i bilo je nazvano Ramapithecus — Ramin majmun (Rama je bio jedan mitski princ Indije). Njegovi fosili bili su  pronađeni u Indiji pre oko pola veka. Od tih fosila bilo je konstruisano jedno majmunoliko stvorenje, uspravno, na dva uda. O njemu, delo Origins je reklo: „Koliko se u ovom trenutku može reći, on je prvi predstavnik ljudske porodice.“⁠³⁵

²⁶ Šta je bio fosilni dokaz za ovaj zaključak? Ista publikacija je primetila: „Dokaz s obzirom na Ramapithecusa je znatan — premda u apsolutnom smislu on ostaje mučno mali: fragmenti gornje i donje vilice, plus zbirka zuba.“⁠³⁶ Da li misliš da je taj „dokaz“ bio dovoljno „znatan“ da se rekonstruiše jedan uspravan „čovekoliki“ predak ljudi? Pa ipak, umetnici su crtali to uglavnom hipotetsko stvorenje kao „čovekolikog majmuna“, a njegove slike su preplavile evolucionu literaturu — sve na osnovu fragmenata viličnih kostiju i zuba! I pored toga, kao što je izvestio The New York Times, decenijama je Ramapithecus „sedeo koliko se samo sigurno može u osnovi ljudskog evolucionog stabla“.⁠³⁷

27. Šta je kasniji dokaz pokazao s obzirom na Ramapithecusa?

²⁷ Međutim, to više nije slučaj. Skoriji i potpuniji fosilni nalazi otkrili su da je Ramapithecus blisko ličio na današnju porodicu majmuna. Tako New Scientist sada objavljuje: „Ramapithecus nije mogao biti prvi član ljudske loze.“⁠³⁸ Takva nova informacija izazvala je sledeće pitanje u časopisu Natural History: „Kako se Ramapithecus... rekonstruisan samo od zubâ i vilica — bez poznate karlice, kostiju udova ili lobanje — ušunjao u ovu procesiju  na putu ka čoveku?“⁠³⁹ Očigledno, velika mera željenog mišljenja mora da je uložena u takav napor da se učini da dokaz kaže ono što ne kaže.

28, 29. Kakva je tvrdnja izneta za Australopithecusa?

²⁸ Jedan drugi jaz ogromnih razmera leži između tog stvorenja i sledećeg koje je navedeno kao jedan „čovekoliki“ predak. Ono se naziva Australopithecus — južni majmun. Njegovi fosili bili su prvi put pronađeni u južnoj Africi u 1920-im. On je imao mali moždani prostor nalik majmunovom, teške vilične kosti i bio je prikazan kako hoda na dva uda, pognut, dlakav i majmunskog izgleda. Za njega se govorilo da je živeo počev pre oko tri ili četiri miliona godina. S vremenom su ga skoro svi evolucionisti prihvatili kao čovekovog pretka.

²⁹ Na primer, knjiga The Social Contract zapazila je: „S jednim ili dva izuzetka svi kompetentni istraživači na tom polju sada se slažu da australopitekusi... jesu stvarni ljudski preci.“⁠⁴⁰The New York Times je objavio: „Australopithecus je bio taj... koji je konačno evoluirao u Homo sapiensa, ili današnjeg čoveka.“⁠⁴¹ A u delu Man, Time, and Fossils, Rut Mur je rekla: „Po svim dokazima ljudi su konačno upoznali svoje dugo nepoznate, rane pretke.“ Ona je nedvosmisleno objavila: „Dokaz je bio neodoljiv... karika koja nedostaje na kraju krajeva je pronađena.“⁠⁴²

30, 31. Šta kasniji dokaz pokazuje s obzirom na Australopithecusa?

³⁰ Ali kada je dokaz za bilo šta u stvari klimav ili nepostojeći, ili zasnovan na potpunoj prevari, pre ili kasnije tvrdnja propada. To se pokazalo da je slučaj s mnogim prošlim primerima pretpostavljenih „čovekolikih majmuna“.

³¹ Tako isto i sa Australopithecusom. Više istraživanja je otkrilo da se njegova lobanja „razlikovala od lobanje ljudi u više pogleda nego što je manji kapacitet mozga“.⁠⁴³ Anatom Zukerman je pisao: „Kada se uporedi s ljudskim i majmunskim [primatskim] lobanjama, lobanja australopitekusa je po izgledu  neodoljivo majmunska — ne ljudska. Suprotna pretpostavka bi mogla da se izjednači s tvrdnjom da je crno belo.“⁠⁴⁴ On je takođe rekao: „Naši nalazi ostavljaju malo sumnje da... Australopithecus liči ne na Homo sapiensa već na žive majmune.“⁠⁴⁵ Donald Johanson je takođe rekao: „Australopitekusi... nisu bili ljudi.“⁠⁴⁶ Slično je Ričard Likej nazvao „neverovatnim da su naši direktni preci evolucijski potomci australopitekusa“.⁠⁴⁷

32. Kad bi takva stvorenja danas još uvek živela, kako bi se na njih gledalo?

³² Kad bi ikoji australopitekusi bili danas pronađeni živi, bili bi smešteni u zoološki vrt s drugim majmunima. Niko ih ne bi zvao „čovekoliki majmuni“. Isti je slučaj i s drugim fosilnim „rođacima“ koji liče na njega, kao što je jedan manji tip australopitekusa nazvan „Lusi“. O njemu Robert Džastro kaže: „Ovaj mozak nije bio velik u apsolutnoj veličini; on je bio jedna trećina veličine ljudskog mozga.“⁠⁴⁸ Očigledno da je i on jednostavno bio „majmun“. U stvari, New Scientist je rekao da je „Lusi“ imao lobanju „vrlo sličnu šimpanzinoj“.⁠⁴⁹

33. Koji fosilni oblik možda jeste a možda nije ljudski?

³³ Jedan drugi fosilni oblik nazvan je Homo erectus — uspravan čovek. Veličina i oblik njegovog  mozga zaista spadaju u niži red mozga savremenog čoveka. Takođe je i Encyclopædia Britannica primetila da se „do sada otkrivene kosti udova ne mogu razlikovati od kostiju H[omo] sapiensa.“⁠⁵⁰ Međutim, nejasno je da li je on bio čovek ili ne. Ako je bio, onda je to bila samo jedna grana ljudske porodice i ona je izumrla.

Ljudska porodica

34. Kako su se promenile predstave u vezi s neandertalskim čovekom?

³⁴ Neandertalski čovek (nazvan po oblasti Neander, u Nemačkoj, gde je pronađen prvi fosil) bio je nesumnjivo čovek. Najpre je bio prikazivan kao poguren, glupavog izgleda, dlakav i majmunolik. Sada je poznato da je ova pogrešna rekonstrukcija bila zasnovana na fosilnom kosturu koji je bio teško deformisan zbog bolesti. Od tada, pronađeni su mnogi fosili Neandertalaca, koji potvrđuju da on nije bio mnogo drugačiji od savremenih ljudi. U svojoj knjizi Ice, Fred Hojl je izjavio: „Ne postoji dokaz da je Neandertalski čovek na bilo koji način bio inferiorniji u odnosu na nas.“⁠⁵¹ Kao rezultat, skoriji crteži Neandertalaca poprimili su savremeniji izgled.

35. Šta su bili kromanjonski oblici?

³⁵ Jedan drugi fosilni oblik koji se često sreće u naučnoj literaturi jeste Kromanjonski čovek. On je nazvan po lokalitetu u južnoj Francuskoj gde su najpre bile iskopane njegove kosti. Ovi primerci „bili su praktično toliko nerazličiti od današnjih da je čak i najveći skeptičar morao da prizna da su bili ljudski“, rečeno je u knjizi Lucy.⁠⁵²

36. Kakve su činjenice s obzirom na majmunolike fosile iz prošlosti, i čovekolike fosile?

³⁶ Tako, dokaz je jasan da je verovanje u „čovekolike majmune“ bez osnove. Umesto toga, ljudi imaju sva obeležja toga da su stvoreni — odvojeni i različiti od bilo koje životinje. Ljudi se razmnožavaju samo po svojoj vrsti. Oni čine to danas i uvek su činili to u prošlosti. Bilo koja majmunolika stvorenja koja su  živela u prošlosti bila su samo to — majmuni — ne ljudi. A fosili drevnih ljudi koji se blago razlikuju od ljudi danas, jednostavno pokazuju raznolikost unutar ljudske porodice, baš kao što danas imamo mnoge raznovrsne tipove koji žive jedni pored drugih. Postoje ljudi viši od dva metra a postoje i pigmeji, sa različitim veličinama i oblicima kostura. Ali svi pripadaju istoj ljudskoj „vrsti“, ne životinjskoj „vrsti“.

Kako je s datumima?

37. Biblijska hronologija pokazuje da su ljudi na zemlji koliko već dugo?

³⁷ Biblijska hronologija pokazuje da je od stvaranja ljudi prošao period od oko 6 000 godina. Zašto se, onda, često čita o daleko dužim periodima otkada su se priznati ljudski oblici fosila pojavili?

38. Da li datumi koji su određeni putem radioaktivnog raspadanja i koji su u sukobu s biblijskom hronologijom dokazuju da Biblija greši?

³⁸ Pre nego što zaključimo da je biblijska hronologija pogrešna, uzmimo u obzir da su metode radioaktivnog utvrđivanja datuma došle pod oštru kritiku od strane nekih naučnika. Jedan naučni žurnal izvestio je o studijama koje pokazuju da „datumi određeni pomoću radioaktivnog raspadanja mogu biti netačni — ne samo za nekoliko godina, već za nizove veličina“. Časopis je rekao: „Čovek, umesto da hoda zemljom 3,6 miliona godina, možda je tu samo nekoliko hiljada godina.“⁠⁵³

39. Da li je radiougljenički „sat“ uvek pouzdan?

³⁹ Uzmimo na primer, radiougljenički „sat“. Ovu metodu datiranja putem radiougljenika razvijali su tokom perioda od dve decenije naučnici širom sveta. Bila je široko pozdravljana radi tačnog datiranja predmeta iz čovekove drevne istorije. Ali, onda je u Upsali, u Švedskoj, bila održana jedna konferencija svetskih stručnjaka, koja je uključivala radiohemičare, arheologe i geologe, da bi se uporedila zapažanja. Izveštaj njihove konferencije pokazao je da je za temeljne pretpostavke na kojima su  se mere zasnivale ustanovljeno da su nepouzdane u većoj ili manjoj meri. Na primer, konferencija je ustanovila da razmera formacije radioaktivnog ugljenika u atmosferi nije bila dosledna u prošlosti i da ova metoda nije pouzdana u datiranju predmeta iz oko 2 000. pre n.e. ili ranije.⁠⁵⁴

40. Kako istorijski zapisi podupiru biblijsku hronologiju u pogledu starosti ljudske rase?

⁴⁰ Zadrži na umu da je istinski pouzdan dokaz o čovekovoj aktivnosti na zemlji pružen, ne u milionima godina, već u hiljadama. Na primer, u delu The Fate of the Earth čitamo: „Pre samo šest ili sedam hiljada godina... pojavila se civilizacija, omogućujući nam da izgradimo ljudski svet.“⁠⁵⁵The Last Two Million Years iznosi: „U starom svetu, većina  presudnih koraka u poljoprivrednoj revoluciji odigrala se između 10 000 i 5 000 godina pre naše ere.“ Takođe kaže: „Čovek je ostavio pisane zapise samo za poslednjih 5 000 godina.“⁠⁵⁶ Činjenica da fosilni zapis pokazuje da se savremeni čovek pojavljuje na zemlji iznenada, i da su pouzdani istorijski zapisi po opštem priznanju skorašnji, u skladu je s biblijskom hronologijom za ljudski život na zemlji.

41. Šta je jedan pionir na polju datiranja radiougljenikom rekao s obzirom na „preistorijske“ datume?

⁴¹ U tom pogledu, zapazi šta je dobitnik Nobelove nagrade, nuklearni fizičar V. F. Libi, jedan od pionira u datiranju radiougljenikom, rekao u časopisu Science: „Istraživanje u razvoju tehnika datiranja sastojalo se iz dve etape — datiranja uzoraka iz istorijskih, odnosno preistorijskih epoha. Arnold [jedan saradnik] i ja doživeli smo svoj prvi šok kada su nas naši savetnici obavestili da se istorija pruža unazad samo 5 000 godina... Čitate izveštaje sadržaja da je takvo i takvo društvo ili arheološko mesto staro 20 000 godina. Naučili smo prilično neočekivano da ti brojevi, ti drevni vekovi, nisu tačno poznati.“⁠⁵⁷

42. Kako je jedan engleski pisac komentarisao o razlici između evolucionih izveštaja i izveštaja iz Postanja?

⁴² Kada je pisao recenziju jedne knjige o evoluciji, engleski pisac Malkolm Mageridž komentarisao je o nedostatku dokaza za evoluciju. Zapazio je da su i pored toga cvetale besmislene spekulacije. Zatim je rekao: „U poređenju s tim, izveštaj iz Postanja izgleda dovoljno ozbiljan i bar zaslužuje da bude valjano povezan s onim što znamo o ljudskim bićima i njihovom ponašanju.“ Rekao je da neosnovane tvrdnje o milionima godina ljudske evolucije „i nasumični skokovi od lobanje do lobanje, ne mogu a da na bilo koga ko nije uhvaćen u [evolucijski] mit ne deluju kao čista fantazija“. Mageridž je zaključio: „Budući naraštaji će se sigurno čuditi, i nadam se veoma će se zabavljati, što je takvo površno i neuverljivo teoretisanje tako lako zarobilo umove dvadesetog veka i bilo tako široko i nesmotreno primenjivano.“⁠⁵⁸

[Pitanja za razmatranje]

[Istaknuti tekst na 84. strani]

Zašto su preživeli „niži“ primati i majmuni, a ni jedan jedini „viši“ „čovekoliki majmun“?

[Istaknuti tekst na 85. strani]

Rane teorije o ljudskoj evoluciji bile su „mašta naučnika iz devetnaestog veka“

[Istaknuti tekst na 85. strani]

„Glavni naučni dokaz je žalosno mala šačica kostiju“

[Istaknuti tekst na 87. strani]

„Potraga za poslovičnom ’karikom koja nedostaje‘... dozvoljava da spekulacija i mit cvetaju“

[Istaknuti tekst na 88. strani]

„Svaki crtež čovekovog porodičnog stabla moraće da se baci u smeće“

[Istaknuti tekst na 90. strani]

Ne postoji „dovoljan dokaz iz fosilnog materijala koji bi naše teoretisanje izvukao iz područja fantazije“

[Istaknuti tekst na 93. strani]

„Ramapithecus nije mogao biti prvi član ljudske loze“

[Istaknuti tekst na 95. strani]

„Ne postoji dokaz da je Neandertalski čovek na bilo koji način bio inferiorniji u odnosu na nas“

[Istaknuti tekst na 98. strani]

„Budući naraštaji će se sigurno čuditi... što je takvo površno i neuverljivo teoretisanje tako lako zarobilo umove dvadesetog veka“

[Okvir/Slike na 94. strani]

Jedno vreme je Australopithecus bio prihvatan kao ljudski predak, „karika koja nedostaje“. Sada se neki naučnici slažu da je njegova lobanja bila „neodoljivo majmunska — ne ljudska“

[Slike]

Lobanja Australopithecusa

Lobanja šimpanze

Ljudska lobanja

[Slika na 84. strani]

Pošto živi svet ne pruža nikakvu vezu između čoveka i životinje, evolucionisti su se nadali da će fosili pružiti

[Slika na 86. strani]

Jedan evolucionista priznaje: „Nemamo dokaza za biološku promenu u veličini ili strukturi mozga otkako se Homo sapiens pojavio u fosilnom zapisu“

[Slika na 89. strani]

Na čemu se temelje crteži „čovekolikih majmuna“? Evolucionisti odgovaraju: „mašta“, „čista fikcija u mnogim pogledima“, „puka izmišljotina“

[Slike na 91. strani]

Za jednog glodara sličnog rovki kaže se da je predak čoveka. Ali ne postoji fosilni dokaz takve veze

Ovo majmunoliko stvorenje naziva se jednim od naših predaka. Ne postoji fosilni dokaz za tu tvrdnju

[Slike na 92. strani]

Na osnovu samo zubâ i delova kostiju vilice, Ramapithecus je bio nazvan „prvi predstavnik ljudske porodice“. Daljnji dokaz je pokazao da on to nije bio

[Slika na 96. strani]

Kao i u slučaju fosilnog zapisa, danas postoji velika raznolikost u veličini i obliku koštane strukture kod ljudi. Ali svi pripadaju ljudskoj „vrsti“

[Slika na 97. strani]

Ljudi imaju sva obeležja toga da su stvoreni odvojeni i različiti od majmuna

[Slika/Dijagram na 90. strani]

Piltdaunski čovek bio je 40 godina prihvatan kao „karika koja nedostaje“, sve dok nije razotkriven kao prevara. Delovi orangutanovih čeljusti i zuba bili su kombinovani s delovima ljudske lobanje

[Dijagram]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Tamna područja su fragmenti ljudske lobanje

Čitavo svetlo područje napravljeno je od gipsa

Tamna područja su fragmenti orangutanovih čeljusti i zuba