Tomson je mladić iz Ugande, koji se razočarao u religiju. Smetalo mu je to što su sveštenici stalno tražili novac i zato je prestao da odlazi na verske službe. Pa ipak, i dalje je svakodnevno čitao Bibliju. Posebno ga je zanimala knjiga Otkrivenje. Pokušavao je da razume njeno značenje i pisao je beleške u  jednu svesku. Jednom je čitao Bibliju na gradilištu, gde je radio. Tada ga je video jedan naš brat i započeo s njim razgovor. Tomson je uživao u razgovoru i uzeo je knjigu Šta Biblija zaista naučava? Te noći ju je pročitao od korica do korica. Sutradan je naš brat dobio poruku na mobilni: „Hvala Gospodu na informacijama koje sam dobio od tebe. Sada mogu da napustim Vavilon Veliki.“ Tomson je tražio svu literaturu koja se pominje u fusnotama i u dodatku knjige. Marljivo je proučavao Bibliju, brzo je napredovao i krstio se 2012. na Oblasnom kongresu „Čuvaj srce svoje“. U martu 2013, Tomson je postao opšti pionir i sada pomaže drugima da shvate koliko je važno da napuste Vavilon Veliki.

Džimi je odrastao u Port Luisu, glavnom gradu Mauricijusa. Sa šesnaest godina je počeo da pije i ubrzo se opijao svakog dana. Pod uticajem alkohola je često gubio kontrolu nad sobom i više puta je bio u zatvoru. Ponekad je za jedan dan popio tri boce ruma i popušio šezdeset cigareta. Kad nije imao novca, pio je alkohol koji se koristio za čišćenje prozora. Čak je pio i kolonjsku vodu svoje majke. Kad mu je jedna osoba rekla da izgleda kao živi leš, prijavio se u rehabilitacioni centar. Ostao je tamo godinu i po dana, ali to mu nije mnogo pomoglo.

Kasnije je upoznao Jehovine svedoke i počeo da proučava Bibliju s njima. Ponekad su morali ranije da završe s proučavanjem jer on nije mogao da izdrži bez pića. Ukupno su osmorica  braće proučavala s njim. Džimi je na kraju shvatio da mora da promeni način života. Rekao je: „Osećao sam se kao da je duhovni mač iz Jevrejima 4:12 prodro u moje srce. Dok sam jednog dana čitao Bibliju, zapazio sam reči iz Poslovica 24:16, gde stoji: ’Ako pravednik i sedam puta padne, opet će ustati.‘ To je bila prekretnica u mom životu.“ Nakon što je proučavao sa sedmoricom braće i svaki put „pao“, Džimi je rešio da se promeni i „ustane“ uz pomoć osmog brata. Preklinjao je Jehovu za snagu, odlazio na sastanke i oslobodio se loših navika. Krstio se 2003, a 2012. postao opšti pionir. Sada služi kao sluga pomoćnik u jednoj skupštini na ostrvu Rodriges.

Sedamdesetogodišnja Meri iz Kenije celog života je pripadala prezbiterijanskoj crkvi. Pomagala je u sakupljanju donacija i u izgradnji jedne crkve. Nije joj se svidelo što je jedan njen sin postao Svedok. On ju je pozvao da dođe na jedan sastanak, ali Meri je to odbila, rekavši da ne želi da sluša o Bibliji na svahiliju već na svom maternjem jeziku, kikuju. Kasnije je prihvatila poziv da prisustvuje oblasnom kongresu koji se održavao na jeziku kikuju. Na kongresu je sedela u delu predviđenom za starije. Oduševili su je ljubaznost i briga koju je osetila. Rekla je da takve ljubavi nema u njenoj crkvi. Pažljivo je slušala sve govore i svidelo joj se ono što je čula. Odmah je prihvatila  ponudu da proučava Bibliju pomoću brošure Slušajmo šta nam Bog govori.

Nakon što je nekoliko meseci proučavala, Meri je odlučila da postane Jehovin svedok i ispisala se iz svoje crkve. Pastori su bili veoma ljuti. Pozvali su jednog pastora iz Najrobija da dođe i razgovara s njom. On je pokušao da je uveri da ne napušta crkvu, ali ona je ostala čvrsta. „Ko će ti biti prijatelj ako napustiš crkvu?“, pitao ju je on. „Imaš mnogo prijatelja i komšija koji pripadaju našoj crkvi.“

„Jehova i anđeli će biti moji prijatelji“, odgovorila je Meri. „A takođe i Svedoci.“

Pošto nije uspeo da je ubedi, pastor je otišao. Meri dobro napreduje u proučavanju Biblije i dolazi na sve sastanke, iako mora dosta da putuje do mesta gde se oni održavaju. Nedavno nije mogla da ide javnim prevozom, pa je po kiši pešačila dva sata kako ne bi propustila sastanak. Uprkos protivljenju drugih, odlučna je da ispuni svoj cilj da se krsti.

Četrnaestogodišnja devojčica po imenu Ešton živi u Kamerunu. Počela je da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima, ali tome su se snažno protivili njeni stric i strina s kojima živi. Zahtevali su da zajedno s njima prisustvuje službi u pentekostalnoj crkvi. Tokom jedne službe, pastor je položio ruke na glavu prisutnima, prenoseći na njih „duh“, nakon čega su oni padali na pod. Ali Ešton nije pala. Pastor se molio i molio, ali Ešton je i dalje stajala. Zato ju je pastor sapleo da bi pala! Kod kuće je stricu i strini rekla da ju je pastor sapleo, ali oni joj nisu verovali. Tada je odlučila da više nikada neće otići u tu crkvu. Sada Ešton redovno dolazi na sastanke u Dvoranu Kraljevstva, iako joj se porodica i komšije protive i vređaju je.

Iako je imala samo 17 meseci, Anilpa je prošle godine revno učestvovala u akciji pozivanja na oblasni kongres u Angoli. Njen zadatak je bio da kuca na vrata, sačeka da njena majka kratko objasni zbog čega su došli, i zatim uruči pozivnicu. Puna oduševljenja, Anilpa nije uvek mogla da iščeka da njena majka završi razgovor pre nego što je pokucala na sledeća vrata. Ljudi su bili veoma oduševljeni njom. Na primer, poslednjeg dana na kongresu prišla  joj je jedna žena i rekla: „Svuda sam te tražila, i drago mi je što sam te pronašla jer si me ti pozvala na kongres.“

U avgustu 2012, objavitelji iz skupštine Antaviranambo na Madagaskaru upoznali su grupu ljudi koji su im rekli da žele da postanu Jehovini svedoci. Ti ljudi su se umorili od toga što su njihove verske vođe jedno pričale, a drugo radile. Rekli su da u njihovim crkvama ne postoji organizovano poučavanje iz Biblije niti imaju publikacije u kojima su objašnjena njihova verovanja. Crkvene takse su bile velike, nije bilo pravog bratstva i nisu osećali ljubav koja treba da vlada među hrišćanima. Takođe su rekli da znaju da Jehovini svedoci nemaju takve probleme.

Kasnije je ta grupa pisala podružnici. U pismu je stajalo: „Pišemo da vas obavestimo da  želimo da služimo Jehovi. Ali mi živimo daleko. Neki od nas bi morali da pešače devet do petnaest sati do mesta gde se održavaju sastanci. Zato vas molimo da nam pošaljete nekog da nam pomogne da proučavamo Bibliju. Ne možemo celim srcem da služimo Jehovi ako nam nekako ne pomognete da ojačamo svoju ljubav prema njemu. Ima nas 215 koji dolazimo iz tri sela. Potičemo iz različitih religija, ali svi želimo da slušamo Jehovu i služimo mu celim srcem. Sigurni smo da ćete nam pomoći.“

Braća su pešačila devet sati do prvog sela. Održali su sastanak na kom je bilo 65 zainteresovanih osoba. Vest se brzo širila i ljudi iz drugih sela su rekli da žele da braća dođu kod njih i poučavaju ih Bibliji. Tako su braća pešačila još četiri sata i održala sastanak u drugom selu, gde je prisustvovalo njih 80. Tamo su sreli ljude koji su ih zamolili da dođu u njihovo selo, što je podrazumevalo još dva sata pešačenja. Braća su rado krenula na put i održala sastanak i tamo. Bilo je prisutno preko 50 osoba.

Više od 30 seljana je dva puta došlo u Mahanoro na veći skup, i tada su pešačili u jednom smeru dan i po. Njih 25 je takođe došlo kada je pokrajinski nadglednik tamo bio u poseti. Među njima su bili bračni parovi, cele porodice i starije osobe. Svi su boravili u jednoj kući, razmenjujući utiske i postavljajući pitanja do kasno u noć. Seljani su rekli da bi se još mnogi rado pridružili Svedocima jer su umorni od licemerstva verskih vođa.