Jedan bračni par iz Las Vegasa želeo je da se preseli na neko mirnije mesto, pa su prodali kuću i planirali da odu u Dominikansku Republiku. Ali morali su da se isele deset dana pre zakazanog leta. Da bi im pomogli, njihove komšije, koji su Jehovini svedoci, pozvali su ih u svoj dom. Dok je ovaj par boravio kod njih, odlazili su zajedno na sastanke u Dvorani Kraljevstva. Iznenadilo ih je i  zainteresovalo ono što su čuli o 1914. godini. Znali su da je to bila važna godina u istoriji. Kada su stigli u Dominikansku Republiku, tražili su da proučavaju Bibliju s prvim Svedocima koji su došli na njihova vrata. Četrnaest meseci kasnije, oboje su se krstili.

Braća su 2012. postavila štand s literaturom na Međunarodnom sajmu knjiga u glavnom gradu Paname. Dve učenice su prišle štandu. Jedna od njih je sestri koja je bila za štandom rekla da ima jedan veliki problem. Ispričala je da se njen otac drogira i da ne zna šta da radi. Sestra joj je pokazala drugi tom knjige Mladi pitaju — praktični odgovori na njihova pitanja, i ukazala na 23. poglavlje koje ima naslov: „Šta ako je moj roditelj zavisnik od alkohola ili droge?“ Devojka je oduševljeno rekla: „Baš to mi je trebalo!“ Devojke su zagrlile sestru i vratile se nakon sat vremena da joj zahvale još jednom. Tokom pet dana, koliko je sajam trajao, objavitelji su uručili 1 046 knjiga, 1 116 časopisa i 449 brošura. Pedeset i šest osoba je ostavilo svoju adresu da bi ih Svedoci posetili.

U jednom zabačenom planinskom selu u Kostariki živi Fredi, čiji je maternji jezik kabekar. Pre četiri godine, dok je radio u glavnom gradu, San Hoseu, Fredi je dobio knjigu Šta Biblija zaista naučava? i brošuru Šta Bog zahteva od nas? Objavitelj od kog je dobio te publikacije  rekao mu je da se vrati i propoveda svojim sunarodnicima. Zato se on vratio u svoje selo. Sam je proučio knjigu Šta Biblija naučava i načinio neophodne promene u životu. Na primer, ozakonio je svoj brak. Zatim je ljudima koji govore njegovim jezikom prenosio istinu najbolje što je mogao.

Fredi je organizovao časove na kojima je poučavao druge o Bibliji. Rasporedio ih je u šest grupa, u zavisnosti od toga koliko su dobro uradili testove za proveru biblijskog znanja, koje je sam osmislio. Održavao je sastanke i čak Spomen-svečanost. Napravio je pozivnice, na kojima je pisalo: „Jehovini svedoci vas pozivaju da zajedno s njima prisustvujete obeležavanju Hristove smrti.“ Sve je to radio četiri godine, tokom kojih nije imao nikakav kontakt sa Svedocima! Sve vreme je molio Jehovu da pošalje Svedoke da mu pomognu.

Nedavno je Fredijeva molitva uslišena. Nekoliko Svedoka je prevalilo dug i naporan put do tog sela. Nisu mogli da veruju kad su videli šta je on sve uradio. Napisali su: „Iako se Fredi nije krstio, on živi kao kršteni Svedok!“ Nakon samo tri meseca, postao je nekršteni objavitelj. Da bi se krstio, Fredi je putovao iz svog sela na planini i prisustvovao svom prvom kongresu, a sa njim je pošlo 19 osoba s kojima proučava Bibliju. Učestvovao je u osnivanju još tri grupe na jeziku kabekar, koje sada postoje u još zabačenijim mestima.

Devojka po imenu Ana ide u srednju školu u Sjedinjenim Državama. U školi je morala da odbrani svoju veru pred nekoliko učenika koji su bili  ljuti što ona ne veruje u učenje o Trojstvu. „Udružili su se protiv mene“, objašnjava Ana, „ali ja sam bila mirna, jer nisam želela da oni koji posmatraju sa strane steknu loše mišljenje o Jehovinim svedocima.“ Te noći se usrdno molila Jehovi za hrabrost i istraživala je temu o Trojstvu. Sutradan je ponela Bibliju u školu. Ceo razred ju je okružio, a neki su joj se smejali. Pa ipak, ona je hrabro pročitala nekoliko biblijskih stihova i rezonovala o njima. Na kraju su oni koji su je izazvali ostali bez reči. Čak je devojka koja je predvodila ostale, i koja je bila predsednik razreda, priznala da sada poštuje Jehovine svedoke. Tokom te školske godine, postavljala je Ani pitanja o njenim verovanjima.

Jedna devojka sa Barbadosa je jedne nedelje ujutro krenule peške do crkve, ali joj se na putu pocepao kaiš na cipeli. Pokucala je na jedna vrata i tražila nešto čime bi mogla da popravi  cipelu. Ispostavilo se da su u toj kući živele jedna žena i njena ćerka, koje su Jehovini svedoci. Dok je devojka popravljala cipelu, sestra joj je pričala kako se biblijska proročanstva sada ispunjavaju. Zatim je ćerka pozvala tu devojku da dođe na sastanak u Dvorani Kraljevstva malo kasnije tog prepodneva. Pošto je shvatila da će zakasniti u crkvu, devojka je prihvatila poziv. Tokom sastanka je čitala biblijske stihove u svojoj Bibliji. Program je ostavio dubok utisak na nju. Rekla je da joj je dosadila buka u njenoj crkvi, u kojoj su se svirali bubnjevi i glasno pevalo, i da je oduvek želela da proučava Bibliju u mirnom okruženju. Uzela je knjigu Šta Biblija naučava i počela da proučava. Sada dolazi na sve sastanke i voli da učestvuje na njima.

Mladi brat iz Gvajane priča: „Volim da svedočim drugovima u školi, ali ima jedan dečko kome se ne sviđa kad to radim. Jednog dana me je pribio uza zid i rekao: ’Prestani da propovedaš!‘ Rekao sam da samo jedna osoba može da me spreči u tome, a to je Jehova. Pošto nisam prestao da propovedam, taj dečko mi je isekao ranac. Onda me je udario u lice i pritom mi posekao usnu. Obojica smo pozvani u kancelariju direktorke, i ona me je pitala čime sam ga izazvao da me udari u lice. Rekao sam joj da sam govorio o dobroj vesti i da me je zbog toga udario. Direktorka me je upitala zašto mu nisam uzvratio, čak sugerišući da je trebalo da to uradim. Rekao sam joj da u Bibliji, u Rimljanima 12:17, stoji da hrišćani ne treba da ’vraćaju zlo za zlo‘. Kada je to čula, direktorka mi se izvinila i rekla da će razgovarati s dečkom koji me je napao.“