Početkom 1963, Milton Henšel je ponovo posetio Sijera Leone. Tom prilikom je ukazao na problem s kojim su braća iz podružnice već neko vreme pokušavala da se uhvate u koštac. Naime, podstakao ih je da se još više trude u borbi protiv nepismenosti.

Neke skupštine su već održavale časove opismenjavanja na engleskom. Ali nakon posete brata Henšela, braća su počela da poučavaju objavitelje i zainteresovane osobe da čitaju i pišu na svom maternjem jeziku. Neke skupštine su održavale časove na dva ili tri jezika. Za te časove je vladalo tako veliko interesovanje da ih je pohađala trećina objavitelja.

Braća iz Liberije napravila su 1966. ilustrovani bukvar za jezik kisi. Pokazali su ga predstavnicima vlade, koji su bili oduševljeni i odlučili su da se ta knjižica odštampa i besplatno deli stanovništvu. Dobile su je stotine ljudi u Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu, čime im je omogućeno da nauče da čitaju i pišu. Kasnije su napravljeni ili revidirani bukvari za druge jezike, koji su još mnogima pomogli da se opismene.

Zahvaljujući časovima opismenjavanja, mnogi su naučili da čitaju i pišu, što je ujedno bila  odskočna daska u njihovom duhovnom napretku. O tome svedoči primer Sije Ngala, koja je imala pedeset godina kad je postala nekršteni objavitelj. Pošto je bila nepismena, svoju službu je beležila pomoću crnog i crvenog kanapa. Nakon što bi propovedala jedan sat, vezala bi čvor na crnom kanapu, a posle svake naknadne posete vezala bi čvor na crvenom kanapu. Časovi opismenjavanja su joj omogućili da lakše vodi evidenciju o službi. Osim toga, s vremenom se krstila i poboljšala u propovedanju i poučavanju.

U mnogim skupštinama u Sijera Leoneu i Gvineji još uvek se održavaju časovi opismenjavanja. Jedan visoki vladin službenik u Sijera Leoneu rekao je braći u podružnici: „Pored toga što propovedate o Bibliji, zaslužujete svaku pohvalu što ulažete trud da opismenite ljude u našem društvu.“

Budući da je sve više ljudi iz različitih etničkih grupa učilo da čita, povećala se potreba za prevođenjem. Većina plemenâ nije imala skoro nikakvu literaturu na svom jeziku. Obrazovani ljudi u Sijera Leoneu čitali su publikacije na engleskom, a u Gvineji na francuskom. Kako obezbediti biblijsku literaturu na njihovom maternjem jeziku?

Dva misionara iz Galada su 1959. prevela jedan traktat i brošuricu na jezik mende, ali podeljen je mali broj primeraka. Deset godina kasnije, na jezik kisi prevedene su brošurice „Ova dobra vest o Kraljevstvu“ i Nada u pravedan novi svet. Uručeno je oko 30 000 ovih brošurica, koje su  korišćene za proučavanje Biblije sa zainteresovanim osobama.

Podružnica je 1975. počela da na jeziku kisi izdaje članke za razmatranje iz Stražarske kule. Objavitelji su bili presrećni zbog toga. Jedan brat je napisao: „Niko od nas nije išao u školu. Bili smo poput kamenja koje ne može da govori, ali to je prošlost. Jehova je učinio pravo čudo. Sada imamo Stražarsku kulu na jeziku kisi i možemo da govorimo o Jehovinim moćnim delima“ (Luka 19:40). Potom je na kisi prevedeno još nekoliko publikacija.

I dan-danas većina ljudi u Sijera Leoneu i Gvineji čita naše publikacije na engleskom ili francuskom, što su jezici na kojima se uglavnom održavaju sastanci. Ali nedavno se znatno povećao broj publikacija na drugim jezicima. Biblijska literatura se izdaje na jezicima kpele, kisi, krio, malinka, mende, pular i susu. Na svim ovim jezicima objavljene su brošure Slušajmo šta nam Bog govori i živimo večno i Slušajmo šta nam Bog govori. Pošto ih je lako koristiti u poučavanju, one mnogim ljudima koji teško čitaju pomažu da razumeju i zavole prelepu poruku iz Svetog pisma.

Početkom 1960-ih, braća su u Fritaunu tražila mesto za izgradnju podružnice. To im je pošlo za rukom 1965, kada su kupili plac u ulici Vilkinson. Bio je to jedan od najlepših delova grada, s pogledom na okean.

Glavni projekat je podrazumevao da se u okviru podružnice nalaze Dvorana Kraljevstva, misionarski dom i kancelarije. Tokom izgradnje, vozila na prometnoj ulici često su usporavala i prosto milela pored jer su radoznali vozači i putnici  pokušavali da bace pogled. Posvećenje podružnice bilo je održano 19. avgusta 1967. Programu je prisustvovalo skoro 300 ljudi, među kojima su bili predstavnici vlasti, kao i neki od prvih Svedoka u Fritaunu koje je 1923. krstio „Biblija“ Braun.

Nakon što je izgrađena nova podružnica, mnogi ljudi su počeli da ozbiljnije gledaju na Jehovine svedoke. To je ujedno bio odgovor nekim verskim protivnicima koji su tvrdili da Svedoci neće potrajati u Sijera Leoneu. Nova zgrada je bila jasan pokazatelj da su se prevarili.

Od sredine 1970-ih pa nadalje, na ovo područje su stalno pristizali misionari iz Galada, što se veoma pozitivno odrazilo na propovedanje u  Sijera Leoneu i Gvineji. Neki od tih misionara su već služili u Africi i brzo su se navikli na ovdašnje uslove. Drugima je to bio prvi susret sa ovim kontinentom. Kako će se navići na život u zemlji koja je nazvana „grobljem belaca“? Pogledajmo šta su neki od njih rekli.

„Ljudi su bili ponizni i duhovno gladni. Bila sam presrećna dok sam posmatrala kako im istina menja život nabolje“ (Hanelora Altmajer).

„Bilo je teško navići se na tropsku klimu i opasnost od bolesti. Ali radost koju mi je donelo pomaganje ljudima dobrog srca bila je vredna toga“ (Šeril Ferguson).

„Naučila sam da budem strpljiva. Sećam se da sam pitala jednu sestru kada će joj doći gosti, a ona je odgovorila: ’Danas ili sutra. A možda i prekosutra.‘ Mora da sam izgledala zapanjeno, čim me je ona uveravala: ’Ali sigurno će doći!‘“ (Kristina Džouns).

„U misionarskom domu u Fritaunu živelo je nas četrnaestoro misionara iz različitih zemalja i kultura. Delili smo dva ve-cea, jedan tuš, jednu veš-mašinu i kuhinju. Imali smo malo hrane, koja je bila lošeg kvaliteta. Struja je nestajala bez ikakve najave i to je ponekad trajalo danima. Većina nas je dobila malariju ili neku drugu tropsku bolest. Premda ovo možda zvuči kao noćna mora, to je imalo dobre strane — naučili smo da živimo zajedno, da opraštamo i da se našalimo kad nam je teško. Služba propovedanja je bila pravo uživanje i sklopili smo čvrsta prijateljstva jedni s drugima“ (Robert i Polin Landis).

 „U Sijera Leoneu smo proveli neke od najlepših godina našeg života. Nikad se nismo pokajali što smo bili tamo i ništa nam nije bilo teško. Samo nam mnogo nedostaje“ (Bendžamin i Monika Martin).

„Jednom smo prenoćili kod jedne žene koja je proučavala. Iznela je pred nas jelo neobičnog izgleda. ’To je šarka‘, rekla nam je. ’Izvadila sam joj otrovne zube. Poslužite se.‘ Taktično smo odbili, ali ona nas je uporno nutkala. Nije bilo lako snaći se u ovakvim situacijama, ali cenili smo srdačnost i gostoljubivost naših domaćina i mnogo smo ih zavoleli“ (Frederik i Barbara Morisi).

„Tokom 43 godine misionarske službe, živela sam u istom domu s više od 100 misionara. Kakva je prednost bila upoznati toliko ljudi različitih karaktera, koji ipak imaju isti cilj! I kakva je radost biti Božji saradnik i posmatrati kako ljudi prihvataju biblijsku istinu!“ (Linet Piters).

„Kakva je radost biti Božji saradnik i posmatrati kako ljudi prihvataju biblijsku istinu!“

Od 1947, U Sijera Leoneu je služilo 154 misionara, a u Gvineji 88. Još mnogi Svedoci su došli da služe po potrebi. Danas u Sijera Leoneu ima 44 misionara, a u Gvineji 31. Njihova samopožrtvovanost i zalaganje u službi uticali su na živote mnogih. Alfred Gan, dugogodišnji član Odbora podružnice, kaže: „Mnogo ih volimo i cenimo.“