U junu 1947, u Fritaun su stigla trojica misionara koji su završili Biblijsku školu Galad. Bili su to Čarls Ficpatrik, Džordž Ričardson i Hjubert Grešam. Oni su bili prvi od mnogih misionara koji su došli.

Misionari su zapazili da ovdašnji objavitelji revno propovedaju, ali im je potrebna pomoć da bi delotvornije stvarali učenike (Mat. 28:20). Zato su počeli da ih poučavaju kako da vrše naknadne posete i proučavaju Bibliju sa zainteresovanim osobama. Takođe su im preneli najnovije smernice o skupštinskim sastancima i o teokratskom redu u našoj organizaciji. U dvorani Vilberfors održan je poseban skup. Na radost misionara, 450 ljudi je došlo da čuje javno predavanje! Misionari su kasnije uveli sedmični dan za nuđenje časopisa. To je pokrenulo skupštinu na akciju i položen je temelj za daljnji napredak.

U međuvremenu, misionari su se borili da se priviknu na klimu. U izveštaju podružnice za 1948. piše: „Klimatski uslovi u Sijera Leoneu se teško podnose. Kišna sezona traje šest meseci, s provalama oblaka i kišom koja danima lije kao iz kabla. Ponekad pada neprestano po dve nedelje. Tokom sušne sezone, veoma je toplo i sparno.“ Prvi Evropljani koji su došli u Sijera Leone nazvali su ovu zemlju „groblje belaca“. Harale su malarija, žuta groznica i druge tropske bolesti. Jedan po jedan, misionari su se razboljevali i vraćali kući.

 Sasvim razumljivo, ovdašnji objavitelji su bili tužni i zabrinuti zbog toga. Ali nisu klonuli duhom. Između 1947. i 1952, najveći broj objavitelja povećao se sa 38 na 73. Pioniri su neumorno propovedali, pa je zahvaljujući tome osnovana skupština u mestu Voterlu, nedaleko od Fritauna. Grupe za proučavanje Biblije osnovane su u Kisiju i Velingtonu, predgrađima Fritauna. Braća u Sijera Leoneu bila su spremna za napredak. Nedostajao im je samo pravi podstrek.

U novembru 1952, jedan vitki, visoki tridesetogodišnjak iskrcao se u pristaništu Fritauna i kročio u gradski metež. Bio je to Milton Henšel, koji je stigao iz glavnog sedišta Jehovinih svedoka. Kasnije je opisao svoje utiske: „Bio sam prijatno iznenađen kada sam video moderan grad, čistiji od mnogih u drugim delovima sveta [...] Popločane ulice, radnje pune kupaca, novi automobili i beskrajna reka prolaznika.“

Brat Henšel je otišao pešice do misionarskog doma, koji se tada nalazio dve ulice dalje od drveta kapok, simbola ovog grada. Tamo je rekao braći da će Sijera Leone dobiti dodatnu pomoć. U nedelju je u dvorani Vilberfors održan sastanak kom su prisustvovale 253 osobe. Brat Henšel je izneo neka obaveštenja koja su mnogo obradovala braću: Sijera Leone će postati podružnica, imaće pokrajinskog nadglednika i pokrajinske sastanke, u Kisiju će biti osnovana skupština i mnogo više će se propovedati u unutrašnjosti. Svi su bili oduševljeni kada su to čuli!

Brat Henšel je kasnije rekao: „Stalno su govorili kuše, što znači ’odlično!‘ Bili su preplavljeni  emocijama. Već se smrklo kad su krenuli kući [...] i čulo se kako neki usput pevaju.“

Jedan od novih misionara, Vilijam Nuši, bio je naimenovan za nadglednika novoosnovane podružnice. U prošlosti, Vilijam je radio kao krupje u kockarnicama širom Sjedinjenih Država. Nakon što je upoznao istinu, napustio je taj posao i svim srcem prihvatio pravedna biblijska načela. Upravo zbog te ljubavi prema pravednosti, braća u Sijera Leoneu su ga volela i poštovala.