Prvi napad protivnika dogodio se nedaleko od Koindua. U jednom selu, grupa muškaraca je proučavala Bibliju i redovno prisustvovala sastancima. Poput većine muškaraca iz naroda Kisi, i oni su ranije pripadali tajnom društvu Poro, koje je duboko upleteno u spritizam. „Njihovo odbijanje da učestvuju u demonskim ritualima, razbesnelo je vođu Poroa“, kaže Džejms Mensa, misionar koji je služio u Sijera Leoneu. „Vođa i njegove pristalice su pretukli te ljude, vezali ih lancima i ostavili u šumi da umru od gladi. Pored toga, opljačkali su ih i zapalili im kuće. Na sve to ih je podsticao vrhovni plemenski vođa tog područja. Ali maltretiranje nije zastrašilo ljude koji su proučavali Bibliju.“

Braća iz Koindua prijavila su taj slučaj policiji, nakon čega su vođa tajnog društva, njegovi saradnici i vrhovni plemenski vođa uhapšeni. Bili su izvedeni na sud i oštro ukoreni, a  plemenski vođa je bio smenjen s tog položaja skoro godinu dana. Ova pravna pobeda se pročula i ulila je hrabrost mnogim zainteresovanim osobama da dolaze na sastanke. Plemenski vođa je kasnije promenio svoj stav prema Svedocima i pokazao zanimanje za istinu. Kad je u njegovom kraju bio održan pokrajinski sastanak, obezbedio je smeštaj za delegate i čak je poklonio braći veliku kravu.

Druge vođe Poroa lukavo su pokušale da ’stvaraju neprilike služeći se zakonom‘ (Ps. 94:20). Političari koji su bili članovi tog društva izneli su pred parlament predlog o zabrani aktivnosti Jehovinih svedoka. „Međutim, vrhovni plemenski vođa je ustao u našu odbranu, rekavši da već dve godine proučava Bibliju s nama“, kaže Čarls Čapel. „Izjavio je da se naša organizacija uopšte ne meša u politiku, da obrazuje ljude i pozitivno utiče na njihov moral. Zatim je rekao da se nada da će i on jednog dana postati naš član. Njemu je pružio podršku još jedan član parlamenta, koji je i sam ranije proučavao Bibliju. Posle toga, predlog o zabrani je odbijen.“

Oni koji su odlučili da napuste tajna društva nailazili su na veliko protivljenje rodbine. U porodici Džonatana Selua iz Koindua, muškarci iz četiri generacije bili su vračevi. I njega su pripremali za to. Kad je u tinejdžerskim godinama počeo da proučava Bibliju, prestao je da učestvuje u spiritističkim ritualima i prinošenju žrtava. Porodica se svim silama trudila da ga odvrati od istine. Ispisali su ga iz škole i nisu mu davali da jede kada je išao na sastanke. Podrugljivo su mu govorili: „Neka te Bog nahrani!“, ali to ga nije pokolebalo. Džonatan nikad nije ostao gladan. Pored toga, naučio je da čita i  piše. Kasnije je postao opšti pionir i bio je radostan kada je i njegova majka prihvatila istinu.

Godine 1960, skupštine i grupe su postojale u mestima Bo, Fritaun, Kisi, Koindu, Lunsar, Magburaka, Makeni, Mojamba, Port Loko, Voterlu i u Kabali na severu. Broj objavitelja se te godine povećao sa 182 na 282. Mnogi specijalni pioniri došli su iz Gane i Nigerije da bi ojačali skupštine koje su rasle.

Većina novokrštenih poticala je iz dva naroda: Kreoli, koji su živeli u Fritaunu i okolini, i Kisi, koji su živeli na istoku zemlje. Pošto se dobra vest sve više propovedala, i u drugim plemenima je bilo odaziva. Među njima su bili Koranko, Limba i Temne na severu, Mende na jugu, kao i druge etničke grupe.

Skupština Fritaun-Istok je 1961. godine održala posvećenje svoje Dvorane Kraljevstva. Potom je posvećena i dvorana skupštine Koindu. To je bila zgrada od opeke i imala je 300 mesta, pa se koristila i kao Kongresna dvorana. Kratko nakon toga, održan je prvi Seminar za naimenovanu braću, na kom je bilo 40 starešina. Vrhunac te izvanredne godine bila je akcija tokom koje su braća nudila Sveto pismo — prevod Novi svet.

Bilo je očigledno da Jehova blagosilja svoj narod. Dana 28. jula 1962, vlada Sijera Leonea zvanično je priznala Međunarodno udruženje istraživača Biblije, zakonsku korporaciju koju su Jehovini svedoci koristili u mnogim zemljama.

Pogledajmo sada šta se dešavalo u susednoj Gvineji (ranije Francuska Gvineja). Pre 1958, neka braća su kratko svedočila na putu kroz tu zemlju. Francuske kolonijalne vlasti nisu blagonaklono gledale na našu aktivnost. Međutim, Gvineja je 1958. postala nezavisna država, što je otvorilo vrata za delo propovedanja.

Kasnije te godine, brat Manuel Diogo iz Dahomeja (sada Benin) zaposlio se u rudniku boksita u mestu Frija, oko 80 kilometara severno od glavnog grada, Konakrija. Tridesetogodišnji Diogo je govorio francuski i žarko je želeo da propoveda na  ovom netaknutom području. Zato je pisao podružnici u Francuskoj tražeći literaturu i pomoć specijalnih pionira. Na kraju tog pisma je stajalo: „Molim se za Jehovin blagoslov, jer ovde ima mnogo osoba koje žele da upoznaju istinu.“

Iz podružnice u Francuskoj stiglo je ohrabrujuće pismo, u kom su braća zamolila Manuela da ostane u Gvineji što je moguće duže. Takođe su poslali jednog specijalnog pionira da ga poseti i pouči da delotvorno propoveda. To je veoma pozitivno uticalo na Manuela, koji je revno propovedao u Friji sve do smrti, 1968. godine.

Kada je zonski nadglednik Vilfred Guč posetio Konakri 1960, upoznao je još dvojicu braće afričkog porekla koja su tu propovedala. Brat Guč je preporučio da, umesto podružnice u Francuskoj, propovedanje u Gvineji nadgleda podružnica u Sijera Leoneu. Do te promene je došlo 1. marta 1961. Mesec dana kasnije, u Konakriju je osnovana prva skupština.

Dobra vest se širila i u južnoj Gvineji. Fala Gondo, iz naroda Kisi, došao je iz Liberije u svoje rodno selo Fodedu, 13 kilometara zapadno od Gekedua. Sa sobom je doneo knjigu Od izgubljenog do ponovno uspostavljenog raja. Fala je bio nepismen, ali je svojim sunarodnicima objasnio svaku sliku iz te knjige. On kaže: „Svi su pričali o njoj. Zvali su je knjiga o Adamu i Evi.“

Fala se vratio u Liberiju. Krstio se i s vremenom postao specijalni pionir. Dvaput mesečno putovao je u Fodedu da bi proučavao Bibliju s grupom od oko 30 ljudi. Nedugo zatim mu se pridružio Borbor Sejsej, specijalni pionir iz Liberije, koji je takođe bio Kisi. Njih dvojica su  osnovala još jednu grupu, u Gekeduu. Obe grupe su kasnije postale skupštine.

Pošto je u narodu Kisi bilo sve više Svedoka, tamošnje poglavice su zapazile njihovo uzorno ponašanje. Svedoci su bili vredni, pošteni i miroljubivi. Zahvaljujući tome, kada su braća zatražila dozvolu da izgrade Dvoranu Kraljevstva u Fodeduu, poglavice su im rado dale tri hektara zemlje. Ta dvorana, prva u Gvineji, bila je završena početkom 1964. godine.

U međuvremenu, situacija u Konakriju je počela da se zakuvava. Izbili su politički nemiri zbog čega je vlada s nepoverenjem gledala na strance. Četvoro misionara iz Galada nisu mogli da dobiju vizu za trajni boravak i morali su da napuste zemlju. Dva brata iz Gane su uhapšena na osnovu lažnih optužbi i provela su u zatvoru skoro dva meseca.

Nakon što su pušteni na slobodu, jedan od njih, Emanuel Ovusu-Ansa, ubrzo je ponovo uhapšen i držan u zatvoru u užasnim uslovima. U prljavoj zatvorskoj ćeliji, napisao je: „Muči me neprestana temperatura. Ali duhovno sam jak i mogu da propovedam. Prošlog meseca sam imao 67 sati službe i dvojica s kojima sam proučavao počela su da propovedaju.“ Jedan od njih se kasnije krstio. Posle pet meseci, brat Ovusu-Ansa je pušten iz zatvora i proteran u Sijera Leone. U Konakriju je ostao samo jedan objavitelj.

Nakon što se 1969. politička situacija smirila, u Konakri su došli specijalni pioniri. Uz dozvolu vlade, otvorili su Dvoranu Kraljevstva i stavili natpis na nju. Nije prošlo mnogo i oko 30 zainteresovanih osoba je redovno dolazilo na sastanke.

 Pošto je pretila opasnost od hapšenja, braća su u početku oprezno propovedala. Ali kako su sticali pouzdanje, sve više su svedočili. Tokom 1973, ta mala skupština je podelila 6 000 traktata. Kasnije su objavitelji počeli da nude časopise na poslovnom području. Malo-pomalo, vlada i javnost su shvatili ko su Svedoci i počeli su da cene našu službu. To strpljivo i istrajno zalaganje urodilo je plodom — 15. decembra 1993. Jehovini svedoci su zakonski priznati u Gvineji.