NAKON raspada Sovjetskog Saveza, 1991, Gruzija je postala nezavisna država. Ali zbog političkih previranja i građanskih nemira, uslovi za život u ovoj zemlji su se drastično pogoršali. Genadi Gudadze, koji je tih godina služio kao pokrajinski nadglednik, kaže da je situacija bila toliko teška da su ljudi po čitav dan stajali u redovima za hleb.

U tom periodu nije bilo neobično videti Svedoke kako razgovaraju o Bibliji s ljudima koji stoje u redovima. Genadi kaže: „U tim teškim vremenima, gotovo da nije bilo čoveka koji nije hteo da čuje biblijsku istinu. Dobili smo na stotine adresa od ljudi koji su želeli da proučavaju Bibliju.“

 Nakon svakog sastanka, odgovorna braća bi pročitala imena i adrese zainteresovanih osoba i svako je mogao da odabere koga će posetiti.

Brat Levani Sabašvili, koji je služio kao starešina u Tbilisiju, o jednom bračnom paru koji je zatražio posetu priča: „Podelili smo sve adrese, osim njihove. Niko se nije prijavio da ih poseti. Živeli su veoma daleko i većina objavitelja je već imala po nekoliko biblijskih kurseva.“

Nakon nekoliko meseci, taj bračni par je ponovo zatražio posetu. Kada su po treći put molili braću da ih posete, apelovali su na njihovu savest podsetivši ih da će biti krivi za njihovu krv ako ne dođu (Dela 20:26, 27). Levani se priseća: „Bilo je vreme novogodišnjih praznika i uglavnom smo izbegavali da ljude posećujemo u tom periodu. Ali u ovom slučaju nismo mogli da odlažemo.“

Taj bračni par, Roini i Nana Grigalašvili, nije mogao da veruje svojim očima kada je jednog hladnog jutra na svojim vratima ugledao dvojicu Svedoka. Jedan od njih je bio brat Levani. Braća su odmah počela da proučavaju Bibliju s ovim duhovno gladnim bračnim parom. Danas, Roini i Nana zajedno sa svojom decom služe kao opšti pioniri.

Zahvalnost je podstakla one koji su prihvatili istinu da nesebično troše svoje vreme, snagu i sredstva da bi drugima preneli dobru vest. I pored mnogih porodičnih obaveza, Badri i Marina Kopalijani su često putovali u udaljena mesta da bi propovedali.

Vikendima bi Badri i Marina zajedno sa svojim sinovima, Gočom i Levanijem, koji su tada  bili u tinejdžerskim godinama, otputovali u Dušeti, prelepo planinsko područje severno od Tbilisija. Da bi stigli do nekih udaljenih mesta u tom području, ponekad je trebalo da voze i po 150 kilometara vijugavim putevima.

Jednog dana je jedna žena rekla Badriju i Marini da je posete na radnom mestu jer su i neke njene kolege zainteresovane za biblijsku istinu. Badri priča: „Odjednom smo se našli u ogromnoj prostoriji sa oko 50 ljudi koji su nas željno čekali! Bio sam potpuno zatečen. Onda sam se kratko pomolio Jehovi i koristeći 24. poglavlje Mateja počeo da im govorim o poslednjim danima. Jedna osoba me je iznenađeno upitala: ’A zašto nam sveštenici ovo nikad nisu rekli?‘“

U periodu oko obeležavanja Hristove smrti, mnogi iskreni Gruzini su imali priliku da čuju biblijsku istinu. Na primer, 1990. je u Tbilisiju  održana Spomen-svečanost u domu sestre Ije Badridze. To je izazvalo znatiželju njenih komšija.

Sestra Badridze je ponudila da se u njenom stanu na 13. spratu održi Spomen-svečanost. Ona i njena deca su potpuno ispraznili dnevnu sobu kako bi oslobodili prostor. Ali gde će pronaći dovoljno stolica za sve goste? U Gruziji je uobičajeno da se za razna porodična i druga okupljanja iznajmljuju stolovi i stolice. Pošto je sestra Badridze želela da iznajmi samo stolice, gotovo na svim mestima su je pitali: „Zar vam ne trebaju stolovi? Kako ćete jesti?“

Uspela je da smesti svih 200 osoba koje su došle na Spomen-svečanost! Nije čudo što su joj nakon ove svečanosti komšije radoznalo postavljale pitanja o Jehovinim svedocima.

Godine 1992, braća širom Gruzije su iznajmila velike sale kako bi u njima održala Spomen-svečanost. Davit Samharadze, koji je živeo u Goriju, priseća se reakcije pokrajinskog nadglednika kada je čuo da planiraju da se okupe u nečijem domu.

 On ih je upitao: „Zar u ovom gradu nema neka sala? Zašto je ne biste iznajmili?“ Pošto je u Goriju bilo oko 100 objavitelja, a sala koju bi iznajmili je imala kapacitet od preko 1 000 mesta, tamošnja braća su zaključila da im je ona prevelika.

Zato im je pokrajinski nadglednik predložio: „Ako svako od vas dovede po deset osoba, popunićete sva mesta.“ Iako im je ovaj predlog delovao nerealno, tamošnji objavitelji su dali sve od sebe da bi pozvali što više ljudi. Bili su iznenađeni kada je na Spomen-svečanost došlo 1 036 osoba! a

U to vreme je u Gruziji bilo još mnogo područja na kojima se nije propovedalo. Kako su braća uspela da stignu do njih, s obzirom da je vladala teška ekonomska kriza?

Tamazi Biblaja, koji je tada živeo u zapadnoj Gruziji, kaže: „Nekoliko nas se sastalo s pokrajinskim nadglednikom da bismo videli šta možemo uraditi. Nismo imali mnogo informacija o tome kako treba da bude organizovana služba specijalnih pionira. Ali znali smo da dobra vest mora hitno da se propoveda“ (2. Tim. 4:2). Zbog toga su odabrali 16 opštih pionira i poslali ih na razna mesta širom zemlje. (Vidi kartu na sledećoj strani.)

Braća su u maju 1992. održala tročasovni sastanak s pionirima koji će pet meseci služiti na novim područjima. Pored toga, starešine su ih svakog meseca posećivale kako bi ih ojačale i odnele im ono što im je bilo potrebno.

 Dve pionirke, Manea Aduašvili i Nazi Žvanija, bile su poslate u Ozurgeti. Manea, koja je tada imala 60 godina, kaže: „Znale smo da jedna zainteresovana žena živi blizu Ozurgetija. Čim smo došle, dogovorile smo se s njom da je posetimo. Kad smo stigle do njene kuće, čekalo nas je još 30 ljudi koje je pozvala. Tog dana smo započele nekoliko biblijskih kurseva.“

Naredni meseci su bili isto toliko produktivni. Nakon samo pet meseci, 12 osoba je bilo spremno za krštenje!

Braća Pavle Abdušelišvili i Paata Morbedadze služili su u Tsageriju. Ljudi na tom području se čvrsto drže tradicije, u kojoj ima obeležja i hrišćanstva i paganstva.

Pošto se bližila oštra i snežna zima, karakteristična za ovo podneblje, a i prošlo je pet meseci otkako su stigli, bilo je vreme da se njih  dvojica vrate kući. Paata je pozvan da pomogne braći oko prevođenja biblijske literature. Pavle se dvoumio šta da radi. On priča: „Bio sam svestan da neće biti lako pregurati zimu ovde. Ali osobama s kojima smo proučavali bila je potrebna pomoć, pa sam odlučio da ostanem.

„Bio sam smešten kod jedne porodice. Veći deo dana bih proveo u službi propovedanja, a uveče bih se pridružio domaćinima u dnevnom boravku. Tamo bih se malo zgrejao uz peć, a kad bi došlo vreme da odem u svoju sobu na spratu, stavio bih debelu kapu na glavu i pokrio se toplim ćebetom.“

Starešine su uspele da posete Pavla tek na proleće. Kad su stigli, bili su iznenađeni jer je 11 osoba bilo spremno da postanu nekršteni objavitelji. Svi oni su se ubrzo i krstili.