KRAJEM 1980-ih, na sastancima je samo voditelj Stražarske kule imao primerak časopisa, koji je obično bio napisan rukom. Jednom sam prišla bratu Genadiju Gudadzeu, koji je služio kao starešina, i predložila mu da pokušamo da štampamo časopise.

Do tada su braća koristila jedan mali mimeograf koji su sami napravili da bi proizveli nešto literature. Ali da bi se časopisi redovno štampali, bio je potreban bolji mimeograf, iskusan daktilograf, pisaća mašina i stalan izvor papirnih matrica. Međutim, vlasti i bezbednosne službe su strogo kontrolisale kupovinu svake vrste opreme za štampanje, čak i papira.

Nabavila sam pisaću mašinu od jednog svog poznanika koji je imao pristup starim pisaćim mašinama, koje vlasti više nisu imale na spisku. Moja sestra je bila daktilograf i bila je voljna da nam pomogne. Braća su napravila novi mimeograf i pronašla dobavljača papirnih  matrica. Sve je leglo na svoje mesto i ubrzo smo odštampali prvo izdanje Stražarske kule na gruzinskom.

Ali onda smo naišli na novu prepreku. Jednog dana mi je Genadi rekao: „Moraćemo da pronađemo novog snabdevača.“ On je u jednom državnom preduzeću video pakete papirnih matrica, ali nije smeo da ih kupi jer je bio pod prismotrom vlasti. Kako da ih nabavimo? Neprestano sam ponavljala: „To je nemoguće!“ Genadi mi je na to s uverenjem odgovorio: „Prestani da govoriš da je nemoguće. ’Bogu je sve moguće‘!“ (Mat. 19:26).

Dok sam sledećeg dana zabrinuto išla ka tom preduzeću, razmišljala sam o njegovim rečima. Jehova me je uputio k jednoj ljubaznoj daktilografkinji, koja je bila rada da moj zahtev podnese šefu. Ispostavilo se da je on njen muž. Od njih sam redovno kupovala matrice i kasnije više nikada nismo imali problem s nabavkom opreme za štampanje.