Početkom 1990-ih, većina skupština u Gruziji je imala samo jednog starešinu ili slugu pomoćnika. Jednu skupštinu je obično sačinjavalo više grupa koje su se sastajale na različitim mestima, pošto su braća živela daleko jedni od drugih, u više gradova i sela.

Džoni Šalamberidze i Pavle Abdušelišvili, koji su ranije propovedali na područjima gde nije bilo skupština, bili su poslati da pomognu skupštini u Telaviju, gradu u oblasti Kahetiji. Tamošnja skupština je imala 300 objavitelja, a ni jednog jedinog starešinu. Sačinjavalo ju je 13 grupa koje su se sastajale na različitim lokacijama.

Džoni i Pavle su ubrzo razumeli šta sprečava braću da napreduju. Džoni objašnjava: „Mnoga  braća su imala velika polja i vinograde. Pošto je u seoskim sredinama uobičajeno da komšije pomažu jedni drugima, braća su mnogo vremena provodila sa onima koji ne služe Jehovi“ (1. Kor. 15:33).

Zbog toga su Džoni i Pavle predložili braći da jedni drugima pomažu oko poljoprivrednih ili vinogradarskih poslova. Tako bi obavili potreban posao, a pritom bi bili u dobrom društvu (Prop. 4:9, 10). Džoni kaže: „To je donelo odlične rezultate. Ljubav među braćom je sve više jačala i skupština je sve više napredovala.“ Kada su nakon tri godine Džoni i Pavle otišli iz Kahetije, u skupštini je bilo pet starešina i 12 slugu pomoćnika.

Pošto je početkom 1990-ih delo propovedanja bilo zabranjeno, Svedoci su se sastajali u manjim grupama radi Skupštinskog razmatranja knjige ili Razmatranja Stražarske kule. Premda su ovi sastanci bili okrepljujući, nisu pomagali braći da se osposobe za službu propovedanja.

To se promenilo nakon pada komunističkog režima. Tada je Jehovina organizacija podstakla skupštine da svake sedmice održavaju Teokratsku školu propovedanja i Poučavanje za hrišćansku službu.

Naili Hutsišvili i njena sestra, Lali Alekperova, rado se sećaju ovih sastanaka. „Svi smo bili veoma uzbuđeni zbog ovih promena. Radovali smo se što i sestre mogu učestvovati u programu“, kaže Lali.

 Naili se priseća: „Jedan prikaz je počeo tako što je sestra koja je glumila stanarku čitala novine. Zatim su dve sestre pokucale na glavna vrata Dvorane i ona ih je pozvala unutra. Tek tada su došle na binu.“ Lali dodaje: „Iako su ponekad bili neobični, prikazi su nam pomogli da se poboljšamo u propovedanju.“

Godinama je nekolicina braće u svom domu umnožavala biblijsku literaturu koristeći ručne mašine za kopiranje. Međutim, više se na taj način nije mogla odštampati dovoljna količina literature. Zato su braća pronašla štamparije koje bi po pristupačnoj ceni štampale časopise.

Braća su bila veoma domišljata dok su pripremala uzorke za štampu. Najpre bi pažljivo prekucali tekst preveden na gruzinski, nastojeći pritom da izgled svake stranice bude što sličniji izgledu engleskog časopisa. Zatim bi nalepili slike isečene iz engleskog originala. Na kraju bi iz lokalnih novina isekli slova i zalepili ih na naslovnu stranu. Tako bi primerak za štampu bio spreman!

Kada su u upotrebu ušli kompjuteri, dva mlada brata, Levani Kopalijani i Leri Mirzašvili, krenuli su na časove informatike. Leri priča: „Nismo imali iskustva i nije sve uvek išlo glatko. Ali uz Jehovinu pomoć, ubrzo smo na kompjuteru prekucavali i pripremali časopise za štampu.“

Ubrzo su skupštine širom Gruzije počele da dobijaju časopise u boji. Međutim, s vremenom je bilo potrebno još više biblijske  literature i braća u Gruziji nisu mogla u potpunosti da udovolje toj potrebi. Smernice od Jehovine organizacije stigle su u pravi čas!

Na međunarodnom kongresu održanom 1992. u Sankt Peterburgu, odgovorna braća iz Gruzije su konačno imala priliku da se sastanu s braćom iz podružnice u Nemačkoj. „Objasnili su nam kako treba da teče proces prevođenja“, priča Genadi Gudadze. „Rekli su nam da će uskoro poslati nekoga da nas obuči za prevođenje.“

Nije bilo nimalo lako početi sa štampanjem biblijskih publikacija na gruzinskom u štamparijama organizacije. Višejezični elektronski sistem za obradu teksta (MEPS) u to vreme još nije podržavao jedinstveni gruzinski alfabet. Zato je bilo neophodno da se osmisli jedan sasvim novi font koji bi se koristio za štampanje.

Još krajem 1970-ih, gruzinska porodica Datikašvili se preselila u Sjedinjene Države. Njihova ćerka Marina je tamo čula biblijsku istinu i postala Jehovin svedok. Ona je pomagala braći u Betelu u Bruklinu da gruzinski alfabet dodaju u MEPS. Napisala im je svako slovo gruzinskog pisma, što su oni posle preneli u kompjuterski sistem. Ubrzo su neki traktati i brošura „Gle! Sve novo tvorim“ bili odštampani u podružnici u Nemačkoj.

Majkl Flekenštajn i njegova supruga, Silvija, došli su 1993. iz nemačke podružnice u Tbilisi kako bi pomogli da se osnuje  prevodilačko odeljenje. „Još mi je u mislima bio razgovor koji smo vodili u Sankt Peterburgu“, kaže Majkl. „Ali kada smo nakon godinu i po dana stigli u Tbilisi, iznenadili smo se koliko je dobro funkcionisao tamošnji prevodilački tim.“

Za samo nekoliko meseci, tim od 11 prevodilaca je počeo da radi u jednom malom stanu. Zahvaljujući obuci koju je Jehovina organizacija pružila braći, duhovna hrana je počela redovno da pristiže skupštinama u Gruziji.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, u mnogim bivšim republikama su nastali građanski nemiri i etnički sukobi. Ni Gruzija nije bila izuzetak. Zbog toga je putovanje bilo veoma rizično — naročito prelazak granice.

Jednog dana u novembru 1994, kada je Aleko Gvritišvili s još dva brata prelazio državnu granicu, zaustavila ih je grupa naoružanih muškaraca i naredila im da izađu iz kola. „Razbesneli  su se kad su ugledali biblijsku literaturu“, priča Aleko. „Postrojili su nas kao da će nas streljati. Usrdno smo se pomolili Jehovi. Posle otprilike dva sata, jedan od njih nam je rekao: ’Uzmite svoju literaturu i idite. Ali ako vas opet vidimo, spalićemo vam automobil i ubićemo vas.‘“

I pored ovakvih pretnji, braća su nastavila da dostavljaju duhovnu hranu. Brat Zaza Džikurašvili je podneo mnoge žrtve da bi uneo biblijsku literaturu u Gruziju. On kaže: „Znali smo da je braći neophodna duhovna hrana. Naše drage supruge su nam pružale veliku podršku.“

Aleko dodaje: „Mnoga braća koja su učestvovala u prenošenju biblijske literature imala su porodicu.“ Šta ih je podstaklo da se prihvate tog opasnog zadatka? Aleko nastavlja: „Radili smo to prvenstveno iz ljubavi i zahvalnosti prema Jehovi. Takođe smo želeli da se pobrinemo za potrebe svoje braće i sestara onako kako bi to Jehova učinio.“

Zahvaljujući samopožrtvovanosti ove braće, tokom svih godina nemira, biblijska literatura je redovno pristizala skupštinama. Braća su kasnije pronašla sigurnije puteve od Nemačke do Gruzije.

Pošto se politička situacija stabilizovala 1995, Svedoci su odlučili da organizuju prvi oblasni kongres u Gruziji. On je održan u leto 1996. na tri mesta: u Goriju, Marneuliju i Tsnoriju, a ukupno je prisustvovalo više od 6 000 osoba.

 Kongres koji je održan u blizini Gorija bio je nezaboravan. Samo nekoliko godina ranije, braća nisu znala da li će uspeti da popune salu za Spomen-svečanost. A sada su očekivali više od 2 000 osoba, ali nisu mogli da pronađu salu s dovoljnim brojem mesta. Zbog toga su odlučili da kongres održe na otvorenom, na prelepom mestu za kampovanje u planinama nedaleko od grada.

Brat Kako Lomidze, koji je služio u Odboru kongresa, priča: „Nakon programa, braća i sestre su ostali zajedno, radosno pevajući pesme i uživajući u druženju. Bilo je očigledno da žarka ljubav vezuje Božji narod“ (Jov. 13:35).

Godine 1996, odlučeno je da putujući nadglednici u svakoj skupštini ostanu celu sedmicu. Da bi se postigao taj cilj, bilo je potrebno više putujućih nadglednika. Zato su naimenovana još neka braća koja su se pridružila onima koji su već služili u tom svojstvu.

Njihov „trud podstaknut ljubavlju“ pomogao je skupštinama da napreduju i da se još tesnije drže uputstava organizacije (1. Sol. 1:3). Od 1990. do 1997, porast je bio neverovatan. Na primer, 1990. godine je bilo 904 objavitelja, dok ih je samo sedam godina kasnije bilo 11 082!

Napredak koji je u Gruziji počeo decenijama ranije sada je postao očigledan. Ali Jehova je za svoje sluge u toj zemlji pripremio još neke blagoslove.