UBRZO nakon mog krštenja, starešine su me upitale da li bih želeo da učinim više u službi. Tako sam u maju 1992. prisustvovao posebnom sastanku za one koji su bili spremni da se presele tamo gde je veća potreba za objaviteljima. Već narednog dana smo se jedan brat i ja preselili u Batumi, grad na području Adžarije.

Imao sam veliku tremu kada sam prvi put bio u službi u Batumiju. Pitao sam se: „Kako da priđem ovim ljudima?“ Prva žena na koju sam naišao mi je rekla: „Gde ste vi do sada?“ Bio sam potpuno zatečen. Žarko je želela da sazna nešto više o Svedocima, pa smo već sutradan počeli da proučavamo Bibliju s njom.

Pre nego što smo došli u Batumi, dobili smo listu adresa zainteresovanih ljudi. Pošto nismo dobro poznavali grad, pitali smo ljude na ulici da nas upute. Međutim, ni mnogi od njih nisu mogli da nam pomognu  jer su nazivi ulica neposredno pre toga bili promenjeni. Pa ipak, iskoristili smo priliku da im svedočimo i mnogima se dopalo ono o čemu smo govorili. Ubrzo smo proučavali Bibliju s grupama od po 10 do 15 ljudi.

Nakon četiri meseca, više od 40 osoba je redovno dolazilo na sastanke. Zato smo se pitali: „Ko će brinuti o ovim ljudima kad mi odemo?“ Nismo ni slutili do kakvog će preokreta doći. Zbog sukoba koji su izbili između gruzinske vojske i separatista u Abhaziji, svi članovi moje bivše skupštine morali su da se presele u Batumi. Tako je za samo jedan dan tamo osnovana skupština u kojoj je bilo i iskusnih starešina i opštih pionira!