Naša braća i sestre se nisu dali zastrašiti — nastavili su da održavaju sastanke. Starešine su preduzele mere opreza radi bezbednosti objavitelja. Brat Andre Karbono, advokat iz Kanade koji je tih godina zastupao našu braću, priseća se: „Obično bi jedan brat stražario s mobilnim pri ruci. Ako bi video rulju, odmah bi javio starešinama.“

Posle svakog napada, braću bi posetila dva predstavnika podružnice da bi ih ojačala. „Neverovatno, ali oni bi obično zatekli okupljenu braću srećnu i nasmejanu“, kaže Andre.

Kako su ovi napadi delovali na one koji im nisu direktno bili izloženi, na primer, na osobe koje su proučavale Bibliju? Andre se seća da je jednom razgovarao sa ženom koja se spremala da postane nekršteni objavitelj. Ona mu je rekla: „Kada na televiziji gledam te napade, tačno vidim razliku između pravih  i lažnih hrišćana i želim da budem među pravima.“

Objavitelji su u tim teškim godinama pokazali izuzetnu veru i hrabrost tako što su ostali zaokupljeni propovedanjem. Oni koji su zastupali svoje suvernike na sudu, isto tako su morali imati jaku veru.

Svedoci su u medijima često bili predstavljani kao oni koji rasturaju porodice, odbijaju  lečenje i podrivaju državu. Advokati koji bi pristali da ih brane rizikovali su svoju reputaciju i karijeru.

Džon Berns, advokat iz kanadske podružnice koji je u to vreme pomagao braći u Gruziji, kaže: „Braća i sestre iz Gruzije koji su advokati pružili su profesionalnu pomoć. Nisu se plašili da odu pred sud i izjasne se kao Jehovini svedoci, iako se to moglo loše odraziti na njihov posao.“ Ti odvažni Svedoci su dali veliki doprinos „odbrani i zakonskom  potvrđivanju prava na propovedanje dobre vesti“ (Fil. 1:7).

U međuvremenu su se nastavili napadi na Jehovine svedoke. Zato su 8. januara 2001. Svedoci pokrenuli peticiju kojom su se tražili zaštita od napada rulje i krivično gonjenje onih koji napadaju miroljubive građane.

Brat Berns je objasnio svrhu peticije sledećim rečima: „Hteli smo da se vidi da većina Gruzina ne odobrava nasilje nad Jehovinim svedocima i da je za takva dela zapravo odgovorna jedna mala grupa verskih ekstremista.“

U roku od samo dve nedelje, peticiju je potpisalo 133 375 osoba iz svih krajeva Gruzije, a većina njih je bila pravoslavne vere. Uprkos  tome što je peticija predstavljena predsedniku Ševardnadzeu, nasilje se nije zaustavilo. Verski ekstremisti su nastavili da maltretiraju Svedoke.

Sve to vreme, Jehova nije prestajao da blagosilja svoj narod. Dok su ekstremisti bili zauzeti pravljenjem problema njegovom narodu, on je mnogim ljudima dobrog srca pomogao da prepoznaju pravu religiju.

Veći deo svog života, Babilina Haratišvili je bila predani vernik Gruzinske pravoslavne crkve. Kada je imala tridesetak godina, putovala je od grada do grada i od sela do sela, govoreći ljudima o životu svetaca.

U poznim godinama, Babilina je iz želje da sazna više o Bogu krenula na predavanja koja je organizovala crkva. Jednom prilikom je sveštenik pokazao knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života i podstakao prisutne da je nabave od Jehovinih svedoka. Rekao im je: „Iz ove knjige mnogo toga možete saznati o Bibliji.“

Babilina nije mogla da veruje. Uvek je izbegavala Svedoke, a sada joj sveštenik preporučuje njihove knjige! Pomislila je: „Ako od Jehovinih svedoka mogu saznati istinu o Bogu, šta tražim ovde?“ Odmah je stupila u kontakt sa Svedocima iz grada Potija i počela da proučava Bibliju s njima.

Kako je Babilina sve više toga saznavala iz Biblije, tako je i menjala svoj život u  skladu s tim. Jednom je rekla: „Kad sam svojim očima videla da Biblija osuđuje obožavanje ikona, odbacila sam sve oblike idolopoklonstva. Shvatila sam da je to jedina ispravna odluka.“ Kada je imala blizu 80 godina, odlučila je da postane Jehovin svedok.

Nažalost, nije uspela da se krsti jer se 2001. razbolela i umrla. Ali njena unuka, Izabela, krstila se i sada verno služi Jehovi.

Eliso Dzidzišvili je sa 28 godina odlučila da postane kaluđerica. Pošto nije bilo manastira blizu njenog rodnog grada, Tkibulija, ona se 2001. godine preselila u Tbilisi. Dok je čekala da se u manastiru oslobodi mesto, deci je davala privatne časove. Jedna  od njenih učenica bila je ćerka naše sestre Nunu.

Eliso se priseća: „Nunu i ja smo često razgovarale o Bibliji. Dok sam ja gorljivo branila pravoslavlje, ona mi je strpljivo pokazivala jedan stih za drugim. Jednog dana, pokazala mi je brošuru Šta Bog zahteva od nas? Dok smo čitale odlomke i proveravale biblijske stihove, shvatila sam da se korišćenjem ikona direktno krši jedna Božja zapovest.“

Kasnije je Eliso otišla u crkvu i postavila svešteniku neka pitanja. Po njegovim odgovorima je razumela da se učenja crkve ne zasnivaju na Bibliji (Mar. 7:7, 8). Uverena da je našla istinu, odmah je počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima i ubrzo se krstila.

Do 2001, broj skupština je porastao tako da je bilo potrebno više mesta za sastajanje. Prema jednoj proceni, trebalo je izgraditi oko 70 Dvorana Kraljevstva. Tako je, uprkos protivljenju, započet program izgradnje (Jezd. 3:3).

Ubrzo je tim za gradnju počeo da renovira objekat koji je koristilo nekoliko skupština u Tbilisiju. Zatim su usledila još dva projekta, jedan u Tbilisiju a drugi u Čijaturi, u zapadnoj Gruziji.

Brat Tamazi Hukišvili, koji je radio na izgradnji u Čijaturi, ispričao je: „Nas petnaestoro smo svakog dana radili na gradilištu. Ubrzo je ceo grad znao da gradimo novu dvoranu. Ponekad bismo čuli glasine da će protivnici doći i uništiti je.“

Kako je prošla izgradnja s obzirom na protivljenje? Tamazi kaže: „Nastavili smo s poslom  i za tri meseca sve završili. Uprkos pretnjama, nijedan protivnik se nije pojavio.“ a

U oktobru 2003, započeta je izgradnja dvorane u Samtrediji. Verski ekstremisti su ponovo pretili braći. Kada su zidovi tek bili podignuti, a malter još bio vlažan, protivnici su došli i razrušili objekat.

Međutim, u novembru 2003. je došlo do preokreta koji je braći doneo olakšanje. Promena u vladajućim krugovima je otvorila put verskoj toleranciji. Nakon toga, bilo je uhapšeno  nekoliko članova grupe pravoslavnih ekstremista koja je progonila Jehovine svedoke.

Nedugo nakon što se progonstvo okončalo, Jehovin narod u Gruziji doživeo je mnogo toga lepog u duhovnom pogledu. Na oblasnom kongresu 2004, objavljen je grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet na gruzinskom jeziku.

Dve godine kasnije, održan je još jedan nezaboravan kongres, s temom „Blizu je izbavljenje!“ U vazduhu se osećalo uzbuđenje kada su delegati čuli da će se publici obratiti Džefri  Džekson, član Vodećeg tela. Kakvo li je tek iznenađenje usledilo kad je brat Džekson objavio izlaženje kompletnog prevoda Novi svet na gruzinskom.

Suze radosnice su mnogima navrle na oči. Jedna sestra je rekla: „Ne mogu rečima izraziti koliko sam bila srećna kada smo dobili Bibliju [...] To je događaj od istorijskog značaja.“ Preko 17 000 ljudi je uživalo na ovoj duhovnoj gozbi, značajnoj za istoriju Jehovinog naroda u Gruziji.