Novima su sastanci naročito značili. Oni su sa istom spremnošću kao i dugogodišnji objavitelji nudili svoj dom da se u njemu održavaju sastanci. Takva gostoljubivost je doprinela jedinstvu i ljubavi među braćom.

Kada je više njih bilo spremno za krštenje, organizovani su posebni skupovi. Braća su to činila s velikim oprezom. Jedan takav skup je održan u avgustu 1973, van Suhumija, blizu obale Crnog mora. Trebalo je da se krsti njih 35. Međutim, nisu stigli jer je policija prekinula program pred sam kraj. Uhapsili su neku braću i sestre, između ostalih i Vladimira Gladjuka.

Za dva dana su svi bili oslobođeni i tada je organizovan novi skup, na kom je krštenje  uspešno obavljeno. Vladimir se priseća: „Osetili smo da imamo Jehovinu podršku. Nakon krštenja smo se zajedno pomolili i zahvalili mu za to.“

Dva dana nakon ovog posebnog skupa, Vladimir Gladjuk je opet uhapšen. Kasnije su on, Ita Sudarenko i Natela Čargeišvili osuđeni na nekoliko godina zatvora. Braća su bila veoma žalosna zbog toga, ali nisu dozvolila da ih to omete u službi. Nastavili su revno da propovedaju, ali uz dodatan oprez.

Da ne bi privlačili pažnju vlasti, objavitelji su putovali u druga mesta da propovedaju. Tako je progonstvo zapravo doprinelo tome da se dobra vest proširi i u druge krajeve Gruzije.

Tokom komunističkog režima, objavitelji koji su živeli u većim gradovima svedočili su u mirnijim ulicama i parkovima. Često bi nailazili na ljude iz drugih gradova i sela koji su dolazili da prodaju robu ili da vide rođake. Ukoliko bi se neko zainteresovao za biblijsku istinu, objavitelji bi ga upitali gde živi i dogovorili se da ga posete.

Babutsa Jejelava je bila među objaviteljima koji su često putovali po zapadnoj Gruziji da bi propovedali. Ona priča: „Pošto sam imala rođake u mnogim mestima, nikome nije bilo sumnjivo što često putujem. Za samo dve godine, proučavala sam s više od 20 osoba u Zugdidiju i s još petoro njih u Čhorotskuu. Svi su se krstili.“

Ubrzo je postalo očigledno da je biblijska literatura na gruzinskom preko potrebna. Objavitelji su primetili da bi im bilo mnogo lakše da prenesu biblijsku istinu kada bi imali Bibliju i literaturu na maternjem jeziku. a

Babutsa se priseća koliko je bilo teško s ljudima proučavati Bibliju bez ijedne publikacije na gruzinskom. Ona kaže: „Bibliju i publikacije sam imala samo na ruskom, pa sam morala da ih prevodim dok sam proučavala s nekim.“ Pomoću samo jednog rečnika, prevela je neke članke iz naših časopisa na gruzinski. Čak je uspela da prevede i celo Jevanđelje po Mateju!

Ljudima su toliko značili članci na njihovom maternjem jeziku da su želeli da ih prepišu za sebe. Pošto je bilo veoma teško doći do Biblije na gruzinskom, neke osobe koje su proučavale Bibliju su je prepisivale, te su takoreći postale savremeni prepisivači Božje Reči.

Publikacije prevedene na gruzinski su kružile među braćom i zainteresovanim osobama. Svako bi imao po nekoliko dana ili sedmica da ih pročita. Kada se među braćom pojavio primerak grčkog dela Svetog pisma na gruzinskom, jedna porodica je iskoristila tu priliku da ga prepiše.

 Raul Karčava je imao 13 godina kada ga je otac zamolio da prepiše grčki deo Svetog pisma. On kaže: „Otac mi je kupio punu kutiju svezaka i razne olovke, nadajući se da će mi to dati motivaciju. Taj zadatak mi je izgledao preteško, ali sam ga ipak prihvatio. Prepisivao sam po ceo dan. Zastao bih samo da se protegnem.“

Raulova porodica je bila presrećna kada su se braća složila da još nekoliko nedelja ostave kod njih ovu veoma traženu knjigu. Tako je Raul mogao da dovrši prepisivanje. Uspeo je da prepiše svih 27 knjiga grčkog dela Svetog pisma za samo dva meseca!

 Uprkos naporima marljivih prepisivača, nije bilo moguće utoliti duhovnu glad svih zainteresovanih osoba. Njihov broj je rastao vrtoglavom brzinom. Da bi se udovoljilo ogromnoj potrebi za biblijskom literaturom, mnoga braća i sestre su hrabro prihvatili da je umnožavaju u svom domu, iako je to bilo veoma rizično.

Delo propovedanja u zapadnoj Gruziji je bilo u punom zamahu. Ali kakva je bila situacija u istočnom delu zemlje? Da li je u glavnom gradu, Tbilisiju, bilo ikoga ko bi pomogao istinoljubivim osobama, poput Vase Kvenijašvilija, da upoznaju biblijsku istinu?

Tokom 1970-ih, sovjetske vlasti su pokušavale da odvrate Svedoke od propovedanja tako što su ih terale iz njihovih domova. Braća su često morala da se sele iz mesta u mesto. To je bio slučaj i sa Oleksijem i Lidijom Kurdas, bračnim parom iz Ukrajine, koji je neko vreme živeo u Tbilisiju. Oni su zbog svoje vere proveli mnoge godine u zatvoreničkim logorima.

Ovaj bračni par je preneo istinu Zauru i Eteri Kesajev, koji su bili veoma pobožni. Njihova ćerka, Larisa, tada je imala 15 godina. Ona o prvim susretima sa Oleksijem i Lidijom priča: „Pokušali smo da im dokažemo da je pravoslavlje jedina prava religija. Ali nakon nekoliko razgovora, nama je ponestalo argumenata, dok su oni nastavili da iznose biblijske dokaze za ono u šta su verovali.

„Svaki put kada bih s roditeljima otišla u crkvu, čitala bih deset zapovesti koje su bile napisane na zidu između dve ikone. Ali jedne večeri, kada nam je Oleksij pročitao Izlazak 20:4, 5, ostala sam bez reči. Te noći nisam mogla da zaspim jer mi se po glavi vrtelo pitanje: ’Da li je moguće da kršimo Božju zapovest time što poštujemo ikone?‘“

Odlučna da dobije odgovor na to pitanje, Larisa je rano tog jutra otrčala do crkve i ponovo pročitala zapovest napisanu na zidu: „Ne pravi sebi rezani lik [...] Ne klanjaj im se niti im služi.“ Prvi put u životu je razumela šta ova zapovest zapravo znači. Larisa i  njeni roditelji su se kasnije krstili i bili su među prvim Svedocima u Tbilisiju.

Prošlo je skoro 20 godina otkako je Vaso Kvenijašvili prvi put čuo biblijsku istinu. Sada je konačno sreo nekoga ko je išao na sastanke Jehovinih svedoka u Tbilisiju.

Međutim, Svedoci u Tbilisiju u početku nisu bili radi da ga uključe u svoje aktivnosti zbog njegove loše prošlosti. Neki su čak strahovali da je Vaso sovjetski špijun. Zbog toga mu četiri godine nisu dozvolili da dolazi na hrišćanske sastanke.

Kada je postalo jasno da Vaso ima dobre motive, konačno su mu dozvolili da postane deo skupštine i da se krsti. Najzad je mogao da  bude prijatelj Boga „koji daje pravdu“, za kojom je tragao još od svoje mladosti (Is. 30:18). Verno je služio Jehovi sve do svoje smrti, 2014.

Do 1990, delo propovedanja je bilo u punom jeku i u zapadnoj i u istočnoj Gruziji. Tada je bilo oko 900 objavitelja, a 942 biblijska kursa. Nakon toga je usledio još veći porast.