U Gruziji je jedan čovek prišao braći koja su stajala s kolicima s literaturom i počeo da viče na njih. „Nemate šta tu da tražite! Gruzija je pravoslavna zemlja!“ Brat ga je mirno pitao da li je ikada pročitao nešto od naše literature. Čovek je rekao: „Pa, ne baš.“ Brat mu je taktično predložio da  to uradi. Tada se čovek smirio i uzeo nešto od literature. Posle nekoliko dana, vratio se i izvinio. Rekao je da je čitao časopise svojoj majci, koja je slepa. Oboma su im se veoma svideli, pa je došao da uzme nešto novo za čitanje. Sada redovno dolazi po najnovije časopise.

Dok su bila u službi, dva brata u Azerbejdžanu su prišla mladiću koji je stajao ispred jedne zgrade i počela da mu svedoče. On im je rekao: „Ne mogu to da slušam, to je greh.“ Onda je iz zadnjeg džepa izvadio nož i rekao: „Doživeo sam nepravdu. Sada idem da je ovim nožem naplatim.“

Braća su ustuknula, ali su mu rekla: „Greh je ubiti.“

„Šta onda da radim?“, upitao je mladić. Pročitali su mu Rimljanima 12:17-21 i objasnili mu da je na Bogu da se osveti i da ne smemo dozvoliti da nas zlo nadvlada, već da treba da nadvladamo zlo dobrim. Rekli su mu da mnogo toga može da se postigne blagim razgovorom i da bi ga savest proganjala ako bi naudio nekome. Pod utiskom onoga što je čuo, mladić je otišao.

Oko sat vremena kasnije, našao je braću i rekao im: „Upravo se vraćam od onog kog sam  hteo da ubijem. Nisam mu ništa uradio. Raščistili smo stvari. Da nije bilo vas, uvalio bih se u nevolju. Hvala vam.“ Oni su mu rekli da mu je zapravo Jehova pomogao.

Pre više godina, jedna sestra iz Norveške se udaljila od skupštine. Kad je išla u kupovinu, često je viđala braću kako stoje pored kolica s literaturom.

Iako im nikada nije prišla, ostavljali su na nju dobar utisak svojim prijateljskim ponašanjem i lepim izgledom. Upečatljivi posteri i kolica s literaturom su joj se takođe mnogo dopali. Sve to je u njoj probudilo želju da se vrati Jehovi i njegovom narodu.

Primetila je i logo jw.org, pa je posetila veb-sajt. Dopalo joj se kad je videla kako se lako mogu naći adresa najbliže Dvorane Kraljevstva i vreme održavanja sastanaka. Preuzela je neke publikacije i krenula u dvoranu, iako je imala tremu. Braća su je lepo dočekala i starešine su se pobrinule da jedna sestra proučava s njom. Ubrzo je stekla dobre prijatelje u skupštini i duhovno je ojačala. Sada redovno ide na sastanke i u službu propovedanja i srećna je što je opet bliska s Jehovom.

U Norveškoj, petnaestogodišnja Ronja je u autobusu razgovarala o evoluciji s tri dečaka  iz razreda. Omalovažavali su njena verovanja, pa joj je bilo neprijatno. Pošto se nije najbolje snašla, zamolila je mamu da joj pomogne da pronađe neke dokaze da Stvoritelj postoji.

Sutradan u autobusu, Ronja je iznela dokaze koje je našla, ali dečaci su je samo ismejavali. Jedan od njih je glasno rekao: „Niko u ovom autobusu ne veruje u Jehovu! Hajde da vidimo. Ko veruje u evoluciju, a ko u Jehovu? Dignite ruke.“ Na Ronjino iznenađenje, jedan mlađi dečak koji je sedeo blizu njih je podigao ruku i rekao: „Ja verujem u Jehovu!“ Još dva deteta su rekla: „I ja!“ Više đaka je čulo razgovor i neki od njih su shvatili da Stvoritelj postoji!

Jednog popodneva, dva Sirijca su došla u Betel u Danskoj. Rekli su sestrama na recepciji da traže Jehovine svedoke. Kad su im one potvrdile da su na pravom mestu, obradovali su se. Kako su pronašli Jehovine svedoke? Otišli su u gradsku biblioteku i pokazali bibliotekarima knjigu koju su slikali telefonom. To je bila knjiga Šta Biblija zaista naučava? na arapskom jeziku. Bibliotekari su je prepoznali i dali im adresu Betela.

Sirijci su bezuspešno pokušavali da se sa sestrama sporazumeju na danskom. Zato su one pozvale brata koji zna arapski. Brat je video da je jedan od Sirijaca veoma zainteresovan za Bibliju, pa su razmenili brojeve i dogovorili se da se opet vide. Obećao mu je da će doći s još nekim ko zna arapski.

Kada su posetili tog čoveka, rekao im je da mu Svedoci nikad nisu došli na vrata, već da je knjigu našao u svom poštanskom sandučetu, mada na njemu nije bilo nikakve naznake da tu živi Arapin. Pošto je nepismen, zamolio je jednog druga da mu pročita knjigu i pročitali su je za tri dana. Bio je uveren da je pronašao istinu.

Teško mu pada to što je u izbeglištvu, daleko od svoje porodice, ali utehu nalazi u Bibliji. Prvi put kada su braća došla kod njega, pitao ih je: „Zašto niste došli ranije? Ovo mi je tako trebalo.“ On i dalje proučava i oduševljen je onim što saznaje.

Dmitrij je bio poslovođa u jednoj fabrici duvana u Ukrajini. Međutim, napustio je taj dobro plaćeni posao kada je postao svestan toga koliko je duvan štetan po zdravlje. Zatim su mu, u roku od tri meseca, umrle majka i tašta. To mu jako teško palo. Nadao se da će utehu i odgovore na svoja pitanja dobiti u crkvi, ali nije. Jedan prijatelj mu je rekao da biti pravoslavac znači „imati krst oko vrata i prazninu u srcu“. Upravo tako se Dmitrij i osećao. Shvatio je da ne zna ništa ni o Bogu ni o Bibliji. Očajan, počeo je da se moli Bogu da mu pomogne. Tada se setio Jehovinih svedoka. Našao je naš sajt i oduševio se time koliko toga se na njemu može saznati o Bibliji. Onda je potražio adresu najbliže Dvorane Kraljevstva. Kada je stigao na parking, prišao mu je redar i pitao ga da li može da mu pomogne. Dmitrij mu je rekao: „Hteo bih biblijski kurs.“ Prošlo je šest meseci otkako proučava i redovno ide na sastanke na kojima i komentariše.

Pol i Fejt, iz Velike Britanije, lepo su razgovarali sa Suzan, pa su se dogovorili da opet navrate. Međutim, Suzan nije bila kod kuće. Primenili su predlog iz Naše službe za Kraljevstvo od novembra 2014. i ostavili poruku da će doći sutradan. Kada su došli, iznenadili su se kada su na vratima videli Suzaninu poruku za njih. Napisala im je da je  otišla u nabavku za ćerkinu svadbu. Pol i Fejt su opet ostavili poruku da će svratiti u toku sledeće sedmice. Ovog puta ih je Suzan čekala i počeli su da proučavaju pomoću knjige Šta Biblija naučava.

Suzan ih je zamolila da odlože sledeće viđenje zbog ćerkinog venčanja. Kad su Pol i Fejt opet došli, niko nije otvarao, pa su ostavili poruku s brojem telefona. Suzan im je kasnije javila da joj je žao što nije čula kad su zvonili; razgovarala je s komšinicom u bašti. Suzan redovno proučava, a nedavno je počela i da dolazi na sastanke.

Pol i Fejt vole da ostavljaju poruke da bi ostali u kontaktu s ljudima. „Kod još nekoliko  ljudi su nam te poruke značile. Fantastične su!“

U avgustu 2014, jedan brat u Mađarskoj je zbog plućne embolije primljen u bolnicu. Nažalost, ubrzo je umro. Supruga tog brata je napisala sledeće:

„U leto 2015, bila sam sa sinom na Regionalnom kongresu ’Ugledajmo se na Isusa!‘. Na kraju trećeg dana, kada smo bili na parkingu i pripremali se da pođemo kući, jedna žena je stala ispred mene, spustila torbe, zagrlila me i zaplakala. To je bila bolničarka po imenu Tinde, koja je skoro godinu dana ranije brinula o mom mužu na intenzivnoj nezi. Rekla mi je da bi na početku svake smene po jedna bolničarka dobila po jednog pacijenta. Uvek se molila da to bude moj muž i tako je uvek i bilo!

„Tinde kaže da je jaka vera mog muža i to što joj je često govorio o svojoj nadi probudilo kod nje želju da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima.

„Ona sada proučava Bibliju i jedva čeka da po uskrsenju ispriča mom mužu kako su joj njegovo ponašanje i jaka vera pomogli da upozna Jehovu i sazna za njegova divna obećanja.“

Zbog protesta i blokada, neki granični prelazi između Grčke i Bugarske su ponekad  bili zatvoreni i tada bi nastajale kilometrima duge kolone vozila. Jedna skupština u Bugarskoj koja se nalazi blizu granice iskoristila je tu situaciju da nudi biblijsku literaturu ljudima koji čekaju da pređu granicu. Braća su se opremila literaturom na 12 jezika. Mnogi vozači kamiona su bili iscrpljeni i nervozni, ali su hteli da razgovaraju. Braća su ih saosećajno slušala i govorila im o pozitivnim mislima iz Biblije. Jedan vozač ih je pitao: „Vi ste Jehovini svedoci?“ Kada su potvrdili, rekao je: „Znao sam! Samo Jehovini svedoci ovako propovedaju.“ Jedan kamiondžija iz Austrije se našalio: „Čovek ne može pobeći od vas — čak i tu ga nađete! Svaka vam čast! Samo napred.“ Jedan drugi je iskreno rekao: „Nikada nisam imao želju da čitam vašu literaturu. Ali sada ću je sa zadovoljstvom pročitati.“ Jednom vozaču su pošle suze kada je brat počeo da mu propoveda. Rekao je da je Jehovin svedok, ali da je pre mnogo godina postao neaktivan. Brat mu je ostavio literaturu i podstakao ga da se opet poveže sa skupštinom.