Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Borba za preživljavanje Biblije

Borba za preživljavanje Biblije

Poglavlje 2

Borba za preživljavanje Biblije

Postoje mnogi dokazi da je Biblija zaista Reč Božja. Svaki dokaz za sebe je već uverljiv, ali ako se sakupe svi zajedno, onda su neoborivi. U ovom i u sledećem poglavlju pozabavićemo se nizom činjenica koje se odnose na istoriju nastanka Biblije. Zaista se graniči sa čudom to što je ova izvanredna knjiga preživela sve do danas. Razmotri sam činjenice.

1. Nabroji neke pojedinosti u vezi Biblije.

BIBLIJA je više nego samo knjiga. Ona je dragocena biblioteka od 66 knjiga, od kojih su neke samo kratke, dok su druge prilično dugačke. One sadrže zakone, proročanstva, istoriju, poeziju, savet i još mnogo toga. Vekovima pre rođenja Hrista verni Jevreji, ili Izraelci, napisali su prvih 39 knjiga — uglavnom na hebrejskom jeziku. Ovaj deo se često naziva Stari zavet. Poslednjih 27 knjiga napisali su hrišćani na grčkom i uopšte su poznate kao Novi zavet. Kao što proizilazi iz dokaza koji su sadržani u njima i najstarijih predanja, ovih 66 knjiga bilo je pisano u razdoblju od preko 1 600 godina. S tim je započeto kad je Egipat bio dominirajuća sila, a završeno kad je Rim gospodario svetom.

Samo Biblija je nadživela vreme

2. (a) U kakvom se položaju nalazio Izrael kada se započelo s pisanjem Biblije? (b) Koja druga pisana dela potiču iz te epohe?

2 Pre više od 3 000 godina, kad je započeto s pisanjem Biblije, Izrael je bio samo mala nacija među mnogim na Bliskom istoku. Njihov Bog je bio Jehova, dok su okolne nacije obožavale zbunjujuće mnoštvo bogova i boginja. U ono doba Izraelci nisu bili jedini koji su sastavljali religioznu literaturu. I drugi narodi su posedovali pisana dela koja su odražavala njihovu religiju i njihove nacionalne vrednosti. Tako su, na primer, akadski ep o Gilgamešu iz Mesopotamije i Ras Šamra epovi na ugaritskom (jeziku koji se pre govorio u području koje se danas nalazi u severnoj Siriji) bili nesumnjivo vrlo popularni. U obuhvatnu literaturu onog vremena spadala su i dela kao što su Opomene Ipu-vera i Proročanstvo Nefer-rohua na egipatskom, himne različitim božanstvima na sumerskom i proročanska dela na akadskom.⁠1

3. Šta čini da je Biblija različita od druge religiozne literature koja je nastala na Bliskom istoku u isto vreme?

3 Sva ova dela s Bliskog istoka doživela su istu sudbinu. Pala su u zaborav, i čak se jezici na kojima su bila napisana više ne govore. Tek su poslednjih godina arheolozi i filolozi saznali za njihovo postojanje i odgonetnuli ih. Nasuprot tome, prve napisane knjige hebrejske Biblije ostale su očuvane sve do našeg vremena i još se uvek dosta čitaju. Ponekad naučnici tvrde da se hebrejske knjige Biblije temelje na izvesnim drevnim literarnim delima. Međutim, činjenica da je ova literatura najvećim delom pala u zaborav, dok je hebrejska Biblija nadživela vreme, pokazuje da je Biblija sasvim drugačija.

Čuvari Reči

4. Koji veliki problemi Izraelaca su mogli opstanak Biblije da stave u pitanje?

4 Da ne bude nesporazuma: Gledano s ljudskog stanovišta, daljnji opstanak Biblije nije nipošto bilo nešto samo po sebi razumljivo. Grupe koje su učestvovale na njenom izlaženju morale su da se suoče s toliko velikim poteškoćama i toliko ogorčenim otporom da je preživljavanje ove knjige sve do naših dana zaista vredno pažnje. U godinama pre Hrista Jevreji koji su zapisivali Hebrejske spise („Stari zavet“) bili su pripadnici jedne relativno male nacije. Imali su nesigurnu egzistenciju između moćnih država koje su se međusobno nadmetale za prevlast. Izrael se za svoj opstanak morao boriti protiv čitavog niza naroda, tako na primer protiv Filistejaca, Moavićana, Amonejaca i Edomejaca. U vremenu kad su Jevreji bili podeljeni u dva kraljevstva, okrutno asirsko carstvo jednostavno je pregazilo severno kraljevstvo, a Vavilonci su razorili južno kraljevstvo i odveli ljude u zarobljeništvo, iz kog se 70 godina kasnije samo mali ostatak vratio u domovinu.

5, 6. Koji su pokušaji, koji su ugrozili postojanje Hebreja kao naroda, bili preduzeti?

5 Čak postoje izveštaji o pokušajima istrebljenja celokupnog naroda Izraela. U danima Mojsija jedan faraon je naredio ubijanje svih novorođenih dečaka. Da je ovaj nalog bio izvršen, hebrejski bi narod prestao da postoji (Izlazak 1:15-22). Mnogo kasnije, kad su Jevreji došli pod persijsku vlast, njihovi neprijatelji su pripremili zaveru da se prihvati zakon čija je svrha bila da se oni unište (Ester 3:1-15). Osujećenje ovog plana još se dan-danas slavi jevrejskom slavom Purim.

6 Kada su zatim Jevreji postali podložni Siriji, kralj Antioh IV pokušao je svim silama da helenizuje naciju, tako što je hteo da ih prisili da prihvate grčke običaje i obožavaju grčke bogove. Ni on nije imao uspeha. Umesto da budu izbrisani ili asimilirani, Jevreji su preživeli, dok je s druge strane većina okolnih narodnih grupa jedna za drugom nestajala sa svetske pozornice. I Hebrejski spisi Biblije preživeli su sa Jevrejima.

7, 8. Kako je opstanak Biblije bio ugrožen progonstvima hrišćana?

7 Hrišćani koji su zapisivali drugi deo Biblije („Novi zavet“) bili su takođe ugnjetavana grupa. Njihov vođa, Isus, bio je pogubljen kao običan zločinac. U prvim danima posle njegove smrti jevrejske vođe u Palestini pokušale su da ih potisnu. Kad su hrišćani odneli svoju veru u druge zemlje, Jevreji su ih proganjali, pokušavajući da ih spreče u njihovom misionarskom delu (Dela 5:27, 28; 7:58-60; 11:19-21; 13:45; 14:19; 18:5, 6).

8 U danima Nerona izmenio se i početno tolerantni stav rimskih vlasti. Tacit se hvalio da zlobni car za hrišćane drži u pripravnosti „najodabranija mučenja“. Od onog vremena, biti hrišćanin predstavljalo je kapitalni zločin.⁠2 Godine 303. n. e. * imperator Dioklecijan direktno je delovao protiv Biblije. U nastojanju da istrebi hrišćanstvo naredio je spaljivanje svih Biblija hrišćana.⁠3

9. Šta bi se dogodilo da su akcije istrebljenja protiv Jevreja i hrišćana bile uspešne?

9 Ove akcije ugnjetavanja i istrebljenja bile su prava pretnja za opstanak Biblije. Da su Jevreji prošli kao Filistejci i Moavićani ili da su nastojanja jevrejskih i rimskih vlasti u istrebljenju hrišćanstva bila uspešna, ko bi napisao i sačuvao Bibliju? Srećom, čuvari Biblije — najpre Jevreji, potom hrišćani — nisu bili izbrisani, i Biblija je preživela. Postojala je, međutim, jedna daljnja ozbiljna pretnja, istina ne opstanku Biblije, ali bar njenoj potpunosti.

Greške kroz prepisivanje

10. Kako je Biblija bila prvobitno sačuvana?

10 Mnoga već spomenuta dela starine koja su polako padala u zaborav bila su uklesana u kamen ili utisnuta na trajne glinene ploče. Ali, ne i Biblija. Prvobitno je bila pisana na papirusu, ili pergamentu — znatno trošnijim materijalima. Zato su rukopisi napisani od izvornih pisaca davno nestali. Kako je onda Biblija ostala sačuvana? Nebrojene hiljade kopija bile su mukotrpno pisane rukom. To je pre otkrića štamparske veštine bio uobičajeni postupak umnožavanja knjiga.

11. Šta je neizbežno kad se rukopisi prepisuju rukom?

11 Prepisivanje rukom, međutim, skriva jednu opasnost. Sir Frederic Kenyon čuveni arheolog i direktor Britanskog muzeja objasnio je: „Još nije stvoren ljudski mozak i ljudska ruka koji bi bili u stanju apsolutno bez greške da prepišu jedno dugačko delo... Morale su se sigurno potkrasti greške.“⁠4 Kad su se u neki rukopis uvukle greške, bile su ponavljane kad je taj rukopis opet služio kao uzorak za daljnje kopije. Pošto su u toku dugačkog vremenskog razdoblja načinjeni mnogi prepisi, potkrale su se brojne greške.

12, 13. Na kome je ležala odgovornost da sačuva tekst Hebrejskih spisa?

12 Kako možemo, uprkos tome što je Biblija bila prepisivana na hiljade puta, da znamo da time nije potpuno izmenjena? Pa, osmotrimo slučaj hebrejske Biblije, „Starog zaveta“. Kad su se Jevreji u drugoj polovini šestog veka pre n. e. vratili iz vavilonskog ropstva, jedna grupa hebrejskih naučnika, takozvani soferimi — „književnici“ — postali su čuvari hebrejskog biblijskog teksta, i njihova je odgovornost bila da kopiraju ove Spise za upotrebu kod javnog i privatnog obožavanja. Imali su najbolje motive i bili su stručnjaci; zato je njihov posao bio vrhunskog kvaliteta.

13 Naslednici soferima bili su masoreti, koji su delovali od sedmog do desetog veka n. e. Njihovo ime je izvedeno iz hebrejske reči koja znači „tradicija“ i uglavnom su i ovi prepisivači bili zaduženi da sačuvaju tradicionalni hebrejski tekst. Masoreti su s najvećom temeljitošću pristupali poslu. Prepisivač je kao osnovu smeo da upotrebljava zaista autentičan primerak i ništa nije smeo da zapisuje iz sećanja. Morao je da proveri svako slovo pre nego što ga je zapisao.⁠5 Profesor Norman K. Gottwald uz to primećuje: „Nešto od pažljivosti s kojom su izvršavali svoje zadatke dolazi do izražaja u rabinskom zahtevu da su svi novi rukopisi morali da se provere, a primerci s greškama odmah unište.“⁠6

14. Koje otkriće je potvrdilo tačno prenošenje biblijskog teksta preko soferima i masoreta?

14 Koliko je tačno bilo prenošenje teksta preko soferima i masoreta? Do godine 1947. jedva je bilo moguće da se odgovori na ovo pitanje, pošto su najstariji potpuni hebrejski rukopisi koji su stajali na raspolaganju poticali iz desetog veka n. e. Međutim, 1947. u pećinama blizu Mrtvog mora pronađeni su fragmenti jako starih rukopisa. Među njima su se nalazili delovi knjiga hebrejske Biblije. Neki fragmenti datiraju iz vremena pre Hrista. Naučnici su ih upoređivali s raspoloživim hebrejskim rukopisima da bi ispitali tačnost prenošenja teksta. Šta je pokazalo ovo upoređivanje?

15. (a) Šta je pokazalo upoređivanje Isaijinog svitka s Mrtvog mora s masoretskim tekstom? (b) Kakav zaključak bi trebalo izvući iz činjenice što neki rukopisi pronađeni na Mrtvom moru pokazuju izvesne varijacije u tekstu? (Vidi fusnotu.)

15 Među najstarijim otkrivenim delima se nalazi celokupna biblijska knjiga Isaije, a saglasnost ovog teksta s masoretskim biblijskim tekstom koji nam danas stoji na raspolaganju, začuđujuća je. Profesor Millar Burrows piše: „Mnoge razlike između [tada otkrivenog] svitka Isaije sv. Marka i masoretskog teksta mogu se objasniti greškama u prepisivanju. Izuzev tih grešaka, u potpunosti se na začuđujući način sve poklapa s tekstom srednjovekovnih rukopisa. Ova saglasnost jednog toliko starijeg rukopisa pruža svedočanstvo koje nas uverava da je preneseni tekst uglavnom tačan.“⁠7 Profesor Burrows još dodaje: „Začuđujuće je da je tekst kroz jedno hiljadugodište pretrpeo tako malo promena.“ *

16, 17. (a) Zašto možemo biti sigurni da je tekst Hrišćanskih grčkih spisa ostao neizmenjen? (b) Šta je posvedočio Sir Frederic Kenyon u vezi teksta Grčkih spisa?

16 Prepisivači dela Biblije koji su pisali hrišćani na grčkom, takozvanog Novog zaveta, bili su u poređenju s dobro školovanim profesionalnim soferimima obdareni amateri. Uprkos pretnji kazne od strane države, izvršavali su svoj posao, shvatajući ga vrlo ozbiljno. A dva razloga nam garantuju da danas imamo tekst koji je u suštini isti kao onaj koji su zapisali izvorni pisci. Kao prvo, raspolažemo rukopisima koji su mnogo bliže vremenu zapisivanja nego što je to slučaj s hebrejskim delom Biblije. Tome na primer pripada jedan fragmenat Jovanovog evanđelja koji potiče iz prve polovine drugog veka. Nastao je za manje od 50 godina nakon što je Jovan po svoj prilici napisao svoje evanđelje. Kao drugo, već sam broj rukopisa koji su nadživeli vreme pruža pažnje vredan dokaz za verodostojnost teksta.

17 Ovo potvrđuje i Sir Frederic Kenyon: „Ne može se dovoljno naglasiti da je tekst Biblije u suštini pouzdan. To se posebno odnosi na Novi zavet. Broj rukopisa Novog zaveta, iz ranih prevoda i iz citata uzetih odatle kod najstarijih pisaca Crkve, toliko je veliki da je praktično sigurno prava verzija svakog sumnjivog odlomka ostala sačuvana u nekom od ovih antičkih izvora. To se ne može reći ni za koju drugu staru knjigu u svetu.“⁠10

Narodi i njihovi jezici

18, 19. Kako je došlo do toga da Biblija nije ostala samo na jezicima na kojima je prvobitno napisana?

18 Jezici na kojima je Biblija bila prvobitno napisana takođe su, dugoročno gledano, bili prepreka za njen opstanak. Prvih 39 knjiga bilo je pretežno napisano na hebrejskom, jeziku Izraelaca. Ali, hebrejski nikada nije bio nadaleko raširen. Da je Biblija ostala samo na tom jeziku, mogla bi da vrši uticaj samo na jevrejski narod i na mali broj stranaca koji su znali da čitaju hebrejski. Međutim, u trećem veku pre n. e. započeto je, za Hebreje koji su živeli u Aleksandriji (Egipat), prevođenje hebrejskog dela Biblije na grčki. Grčki je u ono vreme bio međunarodni jezik. Na taj je način hebrejska Biblija postala lako dostupna ne-Jevrejima.

19 U vreme nastajanja drugog dela Biblije grčki jezik je bio još uvek jako raširen, tako da je poslednjih 27 knjiga Biblije bilo napisano na tom jeziku. Ali, nije svako razumeo grčki. Zato je već ubrzo kako hebrejski tako i grčki deo Biblije bio preveden na uobičajene jezike ondašnjeg vremena, kao što su sirski, koptski, armenski, georgijanski, gotski i etiopski. Službeni jezik Rimskog Carstva bio je latinski, i nastalo je toliko mnoštvo latinskih prevoda da je morao biti izdat nalog za „autorizovani prevod“. Isti je bio završen oko 405. godine n. e. i postao je poznat kao Vulgata (što znači „raširen“ ili „uobičajen“).

20, 21. Koje prepreke opstanku Biblije su postojale i zašto su bile savladane?

20 Na taj je način Biblija uprkos mnogim preprekama ostala sačuvana sve do prvih vekova n. e. Oni koji su je umnožavali bili su prezrena i proganjana manjina koja je vodila težak život u neprijateljskom svetu. Biblija je prepisivanjem mogla jako da se izmeni, ali to se nije dogodilo. Štaviše, izbegla je opasnosti da bude dostupna samo ljudima koji su govorili određenim jezicima.

21 Zašto je Bibliji opstanak bio toliko otežan? U Bibliji piše: „Sav svet leži u vlasti zloga“ (1. Jovanova 5:19NW). S obzirom na to, trebalo je računati s neprijateljskim stavom sveta prema objavljivanju istine, a tako je i bilo. Ali, kako je Biblija mogla nadživeti vreme, kad je toliko mnogo literature čije postojanje nije na taj način bilo ugroženo palo u zaborav? Biblija i na to daje odgovor. Ona kaže: „Ali reč Jehovina traje zauvek“ (1. Petrova 1:25NW). Ako je Biblija zaista Reč Božja, nijedna ljudska sila ne može je uništiti. A upravo se to obistinjavalo sve do našeg 20. veka.

22. Do kakvih je promena došlo početkom četvrtog veka n. e.?

22 Međutim, u četvrtom veku n. e. dogodilo se nešto što je izazvalo nove napade na Bibliju i što je snažno uticalo na tok evropske istorije. Samo deset godina posle Dioklecijanovog pokušaja da uništi sve primerke Biblije, izmenila se carska politika i „hrišćanstvo“ je bilo službeno priznato. Dvanaest godina kasnije, 325. n. e., jedan rimski car je predsedavao „hrišćanskom“ koncilu u Nikeji. Zašto bi takav naizgled povoljan razvoj događaja trebalo da se pokaže kao opasan za Bibliju? Odgovor ćemo dobiti u sledećem poglavlju.

[Fusnote]

^ odl. 8 U ovoj knjizi će se umesto „pre Hrista“ i „posle Hrista“ upotrebljavati tačnije oznake „pre n. e.“ i „n. e“.

^ odl. 15 Nisu se svi rukopisi pronađeni na Mrtvom moru tako tačno slagali s preživelim biblijskim tekstom. Neki su pokazivali prilično mnogo variranja u tekstu. Međutim, ova odstupanja ne znače da je bitno značenje teksta bilo izmenjeno. Prema Patricku W. Skehanu s Katoličkog univerziteta Amerike, kod većine se radi o „preradi [biblijskog teksta] na temelju njegove vlastite unutarnje logike, tako da po obliku postaje obuhvatniji, ali po sadržaju ostaje isti... Osnovni stav je visoko poštovanje teksta koji se smatra svetim, stav objašnjavanja Biblije Biblijom, i to jednostavnim prenošenjem njenog teksta (kako bismo mi to označili).“⁠8

Jedan drugi komentator dodaje: „Uprkos svim neizvesnostima, bitna činjenica ostaje da tekst koji nam je danas na raspolaganju predstavlja tačne reči autora, od kojih su neki živeli pre skoro tri hiljade godina, i ne treba zbog bilo kakvih izmena teksta gajiti ozbiljne sumnje u važnost koju poruka Starog zaveta ima za nas.“⁠9

[Pitanja za razmatranje]

[Okvir na 19. strani]

Dobro utvrđeni tekst Biblije

Da bismo uvideli koliko je tekst Biblije dobro utvrđen, treba ga samo uporediti s drugom literaturom koja je došla do nas iz antike, na primer s klasičnim spisima Grka i Rimljana. Ustvari, najveći deo ove literature je bio napisan posle Hebrejskih spisa. Nema izveštaja o pokušajima istrebljenja Grka ili Rimljana, niti je trebalo da se njihova literatura očuva kroz progonstvo. Ali, pogledajmo šta kaže profesor F. F. Bruce:

„Od Cezarovog Galskog rata (napisanog između 58. i 50. pre Hrista) postoji nekoliko rukopisa, ali samo devet ili deset je dobro, a najstariji je bio napisan oko 900 godina posle Cezara.

Od 142 knjige Rimske istorije od Livija (55. pre Hrista do 17. posle Hrista) samo je 35 knjiga sačuvano. One su nam poznate iz ne više od 20 rukopisa koji su od neke važnosti, ali od kojih samo jedan (koji sadrži fragmente knjiga III-VI) potiče iz 4. veka.

Od 14 knjiga Istorije od Tacita (oko 100. godine pre Hrista) samo četiri i po su preostale. Od 16 knjiga njegovih Anala, deset ih je sačuvano u potpunosti, a dve delimično. Tekst još danas postojećih delova njegova dva velika istorijska dela oslanja se samo na dva rukopisa, od kojih jedan potiče iz 9. a drugi iz 11. veka...

Tukididova historija (oko 460-400. pre Hr.) poznata nam je iz osam rukopisa i iz nekoliko papirusnih fragmenata. Najraniji manuskript spada u 9. vek posle Hrista, a nekoliko ostataka papirusa datira s početka hrišćanskog razdoblja.

Isto vredi i za Herodotovu historiju (oko 488-428. pre Hr.). Međutim, nijedan klasični filolog ne bi došao na pomisao da posumnja u autentičnost Herodota ili Tukidida zato što su najraniji upotrebljivi rukopisi njihovih dela mlađi za više od 1 300 godina od originala“ (The Books and the Parchments, stranica 180).

U poređenju s tim, na raspolaganju je na hiljade rukopisa različitih delova Biblije. A postoje rukopisi Hrišćanskih grčkih spisa koji su nastali za manje od stotinu godina posle pisanja originalnih knjiga.

[Slika na 13. strani]

Hebreji su bili samo mali narod, stalno ugrožavan od većih nacija. Ovaj antički reljef prikazuje kako Asirci odvode neke Hebreje u zarobljeništvo

[Slika na 14. strani]

Pre otkrića štamparske veštine Biblija je bila prepisivana rukom

[Slika na 16. strani]

Neron je proglasio za kapitalni zločin to što je neko hrišćanin

[Slika na 21. strani]

Proučavanje svitka Isaije s Mrtvog mora pokazalo je da je knjiga Isaije ostala praktično nepromenjena kroz vremensko razdoblje od 1 000 godina

[Slika na 23. strani]

Nastojanja cara Dioklecijana da istrebi Bibliju bila su bezuspešna