Biblija — nadahnuta od Boga?

1, 2. Zašto mnogi poštuju Bibliju, i koju tvrdnju iznose njeni pisci?

 NOVA britanska enciklopedija naziva Bibliju „verovatno najuticajnijom kolekcijom knjiga u ljudskoj istoriji“. Mnogi visoko cene Bibliju zbog njene starosti — neki delovi napisani su pre 3 500 godina. Ipak, njen praktičan, savremen savet jedan je od razloga što je distribuisano više od tri milijarde primeraka i što je prevedena, u celosti ili delimično, na skoro dve hiljade jezika, čineći je svetskim bestselerom svih vremena.

² Osim tih faktora, od kojih svi ulivaju poštovanje prema Bibliji, postoji još jedno obeležje koje ju je učinilo tako uticajnom i privlačnom kroz vekove — njena tvrdnja da je nadahnuto otkrivenje Svemoćnog Boga. Mojsije, koji je sastavio Toru (prvih pet knjiga Biblije), „napisa“ sve što mu je Bog rekao, što je uključivalo izveštaj o stvaranju, zapis o potopu Nojevog  vremena i istoriju Avrahama i Mojsijevih vlastitih delovanja s Bogom (Izlazak 24:3, 4). Kralj David je rekao: „Duh Gospodnji preko mene zbori, njegova je reč na jeziku mome“ (2. Samuelova 23:2). Drugi pisci Biblije iznosili su slične tvrdnje božanskog vođstva. Svi ti zapisi zajedno sačinjavaju Božje vlastito objašnjenje istorije — njeno tačno značenje, tumačenje i konačan ishod. Mnogi različiti pisci Pisama — kraljevi, iznajmljeni radnici, sveštenici i drugi — svi su oni radili kao sekretari u zapisivanju misli Boga, Autora Biblije i Jemca njenih obećanja.

3. Šta pokazuje da verovanje u Boga i verovanje u nauku nije nespojivo?

³ Pošto Biblija tvrdi da je božanskog autorstva, možda je naistaknutije pitanje za mnoge povezano sa samim postojanjem njenog Autora. Mnogi potpuno odbacuju da Bog postoji. Drugi, pod utiskom da su svi razumni ljudi odbacili ideju o Bogu i verovanje u Bibliju, pitaju: „Zašto naučnici ne veruju u Boga?“ Da li je taj utisak zaista tačan? Članak u časopisu New Scientist rekao je da je „gledište da većina očekuje da su naučnici nevernici... gledište koje je potpuno pogrešno“.⁠² Isti članak izveštava da usputne ankete na univerzitetima, istraživačkim ustanovama i industrijskim laboratorijama ukazuju da se „čak osam od svakih 10 naučnika drži neke religiozne vere ili odobrava načela koja su ’nenaučna‘“. Zato se ne može precizno reći da je vera nespojiva s naukom ili naučnicima. (Vidi okvir, strane 4 i 5.)

Da li postoji dokaz nadahnuća?

4. Koje su naučne istine pre hiljade godina spomenute u Bibliji?

⁴ Kad neko dođe do zaključka da postoji uverljiv dokaz za postojanje Stvoritelja, još uvek ostaje pitanje da li je on nadahnuo ljude da zapišu njegove misli i namere u Bibliji. Postoje mnogi razlozi zbog kojih možemo biti sigurni da je to slučaj, od kojih je jedan njena naučna tačnost. (Vidi okvir, strana 6.) Na primer, pre više od 3 000 godina, Jov je rekao da je Bog „zemlju objesio ni na čem“ (Jov 26:7, DK). Pre oko 2 700 godina, prorok Isaija je izjavio da Bog „sedi nad krugom od zemlje“ (Isaija 40:22). I sada, kako su Jov ili Isaija mogli znati te osnovne naučne istine da je zemlja obešena u svemiru i da je kugla? One su danas dobro poznate, ali ove izjave su iznesene u vreme  kad se takve ideje još nisu čule. Zar najrazumnije objašnjenje nije božansko otkrivenje?

5, 6. Koja ispunjenja proročanstva pružaju dokaz da su pisci Biblije bili nadahnuti od Boga?

⁵ Proročanstvo, u stvari istorija napisana pre nego što se dogodi, možda je glavno obeležje Biblije koje potvrđuje njenu tvrdnju o božanskom nadahnuću. Na primer, prorok Isaija je prorekao ne samo to da će Vavilon uništiti Jerusalim i da će biti zarobljena cela jevrejska nacija, već i to da će s vremenom persijski general Kir osvojiti Vavilon i osloboditi Jevreje iz zarobljeništva (Isaija 13:17-19; 44:27–45:1). Možeš li zamisliti neko sredstvo, osim božanskog nadahnuća, pomoću koga je, 200 godina unapred, Isaija mogao uspešno proreći Kirovo rođenje, njegovo ime i precizno šta će on učiniti? (Vidi okvir, strana 7.)

⁶ Neka od najznačajnijih proročanstava zapisao je Danijel, prorok koji je živeo u šestom veku pre n. e. On je prorekao ne samo pad Vavilona pod Medijance i Persijance, već je takođe prorekao događaje daleko iza svog vremena, u dalekoj budućnosti. Na primer, Danijelovo proročanstvo proreklo je uspon Grčke kao svetskog carstva pod Aleksandrom Velikim (336-323 pre n. e.), podelu Aleksandrovog carstva između njegova četiri generala nakon njegove prerane smrti i uspon Rimskog carstva, s njegovom strašnom vojnom silom (prvi vek pre n. e.; Danijel 7:6; 8:21, 22). Danas su svi ti događaji neosporne istorijske činjenice.

7, 8. (a) Na koji način neki optužuju biblijska proročanstva? (b) Šta dokazuje da optužba o prevari nema čvrste temelje?

⁷ Zato što su biblijska proročanstva tako tačna, kritičari su ih označili kao obmane, to jest, istoriju napisanu nakon dela i prerušenu u proročanstvo. Ali, kako neko može razumno tvrditi da bi se jevrejski sveštenici usudili izmisliti neko proročanstvo? I zašto bi oni izmišljali proročanstva koja sadrže najteže moguće kritike protiv njih samih? (Isaija 56:10, 11; Jeremija 8:10; Sofonija 3:4). Pored toga, kako je cela pismena nacija, poučena i obrazovana Biblijom kao svojim svetim tekstom, mogla da bude zavedena takvom varkom? (Deuteronom 6:4-9).

⁸ Kako se bilo kakva prevara može povezati s nestajanjem celih civilizacija, kao što su Edom i Vavilon, kad su se te stvari odigrale mnogo vekova nakon kompletiranja  Hebrejskih pisama? (Isaija 13:20-22; Jeremija 49:17, 18). Čak i ako neko tvrdi da ta proročanstva nisu napisana u vremenskom periodu samih proroka, ona su još uvek bila zapisana pre trećeg veka pre n. e., jer su do tada već bila prevedena na grčki u Septuaginti. Isto tako, Svici s Mrtvog mora (koji uključuju delove svih proročanskih biblijskih knjiga) datirani su u drugi i prvi vek pre n. e. Kao što je poznato, mnoga proročanstva ispunila su se tek nakon tog vremena.

Da li je Biblija puna protivrečja?

9-12. (a) Zašto neki kažu da Biblija protivreči sama sebi? (b) Kako se mogu rešiti neka „protivrečja“?

⁹ Ali, neki prigovaraju: ’Biblija je puna protivrečja i neslaganja.‘ Veoma često, oni koji iznose tu tvrdnju nisu lično istražili tu stvar već su samo čuli navodni primer ili dva od drugih. U stvarnosti, većina tobožnjih neslaganja može se lako rešiti ako se ima na umu da su pisci Biblije često sažimali svoju temu u nekoliko reči. Jedan primer toga nalazi se u izveštaju o stvaranju. Upoređujući Postanje 1:1, 3 s Postanjem 1:14-16, mnogi su pitali kako može biti da je Bog ’stvorio‘ svetlila četvrtog dana stvaranja kad je svetlo — očigledno od tih istih svetlila — dolazilo do Zemlje prvog stvaralačkog dana. U tom slučaju hebrejski pisac je isključio potrebu za dugim objašnjenjima time što je pažljivo izabrao reči. Zapazi da stihovi 14-16 govore ’načiniti‘ (NW) nasuprot ’stvoriti‘ u Postanju 1:1 i „svetlila“ nasuprot ’svetlosti‘ u Postanju 1:3. To ukazuje da su četvrtog stvaralačkog dana sunce i mesec, koji su već postojali, postali jasno vidljivi kroz gustu atmosferu Zemlje. a

¹⁰ Rodoslovni popisi takođe su prouzrokovali izvesnu zabunu. Na primer, Ezra nabraja 23 imena u svom svešteničkom rodoslovlju u 1. Letopisa 6:3-14 ali nabraja  samo 16 imena za isti period kad daje svoje vlastito rodoslovlje u Ezri 7:1-5. To nije neslaganje, već jednostavno sažimanje. Pored toga, u skladu s piščevom namerom u zapisivanju događaja, on je isticao, umanjivao, uključivao ili izostavljao detalje koje je drugi pisac Biblije izrazio na drugačiji način u zapisivanju tog istog događaja. To nisu protivrečja već, umesto toga, različiti izveštaji koji odražavaju piščevo gledište i koji imaju na umu čitaoce. b

¹¹ Često se naizgledne nedoslednosti mogu rešiti ako jednostavno pogledamo kontekst. Na primer, često se čuje pitanje: „Gde je Kain našao ženu?“, što ističe verovanje da to otkriva neslaganje u biblijskom izveštaju. Pretpostavlja se da su Adam i Eva imali samo dva sina, Kaina i Avelja. Ta poteškoća može se lako rešiti ako se čita dalje. Postanje 5:4 kaže: „Dani Adamovi posle Setova rođenja behu osam stotina godina; i on rodi sinove i kćeri.“ Tako se Kain oženio jednom od svojih sestara ili možda rođakom, što je bilo u potpunom skladu s Božjom prvobitnom namerom za proširenje ljudske rase (Postanje 1:28).

¹² Očigledno postoje mnogi detalji ljudske istorije koji nisu zapisani kao deo Božanskog Zapisa. Ali, uključen je svaki potreban detalj, kako za one koji su ih prvi čitali tako i za nas danas, tako da nam nije teško ili nemoguće da to čitamo.

Da li treba da je razumeju samo naučnici?

13-15. (a) Zašto neki veruju da je Biblija preteška da je razumemo? (b) Kako znamo da je Bog nameravao da njegova Reč bude razumljiva?

¹³ Da li si se ikada pitao: „Zašto ima tako mnogo konfliktnih tumačenja Biblije?“ Kad čuju da religiozni autoriteti protivreče  jedni drugima, neki iskreni ljudi se zbune i obeshrabre. Zaključak do koga mnogi dolaze je taj da je Biblija nejasna i protivrečna. Kao rezultat, mnogi potpuno odbacuju Bibliju, verujući da je preteška za čitanje i razumevanje. Drugi, kad se suoče s tim velikim mnoštvom religioznog tumačenja, nisu spremni da preduzmu ozbiljno istraživanje Pisama. Neki kažu: „Učeni ljudi su godinama proučavali u religioznim bogoslovijama. Kako mogu imati bilo koji temelj za sumnju u ono što oni uče?“ Ali, da li Bog tako gleda na te stvari?

¹⁴ Kad je Bog naciji Izrael dao Zakon, on nije ukazao da im daje sistem obožavanja koji ne bi mogli razumeti, koji se morao prepustiti u ruke teoloških mudraca ili „naučnika“. Bog je preko Mojsija, u Deuteronomu 30:11, 14, objavio: ’Ova zapovest koju ti ja danas propisujem, niti je iznad snage tvoje, niti preko domašaja tvoga. Nego ti je ona sasvim blizu, u ustima tvojim i u srcu tvome, da je izvršiš.‘ Celoj naciji, ne samo vođama, bilo je rečeno: „Ove zapovesti koje ti ja danas dajem drži u srcu svome. Objasnićeš ih sinovima svojim, i govorićeš o njima kad sediš u kući svojoj i kad ideš putem, kad ležiš i ustaješ“ (Deuteronom 6:6, 7). Božje zapovesti, sve zapisane, bile su dovoljno jasne za celu naciju, kako za roditelje tako i za decu, da bi ih mogli slediti. c

¹⁵ Sve do Isaijinog vremena, religiozne vođe su navukle Božju osudu time što su prisvajale pravo da dodaju Božjim zakonima i da ih tumače. Prorok Isaija je pisao: „Kad se ovaj narod meni približuje on me ustima i usnama poštuje ali srce njegovo daleko je od mene, a strah kojim me se boji zapovest je samo ljudskoga predanja“ (Isaija 29:13). Njihovo obožavanje postalo je čovečja zapovest, ne Božja (Deuteronom 4:2). Protivrečne su bile te ’zapovesti ljudske‘, njihova vlastita tumačenja i objašnjenja. Božje reči nisu bile protivrečne. Isti je slučaj i danas.

Postoji li ikakav biblijski temelj za usmenu Toru?

16, 17. (a) Šta neki veruju s obzirom na usmeni zakon? (b) Na šta Biblija ukazuje s obzirom na usmeni zakon?

¹⁶ Neki veruju da je Mojsije pored „Pisane Tore“ primio „Usmenu Toru“. Prema tom verovanju, Bog je naredio da se određene zapovesti ne zapišu već da se prenose usmenim putem iz naraštaja u naraštaj, čime bi bile sačuvane samo usmenom tradicijom. (Vidi okvir, strana 10.) Međutim, biblijski izveštaj jasno pokazuje da Mojsiju nikad nije bilo zapoveđeno da prenese neki usmeni zakon. Izlazak 24:3, 4 nam govori: „Mojsije dođe i kaza narodu sve reči Gospodnje i sve zakone. I ceo narod odgovori u jedan glas: Činićemo sve što je Gospod kazao.“ Mojsije je tada ’napisao sve reči Gospodnje‘. Nadalje, u Izlasku 34:27 rečeno nam je: „Gospod reče Mojsiju: Napiši te reči, jer tim rečima zaključujem savez s tobom i s Izraelom“. Nepisani usmeni zakon nije imao mesta u savezu koji je Bog sklopio s Izraelom. (Vidi okvir, strana 8.) Nigde u  Bibliji ne spominje se postojanje nekog usmenog zakona. d Što je još važnije, učenja usmenog zakona protivreče Pismima, povećavajući pogrešan utisak da Biblija protivreči sama sebi. (Vidi okvir, strana 22.) Ali, za tu zabunu odgovoran je čovek, a ne Bog (Isaija 29:13). (Vidi okvire, strane 20, 21.)

¹⁷ Nasuprot protivrečnim tumačenjima čoveka, sama Biblija je jasna i pouzdana. Bog nam je u svojoj Reči obezbedio obilne dokaze da miroljubivi svet predviđen u Isaiji 2:2-4 nije samo san već predstojeća stvarnost. To će ostvariti niko drugi do sam Bog, Bog proročanstva, Bog Biblije.

[Fusnote]

[Pitanja za razmatranje]

[Okvir na stranama 4, 5]

EVOLUCIJA — ČINJENICA?

IZVEŠTAJ Postanja o stvaranju navodi da su sve žive stvari stvorene „po vrstama svojim“, ili temeljnim grupama (Postanje 1:12, 24, 25). Unapređujući svoju teoriju, mnogi evolucionisti rugaju se biblijskom izveštaju. Ali postoji li ikakav dokaz da se neka nova vrsta ikada pojavila zbog ukrštanja ili mutacija? e Od najranijih zapisa do danas, psi su još uvek psi, a mačke su i dalje mačke. Čak su i bubašvabe, nađene među najranijim fosilnim insektima, praktično identične današnjim.

Zaista, kakve su dokaze pružili naučni krugovi u više od stotinu godina intenzivnog istraživanja od Darvinovog Postanka vrsta? f Do kojih su zaključaka došli neki stručnjaci?

FOSILNI ZAPIS: Neki fosilno svedočanstvo nazivaju ’vrhovnim apelacionim sudom‘ zato što je to jedina autentična istorija života do koje nauka može da dođe. Šta ono pokazuje?

Profesor prirodne nauke Džon Mur (John Moore) izvestio je o rezultatima obimne studije koju je načinilo Geološko društvo Londona i Paleontološko udruženje Engleske. „Nekih 120 naučnika, svi specijalisti, pripremilo je 30 poglavlja u impresivnom delu od preko 800 strana da bi prikazali fosilni zapis biljaka i životinja... Svi glavni oblici ili vrste biljaka i životinja prikazani su kako imaju odvojenu i različitu istoriju od svih drugih oblika ili vrsta! Grupe i biljaka i životinja pojavljuju se iznenada u fosilnom zapisu... Nema traga zajedničkom pretku, još manje veze s bilo kojim reptilom, navodnim pretkom“ (Should Evolution Be Taught, 1970, strane 9, 14).

DA LI SU MUTACIJE MOGLE PROUZROKOVATI EVOLUCIJU? Zbog štetne prirode mutacija, Encyclopedia Americana priznaje: „Činjenica da je većina mutacija štetna za organizam teško se može dovesti u sklad s gledištem da je mutacija izvor sirovina za evoluciju. Zaista, mutacije prikazane u biološkim udžbenicima kolekcija su nakaza i monstruma, a mutacija izgleda da je uništavajući umesto izgrađujući proces“ (1977, tom 10, strana 742).

KAKO JE S ČOVEKOLIKIM MAJMUNOM? Science Digest je izjavio: „Vredna pažnje je činjenica da bi se svi fizički dokazi koje posedujemo za evoluciju čoveka mogli još uvek smestiti u samo jedan mrtvački kovčeg, i još bi ostalo mesta!... Današnji su se majmuni, na primer, izgleda pojavili niotkud. Nemaju svoje juče, bez fosilnog su traga. A i tačno poreklo savremenog čoveka — uspravnog, golog, s oruđem, velikim mozgom — jeste, ako želimo biti pošteni, jednako zagonetna stvar“ (maj 1982, strana 44).

TEORIJA U KRIZI: Zapazi sledeće komentare Majkla Dentona (Michael Denton), molekularnog biologa, kako su citirani iz njegove knjige Evolution: A Theory in Crisis:

„Nema sumnje da Darvin nije imao ni približno dovoljno dokaza da postavi svoju teoriju evolucije... Njegova opšta teorija, da je celi život na Zemlji postao i evoluirao postepenim uzastopnim akumulacijama slučajnih mutacija, još uvek je, kao što je bila u Darvinovo vreme, visoko spekulativna hipoteza, u potpunosti bez direktne činjenične podrške i veoma daleko od te očigledne aksiome u koju bi njeni najagresivniji zastupnici želeli da verujemo... Neko bi mogao očekivati da je teorija od tako velike važnosti, teorija koja je praktično promenila svet, nešto više od metafizike, nešto više od mita“ (izdanje 1986, strane 69, 77, 358).

[Fusnote]

[Okvir na 6. strani]

„U POČETKU STVORI BOG...“

„... NEBO I ZEMLJU“ (Postanje 1:1). Većina današnjih naučnika slaže se da je svemir imao početak. Astronom Robert Džestro (Robert Jastrow) pisao je: „Sada uviđamo kako nas astronomski dokazi dovode do biblijskog gledišta o poreklu sveta. Detalji se razlikuju, ali bitni elementi astronomskih i biblijskih izveštaja iz Postanja jednaki su: lanac događaja koji je doveo do čoveka započeo je iznenada i naglo u određenom vremenskom trenutku, u bljesku svetlosti i energije“ (God and the Astronomers, 1978, strana 14).

’.... ŽIVE ŽIVOTINJE‘ (Postanje 1:20). Fizičar H. S. Lipson (H. S. Lipson), svestan neslaganja u vezi sa spontanim poreklom života, rekao je: „Jedino prihvatljivo objašnjenje je stvaranje. Znam da je to za fizičare anatema, kao što je zaista i za mene, ali ne smemo da odbacimo neku teoriju koja nam se ne sviđa ako je eksperimentalni dokazi podupiru“ (Physics Bulletin, godina XXXI, 1980, strana 138).

Čak i ako su neslaganja protiv toga, zar se nije spontani nastanak života na neki način ipak mogao dogoditi? Fizičar i astronom Fred Hojl (Fred Hoyle) kaže: „Ne postoji nikakav trag objektivnog dokaza koji podupire hipotezu da je život počeo u organskoj supi ovde na Zemlji.“ On takođe navodi: „Dok biohemičari otkrivaju sve više i više o strahopoštovanja vrednoj složenosti života, očigledno je da su šanse u vezi s njegovim slučajnim nastankom tako sićušne da se mogu potpuno isključiti. Život nije mogao nastati slučajno.“ Hojl dodaje: „Biolozi se upuštaju u neosnovane fantazije da bi pobili ono što je potpuno očigledno, da se 200 000 lanaca aminokiselina, a time i život, nije pojavilo slučajno.“ U stvari, on pita: ’Kako je slučajno spajanje hemikalija u organskom mulju moglo proizvesti 2 000 enzima neophodnih za život?‘ On kaže da je ta mogućnost jedan na 10⁠^40 000, ili „isto kao i šansa da se neprekidno baci 50 000 šestica sa ispravnom kockom!“ (The Intelligent Universe, F. Hojl, 1983, strane 11, 12, 17, 23). On dodaje: „Kad čovek ne bi imao predrasude društvenog verovanja ili naučnog odgoja u vezi sa ubeđenjem u [spontani] postanak života na Zemlji, samo ovo jednostavno proračunavanje ukazivalo bi mu da ta zamisao uopšte ne dolazi u obzir“ (Evolution From Space, Fred Hojl i Čandra Vikramsinge (Chandra Wickramasinghe)).

 [Okvir na 7. strani]

BOG — ’ONAJ KOJI OTKRIVA TAJNE‘ KROZ PROROČANSTVO

KAD je govorio jednom drevnom kralju, prorok Danijel je rekao: „Ono što kralj ište to je tajna koju ni mudraci, ni zvezdari, ni vrači, ni gatari ne mogu kazati kralju. Ali ima na nebu Bog koji otkriva tajne“ (Danijel 2:27, 28). Postoje li dokazi da je Bog zaista Onaj koji otkriva tajne kroz proročanstvo? Slede neki primeri.

Pad Vavilona: „Ovako govori Gospod pomazaniku svome Kiru, koga za desnicu drži da obori pred njim narode i raspaše kraljeve, da se pred njim otvaraju vrata, da ne budu više zatvorena“ (Isaija 45:1, prorečeno oko 732. pre n. e.). (Vidi takođe Jeremija 50:35-38; 51:30-32, prorečeno pre 625. pre n. e.).

Ispunjenje — 539. pre n. e.: Istoričari Herodot i Ksenofon govore da je Kir Persijski skrenuo vode Eufrata, koje su tekle kroz centar Vavilona, i da je poslao svoje snage u rečno korito, uhvatio vavilonske stražare nespremne i zauzeo grad u jednoj noći. Čak i s tom strategijom, Kir ne bi mogao ući u grad da kapije na obalama Eufrata koje su vodile u grad nisu bile bezbrižno ostavljene otvorene. ’Vrata nisu bila zatvorena‘, baš kao što je proročanstvo predskazalo.

Sudbina Tira: „Ovako govori Gospod, Večni: Gle, gnevan sam na te, Tire! Podignuću na te velike narode kao što more velike valove podiže... Ja ću omesti prašinu njihovu i od njega ću goli kamen učiniti... i kamenje tvoje i drva tvoja i prah tvoj u vodu će se baciti“ (Ezekjel 26:3, 4, 12, prorečeno oko 613. pre n. e.).

Ispunjenje — 332. pre n. e.: Aleksandar Veliki izgradio je most od zemlje, ili nasip, od kopna do ostrvskog dela Tira (0,8 kilometara od obale) kako bi njegovi vojnici mogli marširati preko njega i napasti ostrvski grad. Američka enciklopedija izveštava: „Ruševinama kopnenog dela grada, koji je razorio, izgradio je veliki nasip godine 332. spojivši tako ostrvo s kopnom.“ Nakon relativno kratke opsade, ostrvski grad bio je uništen, a Ezekijelovo proročanstvo ispunilo se u svim svojim detaljima. Čak su i ’kamenje i drva i prah‘ starog Tira (kopnenog dela grada) bili ’bačeni u vodu‘.

Uništenje Jerusalima: „Tada Isaija reče Ezehiji: Slušaj reč Gospoda nad vojskama. Evo doći će vreme kad će se odneti u Babilon sve što ima u domu tvome, i što su sabrali oci tvoji do danas. Ništa neće ostati“ (Isaija 39:5, 6, prorečeno oko 732. pre n. e.; vidi takođe Isaija 24:1-3; 47:6).

Prorok Jeremija je objavio: „Evo ja ću... [dovesti Vavilonce] na tu zemlju i na stanovnike njene... Sva će ta zemlja biti pustoš i čudo, i ti će narodi služiti sedamdeset godina kralju Babilonskome“ (Jeremija 25:9, 11, prorečeno pre 625. pre n. e.).

Ispunjenje — 607. pre n. e. (586. pre n. e. prema većini svetovnih hronologija): Vavilon je uništio Jerusalim nakon opsade koja je trajala jednu i po godinu. Grad i hram bili su razoreni, a Jevreji odvedeni u Vavilon (2. Letopisa 36:6, 7, 12, 13, 17-21). Cela nacija ostala je u zarobljeništvu 70 godina, kao što je Jeremija prorekao. Njihovo čudesno oslobođenje godine 537. pre n. e. od strane Kira Velikog, koji je osvojio Vavilon, ispunilo je proročanstvo Isaije, koji ga je spomenuo po imenu (Isaija 44:24-28). Prorok Danijel je u zarobljeništvu u Vavilonu izračunao tačno vreme tog oslobođenja svog naroda, temeljeći svoj zaključak na Jeremijinom proročanstvu (Danijel 9:1, 2).

[Okvir na 8. strani]

GDE JE BIO USMENI ZAKON...

... kad je Mojsije celoj naciji Izrael ponovio sve Božje zapovesti? Nacija se tada složila da će izvršiti ono što je on ponovio, a Mojsije je zatim ’napisao sve reči Gospodnje‘ (Izlazak 24:3, 4, naglašeno od nas).

... kad je Jošua okupio naciju Izrael nakon ulaska u Obećanu zemlju i pročitao im još jednom sve reči za koje su se složili da će ih izvršiti? „Ne bi ni jedne reči od svega što je Mojsije napisao, koju Jošua ne pročita pred celim zborom Izraelovim“ (Jošua 8:35, naglašeno od nas).

... kad je u vreme kralja Josije pronađena izgubljena ’knjiga Mojsijevog zakona‘ dok se renovirao hram? Kad je čuo sadržaj koji mu je pročitan, Josija je razderao svoju odeću u tuzi, svestan da Zakon generacijama nije izvršavan u skladu s onim što je bilo napisano. Tada je načinio pripreme da se proslavi praznik Pashe, koji se nije ispravno slavio tokom celog perioda kraljeva i sudija pre njega. Gde je bio ’verno preneseni‘ usmeni zakon u tim stotinama godina? Da je postojao, takve informacije se nikad ne bi zaboravile. Samo je tačno sačuvan pismeni zapis omogućio toj naciji da se vrati ispravnom vršenju Božje volje (2. Kraljevima 22:8–23:25).

... kad je prorok Jeremija objavio: „Jer od malog pa do velikoga svi se na lakomstvo daše, i prorok i sveštenik svi su varalice“? (Jeremija 6:13). Kroz veći deo istorije nacije Izrael, takvo je bilo duhovno stanje nacionalnih vođa, posebno sveštenika, koji su bili odgovorni da poučavaju Zakonu (Malahija 2:7, 8). Pisani zapisi govore sami za sebe, ali da li se za verno sačuvanje neke usmene tradicije moglo osloniti na ljude koji su bili tako neverni?

... Tokom više od hiljadu godina zapisivanja Hebrejskih pisama? Od Mojsija do Malahije, nigde se ne spominje postojanje takvog usmenog zakona. Tek stotinama godina kasnije, u periodu rabina, kad su se sukobljavajuće religiozne sekte borile za kontrolu i autoritet nad jevrejskom nacijom, nalazimo da se spominje taj koncept. Zar te stotine godina tišine u vezi s tom temom i svedočanstvo nadahnutog Pisma ne negiraju tvrdnju da je ikada postojao takav nadahnuti usmeni zakon?

[Okvir/Slika na 9. strani]

SVICI S MRTVOG MORA

Datirani pre naše ere, oni otkrivaju tačnost prenošenja biblijskog teksta kroz vekove. Oni takođe potvrđuju da su proročanstva zapisana pre svog ispunjenja

 [Okvir na 10. strani]

DA LI TORA IMA „SEDAMDESET LICA“?

DANAS u Izraelu nije neuobičajeno čuti da ljudi citiraju dobro poznati jevrejski izraz — „Tora ima sedamdeset lica“ — što pokazuje da veruju kako se Pisma mogu tumačiti na mnogo različitih, čak protivrečnih, načina. To se smatra tačnim kako s obzirom na pisani Zakon tako i s obzirom na takozvani usmeni zakon. The Encyclopedia of Judaism komentariše: „Usmeni Zakon nije definitivan kodeks; on uključuje mnoga različita i čak konfliktna mišljenja. S obzirom na njih mudraci su rekli: ’Sve su to reči živog Boga.‘“ Međutim, da li je razumno verovati da bi Bog nadahnuo konfliktna i podeljena mišljenja? Kako je došlo do prihvatanja tih protivrečja?

Kroz celi period u kom su zapisivana Hebrejska pisma (oko 1513. do oko 443. pre n. e.), Božji imenovani predstavnici razjašnjavali su sporne stvari, s tim da ih je veoma često podupirao sam Bog ispoljavanjem božanske moći ili ispunjavanjem proročanstava koja im je dao da ih izgovore (Izlazak 28:30; Brojevi 16:1-50; 27:18-21; Deuteronom 18:20-22). Ako je neko u to vreme naučavao protivrečna objašnjenja i tumačenja, na njega se gledalo, ne kao na naučnika, već kao na otpadnika. Bog je upozorio celu naciju: „Držaćete i izvršićete sve ono što sam vam zapovedio: Nećete tome ništa dodavati ni od toga oduzimati“ (Deuteronom 12:32).

Međutim, s vremenom je u razmišljanju nacije Izrael došlo do temeljne promene. Fariseji, koji su postali istaknuti u judaizmu tokom prvog veka n. e., založili su se za učenje „Usmene Tore“, koje su razvili dva veka ranije. Oni su naučavali da je Bog, osim što je naciji Izrael kod planine Sinaj dao pisani Zakon, takođe u isto vreme preneo usmeni zakon. Prema tom verovanju, taj nadahnuti usmeni zakon tumačio je i razjašnjavao detalje pisanog Zakona, detalje koje je Bog namerno rekao Mojsiju da ih ne zapiše. Usmeni zakon se nije smeo zapisivati, već je trebalo da se prenosi samo usmenom reči, od učitelja na učenika, iz generacije u generaciju. Tako je on dao poseban autoritet farisejima, koji su sebe smatrali čuvarima te usmene tradicije. g

Nakon uništenja drugog hrama godine 70 n. e., farisejsko gledište je preovladalo, a judaizam je postao oblik religije kojom su dominirali rabini, nešto čega ranije nije bilo. h S novim istaknutim položajem koji je dat rabinima umesto sveštenicima ili prorocima, usmeni zakon je postao nova centralna tema judaizma. Kao što The Encyclopedia of Judaism navodi: „Usmena Tora počela se smatrati važnijom od Pisane Tore pošto je objašnjenje i razumevanje ove druge zavisilo od prve“ (1989, strana 710).

Kako su rabini sticali ugled i kako su se tradicije umnožavale, ukinuta je zabrana zapisivanja tog usmenog zakona. U drugoj polovini drugog i na početku trećeg veka naše ere, Juda Hanasi (135-219. n. e.) sistematski je zapisao te rabinske usmene tradicije u delu nazvanom Mišna. Dodaci načinjeni kasnije nazvani su Tosefta. Rabini su, opet, uvideli potrebu da daju komentare na Mišnu, a ta tumačenja usmene tradicije postala su temelj za obimnu kolekciju knjiga nazvanu Gemara (sastavljenu od trećeg do petog veka n. e.). Ta dela su zajedno postala poznata kao Talmud. Komentari o svim tim rabinskim mišljenjima nastavljaju se do našeg vremena. Pošto je nemoguće uskladiti sva ta gledišta koja se veoma razlikuju, zar iznenađuje što su mnogi spremni da vide „sedamdeset lica Tore“?

[Fusnote]