Upoznati pravog Boga — šta to znači?

1, 2. Prema Isaiji 2:3, koji je poziv upućen u poslednjim danima, i kome?

 ISAIJINO uzbudljivo proročanstvo o poslednjim danima sadrži poziv koji treba da interesuje ljude iz svih nacija. Taj poziv je da se lično upozna pravi Bog: „Ići će tu mnogi narodi i kazaće: Dođite da se popnemo na goru Gospodnju, idimo u dom Boga Jakovljeva, da nas svojim putevima uči, da hodimo stazama njegovim“ a (Isaija 2:3).

² Ovo proročanstvo pokazuje da će u poslednjim danima ljudi iz mnogih nacija širom sveta biti vođeni ka zajedničkom izvoru pouke kako bi im se pomoglo da upoznaju pravog Boga. Koje će istine učiti koje služe da ih ujedine u vezu pravog mira?

3. Kako se jedno važno obeležje Biblije skoro izgubilo kao posledica tradicije?

³ Jedno izvanredno obeležje Biblije, skoro izgubljeno kao rezultat tradicije, jeste uspostavljanje odnosa s Bogom, našim nebeskim Ocem i Stvoriteljem, na najličnijem temelju, obraćajući mu se njegovim imenom. Koja osoba koja ima dragog i voljenog prijatelja odbija da koristi njegovo ime ili ga čak ni ne spominje kad je zapitana o tome? Obično se samo neprijatelj tako prezire da mu osoba ne iskazuje čast ni samim spominjanjem njegovog imena. Poseban odnos koji je postojao između drevnog Izraela i njegovog Boga — pomoću koga su ga znali po njegovom imenu — divno je izrazio drevni psalmista: „Kad postavi u me ljubav svoju izbaviću ga, uzvisiću ga; jer ime moje zna“ (Psalam 91:14).

Da li treba da koristimo božansko ime?

4, 5. Koje je značenje Božjeg imena?

⁴ S biblijskog gledišta, ime pravog Boga nikad nije bilo dovedeno u sumnju. Kad je Bog govorio Mojsiju, objasnivši mu da će ga upotrebiti da naciju Izrael izvede iz egipatskog ropstva, Mojsije je postavio logično pitanje: „Ići ću dakle sinovima Izraelovim i reći ću im: Bog otaca vaših posla me k vama. Ali ako me pitaju koje je ime njegovo, šta ću im odgovoriti?“ Bog je odgovorio: „Ovako kaži sinovima Izraelovim: Gospod [hebrejski יהוה = YHWH = Jahve ili, od 13. veka n. e., Jehova], Bog otaca vaših, Bog Abrahamov, Bog Isakov i Bog Jakovljev posla me k vama. To je moje ime u večnosti, to je moje ime od kolena na koleno“ (Izlazak 3:13, 15, naglašeno od nas).

⁵ To ime puno je značenja za onoga ko govori hebrejski jezik. Ono dolazi od osnovnog hebrejskog korena הוה, hwh, što znači „postati“. Međutim, to ime se nalazi u uzročnom obliku, Hiphʽíl, prema hebrejskoj gramatici. Prema tome, njegov osnovni smisao ne odnosi se na Božje večno postojanje, već na njegovo prouzrokovanje da stvari postanu ili nastanu. To je na jedinstven način posebno tačno s obzirom na njegove namere. Kad je nameravao da oslobodi svoju izabranu naciju iz egipatskog ropstva, on je prouzrokovao da to i bude. Nikakva sila nije se mogla isprečiti njegovoj određenoj volji. Jehova je Bog koji prouzrokuje da se njegove namere ispune. Time prouzrokuje da on sam postane Izvršilac svojih obećanja. To je takođe bilo tačno s obzirom na njegovu nameru da oslobodi svoju naciju iz vavilonskog zatočeništva. Isto je tačno i s obzirom na njegovu nameru da ostvari rajske uslove na Zemlji. Njegovo samo ime daje smisao i garanciju tim obećanjima (Isaija 41:21-24; 43:10-13; 46:9, 10).

6-9. (a) Kako znamo da Bog ne zabranjuje upotrebu svog imena? (b) Kako i kada je zabrana upotrebe Božjeg imena postala deo judaizma?

 ⁶ Ali, zar Deset zapovesti ne zabranjuju izgovaranje Božjeg imena? Nikako! Iako su mnogi na taj način protumačili treću zapovest, zapazi koji komentar iznosi Encyclopaedia Judaica: „Izbegavanje izgovaranja imena YHWH... prouzrokovano je pogrešnim razumevanjem da treća zapovest (Izl. 20:7; Deut. 5:11) znači ’Ti ne smeš uzimati ime YHWH svog Boga uzalud‘, dok to u stvari znači ’Ne smeš se lažno zaklinjati imenom YHWH svog Boga.‘“⁠⁵ Zapazi da taj tekst ne zabranjuje ’uzimanje‘ ili izgovaranje Božjeg imena. Međutim, čak i ako je to značilo uzimanje Božjeg imena „uzalud“, zapazi šta Hebrejski leksikon od Kelera (Koehler) i Baumgartnera (Baumgartner) navodi s obzirom na hebrejski izraz preveden sa „uzalud“ [hebr. lashshawʹ]: „izgovoriti ime bez razloga... zloupotrebiti ime.“⁠⁶ Prema tome, ta zapovest ne zabranjuje upotrebu Božjeg imena već, umesto toga, njegovu zloupotrebu.

⁷ Ali, šta reći o argumentu da je Božje ime „presveto da bi se izgovorilo“? Pa, zar ne zvuči razumno da Bog, kad bi smatrao da je njegovo ime presveto da bi ga ljudi izgovarali, ne bi ga uopšte ni otkrio? Sama činjenica da se u izvornom tekstu Hebrejskih pisama Božje ime pojavljuje više od 6 800 puta pokazuje da on želi da ga ljudi znaju i da koriste njegovo ime. Daleko od ograničavanja upotrebe svog imena da spreči nepoštovanje, Bog je stalno ohrabrivao i čak zapovedao svom narodu da koristi njegovo ime i da ga obznanjuje. Činjenje toga bilo je dokaz njihovog bliskog odnosa s njim, kao i njihove ljubavi prema njemu (Psalam 91:14). Prorok Isaija jasno je pokazao koja je Božja volja u toj stvari kad je naveo: „Hvalite Gospoda [hebrejski יהוה = YHWH = Jehova], glasite ime njegovo, javljajte po narodima dela njegova, spomenite veličinu imena njegova!“ (Isaija 12:4). (Vidi takođe Mihej 4:5; Malahija 3:16; Psalam 79:6; 105:1; Poslovice 18:10.)

⁸ Da Jehova nije želeo da ljudi izgovaraju njegovo ime, on bi to mogao da otvoreno zabrani. Međutim, Biblija nigde ne zabranjuje ispravnu upotrebu ili izgovaranje njegovog imena. Verni muževi biblijskog vremena slobodno su koristili njegovo ime (Postanje 12:8; Rut 2:4; 4:11, 14). U stvari, Bog je više puta osuđivao one koji su prouzrokovali da njegov narod zaboravi njegovo sveto ime (Jeremija 23:26, 27; Psalam 44:21, 22 [44:20, 21, DK]).

⁹ Ali, kako je ta zabrana postala deo jevrejske misli, pošto ona tako jasno nije bila deo Biblije? Komentari od dr A. Kohana (A. Cohen), rabina i autora knjige Everyman’s Talmud, pokazuju da se ta tradicija učvrstila postepeno kroz period od mnogo vekova. Dr Kohan piše: „U biblijskom periodu izgleda da nije bilo nikakve skrupule protiv njegove upotrebe u svakodnevnom govoru. Dodavanje Jah ili Jahu ličnim imenima, koje se nastavilo među Jevrejima čak i nakon vavilonskog izgnanstva, pokazatelj je da nije postojala nikakva zabrana protiv upotrebe tog  Imena od četiri slova. Ali, u ranom rabinskom periodu izgovaranje Imena bilo je ograničeno na službu u hramu.“ S obzirom na daljnji razvoj događaja u tom periodu, on primećuje: „Umesto JHVH, Ime se izgovaralo Adonaj (moj Gospod) u službi u sinagogi; ali postoji tradicija da se izvorni izgovor periodično prenosio preko Mudraca na njihove učenike — jednom ili dvaput svakih sedam godina (Kidušin 71a). Čak i ta praksa prestala je nakon nekog vremena, a način izgovora Imena više nije sa sigurnošću poznat.“⁠⁷ To je bila posledica ’zapovesti ljudske‘ (Isaija 29:13; Deuteronom 4:2; vidi stranu 9, odlomci 15, 16).

Zahtevi za one koji nose Ime

10-14. (a) Šta Bog zahteva od onih koji nose njegovo ime? (b) Koji se oblici čistoće zahtevaju od onih koji žele da ugode Bogu? (v) Koji je strani paganski uticaj ostavio duboki trag u judaizmu?

¹⁰ Očigledno je da sâmo poznavanje ili čak korišćenje Božjeg imena nije dovoljno da osoba ugodi Bogu. Nošenje Božjeg imena u svojstvu jednog od njegovih pravih obožavalaca jedinstvena je prednost, kao što je objavio prorok Jeremija: ’Reči tvoje radost behu i veselje srcu mome, jer je ime tvoje na mene prizvano‘ (Jeremija 15:16). Ali, ta veličanstvena prednost donosi sa sobom značajnu odgovornost. Jehova je nedvosmisleno izjavio kraljevima neznabožačkih nacija: „Jer evo ja počinjem puštati zlo na grad nad kojim ime moje se priziva“ (Jeremija 25:29). Kad je Jehova oslobodio naciju Izrael iz 70-godišnjeg zarobljeništva u Vavilonu, on je već upozorio svoj narod preko proroka Isaije: „Idite, idite, iziđite odatle! Ne dotičite se ničega nečista! Iziđite, očistite se vi koji sudove Gospodnje [יהוה] nosite“ (Isaija 52:11). Šta bi danas bilo uključeno u održavanje čistoće pravih obožavalaca, nosilaca imena najsvetijeg Boga, Jehove?

¹¹ Osoba koja želi da ugodi Bogu u svom obožavanju sigurno treba da ostane čista u ponašanju, posebno s obzirom na moralna merila koja postavlja sam Bog. Za razliku od popustljivih merila današnjeg društva, Pisma ne ostavljaju mesta sumnji ili interpretaciji kad izražavaju Božju osudu nad laganjem, krađom, bludom, preljubom, homoseksualnošću, ubistvom i svakim oblikom prevare (Izlazak 20:12-16; 23:1, 2; Levitik 5:1; 19:35, 36; 20:13). Pisma osuđuju ne samo neispravan postupak već i neispravno razmišljanje koje vodi do neispravnog ponašanja (Izlazak 20:17; Levitik 19:17; Psalam 14:1-5; Job 31:1, 9).

¹² Pored moralne čistoće, od onih koji nose Jehovino ime sigurno se zahteva i religiozna čistoća. Jehova je više puta upozoravao drevnu naciju Izrael da ne padne pod uticaj religioznog razmišljanja, postupaka i običaja okolnih nacija koje su obožavale druge bogove. U stvari, samo su pod tim uslovom — da ne oponašaju lažno obožavanje tih nacija — mogli ostati u Obećanoj zemlji (Levitik 18:24-30; Deuteronom 12:29-31). Nije samo idolopoklonstvo bilo jasno zabranjeno, već su bili zabranjeni i svi oblici praznovernih  postupaka i verovanja, kao što su astrologija, spiritizam, proricanje budućnosti, magija i molitve mrtvima ili traženje odgovora od njih (Izlazak 20:3-5; 22:18; Levitik 20:27; Deuteronom 18:9-13; Isaija 8:19, 20; 47:13; Jeremija 10:2).

¹³ Tesno povezano s religioznom čistoćom je pitanje doktrinalne čistoće. Upozorenje da ne oponašaju moral i obožavanje nacija oko sebe odnosilo se ne samo na vreme kad je nacija Izrael osvajala zemlju od Kanaanaca. Jehova je svom narodu otkrio religioznu istinu. Samo su oni obožavali pravog Boga, Jehovu (Izlazak 19:5, 6; Deuteronom 4:32-37; Psalam 147:19, 20). Samo su oni lično poznavali tog Boga i, pošto su bili njegovi svedoci, bili su u položaju da druge poučavaju o njemu (Isaija 43:9-12; Psalam 105:1). Nasuprot tome, religiozni običaji i postupci drugih nacija odražavali su temeljni nedostatak spoznanja o Bogu (Isaija 60:2).

¹⁴ Uprkos svom dobrom početku, nacija Izrael je uvek iznova bila namamljivana tuđim religioznim idejama (Sudije 2:11-13; 1. Kraljevima 18:21; Jeremija 2:11-13; Ezekjel 8:14-18). Iako su kanaanska i vavilonska kultura ostavile svoj trag, daleko najveći izazov s kojim se suočio judaizam došao je tokom perioda helenizacije od strane Grčkog carstva. b Sumirajući taj dugi period grčkog kulturnog uticaja, koji se protezao od četvrtog veka pre n. e. do duboko u rana stoleća  naše ere, jevrejski autor Maks Dimont (Max Dimont) je primetio: „Obogaćeni platonskom idejom, aristotelovskom logikom i euklidskom naukom, jevrejski izučavaoci pristupili su Tori s novim sredstvima... Jevrejskom otkrivenju počeli su dodavati grčko razmišljanje.“

Da li čovek ima besmrtnu dušu?

15-17. (a) Šta Biblija naučava o smrti i duši? (Vidi okvir, strana 22.) (b) Koju nadu sadrži Biblija za one koji su umrli?

¹⁵ Da li je na doktrine i religiozna verovanja judaizma izvršen uticaj u tom periodu? Encyclopaedia Judaica otvoreno priznaje: „Verovatno je pod grčkim uticajem u judaizam ušla doktrina o besmrtnosti ljudske duše.“⁠⁸ Hebrejska pisma jednostavno i jasno naučavaju da je Bog prvobitno nameravao da ljudi žive večno u savršenom zdravlju na Zemlji. (Vidi strane 11 i 12, odlomci 2 do 4.) U 1. Mojsijevoj 2:7 čitamo: „Stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa“ (DK). Zapazi da ovaj citat ne navodi da je čoveku data duša, već da je on, umesto toga, postao duša. Zato što se neposlušno pobunio protiv Boga, prvi čovek Adam, osuđen je na smrt. Prema tome, Adam je, kao ljudska duša, umro. Nijedan njegov deo nije nastavio da živi u nekom drugom području. Dakle, koncept o besmrtnoj duši nije biblijsko učenje. c Biblija jasno kaže: „Duša koja zgreši ona će umreti“ (Ezekjel 18:4).

¹⁶ Ono što Pisma otkrivaju o stanju mrtvih u skladu je s biblijskim učenjem da duša umire. U 9. poglavlju Propovednika, stihovi 5 i 10, čitamo: „Jer živi znaju da će umreti, ali mrtvi ništa ne znaju... nema ni dela ni misli, ni znanja, ni mudrosti u predelu smrt[i]t [opštem grobu čovečanstva] u koji ideš.“ (Uporedi Psalam 146:3, 4.) Smrt je data kao kazna od Boga (Postanje 2:17). Ona je suprotnost životu, a ne još jedan oblik života. Pošto je to istina, ne treba da budemo iznenađeni da otkrijemo kako Pisma nigde ne govore o gorućoj kazni paklene vatre (geh hinnóm). I to je koncept koji je usvojen iz grčke filozofije i paganske doktrine. S obzirom na jevrejsko mistično verovanje u reinkarnaciju, The New Standard Jewish Encyclopedia navodi: „Izgleda da ta ideja ima koren u Indiji... Ona se u Kabali [mističnoj knjizi judaizma] najpre pojavljuje u knjizi Bahir, a zatim, od Zohara na dalje, obično je prihvataju mistici i igra važnu ulogu u hasidskom verovanju i literaturi.“⁠⁹

¹⁷ Pošto je smrt suprotnost životu i duša ne živi u nekom drugom području, kakva nada postoji za one koji su umrli? Božja reč jasno uči da će, nakon obnavljanja rajskih uslova za čovečanstvo na Zemlji preko intervencije Mesijanskog Kralja imenovanog od Boga, većina mrtvih biti vraćena u život. Na to biblijsko učenje često se ukazuje kao na ’uskrsenje mrtvih‘. Uskrsnuli će uključivati ne samo one koji su verno služili Bogu, već i mnoge milione, čak milijarde, onih koji nisu dobili potpunu priliku da uče o njemu i služe mu u istini (Danijel 12:2, 13; Isaija 26:19; Job 14:14, 15).

18, 19. Zašto osoba treba da upozna pravog Boga, i kako to može učiniti?

 ¹⁸ Zar ova biblijska nada uskrsenja u savršeni život na Zemlji nije snažna motivacija za ljude iz svih nacija da traže pravog Boga i upoznaju ga? Ali, gde se nalazi pravi izvor uputstava od Jehove za ove poslednje dane, kako je spomenuto u Isaiji 2:2, 3? Ko ljude može poučiti Jehovinim putevima, da bi mogli ’hoditi stazama njegovim‘? Da li Judaizam ili hrišćanstvo može pružiti takvo vođstvo u svetlu biblijskih informacija razmotrenih do sada?

¹⁹ Prema proročanstvu, postojaće grupa ljudi koja nosi Jehovino ime u čistoći, koja će zaista služiti i kao njegovi Svedoci i kao izvor duhovnog svetla za nacije (Isaija 60:2, 3).

[Fusnote]

[Pitanja za razmatranje]

[Okvir na stranama 20, 21]

BOŽJE IME U BIBLIJI — ŠTA JE BOG REKAO

„Još reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izraelovim: Gospod [hebrejski יהוה = YHWH = Jehova], Bog otaca vaših... posla me k vama. To je moje ime u večnosti, to je moje ime od kolena na koleno“ (Izlazak 3:15, naglašeno od nas).

„Boaz dođe iz Betlehema, i on reče žeteocima: Gospod [יהוה] s vama! Oni mu odgovoriše: Blagoslovio te Gospod! [יהוה]“ (Rut 2:4).

„Hvalite Gospoda [יהוה], glasite ime njegovo, javljajte po narodima dela njegova, spomenite veličinu imena njegova!“ d (Isaija 12:4, naglašeno od nas; Psalam 105:1).

’Tada ću ja narodima čista usta dati da svi ime Gospodnje [יהוה] prizivlju, i da mu svi složno služe‘ (Sofonija 3:9, naglašeno od nas).

„Izlij gnev svoj na narode koji ne znaju za te i na kraljevstva koja ime tvoje ne prizivlju!“ (Psalam 79:6, naglašeno od nas).

BOŽJE IME U TALMUDU — ŠTA SU LJUDI REKLI

„Bilo je naređeno da čovek treba da pozdravi svoje prijatelje spominjući Ime“ (B’rahot 9:5).

„Tako je on [Prvosveštenik na Dan pokajanja] rekao: O JHVH, Tvoj narod, kuća Izraela, počinio je nepravdu, prestupio je, zgrešio je pred tobom. Preklinjem te Imenom JHVH... I kad su sveštenici i narod koji je stajao u dvorištu čuli slavno i poštovano Ime slobodno objavljeno sa usta Prvosveštenika, u svetosti i čistoći, kleknuli su i poklonili se, padajući na svoja lica i uzvikujući: Blagoslovljeno da je Njegovo slavno, suvereno Ime za svu večnost“ (Joma 6:2).

„U Svetilištu je Ime izgovarano onako kako je napisano; ali iza njegovih granica upotrebljavano je zameničko Ime“ (Sota 7:6).

„U početku je Prvosveštenik često objavljivao Ime naglas; ali kad su se umnožili raspusni ljudi, objavljivao ga je prigušenim tonom“ (Jerusalimski Talmud, Joma 40d).

„[Među onima koji su isključeni iz sveta koji će doći nalazi se] onaj koji izgovara Ime prema njegovim slovima“ (Sanhedrin 10:1).

„Ko god otvoreno izgovara Ime kriv je za smrtni prekršaj (Pesikta 148a).

[Fusnota]

[Okvir na 22. strani]

SMRT I DUŠA — ŠTA JE TO?

ŠTA KAŽU PISMA:

„A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa [néphesh]“ (1. Mojsijeva 2:7, naglašeno od nas). Zapazi da čoveku nije data duša, već da je on postao duša.

’Ali s drveta poznanja dobra i zla ne jedi, jer u koji dan okusiš s njega umrećeš‘ (Postanje 2:17). Zapazi da je smrt spomenuta prvom čoveku, Adamu, samo kao kazna za neposlušnost.

’Sa znojem lica svoga naješćeš se hleba, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si ti prah i u prah ćeš se vratiti‘ (Postanje 3:19).

„U gradovima ovijeh naroda... ne ostavih u životu nijedne duše [neshamáh] žive“ (5. Mojsijeva 20:16, DK).

„I uzeše ga i isjekoše oštrijem mačem... sve duše [néphesh] što bijahu u njima... zatr ga sa svijem dušama [néphesh] što bijahu u njemu“ (Isus Navin 10:37, DK).

„Oni udariše oštricom mača, i istrebiše sve one koji se u njemu nađoše; ne osta ništa od onoga što disaše [neshamáh]“ (Jošua 11:11).

„Gle, sve su duše moje kako duša očina tako i duša sinovlja moja je; duša [néphesh] koja zgreši ona će umreti“ (Ezekjel 18:4, naglašeno od nas.).

„Živi znaju da će umreti, a mrtvi ništa ne znaju... Nema ni dela ni misli, ni znanja ni mudrosti u predelu smrt[i]t [opštem grobu čovečanstva] u koji ideš“ (Propovednik 9:5, 10).

ŠTA SU REKLI RABINI:

„U sedmom nebu, Araboth, čuvaju se duhovi i duše koje tek treba da budu stvorene“ (Hagiga 12b, Talmud).

„Uoči Sabata čovek je dobijao dodatnu dušu, koja je oduzimana od njega na kraju Sabata“ (Taanit 27b, Talmud).

„[Nakon smrti] telo nastavlja postojati 12 punih meseci a duša uzlazi i silazi“ (Šabat 152b, Talmud).

„Crvi su jednako bolni za mrtvoga kao što je igla u telu živoga“ (Šabat 13b, Talmud).

„Ako se u ovom svetu neka izjava iznese u ime neke osobe nakon njene smrti njene usne se pokreću u grobu“ (Sanhedrin 90b, Talmud).

„Judaizam je ’religija koja osigurava besmrtnost duše nakon smrti tela‘“ (Kuzari 1:103, Juda Halevi, rabin iz 12. veka).

[Slika na 23. strani]

Ovaj drevni pod sinagoge u Tiberiji, Izrael, samo je jedan primer toga do koje mere su grčka misao i kultura uticali na judaizam. Zapazi znakove zodijaka sa svojim imenima ispisanim na hebrejskom. Figura u centru predstavlja boga-sunca Heliosa