Da li je to jasna biblijska nauka?

AKO je nauka o Trojstvu istinita, onda bi trebala da bude jasno i dosledno objašnjena u Bibliji. Zašto? Jer se, kako to posvedočuju apostoli, Bog otkrio čovečanstvu u Bibliji. A budući da moramo poznavati Boga da bismo ga obožavali na njemu dopadljiv način, Biblija bi nam morala jasno reći ko je on.

Za vernike prvog veka Sveto pismo je bilo verodostojno Božje otkrivenje. Ono je bilo temelj njihova verovanja, najviši autoritet. Kad je, na primer, apostol Pavle propovedao ljudima u gradu Veriji, „oni primiše riječ sa svijem srcem, i svaki dan istraživahu po pismu je li to tako“ (Dela apostolska 17:10, 11).

Šta su istaknuti Božji ljudi onog vremena smatrali svojim autoritetom? Dela apostolska 17:2, 3 (NS) nam to kažu: „Tako je Pavle po svom običaju. . . raspravljao s njima na temelju Pisma, tumačeći i navodima [iz Pisma] dokazujući.“

Sam Isus je prednjačio dobrim primerom, koristeći Pismo kao temelj svog naučavanja. Uvek iznova je govorio: „Stoji napisano.“ On im i „kazivaše što je za njega u svemu pismu“ (Matej 4:4, 7; Luka 24:27).

Dakle, Isusu, Pavlu i vernicima prvog veka Pismo je služilo kao temelj njihovog naučavanja. Oni su znali da je „sve. . . Pismo od Boga nadahnuto i korisno za poučavanje, za ukoravanje, za ispravno postavljanje stvari, za odgajanje u pravednosti, da bi čovek Božji bio posve sposoban, potpuno opremljen za svako dobro delo“ (2. Timoteju 3:16, 17, NS; vidi i 1. Korinćanima 4:6; 1. Solunjanima 2:13; 2. Petrova 1:20, 21).

Budući je Biblija u stanju da ’ispravno postavlja stvari’, trebalo bi da sadrži jasno razjašnjenje o tako osnovnoj nauci kakvom se smatra nauka o Trojstvu. No, da li teolozi i istoričari kažu da je to jasna biblijska nauka?

„Trojstvo“ u Bibliji?

U JEDNOM protestantskom delu stoji: „Reč Trojstvo ne može se naći u Bibliji. . . Do 4. veka to nije bila službena nauka crkvene teologije“ (The Illustrated Bible Dictionary). A jedan katolički autoritet kaže da se kod Trojstva ne radi „direktno i neposredno o Reči Božjoj“ (New Catholic Encyclopedia).

I The Catholic Encyclopedia komentira: „U Pismu nema niti jednog izraza koji bi označavao tri božanske osobe zajedno. Reč τρίας [triʹas] (odgovarajuća latinska reč je trinitas) nalazimo prvi put kod Teofila Antiohijskog, oko godine 180. n. e. . . . Ubrzo nakon toga pojavljuje se u svom latinskom obliku trinitas kod Tertulijana.“

Međutim, to samo po sebi još nije dokaz da je Tertulijan naučavao Trojstvo. Katoličko delo Trinitas — A Theological Encyclopedia of the Holy Trinity (Teološka enciklopedija Svetog Trojstva), na primer, piše da su neki kasnije upotrebljavali neke Tertulijanove reči za opisivanje Trojstva. Ali, onda se čitaoca upozorava ovako: „No, to ne bi trebao biti povod za  brzoplete zaključke, jer on ne primenjuje te reči na trinitarijansku teologiju.“

Svedočanstvo Hebrejskih spisa

AKO već reč „Trojstvo“ ne nalazimo u Bibliji, može li se onda u njoj bar naći ideja o Trojstvu? Šta, na primer, otkrivaju Hebrejski spisi („Stari zavet“)?

The Encyclopedia of Religion (Enciklopedija religije) priznaje: „Današnji teolozi se slažu u tome da se nauka o Trojstvu ne može naći u hebrejskoj Bibliji.“ A New Catholic Encyclopedia takođe kaže: „Nauka o Svetom Trojstvu ne naučava se u S[tarom] Z[avetu].“

I jezuit Edmund Fortman u svojoj knjizi The Triune God (Trojedni Bog) priznaje: „Stari zavet. . . niti jasno kaže niti sadrži potreban zaključak da postoji trojedan Bog koji je Otac, Sin i Sveti Duh. . . Ništa ne ukazuje na to da je bilo koji biblijski pisac čak samo naslućivao [Trojstvo] u Bogu. . . Ko u [„Starom zavetu“] vidi sugestije i nagoveštaje ili ’maglovite naznake’ o trojednoj osobi ide iznad reči i namere biblijskih pisaca.“ (Naglašeno od nas.)

Istraživanje Hebrejskih spisa potvrđuje ove komentare. U prvih 39 knjiga Biblije, koje tvore pravi kanon nadahnutih Hebrejskih spisa, ne naučava se Trojstvo.

Svedočanstvo Grčkih spisa

GOVORE li onda bar Hrišćanski grčki spisi („Novi zavet“) jasno o nekom Trojstvu?

The Encyclopedia of Religion kaže: „Teolozi su jedinstveni u tome da ni Novi zavet ne sadrži jasnu nauku o Trojstvu.“

Jezuit Fortman piše: „Pisci Novog zaveta. . . ne govore nam ništa o nekoj formalnoj ili formuliranoj nauci o Trojstvu, o jasnoj nauci da su u jednom Bogu tri jednake božanske osobe. . . Nigde ne nalazimo neku trinitarijansku nauku o tri raspoznatljive osobe božanskog života i delovanja u jednom Božanstvu.“

The New Encyclopædia Britannica primećuje: „Ni reč Trojstvo ni nauka kao takva ne može se naći u Novom zavetu.“

Bernhard Loz u svojoj knjizi A Short History of Christian Doctrine (Kratka povest hrišćanske doktrine) kaže: „Što se tiče Novog zaveta, ne može se u njemu naići na nauku o Trojstvu.“

The New International Dictionary of New Testament Theology (Teološki leksikon pojmova Novog zaveta) kaže slično: „N[ovi] Z[avet] ne sadrži razvijenu nauku o Trojstvu. A protestantski teolog Karl Bart piše: ’U Bibliji nedostaje izričita izjava da su Otac, Sin i Sveti Duh iste prirode.’“

E. Vošburn, profesor na univerzitetu Jeil, potvrđuje to rečima: „Isusu i Pavlu nauka o trojstvu bila je očigledno nepoznata. . . nikada je nisu spominjali“ (Origin and Evolution of Religion [Poreklo i razvoj religije]).

Istoričar Artur Vaigal piše: „Isus Hrist nije nikada spomenuo takav fenomen, a reč ’Trojstvo’ u Novom zavetu se nigde ne pojavljuje. Crkva je usvojila tu predodžbu tek trista godina nakon smrti našega Gospoda“ (The Paganism in Our Christianity).

Prema tome, ni 39 knjiga Hebrejskih spisa, ni kanon od 27 nadahnutih knjiga Hrišćanskih grčkih spisa ne sadrži nikakvu jasnu nauku o Trojstvu.

Nauka prvih hrišćana?

DA LI SU prvi hrišćani naučavali Trojstvo? Zapazimo sledeće komentare istoričara i teologa:

„Sve ovo pokazuje da prahrišćanstvo nije još imalo izrazitu nauku o Trojstvu kakva je kasnije razrađena u verovanjima“ (The New International Dictionary of New Testament Theology).

„Prvi hrišćani, međutim, nisu prvobitno mislili da u svoju veru preuzmu ovo shvatanje [Trojstvo]. Oni su iskazivali poštovanje Bogu, Ocu, i Isusu Hristu, Sinu Božjem i priznavali su postojanje. . . Svetog Duha; ali, pomisao da ovo troje ustvari tvore Trojstvo, da su jednako veliki i da tvore jedinstvo, bila im je nepoznata“ (The Paganism on Our Christianity).

„Hrišćanska vera u početku nije bila trinitarijanska. . . Nije to bila ni u apostolsko doba a ni u doba nakon apostola, kao što to proizlazi iz N[ovog] z[aveta] i iz drugih spisa prvih hrišćana“ (Encyclopædia of Religion and Ethics).

 „Formulacija ’jedan Bog u tri Osobe’ tek se krajem 4. veka čvrsto ukorenila, a do tada nije bila potpuno prihvaćena u hrišćanski život i hrišćansku veroispovest. . . Apostolskim je ocima takvo shvatanje ili predodžba bila posve strana“ (New Catholic Encyclopedia).

Šta su naučavali prednikejski oci?

PREDNIKEJSKE oce priznaje se kao vodeće crkvene učitelje prvog veka nakon Hristovog rođenja. Interesantno je šta su oni naučavali.

Justin Mučenik, koji je umro oko 165. n. e., nazvao je predljudskog Isusa stvorenim anđelom, rekavši da je on „različit. . . od onog Boga koji je sve stvorio“. Nadalje, rekao je da je Isus podređen Bogu i da „nikada nije učinio nešto što od njega Stvoritelj nije. . . tražio da učini ili kaže“.

Irenej, koji je umro oko 200. n. e., rekao je da je predljudski Isus egzistirao odvojeno od Boga i bio podređen. On je pokazao da Isus nije ravan „istinitom i jedinom Bogu“, koji je „iznad svega, osim koga nema drugog“.

Klement Aleksandrijski, koji je umro oko 215. n. e., označio je Boga „nestvorenim, neprolaznim i jedinim pravim Bogom“. On je rekao da je Sin „najbliži jedinom svemogućem Ocu“, ali da mu nije ravan.

Tertulijan, koji je umro oko 230. n. e., naučavao je da je Bog najviši. On je zapazio: „Budući da je Otac veći, razlikuje se od Sina; kao što je i onaj koji rađa različit od onog koji je rođen; onaj koji šalje različit je od onoga koji je poslan.“ Takođe je rekao: „Bilo je vreme kad Sin još nije postojao. . . Pre nego je sve stvoreno, Bog je bio sam.“

Hipolit, koji je umro oko 235. n. e., pisao je da je Bog „jedan Bog, prvi i Jedini, Stvoritelj i Gospodar svega/sviju“, i „ništa mu nije [po starosti] ravno. . . Nego je bio jedan, sam po sebi; koji je, jer je to želeo, dozvao u postojanje ono što pre nije postojalo“, kao što je to bilo sa stvorenim predljudskim Isusom.

Origen, koji je umro oko 250. n. e., rekao je: „Otac i Sin su. . . u pogledu suštine. . . dve [s]tvari“; „u poređenju s Ocem, [Sin] je sasvim malo svetlo“.

Obuhvativši istorijske dokaze, Alvan Lamson kaže u svom delu The Church of the First Three Centuries (Ckrva u prva tri veka): „Današnja popularna nauka o Trojstvu. . . ne dobiva podršku iz reči Justina [Mučenika]: a ova primedba može se proširiti na sve prednicejske oce; to jest, na sve hrišćanske pisce prvih trista godina nakon Hristova rođenja. Istina, oni govore o Ocu, Sinu i. . . svetom Duhu, ali ne kao o međusobno ravnima, kao o nekoj numeričkoj biti, ne kao o Tri u Jednom, u onom smislu kao što to sada naučavaju trinitarijanci. Zapravo, upravo je suprotno.“

Prema tome, Biblija i istorija potvrđuju da je Trojstvo bilo nepoznato u biblijska vremena i nekoliko vekova nakon toga.

[Istaknuti tekst na 7. strani]

„Ništa ne ukazuje na to da je neki biblijski pisac čak samo naslućivao [Trojstvo] u Bogu“ (The Triune God).