Kako se razvila nauka o Trojstvu?

SADA bi mogao upitati: ’Ako Trojstvo nije bilblijska nauka, kako je onda postala naukom hrišćanstva?’ Mnogi veruju da je bila formulisana na koncilu u Nikeji godine 325. n. e.

Međutim, to nije sasvim tačno. Koncil u Nikeji je, doduše, objasnio da je Hrist iste suštine kao i Bog, što je kasnije položilo temelj trinitarijanskoj teologiji, ali o nekom Trojstvu još nije bilo govora. Na ovom koncilu nije ništa bilo rečeno o tome da je sveti duh treća osoba trojednog Boga.

 Konstantinova uloga na koncilu u Nikeji

GODINAMA se postepeno razvijala predodžba da je Isus Bog, a ujedno je iz biblijskih razloga bila najžešće pobijana. Da bi razrešio spor, rimski car Konstantin sazvao je sve biskupe u Nikeju. Došlo je oko 300 — otprilike trećina — biskupa.

Konstantin nije bio hrišćanin. Navodno se kasnije u svom životu obratio, ali krstio se tek na samrtnoj postelji. Henri Čadvik u delu The Early Church (Pracrkva) piše: „Konstantin je poput svog oca obožavao nepobeđenog boga Sunca. . . Konstantinovo obraćenje ne može se tumačiti kao neko unutarnje iskustvo milosrđa. . . To je bila vojna stvar. Konstantin nije nikada posedovao jasno razumevanje hrišćanske nauke, ali bio je uveren da Bog hrišćana može podariti pobedu u borbi.“

Koju je ulogu ovaj nekršteni car odigrao na koncilu u Nikeji? Encyclopædia Britannica piše: „Konstantin je predsedavao i aktivno vodio pregovaranje, predloživši sam odlučujuću formulu. . . koja izražava odnos Hrista prema Bogu u [nikejskom] verovanju, naime da je ’iste suštine kao Bog’. . . Iz straha pred carem, svi su biskupi, osim dvojice, potpisali [nikejsko] verovanje — mnogi od njih protiv vlastitog uverenja.“

Konstantin je, dakle, odigrao odlučujuću ulogu. Nakon što su dva meseca vođene najžešće verske rasprave, ovaj paganski političar se umešao, odlučivši u korist onih koji su rekli da je Isus Bog. Zašto? Sigurno ne iz biblijskog uverenja. „Konstantin zapravo nije imao ni najmanje razumevanje za pitanja koja su se postavljala u grčkoj teologiji“, stoji u delu A Short History of Christian Doctrine. Ali, razumeo je da je ova religiozna nesloga predstavljala pretnju njegovom carstvu, koje je želeo učvrstiti.

No, nijedan na nikejskom koncilu prisutni biskup nije unapređivao Trojstvo. Oni su samo doneli odluku o Isusovoj prirodi, ali ne o ulozi svetoga duha. Ako je Trojstvo jasna biblijska nauka, zar je nisu onda u to vreme trebali izneti?

Daljnji razvoj

NAKON koncila u Nikeji, rasprave o ovoj temi su se nastavile još decenijima. Oni koji su zastupali gledište da Isus nije jedno s Bogom čak su jedno vreme opet bili u milosti. Međutim, car Teodozije je kasnije doneo odluku protiv njih. On je utvrdio verovanje nikejskog koncila kao normu za svoje carstvo i godine 381. n. e. sazvao je koncil u Konstantinopolu kako bi razjasnio verovanje.

Taj se koncil složio u tome da je sveti duh na istom nivou s Bogom i Hristom. Po prvi puta je nauka o Trojstvu bila jasno formulisana.

Ipak, i nakon koncila u Konstantinopolu Trojstvo nije bilo opšte prihvaćeno. Mnogi su ga pobijali i zbog toga su bili žestoko proganjani. Tek je u kasnijim vekima ova nauka postala ustaljeno verovanje. The Encyclopedia Americana  zapaža: „Nauka o Trojstvu doživela je puni razvoj na zapadu, i to u skolastici srednjeg veka, kad su pokušali da je objasne rečima filozofije i psihologije.“

Atanazijsko verovanje

ATANAZIJSKO verovanje je jasnije definisalo Trojstvo. Atanazije je bio sveštenik koji je podupirao Konstantina na koncilu u Nikeji. U verovanju koje nosi njegovo ime piše: „Mi obožavamo jednog Boga u Trojstvu. . . Otac je Bog, Sin je Bog, Sveti Duh je Bog, a ipak to nisu tri Boga, nego samo jedan Bog.“

Međutim, dobro obavešteni naučnici slažu se u tome da ovo verovanje ne poteče od Atanazija. The New Encyclopædia Britannica primećuje: „Do 12. veka ovo verovanje je bilo nepoznato u istočnim crkvama. Od 17. veka naučnici se uopšte slažu u tome da Atanazije nije bio osnivač Atanazijskog verovanja (umro je 373), nego da je po svoj prilici bilo napisano u 5. veku u južnoj Francuskoj. . . U 6. i 7. veku uticaj ovog verovanja mogao se jasno osetiti prvenstveno u južnoj Francuskoj i u Španiji. U 9. veku se upotrebljavalo u crkvenoj liturgiji u Nemačkoj, a nešto kasnije u Rimu.“

Tako su od Hristovog vremena prošli vekovi dok Trojstvo u hrišćanstvu nije postalo široko prihvaćeno. A šta je pri svemu tome uticalo na donošenje odluka? Reč Božja ili klerikalna i politička razmišljanja? U knjizi Origin and Evolution of Religion, E. V. Hopkins odgovara: „Konačna ortodoksna definicija Trojstva bila je najvećim delom crkveno-politička stvar.“

Otpad prorečen

ZLOGLASNA istorija Trojstva odgovara onome što će, prema proročanskim rečima Isusa i njegovih apostola, nastupiti nakon njihove smrti. Oni su rekli da će doći do odmetanja, do odstupanja, do otpada od pravog obožavanja. No, Hrist će pri svom ponovnom dolasku, pre nego dođe Božji dan u koji će uništiti sadašnji sastav stvari, ponovno obnoviti pravo obožavanje.

O tom „danu“ rekao je apostol Pavle: „Neće doći dok ne dođe najprije otpad i ne pokaže se čovjek bezakonja“ (2. Solunjanima 2:3, 7). Kasnije je prorokovao: „Ja znam da će po odlasku mome ući među vas grabljivi vuci, koji neće štedeti stada, i da će se između vas pojaviti ljudi koji će opake stvari činiti, da odvuku učenike za sobom“ (Dela apostolska 20:29, 30, Ba). I drugi Isusovi učenici pisali su o otpadu i ’bezakonitoj’ klasi sveštenstva. (Vidi na primer 2. Petrova 2:1; 1. Jovanova 4:1-3; Juda 3, 4.)

Pavle je takođe pisao: „Jer će doći vreme kad ljudi neće slušati zdrave nauke, nego će, da ugode svojim ušima, tražiti učitelje po svojim naklonostima, i odvratiće uši od istine i okrenuće se praznim pričama“ (2. Timoteju 4:3, 4, Ba).

Sam Isus je objasnio ko je stajao iza ovog otpada od pravog obožavanja. Rekao je da je on, Isus, posejao dobro seme, ali da je neprijatelj, Satana, preko toga po njivi posejao korov. Zajedno s prvim stabljikama pšenice pojaviće se i korov. Prema tome, odstupanje od pravog obožavanja bilo je za očekivati, ali u vreme žetve Hrist će sve opet dovesti u red (Matej 13:24-43). The Encyclopedia Americana piše: „Nauka o Trojstvu 4. veka nije tačno odražavala učenje prvih hrišćana o prirodi Boga; upravo suprotno, ona je odstupala od ovog učenja.“ Gde, dakle, treba tražiti korene ovog odstupanja? (1. Timoteju 1:6).

Otkuda je došao uticaj

POSVUDA u starom svetu, još u Vaviloniji, bilo je uobičajeno obožavanje grupa od tri boga ili trijada. U vekovima pre, za vreme i  nakon Hrista ovo je obožavanje bilo rašireno i u Egiptu, Grčkoj i u Rimu. A nakon smrti apostola, ova paganska verska gledišta počela su prodirati u hrišćanstvo.

Istoričar Vil Djurant primećuje: „Hrišćanstvo nije razorilo paganstvo; ono ga je preuzelo u sebe. . . Ideje o božanskom trojstvu poticale su iz Egipta.“ A u knjizi Egyptian Religion (Egipatska religija), Zigfrid Morenc piše: „Trojstvo je bilo glavna preokupacija egipatske teologije. . . tri Boga obuhvaćena su u jedno jedino biće, naslovljeno u singularu [jednini]. Na taj se način u toj duhovnoj snazi egipatske religije vidi direktna veza s hrišćanskom teologijom.“

Ovaj su uticaj odražavali crkveni ljudi kasnog trećeg i ranog četvrtog veka u Aleksandriji, Egipat, kao na primer Atanazije, kad su formulisali ideje koje su vodile do Trojstva. Njihov uticaj se proširio, tako da je Morenc mogao reći: „Aleksandrijsku teologiju možemo smatrati posrednikom između egipatskog religioznog nasljeđa i hrišćanstva.“

U predgovoru dela History of Christianity (Istorija hrišćanstva) od Edvarda Gibona čitamo: „Ako je paganstvo bilo pobeđeno od strane hrišćanstva, onda vredi i obrnuto, da je hrišćanstvo bilo iskvareno paganstvom. Iz čistog deizma prvih hrišćana. . . crkva Rima napravila je nerazumljivu dogmu o trojstvu. Mnogi paganski principi koje su izmislili Egipćani, a idealizovao ih Platon, bili su preuzeti kao verodostojni.“

Delo A Dictionary of Religious Knowledge primećuje da mnogi kažu: „Trojstvo se može svesti na pokvarljiv uticaj paganskih religija, a bilo je nakalemljeno na hrišćansku veru.“ A u delu The Paganism in Our Christianity piše: „Ovaj pojam [Trojstvo] isključivo je paganskog porekla.“

Iz tog razloga piše Džejms Hastings u delu Encyclopædia of Religion and Ethics (Enciklopedija religije i etike): „U hinduizmu, na primer, susrećemo trojnu grupu Brahma, Šiva i Višnu, a u egipatskoj religiji trojnu grupu Oziris, Izida i Hor. . . Nisu samo stare religije gledale na Boga kao na Trojstvo. Pomislimo na neoplatonski pojam o Najvišem Biću ili o konačnoj stvarnosti“, koja je „prikazana kao trijada“. Kakve veze s Trojstvom ima grčki filozof Platon?

Platonizam

SMATRA se da je Platon živio od 428. do 347. pre Hrista. Istina, on nije naučavao Trojstvo u njegovom sadašnjem obliku, no njegova je filozofija utrla put tome. Kasnije su nastali filozofski pravci koji su zastupali verovanja u trijade, a koja su bila pod uticajem Platonovih ideja o Bogu i svetu.

O Platonovom uticaju piše u francuskom delu Nouveau Dictionnaire Universel (Novi univerzalni rečnik): „Platonsko trojstvo — samo po sebi samo preraspored starijih trojstava koji datiraju još iz vremena ranih naroda — izgleda da je racionalno filozofsko trojstvo osobina, koje je stvorilo tri hipostaze ili božanske osobe kakve naučavaju hrišćanske crkve. . . Ovaj koncept grčkog filozofa o božanskom trojstvu. . . može se naći u svim starim [paganskim] religijama.“

The New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge (Nova Šarf-Hercogova enciklopedija veske spoznaje) pokazuje uticaj ove grčke filozofije: „Nauku o Logosu i Trojstvu formirali su grčki crkveni oci koji su. . . direktno ili indirektno, bili pod jakim uticajem platonske filozofije. . . Da su iz ovog izvora u Crkvu prodrle zablude i iskvaren uticaj, ne može se poreći.“

U delu The Church of the First Three Centuries piše: „Nauka o Trojstvu nastajala je postepeno i to srazmerno kasno. . . poticala je iz izvora koji je jevrejskim i hrišćanskim spisima bio potpuno stran; . . .postepeno je poprimala oblik i usadili su je u hrišćanstvo crkveni oci na koje je uticao Platon.“

Krajem 3. veka naše ere „hrišćanstvo“ i neoplatonska filozofija međusobno su se nerazdvojno stopili. Adolf Harnak u delu Outlines of the History of Dogma (Pregled istorije i dogme) piše da se crkvena nauka „čvrsto ukorenila na tlu Helenizma [paganska Grčka]. Usled toga postala je za veliku većinu hrišćana tajna“.

Crkva je tvrdila da se nove nauke temelje na Bibliji. Ali, Harnak kaže: „U stvarnosti ona je u svojoj sredini legitimisala helenističke špekulacije, praznoverna gledišta i običaje paganskog mističnog obožavanja.“

 U knjizi A Statement of Reasons (Dokazi), Andrjus Norton piše o Trojstvu: „Možemo slediti istoriju ove nauke unatrag sve do njenog izvora, ne u hrišćanskom otkrivenju, nego u platonskoj filozofiji. . . Trojstvo nije nauka Hrista i njegovih apostola, već je izum škole kasnijih platonista.“

Otpad kojeg su prorekli Hrist i apostoli doživio je tako svoj puni procvat u 4. veku naše ere. Razvoj nauke o Trojstvu samo je jedan dokaz toga. Otpadničke crkve počele su preuzimati i druga paganska shvatanja, kao što je paklena vatra, besmrtnost duše i idolopoklonstvo. Hrišćanstvo je, duhovno govoreći, stupilo u prorečeno mračno razdoblje, u kom je sveštenstvo, „čovek bezakonja“, odigralo dominantnu ulogu (2. Solunjanima 2:3, 7).

Zašto to nisu naučavali Božji proroci?

ZAŠTO Božji proroci kroz sve te vekove nisu poučavali Božji narod o Trojstvu? I zašto Isus kao Veliki Učitelj nije upotrebio svoju sposobnost da svojim sledbenicima razjasni nauku o Trojstvu? Zar bi Bog nadahnuo stotine stranica Svetoga pisma a da pri tome ne bi naučavao Trojstvo, ako je ono „centralna nauka“ vere?

Da li hrišćani treba da veruju da Bog, vekovima nakon Hrista i nakon što je nadahnuo zapisivanje Biblije, podupire formulaciju nauke koja je vekovima bila nepoznata njegovim slugama, nauke koja je „nedokučiva tajna“ i „za ljude neshvatljiva“, koja je „najvećim delom bila crkveno-politička stvar“?

Svedočanstvo istorije je jasno: Nauka o Trojstvu je odstupanje od istine, otpad od nje.

[Istaknuti tekst na 8. strani]

’Nauka o Trojstvu 4. veka bila je odstupanje od učenja prvih hrišćana’ (The Encyclopedia Americana)

[Okvir na 9. strani]

„Trijada Velikih Bogova“

Mnogo vekova pre Hrista, u staroj Vaviloniji i Asiriji, postojale su trijade ili trojstva. U francuskoj „Larusovoj enciklopediji mitologije“ kaže se o jednoj takvoj trijadi u području Mesopotamije: „Svemir je bio podeljen u tri dela, svaki deo postao je područje vladanja jednog boga. Anuov deo bilo je nebo. Zemlja je bila dana Enlilu. Ea je postao vladar voda. Zajedno su sačinjavali trijadu Velikih Bogova.“

[Okvir na 12. strani]

Trojstvo Hindusa

U knjizi „The Symbolism of Hindu Gods and Rituals“ (Simbolika hinduističkih bogova i rituala) kaže se o trojstvu Hindusa koje je postojalo već vekovima pre Hrista: „Jedan od bogova Trojstva je Šiva. On se smatra bogom rušilaštva. Druga dva boga su Brahma, bog stvaranja, i Višnu, bog uzdržavatelj. . . Kako bi se naznačilo da je ovo troje ipak jedno u svojim funkcijama, ova tri boga su sjedinjena u jedan oblik“ (Izdano od A. Parthasarathy, Bombaj).

[Slika na 8. strani]

„Konstantin zapravo nije imao ni najmanje razumevanje za pitanja koja su se postavljala u grčkoj teologiji“ (A Short History of Christian Doctrine)

 [Slike na 10. strani]

1. Egipat. Trijada Hora, Ozirisa i Izide, 2. hiljadugodište pre n. e.

2. Vavilon. Trijada Ištar, Sina i Šamaša, 2. hiljadugodište pre n. e.

3. Palmira. Trijada boga Meseca, Gospodara nebesa i boga Sunca, oko 1. veka n. e.

4. Indija. Trojedni hinduistički bog, oko 7. veka n. e.

5. Kampučija. Trojedni hinduistički bog, oko 12. veka n. e.

6. Norveška. Trojstvo (Otac, Sin, sveti duh), oko 13. veka n. e.

7. Francuska. Trojstvo, oko 14. veka n. e.

8. Italija. Trojstvo, oko 15. veka n. e.

9. Nemačka. Trojstvo, oko 19. veka n. e.

10. Nemačka. Trojstvo, 20. vek n. e.