Sveti duh — Božja delujuća sila

PREMA nauci o Trojstvu, sveti duh je treća osoba božanstva, ravna Ocu i Sinu. U knjizi Our Orthodox Christian Faith kaže se: „Sveti duh je u potpunosti Bog.“

Reč koja se najčešće u Hebrejskim spisima upotrebljava za „duh“ je ruʹah, što znači „dah; vetar; duh“. U Grčkim spisima za to upotrebljena reč, pnevʹma, sličnog je značenja. Ukazuju li ove reči da je sveti duh treća osoba nekog Trojstva?

Delujuća sila

NAČIN kako Biblija upotrebljava reč „sveti duh“ ukazuje da je to kontrolisana sila koju Jehova Bog upotrebljava za ostvarenje svojih raznovrsnih namera. U određenom se smislu može uporediti s električnom strujom, snagom koja može biti upotrebljena u najrazličitije svrhe.

U 1. Mojsijevoj 1:2 (NS) piše: „A Božja delujuća sila [„duh“ (hebrejski: ruʹah)] kretala se amo-tamo nad površinom vôda.“ U ovom je slučaju Božji duh, njegova delujuća sila, služila pri oblikovanju Zemlje.

Nadalje, Bog upotrebljava svoj duh za prosvetljavanje svojih slugu. David je molio: „Nauči me činiti tvoju volju, jer ti si moj Bog. Tvoj duh [ruʹah] je dobar; on me vodi zemljom čestitosti“ (Psalam 143:10, NS). Kad je bilo postavljeno 70 sposobnih muškaraca da pomažu Mojsiju, Bog mu je rekao: „Moraću uzeti nešto duha [ruʹah] koji je na tebi i staviti ga na njih“ (4. Mojsijeva 11:17, NS).

Biblijska proročanstva bila su zapisivana kad su Božji ljudi „bili poneseni svetim duhom (grčki: pnevʹma)“ (2. Petrova 1:20; 21, NS). Tako je Biblija bila „od Boga nadahnuta“, a za to upotrebljena grčka reč je Teoʹpnevstos, doslovno: „od Boga udahnut“ (2. Timoteju 3:16, NS) Sveti duh je prouzrokovao i to da su određeni ljudi imali vizije ili proročanske snove (2. Carevima 23:2; Joil 2:28, 29; Luka 1:67; Dela apostolska 1:16; 2:32, 33).

Sveti je duh naveo Isusa da nakon svog krštenja ode u pustinju (Marko 1:12). Duh je u nutrini Božjih slugu bio poput vatre i ta ih je sila podsticala. Osposobljavala ih je da govore odvažno i hrabro (Mihej 3:8; Dela apostolska  7:55-60; 18:25; Rimljanima 12:11; 1. Solunjanima 5:19).

Svojim duhom Bog izvršuje svoje sudske presude nad pojedincima i čitavim narodima (Isaija 30:27, 28; 59:18, 19). Božji duh može dospeti svuda, delujući u korist ljudi ili protiv njih (Psalam 139:7-12)

„Sila koja je iznad obične“

BOŽJI duh takođe može njegovim slugama dati snagu „koja je iznad obične“ (2. Korinćanima 4:7, NS). To im omogućava da izdrže kušnje vere ili da čine nešto što inače ne bi mogli činiti.

Na primer, o Samsonu čitamo u Sudijama 14:6: „Duh Jahvin zahvati Samsona, i on goloruk raskida lava“ (St). Da li je zaista neka božanska osoba ušla u Samsona ili došla nad njega, upravljajući njegovim telom tako da učini ono što je uradio? Nije, to je jednostavno bila „snaga Gospodova koja je učinila Samsona jakim“ (Today’s English Version).

Biblija kaže da je sveti duh sišao na krštenog Isusa kao golub, a ne u ljudskom obličju (Marko 1:10). Ova Božja delujuća sila osposobila je Isusa da leči bolesne i da uskrsava mrtve. Kao što u Luki 5:17 piše: „A njega [Isusa] je snaga Gospodnja [Božja] gonila da ozdravlja“ (St).

Božji duh je osposobio i Isusove učenike da čine čuda. U delima apostolskim 2:1-4 (NS) izveštava se da su se učenici sakupili na Pentekost, „i iznenada je nastala huka s neba poput navale jakog vetra. . . te su se svi napunili svetog duha i počeli govoriti raznim jezicima, kako im je duh davao da se izraze“.

Sveti je duh, dakle, Isusu i drugim Božjim slugama dao snagu da urade nešto što inače ljudi ne bi mogli učiniti.

Nikakva osoba

NE POSTOJE li, međutim, biblijski citati koji govore o svetom duhu kao o (nekoj) osobi? Postoje, ali zapazimo šta o tome kaže katolički teolog Edmund Fortman u knjizi The Triune God: „Iako je ovaj duh često personifikovan, ipak je prilično jasno da sveti pisci [Hebrejskih spisa] nikada nisu došli na misao da je ovaj duh osoba, a niti su ga prikazivali kao takvog.“

Nije ništa neobično da se u Bibliji nešto personifikuje. Tako se kaže da mudrost ima decu (Luka 7:35). Greh i smrt nazivaju se kraljevima (Rimljanima 5:14, 21). U 1. Mojsijevoj 4:7 (The New English Bible) kaže se: „Greh je demon koji čuči na vratima“; ovde je, dakle, greh personifikovan kao zao duh koji čuči na Kajinovim vratima. No, greh, naravno, nije duhovna osoba. Jednako tako ni sveti duh personifikovanjem ne postaje duhovna osoba.

 U 1. Jovanovoj 5:6-8 kaže se da ne samo duh, nego i „voda. . . i krv“ ’svedoče’. Očigledno, voda i krv nisu osobe, a niti je sveti duh osoba.

Suglasno tome, Biblija obično izraz „sveti duh“ upotrebljava na jedan neosoban način, tako što ga, na primer, upoređuje paralelno s vodom i vatrom (Matej 3:11; Marko 1:8). Ljude se pobuđuje da se napune svetim duhom umesto vinom (Efescima 5:18). Kaže se da se ljudi ispunjuju duhom svetim kao što se ispunjuju osobinama kao što je mudrost, vera i radost (Dela apostolska 6:3; 11:24; 13:52). A u 2. Korinćanima 6:6 sveti je duh uključen u čitav niz osobina. Takvi izrazi ne bi bili tako uopšteni da je sveti duh osoba.

Iako se u nekim biblijskim citatima kaže da duh govori, drugi citati pokazuju da je to u stvari usledilo kroz ljude ili anđele (Matej 10:19, 20; Dela apostolska 4:24, 25; 28:25; Jevrejima 2:2). U ovim slučajevima duh deluje poput radio-talasa koji prenose poruke od jedne osobe do neke druge koja je jako udaljena.

U Mateju 28:19 spominje se „ime. . . svetog duha“. Međutim, reč „ime“ ne označava uvek lično ime, ni u grčkom ni u srpskohrvatskom. Kad kažemo: „U ime zakona“, ne osvrćemo se na neku osobu. Podrazumevamo ono što zakon predstavlja, njegov autoritet. U izdanju Word Pictures in the New Testament od Robertsona je rečeno: „Ovde upotrebljena reč ime (onoma) upotrebljava se u Septuaginti i u papirusima obično za moć i autoritet.“ Dakle, ko se krsti ’u ime svetoga duha’, taj priznaje autoritet duha, da isti poteče od Boga i da deluje Božjom voljom.

„Pomoćnik“

ISUS je sveti duh označio ’pomoćnikom’, rekavši da će ovaj poučavati, voditi i govoriti (Jovan 14:16, 26; 16:13). Grčka reč za pomoćnik (paraʹkletos) muškog je roda. Kad se, dakle, Isus osvrnuo na to što će pomoćnik raditi, upotrebio je muške lične zamenice (Jovan 16:7, 8). Ako se, za razliku od toga, upotrebljava grčka reč za duh (pnevʹma) koja je u grčkom imenica srednjeg roda, ispravno je upotrebljena i zamenica srednjeg roda (’to’).

Većina trinitarijanskih prevodilaca skriva ovu činjenicu. Tako, na primer, katolička New American Bible u vezi Jovana 14:17 priznaje: „Grčka reč za ’duh’ srednjeg je roda, ipak, mi u engleskom prevodu upotrebljavamo engleske lične zamenice (’on’, ’njegov’, ’njemu’), iako u većini grčkih MSS [manuskripta] stoji ’to’.“

Prema tome, kad se u Bibliji u vezi s paraʹkletos u Jovanu 16:7, 8 upotrebljavaju muške lične zamenice, time se ne izražava neka nauka, nego je to u skladu s gramatičkim pravilima.

Nije deo Trojstva

RAZLIČITI izvori priznaju da Biblija ne podupire shvatanje da je sveti duh treća osoba Trojstva. Na primer:

The Catholic Encyclopedia: „Nigde u Starom zavetu ne nalazimo jasno ukazivanje na neku treću osobu.“

Katolički teolog Fortman: „Jevreji nikada nisu duh smatrali osobom. Ne postoji ni čvrst dokaz za to da je bilo koji pisac Starog zaveta zastupao ovo gledište. . . U sinoptičkim evanđeljima i u Delima apostolskim Sveti je Duh obično prikazan kao božanska sila ili moć.“

New Catholic Encyclopedia: „Jasno, S[tari] Z[avet] ne zamišlja Božji duh kao osobu. . . Božji duh je jednostavno Božja sila. Ako se katkad prikazuje odvojeno od Boga, to je zato što Jahvin dah deluje izvan njega.“ Takođe se kaže: „Iz većine citata N[ovoga] Z[aveta] proizlazi da Božji duh nije neko, nego nešto; to se posebno vidi iz paralelnosti između duha i Božje sile.“ (Naglašeno do nas.)

A Catholic Dictionary: „U celini, Novi zavet, kao i Stari, govori o duhu kao o božanskoj sili u smislu energije.“

Dakle, ni Jevreji ni prvi hrišćani nisu u svetom duhu videli treću osobu Trojstva. Ova je nauka nastala tek vekovima kasnije. A Catholic  Dictionary navodi: „Treća Osoba bila je ustanovljena na koncilu u Aleksandriji godine 362. . . i konačno na koncilu u Konstantinopolu godine 381“ — tri i po veka nakon što su učenici na Pentekost bili napunjeni duhom!

Ne, sveti duh nije osoba, a ni deo Trojstva. Sveti duh je Božja delujuća sila koju on upotrebljava pri provođenju svoje volje. Sveti duh nije ravan Bogu, nego mu je uvek podređen i stoji mu na raspolaganju.

[Istaknuti tekst na 22. strani]

„U celini, Novi Zavet, kao i Stari, govori o duhu kao o božanskoj sili u smislu energije“ (A Catholic Dictionary)

[Slike na 21. strani]

Jednom se prilikom sveti duh pojavio kao golub. Drugom prilikom pojavio se kao plameni jezici — ali nikada kao osoba