Benin

Bio je april 1976. Vojnici sa automatskim oružjem lupali su na vrata betelskog doma. „Izađite i pridružite se ceremoniji podizanja zastave!“, zahtevao je oficir koji je komandovao. Ljutita rulja uzvikivala je političke slogane.

Unutra, misionari su nastavili sa svojim razmatranjem dnevnog biblijskog citata, kao što je i bio njihov običaj. „Sile [će] nebeske uzdrmati se“, to je bio citat iz Pisma koji se razmatrao (Mat. 24:29). Kako se to samo pokazalo kao izvor snage tog jutra za misionare! Napolju, vojnici su podizali zastavu na imanju kancelarije podružnice. Nosili su je preko celog imanja!

Uskoro su vojnici naredili svim misionarima da izađu. Dozvoljeno im je da sa sobom ponesu samo lične stvari koje bi mogli nositi u svojim torbama. Bez odlaganja, misionari su bili ukrcani u kombi Zajednice kako bi bili proterani iz zemlje.

Dok je kombi napuštao betelsko imanje, jedan mladi brat je pored prolazio biciklom. „Šta se dešava? Kuda vas to vode?“ pitao je. Misionari su mu odmahivali da ode plašeći se da bi i on mogao biti uhapšen.

 Zašto je došlo do zabrane Jehovinih svedoka u Beninu? Kako su lokalni Svedoci ostali duhovno jaki tokom tog teškog 14-godišnjeg perioda? Da li su se misionari vratili? I kada su ograničenja bila konačno skinuta, kako su Jehovini svedoci u Beninu koristili svoju novodobijenu slobodu?

To je Benin

Zemlja u obliku ključaonice, stešnjena između Togoa i Nigerije na obali zapadne Afrike — to je Benin. Možda je znaš po njenom ranijem imenu, Dahomej. Ljudi su ovde srdačni i prijateljski nastrojeni, a klima je prijatna. Iako nekih 60 etničkih grupa govori na više od 50 lokalnih jezika, nacionalni jezik je francuski.

Benin je dom minijaturnih zamkova i drevnih afričkih kraljevstava. U plavoj laguni leži Ganvje, ploveće selo koje neki nazivaju Venecija Afrike. Ulice su reke a taksiji su raznobojni pirogiji, ili čunasti kanui. Na severu zemlje mogu se pronaći dva nacionalna parka, Penžari i „W“, a tu ima lavova, slonova, majmuna, nilskih konja i drugih životinja koje slobodno tumaraju po savani. Na jugu, drveće palmi njiše se uz muziku okeanskih vetrova.

Ipak, nekada je život za narod ove zemlje bio veoma gorak. Na početku 17. veka, Kapse, vladar kraljevstva Juejda, ušao je u trgovinu s francuskim, engleskim i portugalskim trgovcima robljem. U zamenu za nakit i oružje, ovaj nemilosrdni kralj prodavao je svoju braću. Oni su bili ukrcani na brodove u Gelveju, sada zvanom Uida, i transportovani na Haiti, Holandske Antile i u Ameriku. Trgovina robljem se nastavila od 17. veka sve do početka 19. veka. Zatim je to na kraju bilo ukinuto u mnogim zemljama.

Međutim, početkom 20. veka, narod Benina je počeo da dobija mogućnost da bude oslobođen okova mnogo đavolskije  vrste ropstva — ropstva krivoj religiji u svim svojim skrivenim oblicima. U Beninu to uključuje vudu.

Rodno mesto vudua

Animizam je tradicionalna religija i ovde se među animistima smatra da je vrhovni bog Mau. Njega predstavlja velik broj drugorazrednih bogova, ili vudua, kojima se prinose žrtve u određenim svečanim danima. Na primer, Ejbioso je bog grmljavine, a bog Zangbito navodno noću štiti polja farmera. Niži od ovih vudua jesu pod-bogovi, takođe ono u šta se veruje da su duhovi umrlih. Dakle, praktikuje se obožavanje predaka. U mnogim domovima, zateći ćeš asen, vrstu malog kišobrana koji je napravljen od kovanog gvožđa, ukrašen simbolima u znak sećanja na voljene umrle.

Da bi se stupilo u vezu s ovim bogovima potreban je posrednik, sveštenik fetiša, bilo da je muško ili žensko. Nakon što provede tri godine u manastiru gde se nalaze fetiši, smatra se da je sveštenik kvalifikovan da komunicira s bogovima i drugim duhovima. Ova moćna hijerarhija ima ogroman uticaj na život beninskog naroda koji se drži toga.

Oni koji praktikuju ovaj oblik obožavanja veruju da nakon što osoba umre, ona može da se vrati u obliku duha i ubije ostale članove porodice. Mnogi ljudi će prodati svoje posede ili upasti duboko u dug da bi platili za životinjske žrtve i raskošne ceremonije kako bi umirili umrle rođake. Kao posledica, porodice mogu ostati siromašne. Sujeverni strah koji izazivaju ovakva verovanja drži ljude u ropstvu.

Takozvane hrišćanske religije su takođe ovde zastupljene i često se praktikuju zajedno sa animizmom. Na mešanje ta dva oblika obožavanja narod obično ne gleda kao na nešto čemu se može zameriti, ali se smatra da  je prekidanje učestvovanja u animističkim tradicijama ozbiljan greh. I pored toga, mnogi to čine.

Rane godine

Bila je 1929, kada je biblijska istina, koja zaista može osloboditi ljude od sujevernog straha, stigla u Dahomej. Naučivši takve istine od Istraživača Biblije (kako su se Jehovini svedoci tada zvali) iz Ibadana, u Nigeriji, brat Janada iz plemena Gun, vratio se da pouči svoje suplemenike. On je okupio grupu od šest osoba u svom rodnom gradu, Porto Novu, glavnom gradu, i započeo da proučava Bibliju s njima. Iz te grupe, Danijel Afeniji, rodom iz Nigerije, čvrsto je prihvatio istinu i krstio se 1935. Ali progonstvo od strane lokalnog sveštenstva nateralo je brata Janadu da se vrati u Nigeriju, a novokršteni brat Danijel Afeniji bio je prisiljen da se vrati u svoje selo, Dahagbi. Kada su četiri druga nigerijska Svedoka počela da propovedaju u Porto Novu, bili su uhapšeni i smesta deportovani.

Godine 1938, dvanaestoro braće iz plemena Ibo iz Nigerije, bilo je dodeljeno da služi u Porto Novu. Na žalost protestantskog sveštenstva, mnogi ljudi su cenili ono čemu su ih Svedoci poučavali iz Biblije. Moiz Akinoko, trgovac iz plemena Joruba, bio je jedan od njih. On je bio metodista koji je takođe praktikovao obožavanje predaka. Kao rezultat pritiska sveštenstva na lokalne vlasti, Jehovini svedoci su ponovo bili naterani da napuste Porto Novo. Ali kada je plamen progonstva postao intenzivniji po braću iz plemena Ibo, brat Akinoko je stao na njihovu stranu i rekao: „Ako uprava hoće da ubije sve Jehovine svedoke, ja sam spreman.“ On je ostao postojan u veri sve do svoje smrti 1950.

Tokom Drugog svetskog rata, nigerijski Svedoci više nisu imali pristup Beninu. Ipak, seme istine je bilo posejano, i kasnije, uz malo zalivanja i obrađivanja,  ono je brzo niklo. Ta prilika se pružila ubrzo nakon rata. Nuru Akitundej, poreklom iz Benina, postao je Jehovin svedok dok je bio u Nigeriji. On se vratio u svoju rodnu zemlju 1948, kao pionir, provodeći veliki deo svog vremena u svedočenju drugima o Jehovi Bogu i Njegovoj nameri kako je to otkriveno u Bibliji. Rezultati su nadmašili sva razumna očekivanja.

U maju 1948, u izveštaju o službi na terenu se navodilo: „Zaista je uzbudljivo poslati izveštaj o novoj zemlji. Jevanđelje se širi u francuskom Dahomeju [Benin] i ljudi dobre volje se podižu kao ’zastava narodima‘“ (Isa. 11:12).

Tog istog meseca, bila je upućena molba guverneru Dahomeja za zvanično priznanje Zajednice. To je bilo prosleđeno visokom komesaru u Dakar, u Senegalu. Međutim, nakon odlaganja skoro godinu dana, molba za priznanje je bila odbijena. Uprkos tome, delo je nastavilo da raste. Vilfred Guč, tadašnji nadglednik podružnice u Nigeriji, kasnije je napisao: „Tamo je bilo sakriveno toliko interesa da se u roku od šest sedmica 105 osoba pridružilo pioniru [bratu Akintundeju] u službi na terenu. Tokom sledećih nekoliko meseci, taj pionir je nastavio da širi dobru vest u okolnim gradovima, i izvrstan porast se nastavio — u julu 1948, dostignut je najveći broj od 301 objavitelja Kraljevstva.“

Propovedanje dobre vesti se širi

Iz Porto Nova, propovedanje dobre vesti se širilo po zabačenim gradovima i selima. Brat Akitundej je poveo neke novozainteresovane osobe sa sobom u svedočenje po mestima kao što su Lokongbo i Kotonu. Oni bi ostali u nekom selu nekoliko dana, dok bi im novozainteresovani pojedinci ukazivali dobrodošlicu i gostoprimstvo. U to vreme, zainteresovani pojedinci su započinjali s propovedanjem s braćom koja su ih posećivala ubrzo nakon prvog kontakta.

 Manje od četiri meseca nakon što se brat Akitundej vratio u Benin, bio je održan trodnevni kongres u Porto Novu. Bili su prisutni V. R. (Biblija) Braun, Antoni Atvud i Ernest Morton iz Nigerijske podružnice. Tom prilikom je bilo kršteno trideset osoba i to je uveliko naljutilo protestantske misionare. Učinili su sve što su mogli kako bi odvratili novozainteresovane osobe, ali one su ostale postojane. Jedna od osoba koja je bila krštena na ovom kongresu navodi: „Ako si istražio sve stvari i utvrdio da nešto nije dobro — na tebi je da odlučiš. Što se mene tiče, utvrdio sam da je to i te kako dobro.“ Mnogi drugi su takođe istražili šta su Jehovini svedoci naučavali i utvrdili su da je to „i te kako dobro“. Do januara 1949, bilo je tri skupštine u Beninu — Porto Novo, Lokongbo i Kotonu.

Poligamista pronalazi istinu

Iako aktivnost Jehovinih svedoka nije bila zakonski priznata u ovoj zemlji, bila nam je data dozvola da se u januaru 1949. održi veći skup u Kotonuu. Koristili su se automobili s razglasom da bi se najavio program, i preko 1 000 osoba ja bilo na javnom predavanju „Vladavina mira“.

Jedan od onih koji je prisustvovao tom skupu bio je Suru Juejnu, koji je bio javni pisar i sudija kao i poglavar  Povratnika, grupe koja je bila uključena u obožavanje predaka. Imao je četiri žene. Da li će moći da načini neophodne promene kako bi hodao stopama Isusa Hrista? On je napustio obožavanje predaka, s njegovim spiritističkim vezama. On je to učinio u skladu sa Isusovom objavom: „Klanjaj se Gospodu, Bogu svome, i njemu jedinome služi“ (Luka 4:8). Takođe je ispravio svoje bračno stanje u skladu s hrišćanskim merilima. Iako je imao karijeru koja se visoko ceni u sadašnjem sistemu, kao što je imao i Savle iz Tarsa pre nego što je postao apostol Pavle, on je to sve smatrao za „smeće“ i ostavio je to iza sebe (Fil. 3:8, Ča). Kako bi bio slobodan za interese Kraljevstva, on je napustio položaj javnog pisara i sudije i stupio u punovremenu službu.

Skupština u Kotonuu se redovno sastajala u kući brata Juejnua u području grada zvanog Misebo. Jednom prilikom, katoličke vođe su podstakle gomilu dece da prekinu sastanak. Dok je javno predavanje bilo u toku u dvorištu brata Juejnua koje je ograđeno zidom, jedno dete se popelo na drvo i počelo da dobacuje i uvrede ali i kamenice preko zida ka govorniku. Očigledno je ono bilo loš nišandžija, jer ni jedan kamen nije naneo nikakvu povredu govorniku. Umesto toga, jedan je promašio metu i pogodio drugo dete iz te nemirne grupe i to toliko jako da je moralo biti odvedeno u bolnicu! Sva deca su otrčala u strahu, verujući da je to bila kazna od Boga. Sastanak se nastavio bez bilo kakvih daljnjih incidenata.

Vudu nasuprot Jehovi

Dongbo-Tindej Ogudina je iz daleka posmatrala šta se događalo. Bila je trgovac štofovima i imala je radnju preko puta kuće brata Juejnua. Bila je takođe sekretarica u manastiru fetiša u Porto Novu. Međutim, bila je toliko povoljno impresionirana ponašanjem Svedoka uprkos ovom protivljenju, da je počela da se interesuje  za poruku o Kraljevstvu. Uskoro je i sama postala predmet žestokog protivljenja od strane sveštenika fetiša. Vrhovni sveštenik fetiša je objavio da će umreti za sedam dana zbog svog stava prema Svedocima! On je upotrebio vračanje u nastojanju da se njegovo proricanje ispuni.

Iako su zli duhovi neke ubili, sestra Ogudina je bila nezastrašena. Rekla je: „Ako je to fetiš koji je načinio Jehovu, umreću; ali ako je Jehova Vrhovni Bog, onda će on savladati fetiša.“ Šestog dana u noći, sveštenici fetiša su prineli jarca na žrtvu i bajali pred njihovim fetišom — Gebloukom. Odsekli su drvo banane, uvili ga u belo platno i vukli po zemlji simbolišući tako njenu smrt. Nakon toga, bili su toliko sigurni u ishod da su javno objavili da je sestra Ogudina sada mrtva. Ali šta se desilo sledećeg jutra?

Sestra Ogudina je bila baš tamo gde je bila skoro svako jutro — prodajući štofove u radnji. Nije bila mrtva; bila je i te kako živa! Smesta je vrhovnom svešteniku fetiša u Porto Novo bila poslata delegacija da ga obavesti o onome što se desilo ili, bolje rečeno, o onome što se nije desilo. On je bio razjaren što njegove čini nisu imale efekta. Shvatajući da bi to moglo potkopati njegov uticaj nad narodom, napustio je Porto Novo i otišao u Kotonu s jednom namerom na umu — pronaći sestru Ogudinu i ubiti je. Lokalna braća su znala da se sprema nevolja, tako da su joj pomogli da zatvori svoju malu radnju i skloni se na sigurno mesto.

Nakon što je sestru Ogudinu krio jednu sedmicu, brat Juejnu je iznajmio auto i provezao je kroz ceo Porto Novo tako da bi svako mogao videti da je bila živa. Automobili su 1949. još uvek bili retki u Africi tako da je samo neki mogao biti neprimećen. Brat Juejnu je zasigurao da ju je videlo što je moguće više ljudi; zatim je njihovo putovanje završio ispred vrata njenog bivšeg manastira  fetiša. Ona je izašla iz auta i javno obznanila svima koji su je čuli da, iako je vrhovni sveštenik fetiša bacio čini smrti na nju, Jehova, njen Bog, bio je pobednik! Dokazalo se da je on „tvrda kula“ za nju (Posl. 18:10). Uprkos lošem zdravlju, ona je nastavila da verno služi Jehovi sve do kraja svojih dana. Njen hrabar stav pomogao je drugim obožavaocima fetiša da se oslobode okova spiritizma.

Protivljenje se pojačava

Pred period Memorijala 1949, bile su načinjene pripreme za specijalno predavanje u Porto Novu. Prisustvovalo je preko 1 500 zainteresovanih pojedinaca. Međutim, ova vest nije bila rado prihvaćena među sveštenstvom. Još jednom, oni su nahuškali vlasti protiv braće i desetoro je bilo uhapšeno.

Jedan brat je kasnije izvestio: „Braća su držana u pritvoru nekoliko dana i zatim su oslobođena nakon snažnog upozorenja da ne ’poučavaju niti da propovedaju u to ime‘. Takvo protivljenje je braći pružilo mogućnost da svedoče pred ’kraljevima i vladarima‘ i da pruže razlog nade koja je u njima.“ (Uporedi s Delima apostolskim 4:17.)

Memorijal je te godine bio održan u tajnosti, uz 134 prisutnih, uključujući petoro onih koji su uzeli simbole. Kada se krštavalo, to se radilo noću, u laguni Porto Nova. Mesta sastanaka su bila stalno menjana i jedan brat je uvek bio na straži. Pre svakog sastanka, bio je postavljen sto sa hranom; ako bi se iko pojavio, braća bi brzo sela za sto pretvarajući se da uživaju u zajedničkom obroku. Ali oni su zaista uživali u obroku — dobre duhovne hrane!

Braća su morala da budu oprezna sve vreme — kao što je Isus rekao, „mudri kao zmije a bezazleni kao golubovi“ (Mat. 10:16). Vlasti su nastavile da traže brata Akintundeja, za koga su mislili da je kolovođa Svedoka. Jednog  dana jedan policajac je bio poslat da ga traži. Ne znajući gde živi brat Akitundej, taj službenik je zamolio jednog gospodina da ga uputi do kuće g. Akitundeja. Po običaju ljubaznosti beninskog naroda, čovek je to i učinio. Ali čovek koji je davao smernice bio je sam brat Akitundej! Policajac ga nije prepoznao. Kada su stigli u kuću, brat Akitundej nije bio iznenađen što nije bio kod kuće! Međutim, na kraju, juna 1949, kada je delo Jehovinih svedoka došlo pod zvaničnu zabranu, brat Akitundej se vratio u svoju rodnu Nigeriju.

Avgusta 1949, vlada je objavila upozorenje protiv literature Watch Towera, utvrdivši kaznu od dve godine zatvora i globu od 500 000 beninskih franaka (oko 1 000 dolara) za svakog ko bi bio uhvaćen da deli takvu literaturu na bilo kom jeziku. Časopis Kula stražara i knjiga „Neka Bog bude istinit“, bile su posebna meta. Braća nisu bila obeshrabrena ovim preokretom stvari. Oni su dobro znali da je Isus Hrist rekao: „Nije sluga veći od gospodara svoga. Ako mene goniše, i vas će goniti“ (Jov. 15:20).

U to vreme, Kopjei Alandankpovi, koji je bio među prvima koji su prihvatili istinu u ovoj zemlji, dobro je koristio tradicionalnu odeću Beninaca da bi mu pomogla u njegovoj službi. Gornja odeća dugih rukava koju oni nose, zvana bubu, ima prilično velik unutrašnji džep. Kada je brat Alandankpovi bio siguran da je pronašao nekoga ko je iskreno zainteresovan, on bi zahvatio u svoju gornju odeću i izvadio knjigu ili brošuricu sakrivenu u tom velikom džepu. Uvek se pretvarao kao da mu je to poslednji primerak, ali uvek je izgledalo da će biti još jedan kada pronađe još nekog ko je gladan istine.

Rasuti, ali su nastavili sa svedočenjem

„Propovedaj reč, podstrekavaj u pogodno vreme i u nepogodno vreme“ (2. Tim. 4:2). Taj savet, koji je napisao  apostol Pavle, Svedoci u Beninu su uzeli k srcu i delo svedočenja je cvetalo i u „nepogodno vreme“. Tokom druge polovine 1949, jedan od novonaimenovanih beninskih pionira, brat Albert Jejdejnu Ligan, otišao je u Zanvije, malo selo severno od Kotonua. Prvog dana njegovog boravka tamo, kontaktirao je sa Žouzvijeom i Mariom Maulikpontou. Oni su ubrzo prepoznali zvuk istine u biblijskim učenjima koja su čuli. Iako je bio protestant, Žouzvije je praktikovao obožavanje predaka, imao je dve žene i bio je glavni sveštenik fetiša boga Zangbetoa. Istog meseca kada su došli u kontakt sa istinom, oni su napustili sve te stvari. Njihovu novopronađenu veru nisu dobro prihvatile njihove porodice, koje su im se žestoko protivile, čak ih isterujući iz njihovih porodičnih kuća i uništavajući njihova polja.

Maulikpontovi su pobegli iz sela da spasu svoj život, i smestili su se u Dekinu, jednom od sela sojeničara. Ovo preseljenje je prouzrokovalo da se istina širi u novom kraju. Poglavica sela Dekin bio je prvi koji je tamo prihvatio istinu. U roku od dve godine, 16 osoba iz tog kraja je prigrlilo pravo obožavanje, i pored toga što su ih vlasti hapsile i tukle i što se sva njihova literatura, uključujući i njihove Biblije, uništavala.

Dok je 1950. svedočio u tom selu, jedan pionir je sreo nekog čoveka koji mu je rekao da tu postoji jedan stariji gospodin koji naučava iste stvari iz Biblije kao i pionir. Pokazalo se da je taj stariji gospodin bio brat Afeniji, koji je bio iz prve grupe koja je upoznala istinu u ovoj zemlji i koji je bio kršten 1935. Iako je bio izolovan, brata Afenijia Jehova nije zaboravio, niti je on zaboravio radost koju je iskusio time što je oslobođen nebiblijskih verovanja svoje nekadašnje protestantske religije. Njegova žena nikada nije prigrlila  istinu, a vudu je duboko uhvatio koren u selu gde je propovedao, ipak brat Afeniji se nije predao. Godinama se moglo videti kako verno poučava druge Bibliji. Umro je u starosti od 80 godina, nakon što je verno služio Jehovi više od 42 godine.

Početkom 1950, talas progonstva nastavio je da udara po Svedocima. U području Kuti, jedan policajac je otkrio grupu braće koja su razmatrala dnevni citat. Neki su bili uhapšeni, vezani užetom i dovedeni pred načelnika ili nadglednika oblasti. Kasnije su bili oslobođeni uz strogo upozorenje da više ne propovedaju niti da održavaju sastanke. Ipak, Jehovin narod je shvatao važnost nastavljanja redovnog zajedničkog sastajanja da bi se proučavala Božja Reč, radeći to tajno kada je neophodno. Jedan od lokalnih starešina je napisao: „Sada jedina mogućnost da se naša braća okupljaju zajedno jeste dolaženje veoma rano ujutro za proučavanje. Oni koji imaju bicikle idu na dalja mesta da svedoče... Čak je i nošenje njihovih Biblija opasno. Uprkos ovim teškoćama, mi ćemo nastaviti s propovedanjem reči sve do kraja.“ Marta 1950, oni su se verno sastali za Memorijal Hristove smrti. Nisu ’odstupili‘ radi straha (Jevr. 10:38). Početkom 1951, tamo je izveštavalo sedam skupština, a 36 od 247 objavitelja koji su izvestili bilo je u pionirskoj službi.

Vratio je religioznu opremu

Početkom 1950-ih, mnoga naša braća nisu znala da dobro čitaju; ali su činili ono što bi mogli kako bi dali svedočanstvo, i Jehova je blagoslovio njihove napore. Jednog dana, dva brata su pokušavala da objasne biblijsku istinu trećoj osobi kada je Samjuel Ogungbe naišao. On je kasnije izvestio: „To tada nisam znao, ali ovi ljudi bili su Jehovini svedoci i nisu se slagali jedan s drugim zato što to ne bi mogli pročitati u svojoj  vlastitoj Bibliji na gun jeziku. Pridružio sam se diskusiji i mogao sam im pomoći, pošto sam učio da čitam gunsku Bibliju.“ Tada je Samjuel Ogungbe bio blagajnik i član odbora Heruvimske i Serafimske crkve. Članove ove religije je lako prepoznati; oni nose duge bele gornje haljine i bele kape jer veruju da su Hristova nevesta. Ali uprkos svojim vlastitim religioznim odnosima, Samjuel Ogungbe je ustanovio da je razgovor sa ovim Jehovinim svedocima interesantan. Bilo je ugovoreno da se razgovor nastavi u subotu, samo četiri dana kasnije. Međutim, pre toga nešto je iskrslo što ga je ispunilo strahom.

„Crkva kojoj sam pripadao koristi gatanje i vračanje zajedno s drugim magijskim veštinama“, objasnio je. „Dan posle mog prvog susreta s Jehovinim svedocima, otišao sam u crkvu po svom običaju. Odmah su me drugi članovi crkve koji su se konsultovali s duhovima upozorili da treba da pazim na svoje korake iz dva razloga — prvo, iako sam imao visok položaj u crkvi, bio sam u opasnosti od ’pada‘, i drugo, uskoro bih mogao imati ozbiljnih stomačnih problema koji bi bili fatalni ukoliko ne bih sledio savet koji su mi duhovi dali. Rekli su mi da treba da kupim sedam sveća zajedno s tamjanom i mirom za posebni obred uz glasne molitve i sedmodnevno pošćenje. Ukoliko ne poslušam to bi značilo moju smrt.“

Kasnije je iskreno priznao: „Kada sam se vratio kući u četvrtak uveče, bio sam uplašen. U petak ujutro počeo sam s molitvom i pošćenjem, znajući da ću uskoro morati da odlučim da li ću ići da nastavim svoj razgovor sa Svedocima ili ne. Skoro da sam propustio zakazani termin s njima, ali u poslednjem momentu sam odlučio da nastavim. Razgovarali smo o mnogim stvarima i oni su me pozvali na njihov sastanak u nedelju.“ Promene su  brzo nastupile. Članovi crkve s kojom je Samjuel Ogungbe bio povezan, pokušavali su da ga odvrate, ali on je bio uveren da je pronašao istinu. Vratio je svu religioznu opremu i, tog istog meseca, počeo je da učestvuje u službi na terenu. U roku od šest meseci krstio se u znak svog predanja Jehovi. Osim toga, brat Ogungbe nije umro zbog svoje novopronađene vere. On je verno služio Jehovi preko 40 godina, sve do svoje smrti 1996.

Naglašeni razredi opismenjavanja

Osoba može biti sposobna da svedoči iako nije pismena, ipak čitanje Božje Reči joj može pomoći da stekne snagu kako bi istrajala u teškim situacijama. Sposobnost čitanja je takođe važan faktor za efikasno poučavanje. Međutim, tokom prošlih godina, mnogi ljudi u Beninu, uključujući i našu braću, nisu znali da čitaju; tako je Zajednica ohrabrila braću da organizuju razrede opismenjavanja. Najpre su takva uputstva davana lično, u obliku jedan učitelj-jedan učenik. Zatim su, u 1960-im, bili organizovani razredi opismenjavanja u skupštinama.

 Sve do danas, razredi opismenjavanja se i dalje drže u mnogim skupštinama u Beninu. Pored toga, drugim ljudima se pomoglo na pojedinačnoj osnovi. Ali kako se uspostavljaju sve bolje javne škole, potreba za takvom pomoći se smanjuje. Kada pojedinci nauče da shvate značenje onoga što je na štampanoj strani, oni lično mogu da to primene mnogo potpunije u svom životu i mogu mnogo efikasnije koristiti Božju Reč u pomaganju drugima (Ef. 6:14-17).

Katolički sveštenici i sveštenici fetiša udružuju snage

U nemogućnosti da opovrgne istinu koju Jehovini svedoci naučavaju iz Biblije, sveštenstvo je često koristilo svetovne vlasti u nastojanju da zaustavi delo Jehovinog naroda. U jednom slučaju, jedan katolički sveštenik i sveštenik fetiša udružili su snage da se otarase Jehovinih svedoka s područja Dekina. Oni su vlastima izneli optužbe, mešajući poluistine sa otvorenim lažima, tvrdeći kako su Svedoci nagovarali narod na pobunu protiv vlade, da su predskazivali svetski rat, da su propovedali kraj sveta i odbili da plate poreze! Sveštenik fetiša je rekao komandiru oblasti da zbog Svedoka, duhovi odbijaju da daju kišu i da iz tog razloga glad preti zemlji! Katolički sveštenik je rekao da su Svedoci odgovorni što Bog ne sluša njegove molitve i mise!

Osobe iskrenog srca su na ove napade gledale kao na ono što oni stvarno jesu — znak straha od strane religioznih vođa. Oni su se uplašili da će se delo Jehovinih svedoka čvrsto zadržati među narodom. Takvi napadi su služili jedino toj svrsi da ojačaju pouzdanje braće u Jehovu. U jednom izveštaju iz tog vremena je stajalo: „Braća zaista ’čvrsto stoje u istom duhu, jednodušno boreći se za veru jevanđelja‘, i Jehova porastom blagosilja  njihove napore (Fil. 1:27). Verujemo da će on nastaviti da to čini.“

Da li je Jehova nastavio da blagosilja njihove odlučne napore? On je to svakako učinio! Uprkos surovom progonstvu i protivljenju, broj onih koji su učestvovali u davanju svedočanstva za njegovo ime i Kraljevstvo porastao je sa 301 u 1948, na 1426 u 1958! Ponekad je, i pored svega, svedočanstvo bilo dato i u zatvoru.

Davanje temeljnog svedočanstva u zatvoru

Kada je David Denon iz Porto Nova bio uhapšen zato što nije prestao da služi Jehovi, on je zatvor smatrao svojim područjem. I zaista je imao publiku koja je bila prisiljena da sluša! Ali njegovim propovedanjem nije bio oduševljen upravnik zatvora, koji ga je prebacio u drugi zatvor. Međutim, tamo je brat dobio bolji tretman i mogao je propovedati drugim zatvorenicima bez smetnje. Sam glavni čuvar se zainteresovao i dva druga zatvorenika su prihvatila istinu i pridružila se bratu Denonu u propovedanju na svom području — unutar zatvorskih zidina.

Preko dana su brata Denona, koji je uživao veliko poverenje, slali van zatvora da radi kao stolar u kući šefa milicije. Taj čovek je takođe pokazao interes za biblijsku poruku, i čak je bratu Denonu dopustio da ode kući da mu donese nešto literature — iste one literature zbog čijeg je posedovanja brat Denon i bio zatvoren!

Uskoro je pristiglo više pomoći u obrađivanju tog neobičnog terena. Godine 1955, još pedeset nigerijskih objavitelja je došlo u Benin kako bi pomogli da se dobra vest odnese u izolovana područja te zemlje. Čitava grupa je pohapšena i odvedena u lokalni zatvor. Avaj, nije bilo dovoljno mesta da svi stanu, tako da su sve sestre i nekoliko braće bili poslati kući. Dvadeset sedmoro braće, koji su zadržani zbog optužbe da su distribuisali  „zabranjenu literaturu“, bili su prebačeni u zatvor u unutrašnjosti zemlje da čekaju svoje suđenje. Dok su tamo boravili, nisu gubili vreme. Kada su došli u Nigeriju nisu razmišljali o tome da će obrađivati to područje, ali tu su bili ljudi koji treba da čuju dobru vest. Kao rezultat njihove aktivnosti, najmanje 18 je pokazalo interes, uključujući zatvorske nadzornike i zatvorskog doktora.

Krajem avgusta, ovi Svedoci su bili izvedeni na suđenje. Vesti o tome širile su se nadaleko i naširoko i više od 1 600 osoba je bilo prisutno. Katolički sveštenici su došli iz jednog udaljenog kraja i rekli mnogima da će svaki brat dobiti 12 godina kazne — i to pre nego što je sudsko saslušanje započelo!

Međutim, sudija je bio naklonjen i dozvolio je braći da daju dobro svedočanstvo na sudu. On je uporedio Svedoke sa Isusom Hristom, koji je bio izveden na suđenje iako nikada nije počinio nikakav prekršaj. Sudija je izrazio žaljenje što je morao da izrekne kaznu od tri meseca većini braće. Međutim, kazna se računala od vremena njihovog hapšenja, što se dogodilo skoro tri meseca ranije. Braća su svoje preostalo vreme u zatvoru dobro iskoristila. Tokom avgusta, svako od njih je izvestio preko 100 sati propovedanja poruke Kraljevstva unutar zatvorskih zidina! Čitav taj događaj je izneo aktivnosti Jehovinih svedoka pred oči javnosti na spektakularan način.

Biblijske publikacije na gun jeziku

Imati literaturu na jeziku običnog naroda velika je pomoć u poučavanju istih biblijskoj istini. Gun jezik se naveliko govori širom ove zemlje. Kako su braća samo bila srećna kada su 1955. dobila traktat Šta veruju Jehovini svedoci? na gun jeziku. Nakon toga je 1957. usledila Služba za Kraljevstvo, koja je braći pomogla da svoje  Sastanke službe i aktivnost na terenu organizuju mnogo efikasnije. Jedno biblijsko društvo je takođe počelo da ponovo štampa kompletnu Bibliju na gun jeziku.

Zatim je došla brošurica „Ova dobra vest o Kraljevstvu“. Kada su bili dobijeni prvi primerci, načinjene su pripreme za studiranje te brošurice na svim Skupštinskim studijima knjige. Početkom naredne godine, mogla se nuditi javnosti. Rezultat je bio zaista izvanredan. Ponizni ljudi u ovoj zemlji rado su prihvatili njeno jasno objašnjenje biblijske istine. Do aprila 1958, bio je dostignut novi najveći broj od 1 426 objavitelja — za 84 procenta više od proseka prethodne godine.

Široka prihvaćenost ovih publikacija na gun jeziku bila je toliko ohrabrujuća da je uskoro počeo rad na prevodu knjige „Neka Bog bude istinit“. Na raspolaganju su takođe bili i primerci Kule stražare na gun jeziku umnoženi mimeografom, započinjući sa izdanjem od 1. decembra 1960. Sve ove publikacije su pomogle braći da rastu u cenjenju istine i da pomažu drugima da se oslobode ropstva krivoj religiji.

Neki su se pokazali kao oni koji „ne behu naši“

Kada osoba nauči da je ono čemu je bila poučavana laž, ona brzo može napustiti svoju bivšu religiju i početi da obožava Jehovu. Ali nastavljanje da se praktikuje čisto obožavanje zahteva poniznost i iskrenu ljubav prema Jehovi, spremnost da se napreduje ka hrišćanskoj zrelosti i da se primenjuje Božja Reč u svakom aspektu života. Nisu svi u Beninu koji su tako oduševljeno počeli da propovedaju težili tim putem. Neki su se pokazali kao oni koji „ne behu naši“ (1. Jov. 2:19).

Kada je jedan nadglednik iz skupštine u Gboukbouti napustio istinu, pokušao je da navede Kouadinoua Tovioujia da učini to isto. Brat Toviouji ga je taktično podsetio  da kada je on bio Jehovin sluga, govorio je drugima da će ljubav nekih prema istini ohladneti (Mat. 24:12). Brat Toviouji je zatim dodao da s obzirom da je nadglednikova vlastita ljubav ohladnela, mogao je sada videti da je ono što Biblija kaže istina. Brat Toviouji ga mudro nije sledio već je ostao veran Jehovi.

Međutim, nisu sva braća jasno razumela kako da se ponašaju prema onima koji više nisu želeli da slede Božja pravedna načela. Njima je bila potrebna pomoć. Godine 1959, Teofilus Idovu, nigerijski oblasni nadglednik, bio je dodeljen da izgradi braću u gradu Porto Novu. Oni su bili srećni što su ga videli, ali su bili nekako obeshrabreni kada su shvatili da on ne zna njihov jezik. Bili su potrebni prevodioci za njegove govore i razgovore sa starešinama. Brat Idovu je primetio da su postojali problemi u skupštini kojima se trebalo pozabaviti. Ali pošto nije znao jezik, bio je ograničen u onome što je mogao da uradi. To ga je uznemirilo tako da je seo da nauči gun jezik. Brzo je napredovao i uskoro je mogao da pomaže braći čak i u teškim situacijama. Postepeno se pobrinulo za probleme; oni koji su izabrali da žive moralno nečistim načinom života i ostali pri tome, bili su izbačeni iz skupštine.

Jedna od glavnih slabosti i dalje je bila nedostatak razumevanja od strane novijih koji nisu znali da čitaju i pišu. Međutim, oni koji su jasno razumeli istinu i prihvatili je svojim srcem učinili su duboke promene u svom životu. Žerman Adomau je bio jedan od njih.

Poligamista pronalazi bolji put

Otac Žermana Adomaua je imao 12 žena. Ali čak i pre nego što je postao Svedok, Žerman je odlučio da se oženi samo jednom ženom. On je mogao da vidi da iako je to što je imao mnogo žena bio znak imućnosti i uticaja, bilo je žestokih prepirki i ljubomore među ženama  njegovog oca. Ipak, nakon što se Žerman oženio, njegova žena je ostala nerotkinja, a to je sramota među nekim afrikancima. Uprkos njegovim ranijim dobrim namerama, uskoro je uzeo još dve žene. Kasnije je opet uzeo još dve, tako da je imao ukupno pet. Nije prošlo dugo pre nego što su se žestoko rivalstvo i ljubomora razvili u njegovom vlastitom domu. U svojim naporima da zaboravi ove probleme, okrenuo se drugim ženama koje nisu bile njegove supruge. Njegov dom je postao poput doma njegovog oca, koji mu se toliko nije dopadao.

Iako je bio obožavalac fetiša, potražio je utehu i savet od katoličkog sveštenika, koji mu je rekao da ukoliko želi ići na nebo mora biti kršten. Ništa nije bilo rečeno o njegovom obožavanju fetiša, njegovih pet žena, ili o tome šta Biblija kaže u vezi s odnosima sa ženom kojom čovek nije venčan. Žerman se krstio u crkvi i nastavio sa svojom religijom fetiša i poligamijom. Ništa posebno se nije promenilo. Zatim je 1947. dobio primerak knjige „Istina će vas osloboditi“. Nakon što ju je pročitao, raskrstio je s katoličkom crkvom i svojom religijom fetiša. Međutim, poligamija i nemoralan način života još uvek su držali njegovo srce u okovima. On je uvideo da ukoliko želi postati deo Jehovinog naroda, morao bi napustiti sve to. Onda su se jednog dana stvari promenile.

Neki iz skupštine Jehovinih svedoka u Abomeju bili su uhapšeni i strpani u zatvor. Ova novost se proširila po celom selu. Žerman nikada nije video da se  s pripadnicima drugih religija postupalo na takav način. Bio je duboko impresioniran spremnošću Jehovinih svedoka da podnesu progonstvo kako bi propovedali biblijsku poruku. Bio je uveren da su Jehovini svedoci pravi hrišćani (2. Tim. 3:12). Odlučio je u sebi. Napustio je svoj poligamijski životni stil, povinovao se biblijskim učenjima i predao svoj život Jehovi Bogu.

Ipak, njegova novopronađena vera mu ne bi dopustila da jednostavno napusti svoje bivše žene. Iako više nije živeo s njima, brinuo se za njihove potrebe, kako materijalne tako i duhovne, sve dok se one kasnije nisu udale. Dve od njegovih bivših žena su kasnije postale predane sluge Jehove; mlađa se udala za jednog punovremenog slugu i na kraju služila sa svojim mužem u pokrajinskom delu. Mnoga njegova deca rođena tokom njegovih poligamijskih brakova takođe su upoznala istinu.

Želja čoveka na samrti

I drugi su takođe žeđali za istinom. Amos Žagun je bio vođa Metodističke crkve u Kilibu, jednom selu na severu Benina, a Silas Fagbohun je bio jedan od njenih istaknutih članova. Ali kada je jedan Jehovin svedok došao na vrata Silasa Fagbohuna, on je otvoreno izjavio da on i mnogi drugi nisu zadovoljni konfuzijom u svojoj crkvi i da znaju da se među njima dopuštaju pogrešne stvari. On sam je imao dve žene i brojne konkubine, uključujući ženu jednog od glavnih laičkih propovednika njegove crkve.

Kada je taj Svedok posetio Amosa Žaguna, on je okupio mnoge članove crkve za koje je znao da su gladovali za istinom. Pokrajinski nadglednik, koji je tada bio u poseti, pokazao im je kako da studiraju Bibliju pomoću knjige „Neka Bog bude istinit“ i brošurice „Ova dobra vest o Kraljevstvu“. Takođe im je pokazao kako da dobro koriste dnevni citat. Mnogi od njih, uključujući i  Amosa Žaguna i Silasa Fagbohuna, s velikom radošću su prihvatili stvari koje su naučili.

Naravno, Silas Fagbohun je čeznuo za tim da njegova žena i deca prihvate njegovu novopronađenu veru, ali izgledalo je da je mali odaziv. Noć pre svoje smrti, juna 1963, Silas je dozvao svog najstarijeg sina, Žozefa, pored svog kreveta i rekao mu: „Žao mi je što do sada nisi zauzeo čvrst stav za pravu religiju. Znaj da je ono što ti sada odbacuješ istina koja vodi do večnog života. Molim se da Jehova bude s tobom u obavljanju teških zadataka koje ti ostavljam; od sada si ti odgovoran za svu svoju braću. Brini za njih materijalno a naročito duhovno.“ Da li će poslednja želja brata Fagbohuna biti ispunjena?

Žozef je izgleda bio zadovoljan svojim gledištima. S vremenom, upisao se u protestantsku srednju školu u Kotonuu. Jednog dana, dok je bio tamo, imao je raspravu o Pismu s kapelanom pred razredom od 80 učenika. Kapelanov odgovor na većinu pitanja bio je: „Ostaje božanska tajna.“ Pomoću knjige „Neka Bog bude istinit“, Žozef je mogao da dâ zadovoljavajuće odgovore na mnoga biblijska pitanja. Uz poslednji zahtev svog oca koji mu je odjekivao u ušima, Žozef je javno zatražio, pred čitavim razredom i kapelanom, da njegovo ime bude izbrisano iz knjige protestantskog članstva. Bio je slobodan! Krstio se jula 1964. i stupio u opštu pionirsku službu 1969.

Iako je bila veoma ljubazna i dobrodušna osoba, žena brata Fagbohuna, Lidi, nije uvidela potrebu da menja svoju religiju. Verovala je da bi mogla imati večni život i još uvek ostati protestant. Međutim, njene oči su se otvorile kada je jedan stariji pastor u njenoj crkvi hteo da ima seksualne odnose s njom kako bi je „utešio“ u njenom udovištvu! Nikada više nije kročila u  tu crkvu! Uz ohrabrenje svog sina i pomoć jednog specijalnog pionira, počela je da proučava s Jehovinim svedocima. S vremenom, ne samo da se ona krstila nego su skoro sva deca učinila istinu svojim vlasništvom.

Stižu misionari obučeni u Gileadu

Kako su se samo braća radovala kada su prvi misionari iz Škole Gilead došli 3. februara 1963! Kit i Karol Robins su bili diplomci 37. razreda Gileada. Pronašli su jednu kuću i uskoro su učili gun jezik. Braća su bila veoma ohrabrena prisustvom ovih susvedoka koji su bili belci — što je za njih bio dokaz jedinstva svetom raširenog bratstva. Putujući biciklom, misionari ne samo što su posećivali skupštine u prašumi  nego su i obučavali druge kojima je dodeljeno da rade to isto. Kada su ustanovili da je neophodno da se vrate u svoju rodnu Kanadu kako bi se brinuli za porodične odgovornosti, lokalna braća su osetila veliki gubitak.

U mesecima koji su usledili, još dvoje kanadskih misionara je bilo dodeljeno u Benin — Luis i Elenor Karbono. Oni su znali francuski, tako da je kratko nakon njihovog dolaska bila u Kotonuu uspostavljena skupština na francuskom jeziku. Činjenica da je mnogo literature bilo dostupno za studiranje na francuskom jeziku dovela je do brzog porasta u toj grupi.

Brat Karbono je bio predsedavajući na Oblasnom kongresu „P lod duha“ koji je održan u Abomeju novembra 1964. Policajci su bili na svom mestu, u skladu sa svojom dužnošću za velika okupljanja. Oni nisu našli nikakvu zamerku; u stvari, bili su veoma prijatni prema braći i uživali su u biblijskim govorima. Oni su se takođe začudili videvši 1 442 osobe, jedne sa severa druge s juga, sve izmešane zajedno kao braću. To je bilo izvanredno zbog toga što su se u to vreme događali nemiri u međusobnom suprotstavljanju drugih severnjaka i južnjaka.

Drugi misionari su takođe služili u Beninu — neki samo za kratko; ali drugi su došli sa željom da od njega učine svoj dom. Nakon izvesnog odlaganja zbog političkih  preokreta u Beninu, Don i Virdžinija Vord i Karlos i Meri Proser stigli su početkom 1966. Uskoro nakon njihovog dolaska, u martu 1966. bila je uspostavljena kancelarija podružnice u Kotonuu kako bi se nadgledalo propovedanje dobre vesti u ovoj zemlji.

Još od 1948, Jehovini svedoci su tražili zvanično priznanje njihovog biblijskog obrazovnog dela u Beninu, ali to je bilo odbijeno. Kakva je onda samo radost bila kada su videli ime Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania u zvaničnom časopisu u Beninu, uz naznaku da Jehovini svedoci mogu naučavati Bibliju od vrata do vrata u svim delovima zemlje i da je misionarima dozvoljeno da nesmetano obavljaju svoje aktivnosti!

Vreme za venčanje

Pre 1966, nije bilo vladine pripreme za legalnu registraciju brakova. Sva venčanja su proslavljana na tradicionalan način, ali braća bi takođe poslala i potpisanu izjavu kancelariji podružnice. Međutim, vlada je 1966. načinila pripremu za zakonsku registraciju brakova, iako to nije bilo obavezno. Misionari su pokazali lokalnim Svedocima da je važno da njihovi brakovi budu registrovani u skladu s ovom zakonskom pripremom.

Ovo je predstavljalo različite probleme braći. Prvo, da bi se to uradilo trebalo je novca — novca do koga se veoma teško dolazilo. Drugo, morali bi da se utvrde datumi rođenja mladenaca. Oni nisu uvek bili poznati pošto su se tačni zapisi retko kad čuvali. Uprkos ovim preprekama, Jehovin narod je bio odlučan da ima brakove koji su ’časni‘ u Božjim očima (Jevr. 13:4).

Svedoci iz Ejtana, jednog sela u kom je većina kuća bila izgrađena na stubovima, odlučili su da bi bilo jeftinije da se izvrši priprema da zvanični matičar dođe kod njih umesto da 25 parova ode kod njega. Pošto  ih je bilo toliko, matičar se složio. Kada je konačno došao, ustanovio je da je 60 parova čekalo da njihovi brakovi budu legalizovani! Šta se desilo? Dok su se vršile pripreme za ovu masovnu ceremoniju venčanja, drugi meštani su čuli o tome. Pošto im njihove crkvene vođe nisu pružile nikakvu pomoć da registruju svoje brakove, zamolili su Svedoke da li bi i oni mogli da iskoriste usluge vladinog matičara kada dođe. U vremenu od oko četiri meseca, veličina skupštine je skočila sa 69 na 90 objavitelja.

Obezbeđivanje odgovarajućih objekata podružnice

Da bi kancelarija podružnice mogla da funkcioniše onako kako treba, bili su potrebni odgovarajući objekti. Don Vord je bio građevinac pre stupanja u punovremenu službu. Tokom 1968, on je koristio to iskustvo u vezi sa izgradnjom združene kancelarije podružnice i misionarskog doma u Kotonuu. Uz pomoć 16 pionira i mnogih drugih lokalnih Svedoka, kompletna izgradnja je trajala svega osam meseci. U prizemlju objekta, bila je lepa Dvorana Kraljevstva, takođe prostor za kancelariju, deo za trpezariju i mesto za ekspedit podružnice. Gore uz stepenice, šest soba je gledalo na veliki vrt ispunjen palminim drvećem. Svetlucava laguna prošarana ribarima u čunastim kanuima mogla se videti preko zida vrta.

Dan 12. januar 1969, biće zabeležen kao poseban dan u teokratskoj istoriji Benina. Tog dana objekti nove podružnice i misionarskog doma bili su posvećeni Jehovi. Braća su smatrala da je ta lepa građevina bila stvaran dokaz Jehovinog blagoslova nad njihovim delom. Međutim, od još veće važnosti od te građevine bile su hrišćanske ličnosti koje su bile izgrađene pobožnim osobinama.

 Poštenje — pravi put

Jednog dana je kvalitet hrišćanske ličnosti Daniela Ainadua, koji je radio u jednom hotelu više kategorije, bio stavljen na ispit. Kada je uzimao pantalone jednog gosta hotela da bi ih oprao, pronašao je 1 600 dolara u jednom džepu. Ta suma je bila veća od njegove dvogodišnje plate. Šta će uraditi? On je stajao tu, sa srećom u ruci a nikoga nije bilo u okolini.

Brat je bio kratko vreme kršten ali je nedavno studirao članak iz Kule stražare o poštenju. Bio je odlučan da ne uvredi Boga prisvajajući nepošteno stečen dobitak. Rekao je za novac recepcioneru na ulazu. Ali kada je recepcioner video sav taj novac, pozvao je našeg brata na stranu i rekao: „Hajde da zadržimo novac i učinimo to našom malom tajnom.“ „Ne mogu to da uradim“, rekao je naš brat. „Ja sam hrišćanin i Jehovin svedok.“ „I ja sam hrišćanin“, protestovao je recepcioner. „Idem redovno u katoličku crkvu. Uopšte ne vidim šta je pogrešno ako se zadrži ovaj novac. Osim toga, čovek je to izgubio, zar ne?“ Nezastrašen, naš brat je uzeo novac i dao ga vlasniku hotela, koji ga je stavio u sef kuće.

Neko vreme kasnije, gost se vratio u svoju sobu i izbezumljeno tražio svoj novac — pod krevetom, u klozetu, iza stolica. Nigde ga nije mogao naći. Veoma uznemiren, otišao je do vlasnika hotela koji ga je uverio da njegov novac nije izgubljen već je u hotelskom sefu. Kada je saznao da ga je jedan od hotelskih radnika vratio, gost je zatražio da upozna tu poštenu osobu. Veoma impresioniran, gost je rekao: „Znam da su Jehovini svedoci dobri ljudi. Kada se vratim u Francusku sigurno ću ih potražiti, jer želim da saznam više o njima“. Čak je i upravnik hotela, koji je ranije imao malo vremena za Jehovine svedoke, sada rekao kako je srećan što oni rade za njega.

 Ovaj događaj nije bio brzo zaboravljen. Kasnije je još jedan gost izvestio da je izgubio malu svotu novca i optužio brata Ainadua da ga je ukrao. Kada je vlasnik hotela čuo o tom incidentu, brzo je stupio u odbranu našeg brata i ispričao gore navedeno iskustvo.

Tokom godina koje su usledile, u Beninu se izveštavao stalan porast broja aktivnih Svedoka. Godine 1971, dvadeset i dva misionara su ovde služila na terenu i u kancelariji podružnice. Do 1975, u službi na terenu je bio aktivan 2 381 objavitelj, u poređenju s najvišim brojem od samo 290 tamo 1950. Jehova je sigurno blagoslovio osobe iskrenog srca koje su se oslobodile okova krive religije. Međutim, takav porast se nije svima svideo. Još mračnih oblaka protivljenja naziralo se na horizontu.

Promene u vladi

„Pour la révolution?“ (Spreman za revoluciju?) „Prêt!“ (Spreman!) Ovo su bili uobičajeni pozdravi koji su se čuli na ulicama Benina dok je početkom 1975. u zemlji stupao na snagu marksističko-lenjinistički režim. Na kraju svakog pisma koje je dolazilo iz kancelarija vlade, mogle su se pronaći reči „spremni za revoluciju, borba se nastavlja!“

Jehovin narod je širom sveta poznat po svom neutralnom stavu u političkim stvarima i njegova biblijski školovana savest mu ne dopušta da ponavlja takve slogane (Jov. 15:19; 18:36). To mu je donelo mnogo neprijateljstva.

Novembar 1975. — nastupa hapšenje

Novembra 1975. kada je Pjer Voru bio u službi, sreo je jednog čoveka koji ga je pozdravio političkim sloganom. Kada brat Voru nije potvrdno odgovorio, ubrzo je bio sproveden do policijske stanice. Policija je pokušala  da ga natera da ponovi slogane, ali je on odbio. Bio je prisiljen da nekoliko sati unaokolo puzi na kolenima i laktovima. Brat Voru je ostao postojan.

Na kraju su neka braća razgovarala sa odgovornim policijskim službenicima, i pošto je bila nedelja, oni su se složili da ga na kraju dana oslobode. To što se dogodilo upozorilo je braću na ono što predstoji.

Decembar 1975. — upozorenja putem radija i novina

Vladin radio „Glas revolucije“ tokom decembra prekorno je govorio protiv organizovane religije u celini. Grupe mladih su opljačkale neke crkve, kako se izveštava. Mnogi revolucionari su upozoravali Svedoke da prekinu s propovedanjem. Do 14. januara 1976, vlasti su u mnogim mestima ometale javno svedočenje. Dvorane Kraljevstva su bile zatvorene na šest lokacija, a sastanci su bili prekinuti u tri privatna doma. U Hetinu je  Dvorana Kraljevstva bila oduzeta i korišćena za politička okupljanja. Ipak su u nekim većim centrima pioniri i misionari mogli da nastave sa službom bez previše smetnji.

Mart 1976. — ograničenja se povećavaju

Podružnica u Beninu je 24. marta 1976. Vodećem telu Jehovinih svedoka izvestila sledeće: „Organi vlasti u različitim oblastima zemlje nastavljaju da ograničavaju religiozne aktivnosti na razne načine. Mnoge fetiške ceremonije i druge religiozne ceremonije su zabranjene u mnogim delovima zemlje. Takođe je zabranjeno i propovedanje od kuće do kuće ili u različitim kvartovima gradova i sela.“

Dve nedelje kasnije, podružnica je dalje izvestila Vodeće telo: „U jednom području na severu (Guka) cela skupština braće (ali ne i sestara) bila je uhapšena i zadržana 72 sata. To je trebalo da ih upozori u vezi s propovedničkim delom i da primora braću da ponove političke slogane, što su oni odbili da učine... Braći je rečeno da bi mogli da održavaju sastanke samo ukoliko bi ispred Dvorane Kraljevstva stavili zastavu, a pre i posle svakog sastanka, morali bi da organizuju vreme za pevanje političkih pesama i slogana. Braća su znala da to ne bi mogla učiniti i bila su prisiljena da svoje sastanke održavaju u domovima braće.“

April 1976. — uhapšena braća u Kotonuu

Politički pritisak je nastavio da se pojačava širom zemlje. Do početka aprila, na većini radnih mesta bilo je svake sedmice odvojeno vreme za učenje političkih slogana, ceremonija sa zastavom, nacionalnom himnom i za „ideološke“ kurseve. One koji nisu učestvovali u ovim okupljanjima trebalo je prijaviti organima vlasti. Jedno takvo okupljanje je bilo zakazano u jednom području Kotonua  gde su radila tri brata i jedna sestra. Braća su odbila da posete skup; sestra je otišla ali je odbila da učestvuje. Kada su se sledećeg ponedeljka javili na posao, prvo je sestra a zatim su i tri brata bili naterani da trče ulicama ispred policijskog vozila sve do policijske stanice — što je razdaljina od nekih pet kilometara. Sestra je tada bila u četvrtom mesecu trudnoće. U policijskoj stanici je njihov stav ostao nepromenjen; odbili su da ponove političke slogane. Iako su bili žestoko tučeni, ostali su čvrsti — fizički udarci nisu slomili njihovu veru.

Karlos Proser, koji je predstavljao Odbor beninske podružnice, 7. aprila 1976, napisao je Vodećem telu sledeće: „Baš dok sam pisao ovo pismo, šef oblasti sa svojom gardom i sekretar bili su da me posete. Postavio je pitanje o sloganima, pozdravljanju zastave, itd., i mogao sam da razgovaram o nekim od ovih tačaka s njim. Takođe je spomenuo da su neki od naših ljudi bili uhapšeni zbog odbijanja da učestvuju u tim stvarima i takođe je spomenuo spisak imena koji je pripremao. Poseta je bila sasvim prijateljska ali je on bio prilično izričit u nekim tačkama, kao na primer, govoreći da nam više neće biti dozvoljeno da propovedamo po kućama već da treba da ostanemo u našem ’hramu‘. Mi ne znamo šta će ovi ljudi odlučiti da urade, ali jedna stvar je sigurna: Jehovini svedoci postaju poznati više nego ikada pre, i molimo se da sve ovo posluži kao svedočanstvo. Svi misionari su počeli da se pitaju koliko nam je još vremena ostalo ovde.“

Progonstvo se pojačava

U jednoj radio-emisiji upućenoj naciji, 16. aprila 1976, ministar unutrašnjih poslova je snažno kritikovao Jehovine svedoke. Između ostalog, rekao je da Jehovini svedoci odbijaju da učestvuju u ideološkim putevima  i da su poučeni da ne mogu ponavljati političke slogane. Koristeći snažan jezik, izjavio je da ako Jehovini svedoci ne promene svoj stav do kraja meseca, svi njihovi predstavnici koji su ’ovlašteni agenti CIA‘ — što je bilo pogrešno razumevanje uloge misionara — biće proterani iz zemlje!

Takvi komentari bili su emitovani oko dve sedmice u svim delovima Benina. Mnogi koji nikada nisu čuli za Jehovine svedoke počeli su da se pitaju: ’Ko su ovi ljudi o kojima se toliko govori?‘ Takva emitovanja su podstakla više znatiželje i Jehovino ime se čulo širom zemlje u obimu koji sami Svedoci ne bi mogli da postignu posredstvom svoje sada zabranjene javne aktivnosti.

Još jedan predstavnik iz kancelarije šefa oblasti, došao je u podružnicu kako bi prikupio imena i ostale podatke o svima. Želeli su imena svih ključnih ljudi u zemlji. Bila su im data imena misionara koji su živeli u podružnici/misionarskom domu. Kada su otišli, svi izveštaji i dokumenti Zajednice bili su sklonjeni i pažljivo skriveni.

Sledećeg dana, 17. aprila, dva oficira su se vratila tražeći glavnog. Pošto su obojica pušili, brat Proser im je rekao da pre nego što uđu treba da ugase cigarete. Složili su se sa zahtevom i bili su pozvani u kancelariju. I dalje su želeli imena sve odgovorne braće u zemlji. Ali do tada, važne dokumente u podružnici nije bilo moguće naći, čak i ako bi odlučili da izvrše pretres.

Poslednji sati za misionare

Dana 26. aprila 1976, neka braća su mislila da bi bilo mudro otići do šefa oblasti u Akpakpi, u Kotonuu, kako bi se razjasnile stvari. Da je podružnica znala za njihove namere, nastojala bi da ovakvo postupanje  osujeti. Iako su neke lokalne starešine pokušale da odvrate ovu dobronamernu delegaciju, oni su insistirali da idu. Ishod je bio katastrofalan. Nakon što je neko vreme razgovarao s njima, šef oblasti je uzviknuo neke političke slogane, i kada braća nisu uzvratila, uhapsio ih je.

Do ovog trenutka, 10 od 13 misionara su još uvek bili u zemlji. Brat i sestra Mahoun su očekivali bebu i pripremali su se da se vrate u Englesku za nekoliko sedmica. S obzirom na preteće stanje, podružnica ih je ohrabrila da odu što je pre moguće umesto da čekaju poslednji momenat. Tako su i učinili. Merijen Dejvis iz misionarskog doma u Porto Novu bila je u Kanadi pošto joj je majka bila bolesna.

U veče 26. aprila, ostali misionari su postali „zatvorenici“ u betelskom domu — niti su oni mogli izaći, niti je iko mogao ući. Nije bilo telefona. Misionari su počeli da pakuju svoje stvari za slučaj da budu proterani.

27. april 1976. — koordinator podružnice uhvaćen

Sledećeg jutra je naoružani policajac došao po brata Prosera. Rekao mu je da uđe u kombi Zajednice i vozi; sve vreme policajac je držao oružje upereno u njega. Brat Proser je bio odveden u policijsku stanicu u Akpakpi na ispitivanje. Nije upotrebljeno fizičko zlostavljanje, ali su pokušali da ga zastraše verbalnim zlostavljanjem.

„Daj nam imena svih vaših ključnih ljudi!“ vikao je policajac. Brat Proser je odgovorio: „Ne mogu vam dati imena svoje braće. Ukoliko ih želite, možete doći u Dvoranu Kraljevstva i sami ih zapisati.“ Oni su to prihvatili. Međutim, on je znao da nije bilo opasnosti jer nije bilo sastanaka u Dvorani Kraljevstva za neko kratko  vreme. Sastanci su se sada održavali u privatnim domovima po grupama za Skupštinski studij knjige.

„Šta je sa Samuelom Hans-Moevijem? Da li ga poznaješ? Zar nije on jedan od vaših ljudi?“ To pitanje je šokiralo brata Prosera. U kući brata Hans-Moevija su krili izveštaje Zajednice u dva stara, pohabana kofera. Ti izveštaji su sadržali imena mnoge braće. Da li je policija već pronašla ove izveštaje? Brat Proser je uspeo da zadrži miran izgled, dok se u dubini srca molio za Jehovino vođstvo.

Konačno je ispitivanje bilo završeno. Nijedno ime nije bilo dato, i brat Proser nije bio fizički ozleđen. Zatim je bio pušten — sam! Nekoliko godina kasnije, kada je razmišljao o tom momentu, brat Proser je rekao: „Prvo na šta sam mislio je bilo: ’Šta mogu da učinim da pomognem braći?‘ Tada sam pomislio: ’Budi pažljiv! To može biti klopka. Oni mogu planirati da me prate u nadi da ću ih odvesti do braće.‘“

„Umesto da odem pravo kući“, priseća se brat Proser, „prešao sam most i otišao u grad da vidim da li ima neka pošta u mom poštanskom sandučetu. Nisam želeo da učinim bilo šta što bi moglo prouzrokovati probleme braći. Ali sam očajnički želeo da ih posetim kako bi ih uverio da smo u redu i da im dam neka uputstva za predstojeće dane.

„Krenuo sam kući, sve vreme se pitajući kako bih mogao kontaktirati s braćom. Odjednom je počeo da duva snažan vetar i sručila se provala oblaka. Bez upozorenja, dva čoveka na motoru su projurila pored mene. Pitao sam se ko bi to mogao biti, pošto je bilo opasno prelaziti uzani most, pogotovo kada lije kiša. Dok je motor bio ispred mene, čovek koji je sedeo pozadi okrenuo je glavu i podigao kacigu kako bih ga prepoznao. Na moje iznenađenje to je bio jedan član Odbora podružnice! A  vozač je bio drugi član! Nisam ih video danima pošto smo bili u kućnom pritvoru u betelskom/misionarskom domu.

„Kiša je nastavljala da lije kao iz kabla, i puno ljudi je trčalo u zaklon. Vozio sam dalje preko mosta, prošao pored puta koji je vodio do naše kuće i kraj puta čekao... moleći se... čekajući... nadajući se da vidim svoju braću, možda poslednji put.

„Izgledalo je kao da prolaze vekovi, ali dva brata na motoru su se konačno zaustavila pored mene. Bilo je idealno vreme za razgovor pošto nije bilo nikoga u okolini zbog kiše koja je lila. Rekao sam braći da je potrebno da prebace izveštaje Zajednice na drugo mesto, radi onog što je policija rekla tokom ispitivanja. Takođe smo razgovarali o stvarima koje se odnose na specijalne pionire, pripremama da pokrajinski nadglednici brzo posete sve skupštine kako bi ih informisali o onome što se dešava, i o planovima da se nadalje sastaju u malim grupama u privatnim domovima. Izgledalo je prilično sigurno da će vrlo uskoro uslediti zabrana.“

Betelski/misionarski dom pretražen

U utorak popodne, 27. aprila, vojska je opkolila betelski/misionarski dom. Imali su automatsko oružje. Jedan vojnik je bio na ulazu, drugi na zadnjim vratima, dok su drugi bili u bašti. Svim misionarima bilo je naređeno da odu u dnevnu sobu i držali su ih na nišanu. Jedan po jedan bili su odvođeni u svoju sobu, gde su vojnici pretraživali misleći da će sigurno pronaći informacije koje će dokazati da su misionari američki špijuni ili strani revolucionari. Vojnici su došli i do sobe Margarite Kjuninger i počeli svoje pretraživanje. Aha! Sada su imali u rukama neka optužujuća dokumenta — to jest, bar su tako mislili. Ugrabili su primerak  poslednje želje sestra Kjuningerinog oca i testament na nemačkom jeziku! Bili su sigurni da je to bila šifrovana poruka. U sobi Petra Pompela pronašli su nešto za šta su verovali da je tajna formula, ali to je u stvari bio samo lekarski izveštaj o gljivičnoj infekciji nokta.

Za kraj je ostavljena soba Karlosa i Meri Proser. U jednom koferu su vojnici pronašli veliku sumu novca. To je dva dana ranije bilo pokupljeno s bankovnog računa Zajednice, pošto se strahovalo da će možda račun biti zamrznut. Pošto su svi misionari neko vreme bili u kućnom pritvoru, nisu bili u mogućnosti da novac iznesu van kuće. Iz nekog razloga, kada su ga vojnici pronašli, skoro da su se plašili da diraju pa su ga brzo vratili nazad u kofer. Čitav iznos je netaknut kasnije bio isporučen podružnici u Laosu, u Nigeriji.

Sestra Proser opisuje događaj: „Jedan vojnik mi je rekao: ’Vi ste ovde već duže vreme, sigurno znate imena nekih koji predvode u vašoj skupštini.‘ Odgovorila sam: ’Pa, znate kako je to ovde, nikoga u stvari ne zovemo njegovim punim imenom. Svakoga znamo kao papa Emanuela ili mama Judžiniju i tome slično. Ne znam baš kako se  svako u stvari zove.‘ Vojnik koji je postavljao pitanja se morao nasmejati i reći: ’Vi ste ovde stvarno dugo!‘“

Sestra Proser nastavlja: „Primetili smo da je jedan čovek prestao da pretražuje našu sobu i da je seo. Njegov pretpostavljeni je to zapazio i rekao mu da nastavi da radi. Njegov odgovor je bio dirljiv kad je podigao pogled i rekao: ’Poznajem gospodina i gospođu Proser mnogo godina, i oni su često razgovarali o Bibliji sa mnom kod mene kući. Kako sad mogu da dođem ovde i da pretražujem njihovu sobu?‘“

Vojnici su završili s pretraživanjem sobe Proserovih i otišli niz stepenice. Nisu pronašli ništa optužujuće. Većina misionara je već provela dobar deo noći isecajući imena iz bilo kog dokumenta koji se još zatekao u podružnici. Zatim se to bacilo u toalet ili zapalilo. Tokom pretraživanja, jedan od stražara je primetio omanju gomilicu u baštici i pitao je šta je to. „O da, tu mi spaljujemo naše smeće“, odgovorio je brat Proser. I stražar i brat Proser znali su da su važni dokumenti bili spaljeni.

„Hej, pogledajte ovo!“, uzviknuo je jedan vojnik dok je nastavljao s pretraživanjem po skladištu. Vojnici su pronašli dva kalema trake zajedno sa skriptima za biblijsku dramu s jednog oblasnog kongresa. Bili su sigurni da imena iz drame mora da su ključni ljudi u organizaciji. Veselo su sakupili trake i skripta kao dokaz.

U „Sûreté Nationale“

Vojnici su naredili misionarima da uzmu svoje pasoše i bili su odvedeni u Sûreté Nationale, zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova. Čitali su se papiri o proterivanju — trebalo je da misionari budu odvezeni na granicu i smesta isterani, bez mogućnosti da se vrate kući i uzmu svoje lične stvari! Na svu sreću, sada je bilo kasno i većina policajaca je otišla kući. Pošto nije  bilo nikoga da ih prebaci do granice, misionarima je naređeno da se vrate kući i da budu spremni da je napuste u 7 sati ujutru.

„U vreme kad smo se vratili kući“, priča brat Proser, „već je prošlo 8 sati uveče. Znali smo da će to biti teška noć. Hiljade revolucionara su opkolile naš dom i skandirali političke slogane, mokreći po zidu, pogrdno uzvikujući imena misionara. Takvo ponašanje se nastavilo kroz celu noć. Niko nije baš puno spavao, ako i uopšte, jer nismo znali šta bi razljućena rulja napolju mogla da uradi. Neki su se u sebi pitali da li će biti povređeni te noći ili da li će doživeti da vide sutrašnji dan. Sestre nisu briznule u plač već su bile zaposlene pakovanjem i uzajamnim ohrabrivanjem. Revolucionari, hvala Jehovi, nisu ušli u kuću niti je iko bio fizički povređen. Međutim, emocionalni stres i psihički pritisak, bile su kušnje koje su misionari mogli izdržati samo uz Jehovinu podršku kroz molitvu i uzajamno ohrabrenje.“ Kako će to samo biti važno pomoći jedno drugom i osloniti se na Jehovu u satima koji će doći!

Poslednji dan u Beninu

Prvi zraci jutarnjeg sunca provirili su kroz oblake oko 6 sati, objavljujući početak novog dana. Bio je 28. april — dan koji se neće tako brzo zaboraviti. Kao što je i bio njihov običaj, misionari su se u 7 sati okupili oko stola za doručak kako bi osmotrili jutarnji biblijski citat. Danas sigurno nije bio dan da se zanemari proučavanje Božje Reči! Svi misionari su znali da će im biti potrebna dodatna snaga da izdrže ovaj dan.

Teofil Idovu, Nigerijac koji je naučio godinama ranije gun jezik, služio je kao prevodilac u podružnici iako nije živeo na imanju. On je spolja iz prve ruke posmatrao celokupnu situaciju. Pošto niko nije mogao  ući ili izaći, nije bilo hleba za doručak misionara. Brat Idovu je to znao, i zato je otišao u pekaru, kupio nekoliko hlebova i predstavio se vojniku na kapiji Betela kao pekar. Obukao je staru pocepanu odeću s kapom spuštenom preko lica, tako da ga niko u mnoštvu koje je još uvek stajalo napolju nije prepoznao. Stražar mu je dopustio da uđe. Kako je to samo bilo ohrabrujuće za misionare da još jednom vide nasmejano lice brata Idovua! Ovaj jednostavan gest dao je novi značaj molitvi, „hleb naš nasušni daj nam danas“ (Mat. 6:11). Da, misionari su prepoznali Jehovinu ruku kroz te stvari i crpli su snagu iz toga.

„Dum! Dum! Dum!“ Neko je treskao po glavnoj kapiji. Dok je razmatranje dnevnog citata počinjalo, puno gungule se čulo napolju. Šef oblasti i drugi revolucionari postavili su na imanje podružnice jednu tablu, što je značilo da građevina sada pripada „narodu“. Misionarima je bilo naređeno da izađu i učestvuju u ceremoniji podizanja zastave. Oni nisu bili sigurni da li će biti na silu naterani, ali svi su bili odlučni da u tome ne učestvuju. Jedan od misionara, Pol Bajron, rekao je: „Moraće da me fizički izbace napolje.“ Njegova izjava je poslužila da ojača odlučnost drugih misionara. Iz nekog razloga — možda Jehovinom intervencijom — vojnici nisu naterali misionare da izađu napolje. To im je dalo još nekoliko minuta da završe dnevni citat.

Nakon ceremonije podizanja zastave, vojni oficiri su naredili misionarima da snesu svoje lične stvari. Temeljno su ih pretražili. Bilo im je dopušteno da ponesu samo ono što je bilo u njihovim koferima. Sve druge lične stvari su ostale. Vojnici su poveli brata Prosera kroz sve betelske sobe da zaključa vrata i zahtevali su da preda ključeve. Podružnica je bila oduzeta! Nekoliko lokalne braće je teška srca posmatralo događaj sa  udaljenosti izvan betelskih zidova, dok su njihovi dragi misionari bili odvođeni iz svog doma, izbačeni pod oružanom pratnjom kao neki kriminalci.

Proterani!

Misionari su ponovo bili odvedeni u Sûreté Nationale, i papiri o proterivanju su bili uručeni svakome od njih. Svi osim Margarite Kjuniger i Žizele Hofman bili su ponovo uterani u kombi Zajednice da bi ih odveli do nigerijske granice. Sestre Kjuniger i Hofman kasnije su bile odvedene na granicu s Togoom.

Naoružani čuvar, koji se vozio zajedno s misionarima kojih je bilo u većini, bio je veoma napet. Bio je siguran da prebacuje opasne kriminalce do granice. Dozvolio je da se vozilo zaustavi radi goriva. Mladi posluživač na benzinskoj pumpi, koji je prepoznao vozilo Zajednice, pitao je čemu tolika gungula. „Mi smo misionari koje proteruju zbog propovedanja o Bibliji“, misionari su tužno odgovorili. „Ne brinite, vratićete se vi ponovo jednog dana“, rekao je. Reči ovog mladića su se pokazale istinitima, ali ne odmah.

Pod zabranom

Beninske novine Ehuzu od 30. aprila 1976, istakle su naslov „SEKTA JEHOVINIH SVEDOKA ZABRANJENA U NARODNOJ REPUBLICI BENIN“. Progonstvo nije bilo novo iskustvo za Jehovin narod u ovoj zemlji. Od samog početka, Sotona je snažno radio na tome da zaustavi vode istine da ne teku u ovom uporištu krive religije.

U danima, nedeljama i mesecima koji su usledili nakon što su misionari bili isterani, mnoga braća — njih preko 600 — napustila su zemlju s vrlo malo u materijalnom pogledu ali s puno u duhovnom. Mnogi koji su ostali, kako mladi tako i stari, bili su nemilosrdno  tučeni. Osim toga, drugi su izgubili sav svoj posed i svoj posao.

Braća koja su imala važne položaje na poslu, bila su pod teškim pritiskom, pošto se od njih očekivalo da na kraju svakog pisma, u odgovoru na telefonski poziv i u pozdravljanju ljudi koriste političke slogane kao što su „Spremni za revoluciju?“ i „Borba se nastavlja!“ Apoliner Amjuso-Ženo se starao za jednu medicinsku kliniku na području Kotonua. On je odbio da učestvuje u takvim aktivnostima jer je svoju svesrdnu podršku dao isključivo Božjem Kraljevstvu. Članovi porodice su ga molili da ponovi političke slogane, čak iako on ne bi mislio ono što bi rekao. „Misli na svoju decu“, podsećao ga je mladi nećak. Kako se progonstvo protiv Jehovinog naroda povećavalo, on je odlučio da napusti Benin i ode u Nigeriju.

Iz Nigerije je napisao: „U relativno kratkom vremenu, izgubio sam u materijalnom pogledu sve — kuću, automobil i posao. Sada živim ovde u Nigeriji u kući koja je u izgradnji. Tu nema ni prozora ni vrata a ni pod nije betoniran. Mojih devetoro dece žive sa mnom i na svu sreću dvoje najstarijih se zaposlilo. Borili smo se protiv vrućine, komaraca, kiše i zime. Jedan brat nam je dao jedan mali krevet koji smo koristili kao kolevku za našu tromesečnu bebu. Zadovoljni smo onim što imamo dok i dalje polažemo nadu u Jehovu, našeg Boga punog ljubavi, koji će uskoro ukloniti sve suze s naših očiju.“ Nakon što je dosuđena zabrana, nezavidan položaj mnoge braće bio je sličan ovom.

„Oprezni kao zmije“

Takvo stanje nije moglo zaustaviti pravu religiju. Još uvek je bilo ljudi koji su visoko vrednovali slobodu od religioznih okova. Pokrajinski nadglednici su i dalje posećivali skupštine, ali često samo na dva ili  tri dana. Sada su braća morala da budu oprezna i kadra da predvide stvari, kako bi izbegla da budu privedena. Većina pokrajinskih nadglednika je nosila staru prljavu odeću kada su dolazili u grad, obično pre svanuća ili nakon zalaska sunca kako niko ne bi primetio njihov dolazak. U slučaju da neko posumnja ko su oni, uvek su bili spremni da se brzo presvuku. Zakari Elegbe, sada član Beninskog odbora podružnice, priseća se posećivanja skupština dok je u to vreme služio kao pokrajinski nadglednik. „Sećam se da sam jednom prilikom proveo čitav dan u silosu za kukuruz izgrađenom od blata, dok su me organi vlasti tražili“, rekao je. „Mogao sam čuti njihove glasove, ali nikada nisu ušli u silos da me potraže. Mogao sam da nastavim svojim putem na kraju tog dana.“

Da bi se održalo bilo koje veće okupljanje u to vreme, lokalna gradska opština je morala izdati dozvolu. Međutim, Jehovine sluge su se pokazale „mudri kao zmije a bezazleni kao golubovi“ (Mat. 10:16). Kada je bilo poznato da jedan par želi da se venča, zatražena je od lokalnih vlasti dozvola za svadbu. Obično se to odobravalo bez ikakvog problema. Predsedavajući bi započeo program objašnjavajući kako će to biti „dvodnevna svadba“. Dvodnevna svadba? Da. U stvari, svadba je bila pravi mali oblasni kongres! Mladenci bi sedeli napred ispred govornika, dok bi na Bibliji temeljena predavanja bila iznošena kako za korist mladenaca tako i za srećnu publiku. U jednoj takvoj prilici u selu Hetinu, na „svadbi“ je prisustvovalo preko 600 osoba dok je 13 bilo kršteno. Mnogi meštani su označili proslave venčanja Jehovinih svedoka kao tako neobične — naročito kada bi čuli za krštenje! Sahrane su takođe pružale prilike za održavanje većih skupova.

Biblijska literatura je bila unošena u zemlju na raznorazne načine — u kanuima, na biciklima, u rancima,  putićima kroz šipražje, ili bilo kojim drugim putem koji je u to vreme izgledao prikladan. Nisu se svi među organima vlasti nasilno protivili našem delu. Tako su 1984, dvojicu braće koja su kanuom prelazila reku s tovarom literature iz Nigerije, iznenadila dva graničara na beninskoj strani. Da li će literatura biti oduzeta, ili da li će braća biti tučena i zatvorena? „Šta je u torbama?“ zahtevao je odgovor jedan graničar. „Biblijska literatura“, odgovorila su braća. „Da vidimo.“ Braća su svakome od njih ponudila primerak brošure Raduj se zauvek životu na zemlji!, što su oni rado prihvatili. „Da li još uvek donosite literaturu za Jehovine svedoke?“ Braća su se zaledila ne znajući šta sad da kažu. „Nastavite svojim putem“, rekao je graničar. Dva brata su u sebi zahvalila Jehovi. Takvi primeri su jačali pouzdanje braće da je Jehova blagosiljao napore da se „na vreme“ nabavi duhovna hrana za braću (Mat. 24:45).

„Reč Božja nije okovana“

Svedoci koji su još bili u Beninu, nisu mogli prestati da govore o dragocenim istinama koje su bile u njihovim srcima. Tako je došlo do promene u životu Morisa Kodoa. On je bio učitelj u školi u Kalaviju, jednom selu na nekih 20 kilometara od Kotonua. On je bio poučen da ako bude dobra osoba, ići će na nebo. Međutim, kada je stupio u kontakt s Jehovinim svedocima, naučio je iz Biblije da je potrebno više ukoliko želi Božje odobravanje. Jedan rođak je upoznao Morisa s jednim Svedokom iz komšiluka, i Svedok je, videvši interes koji je Moris pokazao za Bibliju, odmah ponudio besplatan kućni biblijski studij. Moris i njegova supruga su započeli da proučavaju Bibliju i brzo su napredovali. On je uskoro želeo da učestvuje u propovedničkom delu, pošto je bio uveren da je pronašao istinu.  Naravno, braća su želela da budu sigurna u njegovu iskrenost. Drugi su glumili interes, samo da bi ih izdali. Međutim, to nije bio slučaj s Morisom Kodoom. On je grabio svaku priliku da govori o istini svojim rođacima, prijateljima i saradnicima.

Zatim su, 11. februara 1982, brat i sestra Kodo bili uhapšeni. Bili su zatvoreni zajedno s bratom koji je na samom početku s njima proučavao Bibliju i s jednom novozainteresovanom osobom s kojom je brat Kodo proučavao. Zašto? I jedni i drugi su bili Jehovini svedoci i govorili su svojim bližnjima o Božjem Kraljevstvu, odnosno pokazali su interes za ono što su Svedoci naučavali. U skladu sa izveštajem organa vlasti, selo Kalavi je postalo „košnica aktivnosti“ Jehovinih svedoka. To se organima vlasti nimalo nije sviđalo.

Četvoro onih koji su bili uhapšeni, uključujući i ženu brata Kodoa, bilo je stavljeno u ćeliju zajedno s kriminalcima najgore vrste i u najnehumanije uslove. Bilo im je rečeno da mogu biti oslobođeni ukoliko bi učinili jednu jednostavnu stvar — potpisali dokument koji je ukazivao na to da više nisu Jehovini svedoci. Ovo su naša braća nedvosmisleno odbila da učine. Oni se nisu mogli odreći svog Boga, Jehove. Njihovo predanje njemu bilo je bezuslovno i bespogovorno. Takav stav je razgoropadio službenike i sva biblijska literatura koju su braća imala uz sebe u svojim ćelijama bila je konfiskovana.

Dvoje dece brata i sestre Kodo, Nadin i Džimi (koji su imali šest odnosno tri godine), razbolelo se. Sestra Kodo je pitala da li bi mogla da se vrati kući kako bi se brinula za svoju bolesnu decu. To je bilo odbijeno, ali joj je bila data dozvola da se brine za njih u zatvoru. Sada ih je bilo šestoro u zatvoru, uključujući i decu!

 Kako će proslaviti dolazeći Memorijal? Lokalna braća su uspela da do njih doture beskvasni hleb i vino za proslavu. Brat Kodo se priseća: „Bilo je to čudno. Dok smo slavili Memorijal, bila je neka tišina u zatvoru, tako da naša proslava Memorijala nije bila uznemiravana.“

Konačno je lokalni službenik koji je bio odgovoran za njihovo zatvaranje bio prebačen u drugi deo zemlje. Čovek koji ga je zamenio bio je naklonjeniji; tako su 26. maja, tri i po meseca od zatvaranja, bili oslobođeni.

Četiri godine kasnije, brat Kodo se ponovo našao iza zatvorskih rešetaka — ovog puta zbog odbijanja da ponovi političke slogane. On je kasnije rekao kako je mudro koristio to vreme: „Služio sam kao pomoćni pionir dok sam bio u zatvoru. Ovog puta, mogao sam da zadržim dobru količinu literature za korišćenje na ’mom ličnom području‘. Propovedao sam drugim sužnjima, stražarima i policiji, a vodio sam i mnogo biblijskih studija.“ Iako je bio u zatvoru, ’reč Božja nije bila okovana‘ (2. Tim. 2:9).

Gledajući unazad, braća se slažu da je selo Kalavi zaista postalo „košnica aktivnosti“ za Jehovin narod. Od 4 objavitelja u 1982, njihov broj je rastao, tako da sada ovde cvetaju dve skupštine s preko 160 objavitelja. Od svog krštenja, brat Kodo je imao prednost da pomogne u oslobađanju preko 30 osoba, ne iz zatvorskih okova, već okova Vavilona velikog, svetskog carstva krive religije.

Krajem 1980-ih, počele su da se dešavaju promene u vladi. Niko nije bio siguran kakav će biti ishod. Ali vrući vetrovi progonstva nad Jehovinim narodom počeli su da se hlade. Čak su bili u mogućnosti da otvoreno održavaju sastanke u nekim krajevima, ali ne svuda.

 „Ja sam samo preteča“

Tokom tog vremena, odigravalo se jedno iskustvo koje je ukazivalo na to da je u Beninu bilo još mnogo onih koji bi sa zahvalnošću prihvatili oslobađajuće istine iz Božje Reči. Pjer Avanto je bio obeshrabren posmatrajući religiozno licemerstvo, ljubav prema novcu i nemoral u Eglise du Christianisme Céleste (Nebeskoj hrišćanskoj crkvi), čiji je bio član. Crkveno praktikovanje lečenja verom nije moglo spasti njegovo dete od smrti. ’Bog je pozvao vašeg sina na nebo‘, rekao mu je pastor. Nezadovoljan objašnjenjem i uznemiren postupcima koje je crkva dozvoljavala, on je napustio crkvu 1973, nameravajući da osnuje sopstvenu religiju. Hteo je religiju slobodnu od licemerja i zlih postupaka koje je svuda video.

Zatim je postao samonaimenovani osnivač i pastor crkve Aui-Vive (Svetog srca). Godine 1964, stupio je u kontakt s Jehovinim svedocima. Divio im se. Bio je siguran da bi, ako osnuje sopstvenu crkvu, mogao imati religiju bez pohlepe i nemorala kao što je to kod Jehovinih svedoka. Za kratko vreme, njegova crkva je narasla na preko 2 700 sledbenika u 21 skupštini. Uživao je uticaj i prosperitet.

Jednog dana je kod njega došao jedan čovek da bi se izlečio. Izvesno vreme je imao kožno oboljenje. Pjer Avanto ga je izlečio. Taj čovek je bio toliko zahvalan da mu je dao jednu kuću kao nagradu!

Međutim, nemoral i pohlepa, dela koja su motivisala Pjera Avanta da osnuje svoju vlastitu religiju, sada su se uvlačila u njegovu crkvu. Počeo je da uviđa da ukoliko želi čisto obožavanje, ne može imitirati Jehovin narod — mora postati deo njega. Počeo je da studira Bibliju s Jehovinim svedocima. Postepeno je s podijuma poučavao onome što je učio kroz svoj biblijski studij sa Svedocima. Često je završavao svoju propoved čudnovatom  izjavom: „Ja sam samo preteča. Istinski nosioci istine doći će kasnije.“ Mnogi od onih koji su ga slušali pitali su se šta je time mislio.

Nakon što je povećao učestalost svojih studija sa Svedocima na dva puta nedeljno, shvatio je da mora doneti odluku. Sazvao je sastanak sa svim svojim pastorima. Bilo ih je 28. Koristeći Pismo, objasnio je razliku između prave i krive religije. Na tom sastanku je bila donesena odluka da će sve ikone u njihovim crkvama biti skinute i sveštenstvo više neće nositi posebne mantije. Zatim su pastori bili upućeni da kontaktiraju sa Svedocima na svojoj lokaciji radi biblijskog studija. Pastori u mnogim crkvama su počeli da rade ono što je Pjer Avanto radio. Sredom bi crkvene vođe studirale Bibliju, a nedeljom bi svoje propovedi temeljili na onome što su naučili. Kasnije su pripreme sredom postale Skupštinski studiji knjige, a nedeljne propovedi su postale predavanja za javnost.

Godine 1989, Pjer Avanto je sazvao sastanak sa svim svojim sledbenicima. Na tom skupu, u Porto Novu, bilo je prisutno njih preko 1 000. Tom prilikom im je rekao: „Sećate se kada sam običavao da završavam svoje propovedi rečima: ’Ja sam samo preteča. Istinski nosioci istine će doći kasnije‘? Oni su najzad stigli — to su Jehovini svedoci!“ Obaveštenje je preraslo u čas s pitanjima i odgovorima koji je trajao nekih sedam sati! Nisu svi gledali na ovo kao na dobru vest. Nekima se više sviđao njihov vlastiti način života, koji je uključivao posedovanje više žena. Međutim, do tada je samo u Beninu, više od 75 bivših članova crkve Aui-Vive, bilo kršteno a približno 200 drugih je studiralo i napredovalo ka istom cilju. Mnogi iz grupe su takođe učili da čitaju i pišu.

Što se tiče Pjera Avanta, on se krstio u junu 1991. Zvanično je prekinuo sve veze sa svojom bivšom  religijom. Osam njegovih bivših crkvi bilo je preuređeno u Dvorane Kraljevstva. A šta je s kućom koju je dobio na poklon od čoveka koga je izlečio? Brat Avanto mu je vratio kuću. Razumljivo, čovek je bio veoma iznenađen. Međutim, naš brat mu je objasnio da je sada kada je pronašao istinu, saznao da je svako lečenje koje je on izveo bilo rezultat, ne snage od Boga, već od demona.

Kako je samo ohrabrujuće videti ljude — da, čak mnogo njih — kako postaju oslobođeni religioznih laži i dolaze do „poznanja istine“! (1. Tim. 2:4). I došlo je vreme kada su oni mogli da se slobodno okupe kako bi bili upućeni u Božju Reč.

Dan koji se nikada neće zaboraviti

Dana 24. januara 1990, dva brata su iz Benina putovala za Lagos, u Nigeriji, s važnim dokumentom u rukama. Želeli su da obaveste podružnicu u Nigeriji, koja se brinula za delo u Beninu tokom tih teških godina, da je dekret br. 004, od 23. januara 1990, objavio da je prethodni dekret (br. 111, od 27. aprila 1976.) koji je zabranio delo Jehovinih svedoka u Republici Benin od sada poništen i nevažeći! Jehovini svedoci su napokon bili zvanično slobodni da javno propovedaju i održavaju hrišćanske sastanke! Kako će lokalni Svedoci biti obavešteni?

Načinjene su pripreme za sastanak u Kotonuu. Međutim, braća su to organizovala tako da nije bio unapred poznat razlog ovog okupljanja. Lokalnim svedocima nije vredelo da se pitaju zašto su pozvani na skup u javnoj dvorani u centru Kotonua. Kako su samo bili iznenađeni kada su pri dolasku videli veliki natpis koji je izražavao dobrodošlicu Jehovinim svedocima! ’Kako je to moguće? Mi smo pod zabranom‘, mislila su mnoga braća. Neki su se pitali: ’Da to nije klopka?‘

 Sastanak je trebalo da počne u 10 sati ujutro, ali do 9 sati, sva sedišta su bila popunjena. U sali su bila dva velika natpisa. Jedan je nosio reči iz Otkrivenja 4:11: „Dostojan si, Gospode [Jehova], da primiš slavu čast i moć.“ Drugi je isticao Psalam 144:15: „Blago narodu čiji je Bog Gospod [Jehova]!“

Kada je sastanak počeo, predsedavajući je objavio da je u skladu s dokumentom koji je držao u ruci, „vlada skinula zabranu našeg dela“! Brat Uli, član Nigerijskog odbora podružnice koji je bio prisutan, priča: „Aplauz i pljesak kojima je ta objava pozdravljena bili su toliki, da ukoliko zgrada ne bi bila ispravno izgrađena, mogla bi se srušiti usled rastuće lavine gromoglasnih ovacija. Zatim je pljesak potpuno prestao, kao da su prisutni želeli da zapamte ono što je bilo rečeno. Zatim su počeli ponovo i to je trajalo nekoliko minuta. Predsedavajući je pomenuo Psalam 126, ali nije mogao da ga pročita zbog pljeska. Većini nas, uključujući i predsedavajućeg, oči su bile pune suza. To je bilo kao da smo svedoci scene uskrsenja, dok su se braća osvrtala kako bi videli jedni druge i stiskali jedni drugima ruku u zahvalnosti i radosti.“

U govorima koji su usledili, braća su komentarisala o svojoj ustrajnosti tokom 14-godišnje zabrane. To nije bilo  vreme za plakanje, već vreme za gradnju, za mudro korišćenje svoje novostečene slobode stupanjem u pionirsku službu ako njihova situacija to dopušta, ili za posezanje za drugim prednostima službe u skupštini. Bilo bi važno da se nastavi s pouzdanjem u Jehovu, koji je sada dao pobedu svom narodu! Sastanak je trajao neprekidno četiri sata, ali prisutnima se činilo kao nekoliko minuta.

Zaključni govornik je spomenuo da su samo nekoliko dana ranije, kada bi se srela na ulici, braća morala paziti da ne odaju jedno drugo. Ali ovom prilikom im je bilo rečeno da mogu početi da nadoknađuju izgubljeno vreme slobodno pozdravljajući svoju braću. Oko dva sata nakon srdačne zaključne molitve, mnogi Svedoci su još  uvek bili ispred zgrade grleći i ljubeći jedno drugo i obnavljajući poznanstva. Religiozna sloboda je imala sladak ukus. Ali kako će braća sada koristiti ovu slobodu?

Radost zbog mogućnosti sastajanja radi obožavanja

Dvorane Kraljevstva je trebalo očistiti, okrečiti i popraviti kako bi se ponovo dovele u upotrebljivo stanje. Braća su besplatno darovala svoje vreme i sredstva da bi se posao obavio. Zajednica je načinila pripreme da pokrajinski nadglednici izvrše brze posete skupštinama, provodeći dva ili tri dana sa svakom. Reorganizacija je bila na pomolu.

Kakva je samo radost još jednom videti porodice kako se stiču ka svojim Dvoranama Kraljevstva! Broj prisutnih na sastancima je često dva ili tri puta veći od broja objavitelja. Mnogi pristižu biciklima; neki motorima ili u čunastim kanuima. Drugi pešače, a to što imaju nekoliko kilometara ispred sebe ne smeta im. Majke pomoću parčeta tkanine omotanog oko struka stavljaju svoje najmlađe dete na leđa. Starija deca pomažu mlađoj. Često otac nosi dragocene knjige potrebne za sastanak — dragocene zbog toga što pomoću njih Jehova obezbeđuje uputstvo, dragocene i zbog toga što svaka velika knjiga može predstavljati celodnevnu platu.

S vremenom, sve Dvorane Kraljevstva širom zemlje, misionarski dom u Porto Novu, i objekti podružnice u Kotonuu, koji su bili oduzeti tokom zabrane, vraćeni su njihovim pravim vlasnicima. Temeljno renoviranje podružnice i doma u Porto Novu bilo je brzo obavljeno, i avgusta 1990, manje od mesec dana nakon što je imanje podružnice bilo vraćeno, održan je skup baš tu na imanju Zajednice, uz nekih 2 000 prisutnih. Svakom je bilo poznato da Jehovini svedoci ponovo koriste  ovo imanje u vezi sa svojim biblijskim obrazovnim delom.

Beninska podružnica je još jednom počela da funkcioniše od septembra 1991, omogućujući tako tesniji kontakt s braćom i veću pomoć u njihovim duhovnim potrebama.

Željni da svedoče za istinu

Jehovini svedoci u Beninu su želeli da propovedaju dobru vest na način na koji to čine njihova braća u drugim zemljama. Tokom 14-godišnje zabrane, većina svedočanstva se davala na neformalan način. Čak neki od starešina nisu nikad svedočili od kuće do kuće. Ali uz malo ohrabrenja i pouke krenuli su.

Svedočenje u Beninu nije teško. Uopšte gledano ljudi vole Bibliju. Oni često ponude Svedoke koji ih posećuju da sednu i onda ih pažljivo slušaju. Dok Svedoci idu od jedne kuće do druge, nije neobično da ih neko na biciklu pozove, pitajući za poslednja izdanja Kule stražare i Probudite se!

 Čest je slučaj da mnogi iz iste porodice žive u zajedničkim dvorištima. U znak poštovanja, Svedoci najpre traže da razgovaraju s poglavarom porodice. Nakon toga, posećuju se njegovi najstariji sinovi i njihove porodice čije kuće izlaze na isto dvorište.

Da bi pokazale svoju zahvalnost za sve što je Jehova učinio za njih, stotine su stupile u pionirsku službu nakon što je zabrana skinuta. Specijalnih, opštih i pomoćnih pionira je 1989. bilo 162; do 1996, bilo ih je 610.

Na kakav su odaziv naišli? Jedan par specijalnih pionira je bio dodeljen u grad u kome nije bilo Svedoka. Za samo nekoliko meseci, došlo je vreme za proslavu Memorijala Hristove smrti. Zainteresovane osobe u tom gradu su naučile da mi obično proslavljamo Memorijal u Dvorani Kraljevstva, ali tamo nije bilo ni jedne. Jedan od zainteresovanih je pristupio jednom čoveku koji je imao veliko zemljište i pitao da li bi mogao da uredi jedan deo toga kako bi izgradio Dvoranu Kraljevstva. Taj čovek je bio naklonjen prema delu Svedoka tako da je pristao. Za nekoliko dana, dva specijalna pionira i zainteresovane osobe uredili su zemljište i izgradili podesnu Dvoranu Kraljevstva koja je imala zidove od istkanog palminog lišća i krov pokriven slamom. Ispred su bila dva luka od palminog lišća dekorisana cvećem. Kada je jedna lokalna vudu sveštenica pokušala da podstakne protivljenje, seoski starešina joj je rekao: „Ti nisi vlasnik zemljišta u ovom selu. Mi želimo da Jehovini svedoci ostanu. Ako oni odu i ti ćeš otići!“ Ona više nije pravila problema. Za Memorijal je bilo prisutno 110 osoba, među kojima su specijalni pioniri bili jedini kršteni Svedoci.

Kongresni objekti

Ubrzo nakon što je zabrana skinuta, bila je zatražena parcela od 12 jutara zemlje u Kalaviju, jednom selu  nedaleko od Kotonua, a parcela od 10 jutara zemlje koja se nalazila pored ove, bila je kupljena kasnije. Ovo selo je tamo gde su neka naša braća bila zatvorena zato što su organi vlasti rekli da je područje „košnica aktivnosti“ Jehovinih svedoka. Kako su se samo ove reči pokazale istinitima! Godine 1990, Jehovin narod je mogao da ovde održi kongres u slobodi i to na svom vlastitom zemljištu!

Ali kako bi se mogli izgraditi kongresni objekti koji bi smestili 4 000 ljudi, po ceni koju bi naša braća mogla da priušte? Na način koji je tipičan za Jehovine svedoke u Zapadnoj Africi. Braća su otišla u šumu i nasekla drveće bambusa i kokosovog oraha s lišćem. Stabla bambusa su poslužila kao stolice. Stabla su se uzdizala oko 50 centimetara i bila su smeštena na zemlji u razmacima od 1,2 metra. To je služilo kao mesto za sedenje. Dva duža bambusova stabla bila su položena preko tih panjeva visokih 50 centimetara. Voala! Sedišta za 15 ljudi. Veća bambusova stabla su se koristila kao grede za krovnu konstrukciju, a lišće se plelo i koristilo za pokrivanje krova. Iako takva konstrukcija propušta vodu, ona je svakoga čuvala od vrućeg afričkog sunca, i onima koji su se nalazili pod njom, bilo je prilično udobno.

S vremenom su ovde građeni objekti podružnice, kao i otvorene Kongresne dvorane koje su bile mnogo trajnije.

Misionari se vraćaju

Oko tri meseca nakon što je zabrana skinuta, bio je izdat još jedan vladin dekret. On je poništio dekret kojim su misionari 1976. bili isterani, i objavio je da su Jehovini svedoci slobodni da obavljaju svoje misionarsko delo u Beninu.

U odazivu na tu zvaničnu akciju, novembra 1990, misionari su bili ponovo dodeljeni Beninu. Tab i Dženis  Hansberger, koji su služili u Dakaru, u Senegalu, bili su preraspodeljeni u Benin. Majkl Miler i njegova žena, Babeta, kao i Klod i Meri-Kler Bjuke, došli su u Benin nekoliko dana kasnije. Pre toga su služili na Tahitiju.

Brat Hansberger se priseća: „Bili smo prijatno iznenađeni reakcijom ljudi koje smo sretali kada smo prvi put započeli s propovedanjem od vrata do vrata na našoj novoj dodeli. Oni su nam u stvari poželeli dobrodošlicu što smo ponovo došli u Benin! Jedan čovek je rekao da kada su godinama ranije misionari Jehovinih svedoka otišli, zemlja je počela da ide nizbrdo.“ Setio se reči jednog mladog poslužioca na benzinskoj pumpi, koji je 14 godina ranije rekao misionarima koji su tada bili proterani: „Ne brinite, vratićete se vi jednog dana.“ Njegove reči su se ispunile — misionari su se vratili!

Brat Bjuke naziva Benin misionarskim rajem, zato što mnogi Beninci imaju duboku ljubav prema Bogu i Bibliji. Mnoge od 50 misionara, koji sada služe u Beninu, zaustavljaju ljudi koji žele biblijski studij ili odgovor na neko duboko biblijsko pitanje!

Mudro korišćenje slobode

Godinama ranije, narod Benina je bio prodavan u roblje i brodovima odvožen u inostranstvo. Iako je to bilo užasno, jedna druga vrsta ropstva, ona koja je posledica krive religije, opstaje i dan-danas. Ona zaokuplja srca i misli ljudi koji misle da su slobodni. Ponekad ona stvara veći strah nego bič robovlasnika.

Hiljade Beninaca je oslobođeno tog ropstva i postali su Jehovini radosni svedoci. Oni su takođe saznali šta znači ’ne biti od sveta‘ u oponašanju Hrista. Kao rezultat toga, oni mogu da uživaju slobodu od robovanja ’knezu ovoga sveta‘, o kome je Isus rekao da s njim nema ništa (Jov. 12:31; 14:30; 15:19). Godine intenzivnog  progonstva koje su doživeli Jehovini svedoci u Beninu, nisu ih vratile nazad u ropstvo. Oni su dobro znali reči Isusa Hrista: „Ako mene goniše, i vas će goniti“ (Jov. 15:20). I oni su znali da je apostol Pavle napisao: „I svi koji pobožno hoće da žive u Isusu Hristu, biće gonjeni“ (2. Tim. 3:12). Iako su jedno vreme bili lišeni slobode da obožavaju i da drugima javno svedoče — neki su čak bili bačeni u zatvor — ipak, oni su nastavili da uživaju slobodu koju im ni jedno ljudsko biće ne može oteti.

Sada je prošlo oko sedam godina od skidanja zabrane i Jehovini svedoci su ponovo dobili zakonsko priznanje. Da li naša beninska braća mudro koriste tu slobodu? Kratko pre nego što je objavljena zabrana, u zemlji je bilo oko 2 300 aktivnih objavitelja Kraljevstva. Sada je broj više nego duplo veći. Što se tiče onih koji učestvuju u punovremenoj službi, njihov broj se više nego utrostručio. Mnogi ljudi se odazivaju na poziv da ’uzmu vode života za badava‘ (Otkr. 22:17). Kada su se skupštine sastale za Memorijal Hristove smrti, veliki broj zainteresovanih osoba im se pridružio, tako da je broj prisutnih bio više nego četiri puta veći od broja Svedoka. Očigledno postoji još mnogo toga što treba uraditi da bi se pomoglo zainteresovanim osobama da cene i primene sve stvari koje je sam Isus zapovedio (Mat. 28:19, 20).

Postoje takođe i mnoge teške okolnosti s kojima ljudi moraju da računaju sve dok stari sistem stvari traje. Uprkos tome, posetiti skupštine Jehovinog naroda u Beninu i iz prve ruke posmatrati slobodu koju je Božja Reč već donela ovdašnjem narodu, dira srce. Tu je i bivši poligamista u selu Logou koji se, radi želje da stekne Jehovino odobravanje, oslobodio lokalnih nebiblijskih tradicija i sada živi s jednom ženom. Tu je i  mladić iz skupštine Togudo Godomej, kome je otac ponudio mogućnosti obrazovanja koje bi mnogi željno prihvatili i obećao je da će s vremenom sin postati vudu sveštenik i naslediti očevu kuću i njegove žene; ali sin je umesto toga izabrao da služi Jehovi. Tu je i sestra iz Tori-Kade Zunme, koja je ranije provela mnoge godine u vudu manastiru, ali koja je sada opšti pionir. Mladić koji je živeo od krađe, obukao je novu ličnost i sada služi kao specijalni pionir u Kotanu. Bivši vojnik koji je nekada progonio Jehovin narod, sada je opšti pionir i sluga pomoćnik. Ovi, kao i mnogi drugi njima slični, zaposleni su u pomaganju osobama iskrenog srca da nauče kako da zadobiju slobodu od religioznih okova, kao što je njima bilo pomognuto. Oni znaju iz iskustva da „gde je Duh Gospodnji onde je sloboda“ (2. Kor. 3:17).

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slika na 72. strani]

Nuru Akitundej se vratio u Benin kao pionir i pomogao mnogima da započnu da služe Jehovi

[Slika na 80. strani]

Razred opismenjavanja u Sekanddžiju

[Slika na 86. strani]

Žerman Adomau je napustio poligamiju kako bi živeo sa svojom prvom ženom Viguom

[Slika na 89. strani]

Amasa Ajinla i njegova porodica kada je bio pokrajinski nadglednik u Beninu

[Slika na 90. strani]

Karlos i Meri Proser, misionari spremni za službu na terenu

[Slika na 95. strani]

Škola službe za Kraljevstvo 1975. tokom vremena političke napetosti u Beninu

[Slika na 102. strani]

Petar Pompel sa Meri i Karlosom Proser — svi proterani iz Benina, sada služe u Kamerunu.

[Slika na 115. strani]

Pjer Avanto, nekada sluga na svoj način, sada zaređeni sluga pravog Boga

[Slike na 116. strani]

Sastanak na kome je bilo objavljeno skidanje zabrane

[Slika na 118. strani]

Mesto većih skupova u Kalaviju

[Slika na 123. strani]

Beninska kancelarija podružnice, sa Odborom podružnice prošle službene godine (s leva na desno): Zakari Elegbe, Tab Hansberger, Suru Hounje