Mikronezija

Raj. Kad čuješ tu reč, možda pomisliš na neko bujno tropsko ostrvo, blistavo plavo nebo, palme koje se njišu na blagom povetarcu, bele peščane plaže, bistre okeanske vode i raznobojne ribe, spektakularan zalazak sunca. Mikronezija se uklapa u ovaj opis raja. Njena lepota oduzima dah.

Ali, ovde ima i stvari koje nikada ne bi povezao s rajem. Brutalne bitke vođene tokom Drugog svetskog rata strašno su nagrdile ova ostrva, a ljudi koji danas žive u Mikroneziji bore se s ekonomskim problemima, kriminalom i bolešću. Sve veći broj ljudi uviđa da moraju da se reše ti duboko ukorenjeni problemi čovečanstva, pre nego što ovo stvarno može da postane raj.

Raznolikost, začin mikronezijskog života

U Mikroneziji postoje razne ostrvske grupe, svaka različita u svojoj privlačnosti i kulturi. Iznenađuje to što svaka ima svoj poseban jezik, nerazumljiv čak i za ljude obližnjih ostrvskih grupa.

Ne postoji nešto kao tipično mikronezijsko ostrvo. Neka su bogata, druga su siromašna. Neravna vulkanska ostrva poput je Ponpeja uzdižu se do preko 900 metara, dok su neki tanki atoli tako ravni da nisu viši od metar iznad nivoa mora.  Madžuro u Maršalskim ostrvima jeste jedan takav atol. U olujnom vremenu, talasi se ponekad prelivaju preko čitavih delova tog atola.

Mikronežani su prijateljski nastrojeni i atraktivni ljudi. Mnogi od njih žive od zemlje i mora. Oni na porodičnom imanju uzgajaju osnovne proizvode, možda drže nekoliko pilića ili svinja i love ribu iz okeana.

Veruje se da su ta izolovana ostrva prvobitno naselili ljudi koji su plovili istočno od Azije i zapadno od Melanezije, ali španski istraživači iz 1500-ih bili su prvi zapadnjaci koji su stigli do Mikronezije. Oni su sa sobom doneli svoju religiju. Danas se Rimokatolička crkva duboko ukorenila na većini ostrva, zajedno s jednim opštim oblikom protestantske vere koju su krajem 1800-ih uspostavili misionari hrišćanskog sveta.

GUAM: središte ostrvske aktivnosti

Mikronezija, što znači „mala ostrva“, uključuje nekih 2 000 raspršenih ostrva, od kojih je oko 125 naseljeno. Oni se prostiru na delu planete koji je približno veličine  kontinentalnog dela Sjedinjenih Država. Ipak, ta ostrva su tako sitna da je njihova ukupna površina samo oko 3 100 kvadratnih kilometara — ne mnogo više od površine Rod Ajlanda, najmanje države u Sjedinjenim Državama.

Kapija za Mikroneziju je Guam, odakle avioni lete za mnoga druga ostrva. Od 470 000 stanovnika Mikronezije, 150 000 se nalazi na Guamu. Dugačak 51 kilometar, Guam je najveće mikronezijsko ostrvo. Ono je takođe najrazvijenije. Zakrčeni putevi i užurban način života izdvajaju ovo ostrvo od drugih ostrva koja imaju ležerniji ritam.

Dugo cenjen od strane vojnih sila zbog svog strateškog položaja u Pacifiku, Guam je trenutno jedno američko uporište. Više od trećine kopna kontroliše američka vojska. Međutim, Guam je takođe strateška lokacija za širenje dobre vesti o Božjem Kraljevstvu. U kancelariji podružnice Watch Tower Societyja, materijal koji se koristi za biblijsko obrazovanje štampa se na 11 jezika za distribuciju širom Mikronezije.

Istina o Kraljevstvu stiže do ’poslednje granice‘

U svom govoru za posvećenje objekata podružnice na Guamu u aprilu 1980, Milton Henšel, iz Vodećeg tela, opisao je Mikroneziju kao „jednu od poslednjih granica“ u delu propovedanja Kraljevstva. Zato što je Mikronezija sačinjena od mnogih usamljenih ostrva i zbog toga što se ovde govori na tako širokom dijapazonu maternjih jezika, ova tropska ’poslednja granica‘ pokazala se krajnje izazovnom.

Verni misionari već 40 godina savladavaju taj izazov napornim radom i domišljatošću. U tim godinama, u Mikroneziji je služilo najmanje 175 misionara, a to je bio jedan važan faktor u razvoju 26 skupština i u tome da je sada na tim ostrvima aktivno oko 1 300 Svedoka.

 Samo šačica od 63 misionara koji trenutno služe u Mikroneziji pohađala je Biblijsku školu Gilead Watchtowera. Većina su pioniri s Filipina i Havaja koji su bili pozvani da se prihvate misionarske službe. To je za mnoge značilo da udobnosti doma zamene primitivnijim načinom života. Na nekim ostrvima ima malo adekvatnih puteva, nema električne struje i nema tekuće vode. Misionari su izloženi mnogim bolestima; moraju da odolevaju vremenu koje je toplo, vlažno i ponekad nasilno. Razorni tajfuni su pretnja skoro preko cele godine. Ali, misionari vide zadovoljavajuće plodove svog truda.

Biblijska istina je našla čvrsto uporište na svakom od glavnih ostrva. Među onima koji su prvi prihvatili poruku o Kraljevstvu bili su uticajni ostrvljani. Na primer, na Ponpeju je bio Karl Danis, član ponpejskog zakonodavnog tela. Na Kozri je jedan od prvih Svedoka bio Fredi Edvin, koji je govorio sedam jezika i koji je bio kraljev rođak. Ogastin Kastro, koji je ranije učio za sveštenika, pomogao je da se osnuje skupština na Sajpanu. A na Guamu, bivši bokser Toni Salsedo koristio je svoju popularnost da ljudima pruži poruku koja bi mogla da im pomogne da se raduju miru koji im divna ostrvska okolina nikada nije pružila.

Kako je dobra vest stigla na Guam

Toni Salsedo nije bio prvi Svedok koji je došao u Mikroneziju. U stvari, on nije ni bio Svedok kad je došao. On je 1948. došao na Guam s Filipina kao radnik pod ugovorom na posleratnoj obnovi. Nekoliko njegovih kolega bili su Jehovini svedoci, i oni su Tonija počeli da poučavaju Bibliji.

Ta revna braća su organizovala prvu skupštinu u Mikroneziji u decembru 1951, ali svi oni osim Tonija bili su 1954. prisiljeni da napuste Guam kad je njihova kompanija  propala. Toniju, koji je ostavio boks, bilo je dozvoljeno da ostane zato što se bio oženio jednom guamkinjom.

Sredinom 1950-ih, sastanci su se održavali u domu Salsedovih i skupština je narasla na 12 članova. Njihovo područje propovedanja bilo je celo ostrvo. „Svake subote smo išli u službu na terenu na celi dan, i uskoro su ljudi u svim selima znali ko smo“, rekao je Toni.

Čekali su ih grubi uslovi

U to vreme Guam ni izdaleka nije ličio na užurbano ostrvsko odmaralište kakvo je danas. Sem i Virdžinija Viger, prvi misionari dodeljeni za Guam, dobro se sećaju svog dolaska 1954.

„U to vreme Guam je bio strogo vojna baza“, rekao je Sem. „Ostrvo je bilo opustošeno od rata; neeksplodirane bombe i municija bili su posvuda, ratna oprema je rđala, i još uvek su pronalazili i hvatali japanske snajperiste. Moja žena i ja iznajmili smo jednu montažnu baraku od talasastog lima u kojoj nije bilo frižidera, erkondišna, kreveta niti drugog nameštaja. Spavali smo na platnenim vojničkim krevetima na rasklapanje pokriveni mrežom protiv komaraca.“

Propovednički napori Vigerovih bili su tako uspešni da je uskoro bilo potrebno veće mesto za sastajanje, tako  da je skupština iznajmila jednu napuštenu vojničku menzu i temeljno je očistila. Zgrada je bila smeštena preko puta katoličke crkve. Kad su naša braća podigla tablu za Dvoranu Kraljevstva, katolički sveštenik je protestovao.

Onda je udario grom. U jednoj retkoj oluji s grmljavinom, jedna munja je srušila crkveni toranj i razmrskala nekoliko idola. „Sveštenik je rekao župljanima da je Bog hteo da pogodi Dvoranu Kraljevstva ali je promašio“, rekao je Viger. „Kad narod nije poverovao u to objašnjenje, sveštenik je izmislio drugu priču. Rekao je da je Bog uništio crkvu zato što im je bila potrebna veća i bolja crkva.“

Ulazak u Starateljsku teritoriju

Kad su Vigerovi bili dodeljeni za Japan kao misionari, dodatnu odgovornost je dobio Merl Loumaster, jedan visoki brat koji se često smešio ali je uvek bio ozbiljan što se tiče istine. Watch Tower Society je 1960. zamolio Merla da krene na jedno izvidničko putovanje kroz Mikroneziju. Zato što su ta ostrva bila američka Starateljska teritorija, bila mu je potrebna putna dozvola od visokog komesara, jednog nabusitog i nesusretljivog čoveka koji je rekao Loumasteru: „U Starateljsku teritoriju ćeš ući samo preko mene mrtvog.“

Međutim, nije bilo potrebno da on umre. Samo tri meseca kasnije, bio je postavljen novi glavni komesar, i Merl je dobio putnu dozvolu. Tako je on bio prva osoba koja je govorila poruku o Kraljevstvu na ostrvima Sajpan, Čuk, Ponpej, Belau i Jap.

Lična pomoć od predsednika Zajednice

U novembru 1962. Guam je snašla tragedija kad je tajfun Karin protutnjao tim ostrvom s vetrovima od skoro 320 kilometara na sat, ubivši devetoro ljudi i prouzročivši štetu u vrednosti od nekoliko miliona dolara. Na sreću, niko od braće nije izgubio život, ali su izgubili  svoju Dvoranu Kraljevstva. Kad su izgledi za novu zgradu izgledali mračni, jedna nedavno krštena sestra priskočila je u pomoć s velikodušnim poklonom u obliku zemljišta. Tu je bila izgrađena veća Dvorana Kraljevstva, koja je 1964. bila završena na vreme za zonsku posetu N. H. Nora, tadašnjeg predsednika Watch Tower Societyja.

S ciljem da se u tom delu nastanjene zemlje pruži temeljno svedočanstvo, brat Nor je odredio da šest novopristiglih misionara rade u različitim delovima Mikronezije. On im je rekao: „Premda vam se može činiti da su ta područja strana, upamtite da ste na planeti Zemlji uvek kod kuće. Jedini pravi strani misionar je bio Hrist, zato što je napustio nebo da bi služio ovde. Ostanite na svom zadatku dok delo ne bude gotovo!“

Tokom nekoliko godina pre toga, putujući nadglednici su jednom godišnje teretnim brodom putovali na ostrva. Oni su posećivali veoma malo Svedoka koji su bili na tim ostrvima, sami su svedočili gde god bi se brod zaustavio, i pružali su daljnje ohrabrenje svakome ko je pokazao interes na ranijim posetama. Brat Nor je predložio da se to kružno putovanje obavlja dvaput godišnje avionom.

 Putujući nadglednici doprinose porastu

Počevši 1968, taj vazdušni obilazak Mikronezije obavljao je Natanijel Miler, putujući nadglednik s Havaja. Pošto su mnogi stariji Mikronežani govorili japanski a Miler je bio misionar u Japanu, bilo je logično da on bude izabran za taj naporan zadatak. Zašto naporan? „Povratno putovanje iz Honolulua do tih ostrva avionom iznosilo je više od 14 000 kilometara“, priseća se Miler.

Kad je stigao na Guam, pronašao je jednu obeshrabrenu skupštinu. Nije bilo porasta, i područje se nije obrađivalo redovno. Miler je preporučio da se na Guam pošalju još četvoro misionara, s drugim misionarskim domom na južnom delu tog ostrva.

Godine 1969, Guam i teritorije Mikronezije bili su dodeljeni havajskoj podružnici. Počevši 1970, Robert K. Kavasaki, st., koordinator Havajskog odbora podružnice, takođe je posećivao Mikroneziju, služeći na pokrajinskim sastancima, oblasnim kongresima i u misionarskim domovima jednom godišnje.

 Uskoro su bili očigledni rezultati te lične pažnje duhovnih pastira. Oblasni sastanak „Ljudi dobre volje“ na Guamu 1970. privukao je najveći broj od 291 prisutnog, s tim što su novine, radio i televizija svakodnevno izveštavali. Ipak, u tom delu polja očigledno je bilo mesta za još radnika. Odakle će oni doći?

Robert i Mildred Fudživara bili su opšti pioniri koji su vodili jednu bakalnicu na Havajima, ali su čeznuli da služe tamo gde je potreba veća. Taj san su ostvarili 1970. tako što su se preselili na Guam, s troje dece u uzrastu od 8 do 16 godina. Da li je takvo preseljenje bilo dobro za njih i njihovu decu? Sva njihova deca sada su odrasla i u braku su, i svi su revne Jehovine sluge. Dvoje dece služi u podružnici Guam, a treće je pionir. Kad su Fudživarini stigli, na Guamu je bila samo jedna skupština. Oni su imali radost da učestvuju u delu dok je broj skupština rastao na devet, s još jednom grupom. One su organizovane da se brinu za ljude koji govore šest jezika. Nekoliko drugih porodica takođe je došlo da pomogne u 1970-im i 1980-im.

Adresa podružnice koju je lako upamtiti

Tajfun Pamela je 1976. demolirao Dvoranu Kraljevstva na Guamu, koja je bila izgrađena 1964. i proširena 1969. „Guam je izgledao kao da je parni valjak poravnao ostrvo“, rekao je jedan brat.

Umesto da rekonstruišu to mesto sastajanja skromne veličine, izgrađen je novi objekat podružnice u obliku slova L, koji se sastoji od kancelarije, štamparije, šest spavaćih soba i prostrane Dvorane Kraljevstva sa 400 sedišta u kojoj se takođe mogu održavati veći skupovi. Da bi izdržala tajfune, bila je izgrađena s armiranim betonskim zidovima debelim 20 centimetara. Jedan brat koji se preselio s Havaja komentarisao je: „Bila je tako velika da smo mislili da je nikada nećemo napuniti. Na celom  ostrvu je bilo samo 120 Svedoka, i skakutali smo u toj prostoriji kao klikeri u kutiji za cipele.“ Samo nekoliko godina kasnije, ta ogromna Dvorana Kraljevstva jedva je primala prisutne na većim skupovima.

Brat Miler, poznat po svom snažnom rukovanju i karakterističnom smehu, postao je prvi koordinator Odbora podružnice na Guamu. U tom odboru su mu se pridružila dva iskusna brata — Robert Savidž, koji je bio nadglednik podružnice u Vijetnamu, i Hideo Sumida, koji je služio u Havajskom odboru podružnice.

Kad je podružnica prvi put bila izgrađena, pošta se podizala u poštanskom fahu. Međutim, jednog dana je došao vladin službenik i objasnio da on određuje adrese ulica kako bi pošta mogla da se isporučuje. Dok je on sprejom ispisivao broj „143“ na zgradi, Miler ga je pitao kako će se zvati njihova ulica. Čovek je odgovorio: „Ne znam. Zašto ne pogledamo na kartu i vidimo.“ Na Milerovo iznenađenje, vlada je tu ulicu nazvala Jehovina ulica.

 Građevinski projekti ’uradi sam‘

Trebalo je da se obavi i drugi građevinski posao. Početkom 1980-ih, Džim Persinger, iz Sjedinjenih Država, shvatio je da mu njegova fabrika cementa oduzima previše vremena, tako da su on i njegova žena, Džin, izabrali da pojednostave svoj život. Napravili su 15 metara dug betonski jedrenjak, nazvali ga Petra, i zaplovili ka Guamu. Brod Persingerovih se pokazao neprocenjivim u građevinskim projektima.

Između 1982. i 1991, na šest mikronezijskih ostrva bili su izgrađeni misionarski domovi i Dvorane Kraljevstva. Nedostatak materijalâ je otežao izgradnju. Na nekim građevinskim projektima, braća su morala da sama ručno prave betonske blokove. Izlili bi cement u jedan mali kalup i pustili ga da se stvrdne. Sami su pravili šljunak tako što su mrvili koral, i morali su sami da se pobrinu za pesak. Petra se često koristila za transport zaliha i radnika s jednog ostrva na drugo. „Kad smo gradili Dvoranu Kraljevstva na Čuku, na tom ostrvu niste mogli kupiti pesak“, objašnjava Džim Persinger, „tako da smo odjedrili do jednog malog ostrva gde niko nije živeo, i tu smo lopatama trpali pesak s plaže u džakove. Onda smo ga tovarili u brod i plovili nazad do gradilišta.“

Rej Šolc, koji je imao iskustva u vojnom inženjeringu, bio je nadglednik na većini mikronezijskih građevinskih projekata. Osnovu njegove radne grupe sačinjavali su Kalvin Ari, Averi Tipl i Majlz Inuij, koji su došli s Havaja da pomognu da se izgradi nova podružnica a zatim su Guam učinili svojim domom. Često su zajedno improvizovali da bi obavili neki posao.

Daljnji porast pod novim nadgledavanjem

Brat Miler je napustio Guam 1987. kad je saznao da njegova žena ima smrtonosnu bolest. Kao koordinatora zamenio ga je visoki, energični Artur Vajt, koji je služio i u  Havajskom i u Guamskom odboru podružnice i koji je od 1981. takođe putovao Mikronezijom kao oblasni nadglednik. Pod njegovim nadgledavanjem, podružnica Guam je doživela mnoge promene. Kompleksu podružnice bile su dodate još dve Dvorane Kraljevstva, a jedan građevinski projekat završen 1995. obezbedio je izuzetno potrebnu kancelariju i prostor za fabriku plus nove sobe za stanovanje.

S njim u Odboru podružnice služe Džulijan Aki i Salvador Sorijano, dugogodišnji misionari u Mikroneziji. Nažalost, Hideo Sumida, jedan od prvobitnih članova odbora, umro je nakon što je nekoliko godina doprinosio osnivanju podružnice na Guamu.

Govorenje stranim jezicima

Dok se ostrvo Guam razvijalo, njegovo strano stanovništvo se povećavalo. Došli su još neki misionari da obrađuju područja na kojima se govori tagalog, iloko, korejski i kineski.

Ernesto i Glorija Gabrijel već 14 godina svedoče u filipinskoj zajednici, koja sačinjava jednu četvrtinu stanovništva Guama. Skupštine na jezicima tagalog i iloko zajedno veće su od bilo koje od pet ostrvskih engleskih skupština.

Korejski misionar Jung-Sung Čung stigao je 1985. „Klima je bila tako topla i vlažna“, priseća se on, „da smo se moja žena i ja nekoliko puta na dan tuširali da bismo sprali znoj sa sebe.“ Međutim, oni su mnoge sate propovedali na vrućini i njihov primer odlučnosti pomogao je da se osnuje mala, ali jaka skupština.

Stanovnicima Guama daje se intenzivno svedočanstvo. Tu je u proseku jedan Svedok na svaka 262 stanovnika.

KIRIBATI: znaju nas kao te koaue

Iako je istina o Kraljevstvu prvi put stigla na Guam s Filipina, ona je na Kiribati (tada poznat kao Gilbertova  ostrva) donesena s Novog Zelanda. Ta ostrva su bila britanska kolonija i naše propovedanje je bilo ograničeno, ali Huija Pakston je dobio ulaz 1959. kao farmakolog i ostao je tamo do 1967. On je pronašao grupu predivnih atola — koji su često prilično uski, uvek topli i vlažni — kako se protežu preko ekvatora.

Huiju je njegov posao odveo na sva Gilbertova ostrva gde su on, njegova žena Beril i njegova dva mala sina tražili priliku da razgovaraju o Bibliji. Na jednom pikniku, jedna žena je pitala njihovog petogodišnjeg dečaka, Stivena, ima li njegov Bog ime. „Ima. Zove se Jehova“, odgovorio je Stiven. Njegov odgovor je naveo druge da postave pitanja. Uskoro su Pakstonovi svake nedelje vodili veliki grupni studij Biblije.

Pre nego što su se vratili na Novi Zeland, Pakstonovi su organizovali jedan poseban sastanak na jednom nenastanjenom atolu. Tog dana je održan govor za krštenje, i pet Gilbertežana je svoje predanje Jehovi simbolizovalo podranjanjem u vodu u laguni. Nažalost, revnost koju su ti ostrvljani pokazali u početku polako je splasnula.

Kasnije je Gilbertežanin po imenu Nariki Kautu otišao u Australiju da pohađa školu za računovodstvo. Dok je bio tamo, on je takođe proučavao Bibliju s Jehovinim svedocima i krstio se. „Kad sam se 1978. vratio s mojom porodicom, počeli smo da pitamo da li na Kiribatiju ima još neko drugi od Jehovinih svedoka“, priseća se brat Kautu. Uskoro je saznao da su Jehovini svedoci bili praktično nepoznati na njegovim matičnim ostrvima. „Pronašli smo jedan stariji bračni par i još jednog čoveka i njegovu decu, ali nije bilo organizovanih sastanaka, i na gilberteškom jeziku nije postojala nikakva literatura Zajednice“, kaže on. „Počeli smo da se sastajemo svake nedelje. Molili smo se, čitali iz Biblije i pošto sam samo ja znao čitati engleski, objašnjavao sam nešto iz publikacija Zajednice.“

 Dvorana Kraljevstva — više od građevine

Godine 1982. mala grupa na Kiribatiju bila je ojačana dolaskom Pola i Marine Tabunigao, misionara koji su bili tamo dodeljeni. Sastanci su se održavali u misionarskom domu a kasnije su premešteni u jednu učionicu, ali Jehovini svedoci nisu bili smatrani „pravom religijom“ sve dok 1991. nije bila izgrađena njihova Dvorana Kraljevstva. Međunarodni radnici su obavili većinu posla, a meštani su se čudili što „stranci“ žrtvuju svoje vreme i novac da pomognu u izgradnji. Tako je Dvorana Kraljevstva postala opipljiv dokaz jedinstva punog ljubavi među Jehovinim narodom.

Zbog toga su mnogi bili privučeni istini. Jedna sestra koja se krstila kratko nakon tog građevinskog projekta rekla je: „Bila sam duboko impresionirana činjenicom da toj maloj skupštini pomažu posetioci iz prekomorskih zemalja.“ Ta „mala“ skupština je narasla od 28 objavitelja 1990. na oko 70 objavitelja danas, čime je postala jedna od skupština koje u Mikroneziji najbrže rastu.

Knjige Zajednice visoko cenjene

Iako su na raspolaganju bili neki traktati i neke brošure, dok 1994. nije stigla knjiga Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji, lokalno stanovništvo nije moglo da pročita neku knjigu Zajednice na svom jeziku. „Na gilberteškom jeziku postoji samo nekoliko publikacija bilo koje vrste“, kaže Edi Posamaj, misionar koji verno služi sa svojom ženom, „i svakako da ništa nije ni blizu kvalitetu te knjige.“

Knjiga Zauvek da živiš sada je objavljena na šest mikronezijskih jezika, a gilberteško izdanje je imalo veliki uticaj. Ta knjiga je navela mnoge ostrvljane da proučavaju Bibliju. Neki su čak viđeni kako svoju knjigu Zauvek da živiš nose u crkvu.

 Ljudi na Kiribatiju su iz milošte skovali nadimke da opišu religije prisutne na njihovim ostrvima. Zato što zatvaraju oči kad se mole, protestanti su poznati kao Kamatu, što znači „uspavati“. Adventisti sedmog dana su nazvani Itibongs, ili „sedam dana“. Kako zovu Jehovine svedoke? Te Koaua, što jednostavno znači „istina“.

MARŠALSKA OSTRVA: prilika za službu

Na Guamu je tuce godina bilo Svedoka pre nego što je  jedan avanturistički američki par odneo dobru vest na Maršalska ostrva, udaljena oko 3 200 kilometara jugoistočno od Guama. Pauel Mikelsen i njegova žena, Najoma, imali su nameru da odu na Bahame da služe tamo gde je potreba veća, i s tim ciljem oni su kupili jednu šajku dugu 10 metara, koju su nazvali Integritet. Međutim, pre nego što su mogli da zaplove, Pauelu je bio ponuđen posao nadgledanja izgradnje jedne velike električne centrale na Maršalskim ostrvima. Watch Tower Society ga je podsticao da prihvati taj položaj. U to vreme, zbog zakonskih ograničenja na ulazak stranaca, na Maršalskim ostrvima nije bilo Svedokâ.

Dok se brat Mikelsen brinuo o svojim odgovornostima u vezi s izgradnjom te električne centrale, on i njegova žena su maksimalno iskoristili tu priliku da ostrvljanima pomažu u duhovnom pogledu. Stigli su na atol Kvajalin 1960. i kasnije su bacili sidro na atolu Madžuro, gde su sami naučili da govore maršalski. Kad su svedočili, društveni ostrvljani retko da nisu hteli da slušaju, i do 1964. Pauel i Najoma vodili su 12 biblijskih studija, uključujući i studij s Iroj lap lapom (Velikim kraljem) Madžura.

Džulijan Aki i Melvin Ah Ju, obojica misionari, pridružili su se tamo Mikelsenima 1965, i za samo nekoliko meseci ta oduševljena braća su naučila maršalski dovoljno da iznesu jednostavnu propoved i takođe su izgradili misionarski dom s krovom u obliku slova A.

Da bi se obezbedilo mesto za sastanke, bila je podignuta improvizovana Dvorana Kraljevstva tako što se glavno jedro s Integriteta raširilo preko nekoliko borovih stubova pobodenih u zemlju. „Kako se naša publika povećavala, mi smo jednostavno dodavali još jedra“, rekao je brat Mikelsen. „Zatim je došlo krmeno jedro; malo kasnije smo uzeli prednje jedro. Kad više nismo imali jedra, došlo je vreme da izgradimo ’pravu‘ Dvoranu Kraljevstva.“

 Ostrvljani impresionirani novim misionarima

Na početku službene 1966. godine, Aki i Ah Ju odlučili su da je vreme da se bolje upoznaju sa svojim područjem, tako da su rezervisali smeštaj na gvozdenom teretnom brodu koji se zaustavljao na spoljnjim atolima Maršalskih ostrva. Na toj ekskurziji koja je trajala 24 dana, na brodu je bio i jedan novooženjeni protestantski propovednik koji je već tri godine bio na tim ostrvima. Vesti na radiju su upozorile svaki atol da uskoro dolaze „časni“ i njegova nevesta. Kako su ostrvljani bili razočarani kad je taj propovednik govorio preko tumača! On se nikada nije gnjavio da uči maršalski.

Kad je taj propovednik upozorio svoje slušaoce da izbegavaju „dva lažna pastira“ koja su na brodu, ljudi su postali još znatiželjniji da vide misionare Jehovine svedoke, koji su govorili njihovim maršalskim jezikom i pričali divne stvari iz Biblije. Ti ljudi su često preklinjali: „Ostanite ovde i učite nas Bibliji. Mi ćemo se brinuti za vaše potrebe. Samo ostanite s nama do sledećeg broda!“

Kulturni šok za pokrajinskog nadglednika

Kad je Natanijel Miler 1968. leteo s Havaja na svoje prvo kružno putovanje Mikronezijom, prvi deo njegovog putovanja doveo ga je na Madžuro. „Sećam se kad sam prvi put ugledao majušne atole Maršalskih ostrva“, priseća se on. „DC-9 se spustio da bi sleteo ali se, umesto toga, opet podigao i kružio nad aerodromom. Pogledavši dole, mogao sam da vidim kako ljudi jure svinje da ih oteraju s piste kako bi bila čista za sletanje. Još jedna prepreka je bio jedan automobil parkiran na pisti. Grupa ljudi je podigla automobil i odnela ga!“

Za nekoga ko dolazi iz Honolulua, to je bio kulturni šok. Aerodrom Madžuro je imao „terminal“ pod vedrim  nebom izgrađen od listova kokosovog oraha i pistu načinjenu od korala. „Nisam bio navikao na pomisao da kamenovi korala udaraju o trup aviona kad sleće“, rekao je Miler. Kad je bio na zemlji, on i njegov prtljag bili su smešteni na prikolicu jednog kamioneta i odvezeni do misionarskog doma preko neravnog, neasfaltiranog puta.

U to vreme Dvorana Kraljevstva je imala tanak krov, nije imala zidove, a pod je bio samo nabijena zemlja. „Preko prevodioca sam govorio maloj grupi od 20 osoba na mojoj prvoj poseti“, priseća se Miler. „Govor je prekinuo jedan veliki vepar koji je zalutao u Dvoranu Kraljevstva!“

Stvarno — gde su mrtvi?

Maršalske crkve gaje neka veoma neobična verovanja. Jednog dana je Vilijam Medison, jedan protestantski đakon, ispitivao Džulijana Akija: „Pavle je u Filipljanima napisao da će se ’svako koleno pokloniti Hristu, oni na nebu, na zemlji i pod zemljom‘. Moje pitanje glasi: ’Ko su oni pod zemljom?‘“ (Fil. 2:10). Kad je brat Aki objasnio da su to mrtvi koji će uskrsnuti, Vilijam je bio ushićen. Mučilo ga je učenje njegove crkve da su oni „pod zemljom“ ri menanui, „mali ljudi“ koji, prema maršalskoj legendi, izlaze na površinu samo u gluvo doba noći.

Vilijam je smesta uredio da njegova porodica proučava Bibliju s bratom Akijem, i on i njegova žena, Almina, zajedno su se krstili 1966. On služi kao starešina od 1983, a ona je opšti pionir 28 godina, duže od bilo koga drugog u Mikroneziji.

Maršalske crkve takođe naučavaju da je pakao veliki gvozdeni kazan na nebu gde se grešnici kuvaju u ključaloj vodi. Sajlas Andrike je, poput mnogih, verovao u tu doktrinu o „smrti na nebu“. Međutim, kad mu je iz Biblije bilo pokazano da se mrtvi vraćaju u prah, Sajlas je prihvatio istinu i krstio se 1969. (Post. 3:19). Preko njega je dobijeno zemljište za novu Dvoranu Kraljevstva i on je takođe postao prvi prevodilac na maršalski. Godine  1967. na Madžuru je osnovana skupština. S lokalnom braćom kao što su Vilijam i Sajlas koji preuzimaju odgovornost, Džulijan Aki i Donald Berdžes, novopristigli misionari, mogli su da pređu na Ebaj, majušni atol u zapadnim Maršalskim ostrvima.

Veličine oko četiri gradska bloka, Ebaj je bio dom samo nekoliko stotina maršalskih ostrvljana dok unosni poslovi američke vojske na obližnjem atolu Kvajalin nisu povećali broj stanovnika na više od 8 000. Ostrvljani svakog dana putuju trajektom da rade u velikoj vojnoj bazi Kvajalin.

Radio-emisije za Maršaležane

Radio se koristi kao propovedničko oruđe po celoj Mikroneziji, ali najefikasnije na Maršalskim ostrvima. Radio-stanica WSZO, poznata kao Zlatni glas Maršala, pruža slušaocima nešto još vrednije od zlata. Od 1970, starešine iz skupštine Madžuro emituju jedan sedmični 15-minutni radio-govor na maršalskom jeziku, oblikovan posebno da dođe do ljudi na udaljenim atolima.  Misionari ne mogu a da se ne nasmeše kad čuju kako ljudi drugih denominacija zvižduću uvodnu pesmu te radio-emisije: „Mi smo Jehovini svedoci!“

Nekolicina je prerasla u mnoge

Maršalska braća su izvanredan primer ljubavi i revnosti. Robert Savidž, koji je krajem 1970-ih posećivao Maršale kao putujući nadglednik, seća se kako su njega i njegovu ženu pozdravljali u Dvorani Kraljevstva. On kaže: „Više od stotinu braće i sestara poređalo bi se u krug i svako bi nam stisnuo ruke i pozdravio nas. A njihovo pevanje pesama Kraljevstva bilo je apsolutno predivno! Bez ikakve muzičke pratnje, braća i sestre bi se uskladili, što je rezultovalo divnom melodijom.“

Klemente i Junis Arenijego, koji su 28 godina misionari, služe na Maršalskim ostrvima od 1977. i u tom vremenu videli su zadivljujuć rast. Kad su Džulijan i Loren Kanamu stigli 1982. na Madžuro kao misionari, prosečan broj prisutnih na javnim sastancima bio je 85. Sada tamo postoje dve skupštine, a prosečan broj prisutnih je oko 320. Zašto je delo tako procvetalo? „Ova ostrva su daleko od toga da su raj“, objašnjava brat Kanamu. „Srčani problemi, sifilis i dijabetes uobičajeni su, i smrtnost novorođenčadi muči ostrva. Neke je već pogodila i sida. Ljudi nisu zadovoljni, i okreću se ka istini.“

SAJPAN: suočiti se sa izazovom

Istina napreduje i na Sajpanu, ali to nije uvek bilo tako. Prvi misionari su se sklanjali od kamenja danju i  živeli u „sablasnoj“ kući noću. Na kraju je bio potreban jedan tajfun da poruku o Kraljevstvu razduva po ovom tvrdom području.

Kad su Ernest i Kej Manion otišli na Sajpan 1962, pronašli su jedno ostrvo kojim dominira Katolička crkva. To je bila jedina religija koju je lokalno stanovništvo ikada poznavalo i da bi tako i ostalo, glavni sveštenik je navodno uništio nekoliko Biblija koje su posedovali članovi njegove crkve. Zbog toga ljudi uopšte uzev nisu verovali Bibliji i, nažalost, malo njih je uopšte videlo Bibliju.

Područje je bilo tako teško da su Manioni, kad su 1966. ustanovili da moraju da napuste Sajpan, imali samo jednu posetu koja je nešto obećavala. Ali, Robert i Šeron Livingston su nastavili tamo gde su Manioni stali.

„Često dok smo se približavali nekoj ulici, sva vrata i prozorski kapci su se zatvarali, tako da smo mogli da radimo celo prepodne a da nam niko ne izađe na vrata“, priseća se brat Livingston. „Dečaci su izdaleka bacali kamenje na nas, a Šeron je često bila predmet njihovih nepristojnih izraza i pokreta. Neki ljudi su huškali svoje pse na nas, a starije žene su se krstile kad smo prolazili, očigledno da se zaštite od zla.“

Da li da misionari napuste ostrvo?

Spiritizam je raširen po celoj Mikroneziji, a misionarski dom na Sajpanu, jedna iznajmljena kuća, bio je smešten u usamljenom kraju gde su se noću događale neobjašnjive stvari. Misionari su se preselili i danas je  misionarski dom idealno smešten blizu okeana, u blizini glavnog puta.

Nakon što se dobra vest propovedala na Sajpanu pet godina, jedan film Zajednice bio je prikazan za javnost. Prisustvovala je samo jedna osoba — žena koja je tu i tamo proučavala već četiri godine ali se ipak i dalje povremeno krila od misionara. Oni su na svojoj dodeli proveli dve godine i retko su uopšte razgovarali s nekim. Da li da ’otresu prašinu sa svojih nogu‘ i napuste Sajpan? (Mat. 10:14).

Tajfun nagoni javnost da sluša

Baš kad se misionarima činilo da niko nikada neće slušati, jedan strašan tajfun 1968. naterao je ljude da obrate pažnju onome što su Jehovini svedoci govorili. Tajfun Džin strmoglavio se na Sajpan s vetrovima i do 320 kilometara na sat i uništio je 90 posto objekata na ostrvu. „Mislila sam da je Armagedon“, rekla je ona žena koja je tu i tamo proučavala Bibliju.

„Živo se sećam kako sam se skupio pod kuhinjski sto“, rekao je brat Livingston. „Zapanjeno smo gledali kako se plafon i zidovi savijaju tamo-amo pod naletom vetra. Zvuk je bio poput mlaznog aviona prilikom poletanja zajedno s tutnjavom teretnog voza. Molio sam se da Jehova preko nas raširi svoj zaštitni šator. Međutim, da bi Šeron čula moju molitvu, morao sam da vičem koliko me grlo nosi, s tim da su moja usta bila odmah uz njeno uvo.“

Da li je ta molitva bila uslišena? Iako su obližnja katolička škola i manastir bili potpuno uništeni, stari drveni misionarski dom Svedoka ostao je na svom mestu. Tajfun je prošao ujutro, a te večeri je održana godišnja komemoracija Gospodove večere, ili Memorijal. Celo ostrvo je bilo u metežu, ali u misionarskom domu, četiri osobe su se u miru okupile uz kerozinsku lampu. Mnogi ljudi na Sajpanu počeli su da se pitaju da li je Bog doneo oluju da ih kazni.

 Istrajnost je nagrađena

Žena koja je proučavala četiri godine konačno je stala na stranu istine i krstila se 4. jula 1970. Tog dana su se krstili i Ogastin (Gas) i Tajko Kastro. Gas je nekad učio da postane katolički sveštenik, ali je Tajko u stvari tražila istinu. Kad ju je pronašla, smesta je počela da ide na sastanke.

Gas, miran i karakterističan Čamoro, nije mogao da se uveri tek tako. „Svake nedelje su me pozivali na sastanak, ali ja nisam hteo jer sam se bojao čoveka“, rekao je on. „Nisam želeo da me vide na sastancima. Bio sam veoma blizak sveštenicima, a moji roditelji su bili pobožni katolici. Mislili bi da sam poludeo.“

Gasova nevolja je bila rešena, tako je on mislio, kad je bio poslan na Havaje na šest meseci radi obučavanja za posao. Međutim, jednog dana pod vratima je pronašao jednu cedulju u kojoj je bio zamoljen da poseti jednog lokalnog brata pionira. Sajpanski misionari su pisali braći na Havajima, tražeći da neko stupi u kontakt s njim. Gas je odbio nekoliko ponuda da proučava Bibliju, ali brat pionir je bio uporan. Rekao je da ako je jedan sat sedmično previše, oni bi mogli da proučavaju 30 minuta.

„Konačno sam pristao da proučavam 15 minuta sedmično“, seća se Gas. „Ali ne zato što sam želeo da upoznam Bibliju. Moj cilj je bio da pronađem samo jednu grešku i da time okončam studij.“ Njegov plan je imao suprotan efekat. Studij se pokazao tako interesantnim da je Gas uskoro tražio da dva puta sedmično ima studije od po sat vremena.

Brat Kastro je mnoge godine služio kao starešina u skupštini Sajpan. Njegov prvi sin je tri godine proveo u bruklinskom Betelu a njegova najstarija kćerka je diplomirala u školi Gilead 1990. i postala je misionar. Još jedan sin je danas starešina, a druga kćerka je pionirka.

 Licemerstvo crkve okreće neke ka istini

Nekoliko faktora je prouzrokovalo da sajpansko područje smekša. S jedne strane, ljudi su počeli da se dive istrajnosti Jehovinih svedoka. Godinama ranije jedan službenik Starateljske teritorije primetio je da je propovedničko delo Svedoka izazvalo priličnu buku u društvu, i pitao je jednog brata koliko ih ima u skupštini. Kad mu je brat rekao da ih ima 12, službenik je reagovao: „Dvanaest! Kako ljudi na Sajpanu pričaju, mislio sam da vas ima sigurno stotinu!“

Licemerstvo u Katoličkoj crkvi takođe je navelo ljude da poklone pažnju poruci o Kraljevstvu. Jedno vreme sveštenici su učili ljude da su „protestanti zli koliko i Đavo“. Kasnije su sveštenici pričali svojim župljanima da su Jehovini svedoci „gori od protestanata“, što je neke ljude iskrena srca nateralo da se pitaju: „Kako nešto može biti gore od Đavola?“

Stav ljudi prema istini promenio se tako korenito da Sajpan danas ima jedan od najboljih odnosa objavitelja prema stanovništvu u Mikroneziji — 1 prema 276. Godine 1991. završena je betonska Dvorana Kraljevstva s 350 sedišta, a danas se tamo sastaju dve velike skupštine, jedna engleska i jedna na tagalogu.

Dobra vest eksplodira na Tinijanu

Dobra vest je sa Sajpana stigla na Tinijan, malo ostrvo udaljeno manje od 8 kilometara. Oni kojima je poznata istorija Drugog svetskog rata znaju da je 1945. s Tinijana poleteo američki bombarder B-29, Enola Gej, kako bi bacio atomsku bombu na Hirošimu, u Japanu. Počevši 1970, Svedoci sa Sajpana periodično provode vikende distribuišući časopise Kula stražara i Probudite se! na Tinijanu. Ti časopisi su pokazali da je, prema Jehovinom odlučivanju, došlo vreme da ljubitelji pravednosti iz svih  nacija prekuju svoje mačeve u plugove i da se više ne uče ratu (Isa. 2:4).

Međutim, na Tinijanu nije živeo nijedan Svedok dok aprila 1992. tamo nisu stigli Robert i Li Moro, koji su ranije služili u Irskoj. Ali, seme je bilo posejano.

Gradonačelnikov sin, Džozef Manglona, čija je politički uticajna porodica uključivala nekoliko drugih zakonodavaca na Tinijanu, uvideo je vrednost onoga što je čitao u Kuli stražari i Probudite se!, shvatio je da je pronašao istinu i drugima je pričao o tome. Da bi ga odvratili od krštenja, njegovi rođaci su mu ponudili visoko plaćeni politički položaj kojim bi on komotno izdržavao svoju ženu i dvoje dece. Ali, Džozef je odgovorio: „Jehova Bog će uskoro uništiti vašu vladu. Zašto bih želeo njen deo?“ Njegov odvažan stav je od tada prouzrokovao da mu se nekoliko njegovih rođaka pridruži u služenju Jehovi.

Nakon što je zainteresovanim osobama bila pružana dosledna lična pomoć, bile su potrebne samo dve godine da se uspostavi napredna skupština od 24 objavitelja. Danas na Tinijanu postoji misionarski dom i Dvorana Kraljevstva.

ČUK: početak u montažnoj baraci od talasastog lima

Posle Sajpana, sledeća ostrva koja su izvukla korist iz redovne službe misionara Watch Towera bila su ostrva Čuk (ranije Truk). Merl Loumaster je na kratko bio ovde u poseti 1961, ali 1965, Pol i Lilijan Vilijams nastanili su se na Čuku — prvi od više od 30 misionara koji su se prilagodili ovdašnjim primitivnim uslovima.

Kad su 1965. stigli na glavno ostrvo Moen, religiozna netrpeljivost je otežala pronalaženje misionarskog stana. Na kraju je jedan upravnik radnje ponudio da im iznajmi pola svoje barake od talasastog lima. To je toliko  razljutilo katoličke sveštenike da su otišli direktno seoskom poglavici i zahtevali da Jehovini svedoci budu proterani s tih ostrva. Poglavica je odgovorio: „Vi ste ovde došli pre mnogo godina govoreći nam da volimo jedni druge, pa zašto nam onda sada govorite da mrzimo?“ Sveštenici nisu imali odgovor. Misionari su ostali.

Interes je bio brzo pronađen, i uskoro se 30 biblijskih studija vodilo na tim ostrvima, koja su nekada služila kao japanska glavna pomorska baza u Drugom svetskom ratu. Američki bombarderi su ovde uništili velik deo japanske flote, i danas ronioci s maskom i ronilačkom opremom iz svih delova sveta putuju u Čuk lagunu da istražuju podvodno groblje potopljenih brodova i aviona. Oni koji uzmu vremena da upoznaju narod pronalaze jednu drugu fascinantnu pojavu. Oni mogu biti zbunjeni živopisnim imenima. Mogu sresti nekoga ko se zove Pivo, Šapat, Katanac ili Sneguljica. Jedan čovek je svoju trojicu sinova nazvao Sardina, Tunj i Mesni narezak.

Jedan od prvih ostrvljana Čuka koji je proučavao s Vilijamsovima bila je žena upravitelja radnje, Kijomi Širaj, pobožna protestantkinja i službenica YWCA. Njen muž nije želeo da ona promeni svoju religiju, i razdvojio  se od nje kad se ona krstila kao Jehovin svedok. Kijomino krštenje je bilo ostrvski trač, delimično zato što se krstila u okeanu gde je svako mogao da vidi. Do dan-danas, krštenja na nekim mikronezijskim ostrvima još uvek se obavljaju u okeanu.

Pošto je njen muž otišao, Kijomi se preselila na Dublon, obližnje ostrvo iz grupe Čuk. Revno je svedočila i uskoro je obradila celo ostrvo osim jedne kuće smeštene visoko na jednom brdu. Ona ju je preskočila zato što je žena koja je stanovala u njoj, jedna starica, bila poznata kao duhovni medij. Međutim, jednog dana nešto je nateralo Kijomi da krene na taj strmi uspon. Na njeno iznenađenje ta starica, Amiko Kata, prihvatila je biblijsku poruku i s vremenom je i ona postala revna pionirka.

Dosta sestara ali malo braće

Svedoci na Čuku suočavaju se s jednim posebnim izazovom. Braća, a posebno samci, izuzetno su retki! Ima samo dva krštena truška brata — obojica su oženjeni. Ta ostrva imaju matrijarhalno društvo, i većina muškaraca je na glasu po opijanju, tuči i nemoralu. To objašnjava zašto danas petorica braće misionara služe kao jedine starešine u malim skupštinama na tri odvojena ostrva — Moen, Dublon i Tol. U stvari, pre nego što su misionari stigli u pomoć, skupština Moen se jedno vreme sastojala od 23 žene.

„To može biti prava kušnja za naše sestre“, kaže Dejvid Fister, jedan od misionara. „Devojčice odrastaju razmišljajući o tome da podignu puno dece, ali trenutno u našim skupštinama nema mladića za koje bi se one mogle udati. Neke naše sestre imaju duboku ljubav prema Jehovi i poštuju biblijski savet da se ’udaju samo u Gospodu‘ (1. Kor. 7:39). Druge to sprečava da služe Jehovi.“

Salvador Sorijano, sada član Guamskog odbora podružnice, proveo je 14 godina kao misionar na Dublonu, gde je  bio jedini brat. On kaže: „To me podsećalo na Psalam 68:11, gde kaže da je žena koje govore dobru vest velika vojska.“

Neobična vožnja do Dvorane Kraljevstva

Misionari po celoj Mikroneziji rutinski koriste svoja kola ili kamionete da pomognu ljudima da dođu na sastanke, ali postoji jedan oblik prevoza koji je isprobao verovatno samo Barak Bouman. Kad jedna 70-godišnja zdepasta sestra zbog slabog zdravlja više nije mogla da pešači 3 kilometra do Dvorane Kraljevstva, Barak je pokušao da smisli neki način da joj pomogne. „Voleo bih da te pokupim za sastanak“, rekao je on, „ali imam samo kolica.“ Na njegovo iznenađenje, ona je odgovorila: „Okej, meni je svejedno.“

Možeš zamisliti taj prizor dok su se kotrljali drumom na putu za sastanak — i takođe napor koji je morao da uloži Barak. Izašao bi iz kuće u 7.00 s praznim kolicima i vratio se u dvoranu s našom sestrom na njima tačno na vreme za program u 9.30.

Revnost Jehovinih svedoka za službu i njihovo cenjenje sastanaka donose dobre rezultate. U stvari, broj prisutnih  na Memorijalu 1995. bio je više od deset puta veći od broja Svedoka na Čuku!

PONPEJ: uzgajanje duhovnog ploda

Vilijam i Adela Jap nisu bili prvi Svedoci koji su kročili na Ponape (danas Ponpej), jedno od najvećih ostrva u centralnom Pacifiku. Merl Loumaster je 1961. ovde malo svedočio, a početkom 1965. bio je u poseti dovoljno dugo da iznajmi jednu napuštenu radnju koja je mogla da se koristi kao misionarski dom. Međutim, kad su Japovi stigli, ustanovili su da moraju da koriste mačete da bi ušli u tu kuću. „Trebalo nam je nekoliko dana da isečemo šest godina staro rastinje“, kaže Vilijam. „Niko nije održavao to mesto, tako da je ta kuća postala svratište za sve vrste gamadi i gmizavih stvorenja koje možeš zamisliti.“

Japovi su bili energičan par koji je brzo zadobio poštovanje kao dvoje odvažnih i neumornih propovednika. Među onima kojima su svedočili bio je guverner ostrva. Nabavili su mu primerak New World Translationa. Svidela mu se jasnoća tog prevoda, ali bio je donekle sklon da Dobru knjigu sudi po njenim koricama. Kao što je rekao,  zelene korice „ne priliče Bibliji“; zato su Japovi zamenili njegovu zelenu Bibliju za deluks izdanje, kompletnu Bibliju s crnim koricama i pozlaćenim rubovima. To se guverneru tako svidelo da je svoju novu Bibliju koristio kad je zaklinjao osobe i sklapao brakove.

Od „kuhinjske crkve“ do Dvorane Kraljevstva

Godine 1966, Karl Denis, bivši zakonodavac Ponpeja, poklonio je polovinu svoje zemlje za lokaciju prve Dvorane Kraljevstva na Ponpeju. Karl je bio inteligentan i poštovan vođa, oniži čovek sa svetlosmeđim tenom i prijateljskim, dubokim plavim očima. Njegova žena, Rika, bila je kćerka poslednjeg kralja ostrva Mokil. Taj ponpejski par je nekoliko večeri sedmično proučavao Bibliju uz svetlo kerozinskih lampi i brzo je napredovao do krštenja.

Dok nije mogla da se izgradi Dvorana Kraljevstva, svih pet skupštinskih sastanaka, vođenih na engleskom, održavano je u poljskoj kuhinji Danisovih, zbog čega su neki iz komšiluka govorili o toj maloj grupi Svedoka kao o „kuhinjskoj crkvi“. Tim sastancima prisustvovalo je manje od deset osoba. Kad su pevali pesmu „Od kuće do kuće“, koju su preveli na ponapeanski, komšije su rugajući se govorile: „Je l’ mi to čujemo kako mravi pevaju?“

 Misionari su stekli nov pogled na potencijal svog područja kad im je gradonačelnik dopustio da koriste seosko bejzbolsko igralište da prikažu film o međunarodnom kongresu koji se 1958. održao u Njujorku. Nekoliko sedmica vesti na radiju su najavljivale film, i kad je došlo vreme, ljudi su se sjatili na mali stadion. Uštirkano platno rašireno između stubova poslužilo je kao ekran, a ljudi su mogli da gledaju film s obe strane platna. Koliko je bilo prisutnih? Oko 2 000 — jedna šestina stanovnika ostrva!

Od tada je „zvuk mrava“ postao glasniji, i sada se više od 130 osoba svake nedelje sastaje u udobnoj Dvorani Kraljevstva.

BELAU: njegova mnoga ostrva

Još jedna ostrvska grupa koju je Merl Loumaster posetio na izviđačkom putovanju koje je počeo 1961. bila je Palau (danas Republika Belau). Godine 1967, Ejmos i Džeri Danijels, diplomci škole Gilead, bili su poslati tamo kao misionari. Osećali su se kao da su poslati u najudaljeniji deo zemlje. „Kad je avion stigao u Palau“, priseća se Ejmos, „morao je da se okrene i vrati na Guam. Nije išao na tačke udaljenije od Palaua.“

Belau se, kako su saznali, sastoji od nekih 300 za oko privlačnih ostrva, uključujući jednu jedinstvenu grupu nazvanu Stenovita ostrva, omiljenu turističku atrakciju. Obrasla gustim tropskim rastinjem, ta ostrvca izgledaju kao zelene pečurke koje niču iz mora.

Seljani idu od vrata do vrata

Dok su se mučili da nauče palavan, brat i sestra Danijels počeli su da propovedaju od kuće do kuće. Na njihovo iznenađenje, znatiželjni seljani su ih pratili i slušali razgovore koje su oni vodili s komšijama.

Jedan od njihovih prvih studija bio je sa sinom jednog poglavice, koji je živeo u selu Ngival na udaljenom ostrvu.  Kad god je mogao, on je putovao na Koror, ostrvo gde su živeli misionari. Ali, on ih je stalno podsticao da posete njegovo selo i razgovaraju s tamošnjim ljudima. Brat i sestra Danijels nisu bili radi da krenu na to putovanje. „Jedini put da se stigne tamo bio je kroz vode koje su vrvele krokodilima“, priča Ejmos. „Ali, kad je pokrajinski nadglednik došao u posetu, konačno smo bili u stanju da krenemo na taj put zato što je još jedna osoba s kojom smo proučavali pristala da upravlja čamcem.“ Išli su od kuće do kuće da svedoče seljanima, i kad su održali javno predavanje, u publici je bilo 114 osoba.

Đakonica odvažno objavljuje Jehovino ime

Misionari su 1968. došli u kontakt s Obasan Mad, pobožnom đakonicom u crkvi adventista sedmog dana na Belauu. Uprkos protivljenju svog muža i crkvenih vođa, Obasan je brzo shvatila istinu o Božjem imenu, Trojstvu i uskrsenju.

„Jednog dana bila sam pozvana da u crkvi predvodim skupštinu u molitvi“, rekla je Obasan. „Znajući da će me drugi adventisti oštro kritikovati, ipak sam se molila Jehovi. Uskoro sam napustila crkvu i pridružila se misionarima u delu propovedanja.“

Sada stara skoro 70 godina, Obasan je pionirka već 21 godinu uprkos tome što pati od fizičkih bolesti i što je izgubila muža i dvoje dece. Ljubazna i spremna na osmeh, ona je stub duhovne snage.

Propovedanje brodom može da bude avantura

Ejmos i Džeri Danijels želeli su da svedoče na obližnjem ostrvu Babeltuap (lokalno poznato kao Babeldaop), ali nije bilo puteva koji povezuju ostrvska sela na obali okeana, tako da se do tih sela stizalo samo vodenim putem. Jedan lokalni brat im je ljubazno napravio jedan čamac, ali nisu imali motor. Negde u to vreme, Ejmos i Džeri su prisustvovali jednom većem skupu na Guamu. Tamo su  sreli jednog brata iz Sjedinjenih Država koji je poznavao direktora uprave jednog proizvođača motora za čamce. Uskoro su imali potpuno nov vanbrodski motor. „Jehova se uvek pobrine“, primetio je Ejmos.

U celoj Mikroneziji, svedočenje čamcem na udaljenim ostrvima jeste celodnevna ekskurzija. Zahteva se pažljiva priprema. Moraju da se proračunaju morske mene. „Uvek krećemo dva sata pre plime i vraćamo se dva sata posle sledeće plime (oko 14 sati kasnije) da bismo izbegli da oštetimo propeler ili da se nasučemo“, kaže jedan misionar. Hrana, zajedno s dovoljnom količinom literature i rezervnom odećom, pakuje se unapred, i sve se zaštiti plastičnim vrećama. Na ostrvima gde nema pristaništa, misionari moraju da zagaze u okean da bi pristali s čamcem. I ako već nisu mokri, verovatno će ih poprskati okeanska pena na vetru ili će ih zapljusnuti neki talas tokom putovanja. Pre nego što krenu, uvek se izgovori molitva, a kad je okean nemiran, ponekad se na čamcu izgovore mnoge tihe molitve.

Misionari koji služe u Mikroneziji tokom godina su naučili da plove vodama laguna po svakakvim vremenskim prilikama i postali su vešti u izgradnji čamaca i popravljanju vanbrodskih motora.

 Dosta pešačenja — srdačna gostoljubivost

Pošto se do nekih sela ne može doći kolima niti čamcem, misionari mogu provesti sate pešačeći predivnim stazama u džungli okruženim kokosovim palmama da bi stigli do poniznih ljudi. Zato što je vreme toplo i vlažno, ovde braća ne nose kravate u službi na terenu, a gumene papuče (zvane zori) često služe kao obuća.

Hari Deni, koji je 21 godinu misionar na Belauu, rekao je: „Uvek nađemo uši koje su prijemljive za istinu. Ti izolovani ljudi će se često, da bi pokazali gostoljubivost, popeti na stablo kokosa, ubrati svež kokos, iseći njegov vrh mačetom i ponuditi vam piće direktno iz originalnog ’pakovanja‘.“

Hari i njegova žena, Rene, dele svoj misionarski dom s Džanet Senas i Rodžerom Konom, misionarima koji nisu u braku i koji su na svojoj dodeli već po 24 godine. To četvoro vernih misionara zajedno su pomogli da skupština Belau naraste na 60 objavitelja, a skupštinski studiji knjige sada se vode na tri jezika — palavan, tagalog i engleskom.

JAP: Jehovine oči su na njemu

Godinu dana nakon što su misionari školovani u Gileadu počeli da služe na Belauu, Džek i Aurelija Votson stigli su na Jap. Sledeće godine stiglo je još dvoje misionara. Iako je Jap mali — nepoznat za većinu čovečanstva — Jehova zna za ta ostrva i pokazuje pažnju punu ljubavi za njihove stanovnike. To su četiri gusto načičkana ostrva povezana mostovima, a ta ostrva su isto tako pouzdano vezana drevnom tradicijom. Jap ima jezik koji se ne govori nigde drugde na svetu, novac koji se seče iz kamena i ljude koji u velikoj meri nisu impresionirani zapadnjačkom kulturom. Čak se i danas među 10 500 stanovnika Japa mogu videti muškarci koji nose svetlo obojeni komad sukna oko  bedra i žene koje nose suknje od trave, ponekad bez ikakve odeće na gornjem delu tela.

Merl Loumaster je 1964. ovde obavio izvesno svedočenje, ali Džek i Aurelija Votson su se nadali da će moći da ostanu. Međutim, nije im bilo lako da nauče japski jezik. Jedini pisani materijal koji se mogao naći sastojao se od nekoliko brošurica o vladinim zakonima i katolički katehizam. Votsonovi su slušali narod i pokušavali da oponašaju ono što su čuli. Sledeće godine, jedan mladi japez koji je pokazivao interes za istinu takođe se pokazao spremnim da daje časove jezika. Misionari su prvi mesec proveli u nastojanju da mu pomognu da razume engleski koji su oni govorili kako bi im on mogao reći kako da govore japski.

Sastanci kod „banke“

Lokalni katolički sveštenik i luteranski propovednik, bivši neprijatelji, ujedinili su snage da razdele jednu brošuru koja je optuživala Svedoke. Sveštenik je takođe upotrebio svoj uticaj da učini da misionari budu  isterani iz svog doma, a pronalaženje novog doma izgledalo je nemoguće. Sveštenik je već bio upozorio zemljoposednike da ne iznajmljuju misionarima, tako da su braća privremeno preselila svoje žene u hotel dok su oni ostali u jednoj straćari koja je bila 3,5 sa 4 metra i čiji se plafon urušio.

Jap je najpoznatiji po svom vekovima starom kamenom novcu, masivnim kolutovima od krečnjaka nazvanim rai, koji u prečniku imaju od 0,6 do 3,5 metra. Iako se više ne koristi za kupovinu zemlje ili vraćanje dugova, kameni novac se visoko ceni zbog svog istorijskog značaja. A braća su ustanovila da je on vredan i na druge načine. Kad su izgubili svoj misionarski dom, sastanci su se jedno vreme održavali pod jednim velikim drvetom gde je bio izložen kameni novac. Pošto su komadi kamenog novca u toj seoskoj „banci“ stajali uspravno, oni su služili kao zgodni nasloni za leđa za ljude u publici, dok je obližnje bure od 190 litara služilo kao pult.

Ipak, nisu bili pronašli gde bi živeli. „Izgledalo je kao da će se delo završiti“, primećuje Votson. „Ali Jehova nam je priskočio u pomoć.“ Noć pre nego što je trebalo da misionari krenu na put da bi prisustvovali jednom većem skupu na Guamu, jedan čovek je pitao da li bi oni želeli da iznajme jednu kuću. To je bila možda najidealnija zgrada na Japu — betonska zgrada otporna na tajfun s dovoljno prostora i za sastanke i za stanovanje.

Pružanje dokaza svoje vere

Godine 1970. s Havaja je stiglo još dvoje misionara, Plasido i Marša Balesteros. Napredak je bio spor. „Bilo je puno prilika kad smo samo nas četvoro misionara bili na sastancima, koji su se održavali u našoj dnevnoj sobi“, priseća se Plasido.

Na kraju je usledio porast kad su lokalna braća duhovno napredovala. Jedan od njih, Džon Ralad, suočio se s teškom  situacijom. Kad je Džon počeo da proučava Bibliju, njegova građevinska kompanija gradila je jednu crkvu. Uprkos pritisku sa svih strana, Džon je utvrdio da mu njegova savest ne može dozvoliti da završi tu crkvu. Danas on služi u skupštini kao starešina.

Jou Nifmed je takođe morao da napravi jedan ozbiljan izbor. Kad je prvi put došao u kontakt sa Svedocima 1970, imao je dve žene. Da bi se povinovao Jehovinim zahtevima, on je morao da preuredi celi svoj život. Danas brat Nifmed i jedna njegova žena oboje srećno služe Jehovi. On je starešina. Kad ide na sastanak, on vozi svoj kamionet, na kome se nalazi 15 rođaka.

Jehovin narod je stvarno posvuda

„S ljudskog gledišta, Jap je samo jedna mrlja kopna na planeti, a nekoliko hiljada ljudi koji ovde žive nije ništa u poređenju s milijardama ljudi“, rekao je jednom Plasido Balesteros. „A Jehova ipak misli na ove ljude. Kad sam prvi put došao ovde, nisam ni sanjao da će se jednog dana Kula stražara izdavati mesečno na japskom jeziku i da ćemo od vrata do vrata distribuisati knjige na japskom jeziku.“

Jedno zabavno iskustvo ilustruje koliko se temeljito obznanjuje Jehovino ime. Jednog dana, Plasido je sreo jednog turistu kako sedi pored reke, kilometrima daleko od najbližih turističkih tačaka i čak pešice daleko od mesta gde se završavao put. Kad ga je pitao da li se izgubio, taj čovek je odgovorio: „Nisam, samo sam želeo da odem što je moguće dalje kako bih pronašao neko mirno mesto da razmišljam.“ Kad ga je turista upitao zašto je on tu, Plasido je objasnio da je on misionar, Jehovin svedok. „Oh, ne!“ uzviknuo je turista. „Ja sam iz Bruklina, nedaleko od vaše centrale. Ne mogu da pobegnem od vas!“

KOZRE: i ovde se zna za Jehovino ime

Nakon što je 1969. na Havajima prisustvovala međunarodnom kongresu „Mir na zemlji“, jedna revna porodica  s Ponpeja shvatila je da bi oni mogli biti prvi koji bi na divnom ostrvu Kozre propovedali mir koji može doneti samo Božje Kraljevstvo. Motivisan tim kongresom, Fredi Edvin se preselio sa svojom porodicom 580 kilometara na ovu izolovanu tačku u okeanu koja je bila dobro poznata luka za lov na kitove tokom 19. veka. To je za Edvinove bio prirodan potez, pošto je Fredijeva žena, Lilijan, bila kćerka kralja Kozre, a kozreanski je bio jedan od sedam jezika koje je Fredi govorio.

Pre nego što je postao Jehovin svedok, Fredi Edvin je bio član jednog protestantskog odbora koji je prevodio Bibliju na ponapeanski jezik. Kad se preselio na Kozre, njegove prevodilačke veštine pripomogle su da se na kozreanskom jeziku stave na raspolaganje  publikacije Watch Towera. Drugi iz njegove porodice takođe su zaposleni propovedanjem poruke o Kraljevstvu. Njegova kćerka Desina prekinula je školovanje na koledžu da bi postala specijalni pionir, prvi u Mikroneziji. Druga kćerka, Mildred, služila je kao opšti pionir, a Fredijeva žena često služi kao pomoćni pionir.

Stiže pomoć za izgradnju Dvorane Kraljevstva

Zekarias Poli, poreklom s Čuka, bio je prvi Mikronežanin koji je postao misionar. On je imao udela u osnivanju skupštine na Kozri, a 1977. takođe je pomogao da se tamo izgrade Dvorana Kraljevstva i misionarski dom.

Ta Dvorana Kraljevstva nije bila izgrađena preko vikenda. Činjenica je da ovo ostrvo kojim dominiraju protestanti svake nedelje postaje strašno mirno zato što „sabatni“ zakon zabranjuje kupovanje, prodavanje, pijenje, ribarenje, obavljanje posla, pa čak i igranje. Međutim, Dvorana Kraljevstva je bila izgrađena dovoljno brzo da zapanji lokalno stanovništvo. Braća su koristila šta god im je došlo pod ruku na toj lokaciji da prerade što je moguće više toga. Drugi materijali su bili kupljeni na Ponpeju i poslati brodom. Kad su zadnje isporuke stigle na Kozru, zajedno s dobrovoljnim radnicima s Ponpeja, objekat je brzo poprimio svoj izgled. Ta Dvorana Kraljevstva se koristi i danas — ne samo za sedmične sastanke već i za veće skupove.

Udaljena skupština hvali Jehovu

Kad je na Kozri 1976. bila osnovana skupština, ona je bila tako daleko od podružnice da su se mesečni izveštaji za službu na terenu prenosili do Ponpeja preko radio-amatera. Komercijalna vazdušna linija do Kozre nije postojala do 1979. Dok su brodovi nosili poštu između ostrvâ, za isporuku je ponekad trebalo i do šest meseci.

Danas svi aerodromi u Mikroneziji imaju asfaltirane piste koje mogu da primaju mlaznjake, ali početkom  1980-ih, let na Kozru značio je avanturističku vožnju avionom sa sedam sedišta. „Kad smo ja i moja žena jednom leteli na Kozru, upali smo u strašnu oluju i izgledalo je kao da smo se izgubili“, priseća se Artur Vajt. „Pilot je leteo avionom na oko 30 metara iznad okeana i tražio je ostrvo. Žena na sedištu iza nas glasno se molila. Znali smo da ako pilot ne bude mogao da pronađe Kozru, verovatno ćemo se izgubiti na moru; ali konačno smo ugledali ostrvo i mogli smo da sletimo — na jedan uski pošljunčani put koji su koristili kao pistu.“

Džejms Tamura je 17 godina proveo na Ponpeju i Kozri kao misionar. On je sažeo osećanja mnogih kad je rekao: „Nalazim radost kad vidim kako delo raste i kad vidim kako se Jehovino ime obznanjuje na ovim udaljenim ostrvima Pacifika.“

ROTA: na glasu po ustrajnosti

Na malom ostrvu Rota, koje se jedva vidi s Guama, ponekad se daju obaveštenja preko sistema za obraćanje javnosti. Jednog dana 1970. godine, preko tih zvučnika čuo se glas gradonačelnika koji je obavestio stanovnike Rote da su na ostrvu Jehovini svedoci i da će doći u njihove domove. „Molim vas da im otvorite svoja vrata“, objavio je gradonačelnik, „i prihvatite njihovu posetu.“

Ogastin Kastro je bio jedan od trojice braće koji su tog dana propovedali na Roti. Uručio je nekoliko knjiga gradonačelniku Rote, koga je znao preko svog zaposlenja kod vlade na Sajpanu. Upravo to je podstaklo gradonačelnika da dâ obaveštenje javnosti. Za dva sata, gostujuća braća su uručila svu literaturu koju su imala u svojim torbama. Ali, u to isto vreme počelo je da se javlja protivljenje sveštenstva.

Sveštenstvo ometa delo propovedanja

„Neko je sigurno obavestio katoličkog sveštenika o nama“, priča Gas. „Bili smo u jednom servisu. Jedan mladić  je baš hteo da uzme knjigu Istina koja vodi do večnog života kad je podigao pogled i video sveštenika. Oklevao je i nervozno nam rekao: ’Voleo bih da pokažem knjigu svešteniku da vidi da li je sve u redu.‘ Posmatrali smo sveštenika dok je listao strane. On me jako dobro znao, zato što sam nekada učio da budem sveštenik. Na kraju je rekao tom mladiću: ’U redu, možeš da uzmeš ovu knjigu... ali samo da ne menjaš svoju religiju.‘“

Protivljenje se pojačalo kad su 1981. Huan i Meri Tajtano bili dodeljeni kao specijalni pioniri na ovo ostrvo kojim dominiraju katolici. „Lokalni sveštenik nas je pratio od vrata do vrata i govorio ljudima da je Jehova drugo ime za Sotonu“, priseća se Huan. „Na skoro sve domove je postavio jedan znak na kome stoji: ’Ovo je katolička kuća. Molimo da poštujete našu religiju.‘ Takođe je slao dečake da oduzmu i spale svu literaturu koju smo uručili ljudima.“

Mržnja i strah obuzimaju stanare

Tajtanovi su bili istog Čamoro porekla kao i narod Rote i oboje su znali čamoro jezik, ali su ipak bili izloženi velikoj mržnji.

„Jednom prilikom, jedan stanar mi je zapretio, rekavši da će ’uzeti štap za bejzbol i da će mi polomiti svaku kost‘“, rekao je Huan. „Sledećeg dana taj čovek je doživeo saobraćajnou nesreću, i polomio je noge i jednu ruku. Seljani su rekli da je Bog kaznio tog čoveka zbog onoga što je rekao, i zbog toga su se plašili Jehovinih svedoka.“

Pozitivan stav uprkos negativnim rezultatima

Tokom prošlih četvrt veka, misionari su proveli nebrojene sate propovedajući narodu Rote. Posle sveg tog truda, među stanovništvom od 2 500 ima samo osam objavitelja Kraljevstva, a u taj broj spada par specijalnih pionira. Uprkos tome, verni Svedoci nastavljaju da stiču divan glas o ustrajnosti, nikako ne prihvatajući obeshrabrenje.

 „Rota je teška, u to nema sumnje“, rekao je misionar Gari Anderson. „Ali čak i najgora situacija neće trajati večno. Rota će se promeniti. Ništa nije nemoguće uz Jehovinu podršku.“

NAURU: pronalaženje pravog bogatstva

Republika Nauru, sa oko 7 000 stanovnika, nekad se smatrala jednom od najbogatijih zemalja na svetu, ali i tamošnjim ljudima potrebna je poruka o Kraljevstvu. Dosta njihovog bogatstva bilo je rezultat pustošenja velikog dela njihovog malog ostrva putem površinskog kopanja zbog fosfata. To ostrvo je daleko od toga da bude pravi raj. A sada ovo ostrvo ima i ozbiljne finansijske probleme.

Pa ipak, prvi napori da se na Nauru donese poruka o Kraljevstvu bili su odbačeni. Kad je jedan gostujući misionar s Maršalskih ostrva bacio seme istine na Nauru 1979, on je bio deportovan, i trojica policajaca su ga sprovela do aviona.

Međutim, pre nego što je bio deportovan, on je proučavao Bibliju s Hamfrijem Tatumom. Hamfri je sam nastavio studij, i kad je Nat Miler, kao putujući nadglednik, svratio na Nauru, Hamfri je tražio da se krsti. „Pošto se naše delo smatralo ilegalnim, čekali smo dok se nije smrklo“, priseća se Miler. „Otišli smo zajedno oko 30 metara u Pacifički okean i on je bio uronjen a da ga meštani nisu videli.“

Pre 1995, na Nauruu je bila zabranjena propovednička aktivnost od vrata do vrata. Strancima se i dalje ne dopušta da učestvuju u službi od kuće do kuće, ali vlada sada dozvoljava domaćim Nauruancima da slobodno propovedaju, što omogućuje da tamošnja mala grupa krštenih Svedoka otvoreno govori o Bibliji.

Do svoje smrti 1995, brat Tatum je služio kao starešina u maloj skupštini na Nauru. On je takođe služio kao prevodilac na nauruanski, stavljajući na raspolaganje drugim  Svedocima traktate i pozivnice za Memorijal. Iako ih brojčano ima malo, Jehovini svedoci na Nauruu nastoje da usmere pažnju svojih bližnjih na vrednost duhovnog bogatstva, bogatstva koje vodi do večnog života (Posl. 3:1, 2, 13-18).

Ostrva Pacifika su na glasu kao zemaljski raj, ali ispod te romantične slike leži gruba stvarnost — mnogi Mikronežani se bore da prežive. Njihov nekad jednostavan način života iskvarile su opasnosti civilizacije — televizija, kriminal, droga i zarazne bolesti, da spomenemo samo neke. Sve više i više, ljudi shvataju da je poruka o Kraljevstvu koju propovedaju Jehovini svedoci jedino rešenje za njihove rastuće probleme.

Podružnica Guam, koja upravlja naporima propovedanja u Mikroneziji, nadgleda manje objavitelja od većine od 103 druge podružnice Zajednice, ali je njeno područje jedno od najvećih na svetu. Iako su naša braća i sestre na tim udaljenim ostrvima razdvojeni ogromnim okeanskim prostranstvima, oni ipak osećaju blizinu Jehovine organizacije. Biblijska literatura koja se redovno obezbeđuje na njihovim jezicima, periodični veći skupovi i redovne  duhovne posete putujućih nadglednika čine ih duboko svesnima da su deo jednog međunarodnog bratstva.

Misionari koji služe na tim izolovanim dodelama takođe primaju podsetnike na ljubav koja postoji među Jehovinim narodom. Svakog leta se prave pripreme da putuju na Guam kako bi prisustvovali oblasnom kongresu, koji se često održava u povezanosti s posetom zonskog nadglednika. Rodni Adžimine, misionar već više od 20 godina koji je takođe služio kao putujući nadglednik u Mikroneziji, jednom je objasnio važnost tog godišnjeg putovanja na Guam. „Tu se okupljaju svi misionari s različitih ostrva“, rekao je on. „To svima nama pomaže da ustrajemo.“

Postoje i druge pripreme koje pomažu našoj braći na tim razbacanim ostrvima. Pod vođstvom Vodećeg tela, u podružnici Guam su 1993. osnovane Službe za bolničke informacije a posle su bili organizovani Odbori za odnose s bolnicama za svaku ostrvsku grupu u Mikroneziji. Svake godine se vodi Škola pionirske službe za one u punovremenoj službi, i periodično se održavaju Škole službe za Kraljevstvo za obučavanje skupštinskih nadglednika. Isto tako, godine 1994. guamska podružnica je formirala Odeljenje za gradnju koje koordinira planiranje i izgradnju Dvorana Kraljevstva i misionarskih domova u Mikroneziji.

Neprekidnim naporima misionara i objavitelja tokom prošle četiri decenije mnogim ostrvljanima se pomoglo da upoznaju i zavole Jehovu. Sada neki od tih ostrvljana preuzimaju vođstvo u lokalnim skupštinama i naporno rade da objave Božju nameru da će cela zemlja biti raj.

U Mikroneziji ima još dosta posla, ali zahvaljujući zaštiti i vođstvu punom ljubavi od Jehovine organizacije, ostvaruje se proročanstvo iz Isaije 51:5 (NW): „U mene [Jehovu] sama ostrva će se nadati, i na moju mišicu oni će čekati.“

[Mapa na 210. strani]

JAPAN

MIKRONEZIJA

HAVAJI

ROTA

GUAM

JAP

BELAU

PONPEJ

ČUK

KOZRE

NAURU

MARŠALSKA OSTRVA

KIRIBATI

SAJPAN

 [Slika na celoj 208. strani]

[Slika na 213. strani]

Sem i Virdžinija Viger ispred prve Dvorane Kraljevstva na Guamu

[Slike na 215. strani]

Gore: Merl i Fern Loumaster, misionari

Natanijel Miler, (sa svojom ženom, Elejn, koja je umrla) prvi koordinator Odbora guamske podružnice

[Slike na 216. strani]

Kancelarija guamske podružnice, s Odborom podružnice (s leva na desno: Džulijan Aki, Salvador Sorijano, Artur Vajt)

[Slika na 218. strani]

Misionari koji su se okupili za sastanak tokom posete zonskog nadglednika 1994.

[Slike na 223. strani]

1, 2. Dvorana Kraljevstva/misionarski dom na Kiribatiju, izgrađeni uz međunarodnu saradnju

3. Nariki Kautu i žena, Teniti

4. Biblijski studij u toku na Kiribatiju

[Slika na 227. strani]

Objavitelji u Dvorani Kraljevstva na Ebaju

[Slika na 228. strani]

Ogastin Kastro, revan lokalni starešina

[Slika na 229. strani]

Robert i Šeron Livingston

[Slika na 234. strani]

Srdačna dobrodošlica novim misionarima

[Slika na 236. strani]

Kad svedočiš brodom, očekuj da ćeš biti mokar

[Slika na 237. strani]

Dvorana Kraljevstva umesto poljske kuhinje za sastanke

[Slika na 237. strani]

Karl i Rika Danis, prvi lokalni Svedoci na Ponpeju

[Slika na 238. strani]

Misionar Nil Maki je takođe prevodilac

[Slike na 241. strani]

Obasan Mad, dugogodišnja pionirka, spremna za službu

Levo: grupa za službu na terenu u kamionetu

[Slike na 243. strani]

Svedočenje na Japu

Desno: Merl Loumaster i japski novac kod seoske „banke“

[Slika na 246. strani]

Prelazak mostova na Kozri zahteva sigurnost u nogama

[Slika na 246. strani]

Fredi Edvin, levo, sa svojom ženom, decom i unučadi

[Slika na 251. strani]

Svedoci koji se suočavaju s izazovom na Roti