Svetski izveštaj

Idite tamo gde ima ljudi

Apostol Petar i neki od njegovih drugova, bili su iskusni ribari. Ipak, bilo je situacija kada su teško radili po celu noć, a da ništa nisu ulovili. U dve takve prilike, Isus im je rekao gde da bace mreže. Oni su sledili njegovo uputstvo, i u oba slučaja izvukli su neobično velik broj ribe. Isus je iskoristio ove prilike da svojim učenicima pruži uputstva za službu (Luka 5:1-11; Jov. 21:1-17). Kroz „vernog i razboritog roba“, on nastavlja da daje uputstva o tome kako izvršiti službu na način koji donosi najveći plod (Mat. 24:45-47, NW).

Tokom prošle godine, svi Jehovini svedoci su bili podstaknuti da preduzmu praktične korake kako bi dostigli više ljudi dobrom vešću. Kao prvo, bila je naglašena budnost na mogućnosti da se svakodnevno da svedočanstvo. Zatim smo bili savetovani da, ako je malo ljudi kod kuće, bilo bi mudro ozbiljno razmisliti o svedočenju tamo gde bi se ljudi mogli naći.

U nedavnim mesecima moto naše braće u Peruu bio je: „Idite tamo gde ima ljudi!“ Mi ne svedočimo kućama nego  ljudima. Nedeljom ili radnim danima ujutru, toliko mnogo ljudi nije kod kuće. Gde su? Na poslu, na autobuskim i železničkim stanicama, na ulici, u prodavnici, sede u parku. Tamo naša braća idu da bi ih pronašli.

U Meksiku, svedočenje od kuće do kuće je i dalje glavni način propovedanja dobre vesti o Božjem Kraljevstvu. Međutim, prošle godine, dok su naša braća nastojala da ostvare kontakt s ljudima gde god se mogu naći, objavitelji i pioniri su se mogli videti na autobuskim stanicama rano ujutru, u bolničkim čekaonicama, na ulicama, parkinzima, u javnim parkovima. Možete naći Svedoke kako propovedaju svuda i u bilo koje vreme, danju ili noću. Jedna skupština je imala pripremu kada su grupe, pet puta na dan, išle da rade na ulici, što uključuje autobuske stanice i svugde gde se ljudi obično okupljaju preko dana. Započinjali su u šest ujutru i pronalazili su ljude koji nikada ranije nisu razgovarali s Jehovinim svedocima. Jedan čovek kome je Svedok prišao dok je on ujutru išao na posao video je još više objavitelja na ulici kada je noću dolazio kući; on je odlučio da bi trebalo da pozove jednog od njih kod sebe.

U početku su neki objavitelji bili pomalo stidljivi u prilaženju ljudima na javnim mestima. Ali oni koji su to uradili počeli su da ostvaruju dobre rezultate. Jedna sestra iz Australije rekla je: „Ja sam stidljiva, povučena osoba; u stvari, uvidela sam da mi je mnogo teže da govorim o istini kada se za to pruži prilika. Bila sam ohrabrena da probam druga područja svedočenja; znala sam da moram da pokušam. Molila sam se Jehovi zbog svoje zabrinutosti i odlučila sam da krenem. Ali bila sam još uvek nervozna i nastavila sam da se ustežem i to je uznemiravalo moju savest.“ Konačno, jednog dana u autobusu, ona se nasmešila jednoj saputnici i započela razgovor s njom. Sledećeg dana sestra je jednoj mladoj ženi ponudila traktat. Kada su se srele nedelju dana kasnije, objaviteljka je rekla da ide da vodi jedan biblijski  studij. Na njeno iznenađenje, ta mlada žena je želela da pođe s njom. Uskoro je i s njom započet studij pomoću knjige Spoznanje.

Objavitelji u Argentini primetili su da su neki ljudi, koji nisu primali Svedoke na svojim vratima, razgovarali s njima na ulici. Sve što je potrebno, bilo je jedno jednostavno, pravovremeno pitanje, kao na primer: „Da li se slažete sa smrtnom kaznom?“ U jednoj drugoj prilici, jedna žena koju su sreli na ulici, uvek je želela da razgovara sa Svedocima, ali njen muž joj to ne bi dozvolio. Izvan kuće ona je bila slobodna da razgovara. Nakon dugog razgovora, prihvatila je biblijski studij u kući jedne Svedokinje.

Dve objaviteljke su u Sjedinjenim Državama prišle jednom parkiranom autu i ponudile časopise mladoj ženi koja je unutra sedela. One pričaju: „Dok je prihvatala časopise, briznula je u plač. Zapazile smo da je čitala Bibliju. Rekla je da je želela da ugodi Bogu ali nije znala kako.“ Žena im je rekla: „Molila sam se da Bog pošalje nekog ko može da mi pomogne.“ Nije bilo teško započeti studij s njom.

S obzirom na njihove napore da svedoče na poslovnom području, jedna grupa oduševljenih Svedoka sa Novog Zelanda piše: „Posetili smo 650 poslovnih mesta, gde su većina upravnika i vlasnika, iako zaposleni, povoljno reagovali na našu posetu. Iznenađujuć broj njih imao je Bibliju na poslu.“

Uzevši k srcu date preporuke, neka braća iz Austrije počinju da svedoče u pola šest ujutru. Oni odlaze na jedno mesto blizu granice, gde se kamiondžije odmaraju preko noći. Mnogi od kamiona su iz Istočne Evrope, i neki od vozača nisu nikada ranije čuli za Jehovine svedoke. Braća odlaze opremljena s literaturom na 20 jezika, i tri do četiri objavitelja mogu uručiti između 50 i 70 časopisa za samo dva sata. Iako je teško izvršiti naknadne posete, nadamo  se da će nešto semena uhvatiti koren i rasti (Prop. 11:1).

Jedna sestra iz Italije, zapazila je da neki od onih koji nisu kod kuće, provode vreme na plaži. Tamo je i srela jednog mladića iz Senegala. Uručila mu je knjigu Mankind’s Search for God. U njoj je napisala: „Želim da pronađete pravog Boga, Onoga koji je mene i moju porodicu naučio da poštujemo ljude svih rasa, boja kože i jezika“. On je odlučio da će, kada se vrati u Senegal, potražiti Jehovine svedoke. Kakvo je samo iznenađenje za njega bilo kada je saznao da su, dok je on bio na putu, Jehovini svedoci studirali s njegovom majkom! Uskoro je cela porodica učestvovala u studiju.

Jedan pokrajinski nadglednik iz Perua, organizovao je jednu grupu za svedočenje na autobuskom terminalu otvorenog tipa. Mesto je bilo puno ljudi. Autobusi su polazili u svim pravcima. Bilo je lako pristupati policajcima koji su bili na dužnosti, onima koji su prodavali pripremljenu hranu putnicima i ljudima uopšte. Jedan brat se popeo na autobus koji je već bio pun i, uz dozvolu vozača, podigao dva časopisa i objavio: „Imam najnovije časopise Kulu stražaru i Probudite se! za vas za čitanje na vašem putovanju.“ Usledila je poduža tišina, a zatim je jedan čovek pozadi rekao: „Uzeću dva komada.“ Zatim su još jedan a uskoro su i drugi počeli da traže časopise, dajući skromne priloge za delo. Brat je pitao da li bi neko želeo da ih neko poseti na njihovim raznim odredištima. Naravno, nekoliko je rado dalo svoja imena i adrese. Dovoljno glasno da bi je svako mogao čuti, jedna starija dama je rekla: „Sredite tamo da me neko sigurno poseti. Želim da razumem više iz moje Biblije.“

Jedna objaviteljka iz Sjedinjenih Država, zapazila je da se učenici srednjih škola okupljaju na određenim gradskim ulicama blizu škole tokom njihove pauze za ručak. Jedna grupa objavitelja se dobro pripremila i krenula da im pristupi, uz izvrsne rezultate.

 Da bi dostigli određene grupe ljudi, neki objavitelji su naučili drugi jezik. Na Šetlandskim ostrvima, na severnoj obali Škotske, dva pionira su naučila ruski kako bi svedočili ruskim mornarima koji su provodili šest meseci svake godine ribareći na ovim obalama. Pioniri koriste brze čamce kako bi prišli većim brodovima na kojima rade ovi ljudi.

Jedna sestra pionir sa Havaja, dobrovoljno se javila da svedoči na aerodromu. Mnogi su rado prihvatili literaturu. Na njenom prvom odlasku na aerodrom, bilo je uspostavljeno nekoliko studija. Razgovarala je s dva mlada vojnika koji su se upravo vratili sa svoje dužnosti iz Egipta. Jedan od njih je rekao da je njegova majka Svedokinja. Došao je u Dvoranu Kraljevstva i prihvatio je biblijski studij. Drugi vojnik je imao mnoga pronicljiva pitanja jer ga je njegov posao izložio stvarima koje su ga navele da se pita šta je svrha života. On je takođe došao u Dvoranu Kraljevstva i zatražio biblijski studij.

Jedna pionirka iz Argentine, otkrila je da je praktično koristiti telefon za svedočenje. Svakog dana kada se vrati kući iz službe, naziva jedan ili dva broja. Ona priča: ’Jednog dana okrenula sam neki broj i javila se jedna devojka. Pitala sam je šta misli da li je moguće ikome verovati. Njen odgovor je bio kratak i jasan: „Ne“. Predstavila sam se i objasnila da je svrha mog poziva da je uverim da postoje ljudi kojima možemo verovati uprkos stanju u svetu. Ona je insistirala na tome da ne može verovati nikome, ni svojoj porodici, pa ni majci. Počela sam da koristim Bibliju. Rekla je da je pokušala da čita Bibliju ali je nije mogla razumeti. Prokomentarisala sam da su Bog i Isus zainteresovani za ljude a tako i mi. Dogovorili smo se da se nađemo ispred vrata Dvorane Kraljevstva. Nije se pojavila. Smesta sam je pozvala, i ona je objasnila da je bilo neophodno da smesti oca u bolnicu i da je pokušala da me nazove. Ponovo smo se dogovorile za susret. Ovog puta je došla i bila je zadivljena dobrodošlicom koja joj  je ukazana, naročito od strane mladih Svedoka. Ona sada studira dva puta nedeljno, dobro napreduje s knjigom Spoznanje i dolazi na sve sastanke. Izvrstan rezultat jednog telefonskog poziva!‘

I dalje je veliki izazov dobrom vešću dostići ljude na udaljenim područjima Islanda. Jedan misionar sa istočne obale dobro koristi telefon. On putuje jedanput mesečno da poseti i vodi studije s jednom grupom na oko 300 kilometara udaljenosti. Tokom svake posete, on održi i jedno javno predavanje i vodi Studij Kule stražare. Ove zainteresovane osobe zatim imaju svoje biblijske studije putem telefona. Kombinujući dve telefonske linije i koristeći telefone koji imaju i slušalicu i mikrofon, moguće je da i do pet osoba u tri različita doma ima simultano studij. Kada vodi studije putem telefona, voditelj postavi pitanje za odlomke pre nego što ih pročita. Svi dobijaju puno ohrabrenja kroz studiranje Biblije na ovaj način. Najmanje šest studija se vodi svake nedelje.

Dok se brinula za svog muža koji je duže vreme bio bolestan, jedna sestra sa Bahama je svedočila poštom. Svakog jutra ona bi provodila neko vreme pišući pisma ženama navedenima u telefonskom imeniku. Koristila je informacije iz knjige Raspravljanje i ponudila besplatan kućni biblijski studij. Jednog dana, jedna žena je telefonirala sestri i rekla da bi veoma cenila biblijski studij. Žena je ispričala da kada je primila pismo, svojoj saradnici je rekla da joj je Bog kazao da treba da studira Bibliju. Uprkos snažnom protivljenju od njene majke i jednog sveštenika, ova žena je fino napredovala. Počela je redovno da posećuje sastanke, ispisala se iz crkve i krstila se.

Jedna 79-godišnja sestra koja živi u jednom seoskom području Japana, ima ozbiljne zdravstvene probleme. Ali iz zahvalnosti Jehovi, ona je pionir. Svakodnevno iz zdravstvenih razloga pešači po dva-tri sata, koristeći trsku ili se naginjući na kolica radi oslonca. Duž puta, ona prijateljski prilazi drugima i razgovara s farmerima na  poljima. Pažljivo beleži adrese zainteresovanih osoba. Kao rezultat, ona ima više od 100 ljudi na svojoj ruti s časopisima, uručuje 600 časopisa mesečno, izveštava oko 200 naknadnih poseta i vodi tri biblijska studija.

Neki objavitelji su mogli da bace svoje mreže, duhovno govoreći, u vode gde se vrlo malo ribarilo. U Meksiku, naročito duž planinskih venaca (lanaca) u državi Oaksaka, postoje područja koja je teško dostići i zbog toga se retko obrađuju. Jezik kojim se ovde govori nije španski, već mihi ili masatejko dijalekt. Nedavnih godina, neka braća iz Tehuakana, iz države Pueble, počeli su da putuju po mnogim gradovima u ovom području kako bi svedočili. Dvadeset pet pionira koji su došli da pomognu sada žive i rade na tom području, a ima i 15 lokalnih opštih pionira. Dobri rezultati su očigledni jer tu je sada 13 skupština.

Jedan par koji je živeo izvan svoje domovine 28 godina, otišao je u prevremenu penziju i vratio se na Filipine da pioniri. Putovanje od njihove kuće u gradu Kaviti do Trejsi Martires, gde postoji posebna potreba, traje po čitav sat svaki put. Da li je to vredno truda? Pre godinu i po dana, tamo je bilo samo 19 objavitelja u skupštini. Ovaj par sada vodi 28 biblijskih studija, a cela skupština je nedavno izvestila 98. Zaista plodno područje!

Priličan broj naše braće prvo je radio u područjima gde je posebna potreba u okviru svoje zemlje, a zatim se preselio u druge zemlje. Na primer, tokom zadnjih nekoliko godina, nekih 40 braće (braće i sestara koji nisu u braku, mladih bračnih parova i čitavih porodica) preselilo se iz Kanade, Sjedinjenih Država, Francuske, Nemačke, Španije, Švedske i Japana u Honduras. Mnogi od njih prebacili su se iz Kvebeka. Ranije su se preselili u Kvebek da pomognu, ali kada je delo bilo dobro utvrđeno u tom delu Kanade, počeli su da traže nova „mesta za ribarenje“. I na ovom novom terenu oni imaju izvrsne rezultate.

 Afrika

U svom prvom pismu Korinćanima, apostol Pavle je napisao: „Ali mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je od Boga, da poznamo što nam je Bog milošću svojom darovao“ (1. Kor. 2:12). Taj duh je zaista bio očigledan među Jehovinim svedocima u Africi, i on ih je izdvajao od sebičnog i uzburkanog sveta koji ih okružuje.

Neutralnost, nepristranost i ljubav koju pokazuju Jehovini svedoci privlače ljude Jehovinoj Reči i njegovoj organizaciji. Jedan brat iz Zaira u vezi s tim piše: „U selu Monigi, na periferiji Gome, Hutu i Tutsi ljudi više ne posećuju crkve hrišćanstva, kako bi izbegli etničke napade jedni na druge dok su unutar crkve! Otkad se većina izbeglica vratila u Ruandu, ostala populacija u dva susedna sela zna da je jedino mesto gde se Hutu i Tutsi mirno okupljaju Dvorana Kraljevstva Jehovinih svedoka. Otuda, mnogi od njih traže biblijski studij.“

Nakon 30 godina građanskog rata, Angola počinje da živi u relativnom miru. Jehovini svedoci to dobro  koriste da bi svedočili o Božjem Kraljevstvu. U nekim područjima odaziv je izvanredan. Nakon četvorogodišnje pauze, jedan pokrajinski nadglednik je konačno mogao da poseti neke skupštine u severnoj provinciji Uiže. Bile su načinjene pripreme za javno predavanje, a 75 objavitelja je bilo uzbuđeno što je imalo 794 prisutnih! Na jugu zemlje, bili su uspostavljeni misionarski domovi u Bengveli i Namibeu. Sa 108 394 prisutnih na Memorijalu, od čega 28 969 objavitelja, tu još ima puno toga za rad.

Jedna sestra pionirka iz Adis Abebe, u Etiopiji,  išla je kući nakon službe na terenu. Ispred ulaza u kuću, jedna žena je držala svoje dete na krilu. Iznenada, četvorogodišnjakinja se otela i poletela prema našoj sestri s raširenim rukama da bi bila pozdravljena. Naša sestra nije poznavala tu porodicu, ali je iskoristila ovu priliku da pristupi majci i upita da li bi mogle da popričaju unutra. Kada je pionirka počela da svedoči o nadi Kraljevstva, žena je počela da plače. Upitana za razlog, ispričala je da se pripremala da se otruje. Baš kada se molila Bogu, pitajući zašto je napuštena, dete je privuklo pažnju naše sestre. Žena je počela da nabraja svoje mnoge probleme. Naša sestra ju je utešila, i to je vodilo pravo do biblijskog studija. Uprkos protivljenju od strane porodice, ona dobro napreduje u istini.

Stela, jedna studentkinja na univerzitetu u Nigeriji, tragala je za istinom. Nakon što je nekoliko godina provela kao pentekostalac, mislila je da je pronašla pravu religiju. Odlučila je da napiše knjigu kako bi pokazala da su sve druge religije krive. Međutim, dok je pravila listu prominentnih religija oko nje, uvidela je da ne zna baš mnogo o Jehovinim svedocima. „Posećivaću njihove sastanke tri meseca kako bi saznala nešto o njima“, rekla je u sebi. Tog vikenda, otišla je na pokrajinski sastanak. Do kraja programa, počela je da gaji sumnje o svojoj vlastitoj religiji. Sledeće sedmice, otišla je u lokalnu  Dvoranu Kraljevstva. Takođe je pročitala što je više publikacija Svedoka mogla naći. Nakon svog trećeg sastanka, prišla je jednom skupštinskom starešini i rekla: „Brate, krsti me. Ja sam sada jedna od vas.“ Brat je objasnio da postoje neke stvari koje treba da sazna pre nego što bi mogla da se krsti. Zatim joj je dao knjigu za studij. Stela je to pročitala za dva dana i zatim se vratila kod starešine i rekla: „Brate, završila sam knjigu. Krsti me.“ Taj starešina je načinio pripreme da jedna sestra studira s njom, i nekoliko meseci kasnije, Stela se krstila.

Naša braća u Maliju uviđaju da su hrišćanski sastanci među ljubaznim pripremama koje je Bog načinio za svoje sluge. Oni žele da i novozainteresovane osobe to uvide, tako da nastoje da se novi udobno osećaju. Jedan od njih je napisao sledeće: „Prvi put kada sam posetio Dvoranu Kraljevstva bio sam zaista oduševljen svim srećnim licima i ljubavlju koja mi je bila pokazana. Pošto sam nekoliko minuta zakasnio, seo sam sâm. Istog momenta jedan mladi par mi je pružio Bibliju i primerak Kule stražare. Nakon sastanka gotovo svi u Dvorani Kraljevstva su mi prišli i rukovali se sa mnom i potrudili da moj boravak bude najugodniji. Napustio sam Dvoranu s tri knjige — Biblijom New World Translation, Najveći čovek koji je ikada živeo i Ti možeš zauvek da živiš u raju na zemlji. Te iste večeri počeo sam da čitam, i prvi put sam saznao da je Božje ime Jehova.“

U školi u Sijera Leoneu, Stefan je bio šikaniran od strane svojih školskih drugova zato što nije učestvovao u njihovim razgovorima o seksualnom nemoralu, i nije se upuštao u blud. Neki od njih su, a da on to nije znao, napisali jedno ljubavno pismo u njegovo ime određenoj devojci u školi. Devojka mu je prišla i rekla: „Dobila sam tvoje pismo i slažem se, ali mi nisi prišao.“ Brat je bio iznenađen i odgovorio je da joj on nije ništa napisao. Već  sledećeg dana, doneo je u školu svoju knjigu Mladi pitaju — praktični odgovori na njihova pitanja. Pozvao je devojku i svoje školske drugove i prodiskutovao s njima o temi „Seks i moral“. Kasnije, njegovi školski drugovi su pokušali ponovo istu stvar. Naš mladi brat je ponovo koristio knjigu Mladi pitaju da s njima razmotri hrišćansko ponašanje. Postepeno, većina ovih „gnjavatora“, kako ih je on zvao, napustila je školu. Nekoliko onih koji su ostali poštovali su ga zbog njegovog hrabrog moralnog integriteta.

Objavitelji u Svaziju, uviđaju da je lako uručiti knjigu Spoznanje, i jedna pionirka je pisala o jednoj ženi s kojom je obradila devet poglavlja za samo deset studija. U vezi s tim studentom, ona je rekla: „Nije propustila ni jedan skupštinski sastanak od svog prvog studija. U Svaziju je posao teško naći, tako da ako ti je ponuđen posao pa makar i za oskudnu zaradu, prihvataš. Komšinica moje studentkinje ju je pozvala da ide s njom u lokalni kazino, gde se vodio razgovor za zaposlenje krupijea. Moja studentkinja je odbila, govoreći da ne želi da propusti svoj biblijski studij kasnije to veče. Komšinica joj je zatim ponudila da plati za taksi kako bi se mogla vratiti na vreme. Ipak je moja studentkinja odbila. Kada mi je rekla o tome, pitala sam je zašto misli da hrišćani ne mogu raditi u kazinu. Rekla mi je da iz onog što je naučila na svom studiju Biblije, Jehova ne odobrava kockanje. Dodala je: ’S obzirom da volim Jehovu i želim da vršim njegovu volju, kako bih mogla raditi u kazinu?‘“ Pionirka je postavila pronicljivo pitanje: „Oni dosta plaćaju, a to bi ti pomoglo da kupiš stvari koje su ti potrebne. Zar Jehova to ne bi razumeo?“ Studentkinja je ukazala na knjigu Spoznanje i rekla pionirki da je videla u Mateju 6:33 da će se Jehova ako ga stavi na prvo mesto uvek brinuti za nju i pomoći joj u svim problemima.

 Azija i pacifička ostrva

Podružnica u Indiji nadgleda ogromno polje — oko jedne šestine svetske populacije. U julu je izvešten 23. uzastopni najveći broj objavitelja. Pojačan rad Prevodilačkog odeljenja čini literaturu dostupnom za više jezičkih grupa, od kojih neke uključuju milionsko stanovništvo. Knjiga Spoznanje je prošle godine bila štampana na 11 indijskih jezika. Brošura Šta Bog zahteva od nas? bila je izdata na 20.

Ove godine prvi put je jedna naša brošura u boji postala dostupna na asamskom, khasi, konkani (devanagari), manipuri i na tibetskom jeziku. Da bi se dostiglo 250 miliona ljudi u istočnim i severoistočnim delovima zemlje, poklonjena je posebna pažnja za osam glavnih jezičkih grupa za koje imamo malo ili uopšte nemamo literature. Braća naporno rade u skladu s proročanskim obećanjem da će ljudi od svakoga „plemena, naroda i jezika“ stajati opravdani pred Jehovinim prestolom na kraju starog sistema (Otkr. 7:9, 10).

 Video-kasete Zajednice pomažu ljudima da uče o veličini aktivnosti Jehovinih svedoka. Odlučan da dobro iskoristi ovu pripremu, jedan bračni par iz Australije, načinio je spisak ljudi kojima bi mogao pokazati različite kasete. Oni koji su rado odgledali jedan ili više programa bili su njihov porodični lekar, njihov računovođa, njihov poštar, jedan misionar hrišćanskog sveta koga su sreli na jednoj večeri i lokalni sveštenik. Za kratko vreme ovaj par je pokazao kasetu Organizacija 70 osoba, kasetu Proročanstvo 35, a Ljubičasti trouglovi 19. Osmoro koji su videli kasete sada studiraju knjigu Spoznanje, a četvoro njih sada su objavitelji.

Pritisak da se ostane na tradicionalnom načinu porodičnog življenja u nekim klanovima na Solomonovim ostrvima mnogo otežava zainteresovanim osobama da prigrle istinu. Tako je jedna žena koja je pristala da studira Bibliju uskoro bila pod pritiskom gomile rođaka. U skladu sa običajem, rođaci mogu posetiti neku porodicu i ostati danima, često puneći kuću i takođe zahtevajući obroke. Međutim, ta žena je nastavila sa svojim studijem, koristeći brošuru Raduj se zauvek životu na zemlji! Na njeno iznenađenje, jednog dana je njen muž, službenik vlade, pristao na studij. On je uskoro uvideo potrebu za porodičnim biblijskim studijem, a rođacima koji su ih posećivali pomogli su da shvate da to ne sme biti prekinuto. Rođaci su takođe naučili da žvakanje betelovih oraha, pušenje i prekomerno pijenje piva više nije dopušteno u njegovom domu. Reka stalnih posetilaca uskoro se smanjila. Muž je dobro poznat, i ljudi su bili zadivljeni videvši promene koje su se odvijale. Kao kršteni objavitelj, naš novi brat provodi mnoge sate deleći istinu s ljudima koji žele da znaju: „Šta to ima u toj religiji?“ Njegova žena i deca takođe pokazuju dobar napredak.

Kada su Svedoci na Tahitiju počeli da razgovaraju s Remijem i mladom ženom s kojom je on živeo, on je bio  član kik-boks kluba. Bio je pobednik u mnogim borbama tako da je bio izabran da se takmiči izvan Tahitija. Smatrao je da je neranjiv. Kockao se u kazinima i kući se svađao sa ženom s kojom je živeo. Njegov izgled je bio egotističan. Da li bi istina mogla stvarno pomoći takvoj osobi? Uprkos protivljenju njegove porodice, prihvatio je studij. Biblijska istina je postepeno oblikovala njegovo gledište. Napustio je posao koji se kosio s biblijskim načelima, ostavio je kik-boks i kockanje. Svađe kod kuće su postale ređe. Venčao se kako treba i njegovo gledište na život se totalno promenilo. Ono što mu je sada dragoceno jesu duhovne stvari koje je stekao za sebe i svoju porodicu kao rezultat usvajanja spoznanja Jehove, pravog Boga.

Pongpliu je sestra iz Tajlanda koja je imala nisko svetovno obrazovanje. Međutim, kao opšti pionir, službi za Jehovu daje istaknuto mesto u svom životu. Dok je išla prema Dvorani Kraljevstva jedne nedelje posle podne, videla je da su ulazna vrata jedne velike kuće bila otvorena. Nikada niko nije bio tu kada je ona dolazila. Pongpliu je smogla hrabrosti, otišla do kapije i pozvala domaćina. Žena iz te kuće je rado prihvatila dva časopisa. Na naknadnoj poseti, žena je pitala Pongpliu koliko ima svetovnog obrazovanja. Kada je ona odgovorila da je završila samo četiri razreda, dama je u čudu zapitala: „Kako to da vi znate puno stvari koje ja ne znam? Ja sam diplomirala na univerzitetu.“ Takođe je priznala da je mnogo puta prolazila svojim kolima s klimatizacijom dok je Pongpliu pešačila po vrućem suncu. Zatim je dodala: „Nisam znala gde idete, ali uvek ste izgledali tako srećno i zadovoljno. Ja takođe mogu da izgledam srećno iz daleka, ali ako pogledate izbliza, videćete da nisam srećna. Mora da je vaše biblijsko spoznanje to što vas čini srećnom. Hoćete li mi doneti Bibliju i studirati sa mnom?“

 Evropa

Dok su učestvovala u radu od kuće do kuće u Letoniji, dva objavitelja su srela Svetlanu, koja je slušala dok su čitali Jovana 17:3. Pokazali su joj kako studirati Bibliju pomoću knjige Spoznanje. Nakon studija pitali su je kada bi želela da nastave. „Sutra“, učtivo je odgovorila. Kada je nakon svakog studija bila upitana za sledeći sastanak, ona je odgovorila: „Sutra.“ Svaki put su osmotrili po jedno poglavlje iz knjige Spoznanje.

Nakon deset dana direktno je pogledala onoga ko je vodio studij i rekla: „Želim da budem bogobojazna osoba. Šta treba da radim?“ Prihvatajući savet koji joj je dat, brzo je učinila skupštinske sastanke važnim delom svog života i života svoje dece. Na trećem sastanku, počela je da daje komentare. Knjiga Spoznanje je bila završena za četiri sedmice plus jedan dan. Kada je studirala 12. poglavlje, bacila je spiritističku literaturu. Na 14. poglavlju prestala je da se švercuje i počela je da plaća karte kada putuje vozom. Rekla je: „Nakon svakog studija  osećala sam se čistije i čistije.“ Po završetku 15. poglavlja, počela je s porodičnim studijem iako je isprva to bilo teško. Osamnaesto poglavlje je uverilo Svetlanu da je neophodna služba na terenu i krštenje.

Pre nego što je upoznala istinu, Svetlana je živela prilično neobuzdanim životom. Nakon jednog doživljaja koji ju je gadno šokirao, odlučila je da prekine ono što je radila, ali život je bio isprazan. Međutim, to je počelo da se menja kada je počela da usvaja spoznanje Jehove. Sada ona kaže: „Tako sam srećna... Volim Jehovu i braću, i nadam se da ćemo moja deca i ja moći da živimo u raju.“ Nakon samo četiri sedmice, postala je nekršteni objavitelj, i na ruskom većem skupu u Rigi, bila je krštena.

Dvanaestogodišnji Rajan, iz Britanije, trebalo je da pripremi govor na temu, „Osoba kojoj se najviše divim“ koji bi održao pred svojim razredom u školi. Kakva izvrsna mogućnost za svedočanstvo! Rajan je odlučio da govori o Isusu Hristu. Dobro se pripremio i izneo desetominutni govor, citirajući stihove da bi podupro tačke koje je osmatrao. U zaključku je svakome ko je bio zainteresovan ponudio knjigu Najveći čovek koji je ikada živeo. Dva primerka koja je imao kod sebe bila su željno prihvaćena i naručeno je još pet. Sledećeg dana, poneo je šest primeraka u školu, uručio ih je i bilo mu je zatraženo još šest. Sledećeg dana je poneo sedam primeraka, distribuisao ih i bio zamoljen za još dva.

Na Farskim ostrvima, nekim učenicima su bili dodeljeni školski zadaci u kojima se zahtevalo da se prikupe informacije o Jehovinim svedocima. Ono što je bilo dostupno u školi bilo je neadekvatno i zavodljivo. Kada je mlada Svedokinja predložila da donese neki materijal da ga upotrebe, to je bilo rado prihvaćeno. Takođe je dala nastavniku video-kasetu Jehovini svedoci — organizacija iza imena. On je to prikazao celom razredu, a  kasnije te sedmice, to je bilo prikazano i drugim razredima.

Kada je jedan mlađi čovek iz policije u Grčkoj, počeo da studira istinu, suočio se sa snažnim protivljenjem od strane njegovih rođaka. Njegov tast je odveo njegovu ženu kod sveštenika, bogoslova, a zatim kod biskupa, koji ju je nagovarao da se razvede od svog muža i obećao da će joj naći boljeg. Kada je ponovo bila sa svojim mužem, mogla je videti kako je studij poboljšavao njegovo ponašanje i primetila je ponašanje Svedoka s kojima se on družio. Studirala je zajedno s njim, ali su njeni roditelji preuzeli da kćerku ovog mladog para krste u Grčkoj pravoslavnoj crkvi. Ženin otac je pretio da će pretući zeta i, zajedno s drugim članovima porodice, otišao je u Dvoranu Kraljevsta da stvara probleme. Međutim, oluja se stišala kada su taj mladi čovek i njegova žena zauzeli čvrst stav za istinu. I on i njegova žena bili su kršteni. Sada tast i njegova žena imaju biblijski studij. Dever, koji je učestvovao u stvaranju problema u Dvorani Kraljevstva, takođe se krstio sa svojom ženom.

Da bi obnovila svoj pasoš kako bi putovala iz Bugarske da prisustvuje ovogodišnjem oblasnom kongresu u Rumuniji zajedno sa svojom majkom i dedom i bakom, devetogodišnja Blagomira je trebala potpis svog oca, koji je napustio porodicu pre nego što su oni postali Svedoci. Otac je čvrsto odbio da podrži želju svoje kćerke. Često ga je zvala da ga zamoli za pristanak, ali bezuspešno. Neočekivano, u ponedeljak te kongresne nedelje, Blagomirina starija sestra je posetila porodicu i rekla baki da će otac pristati da potpiše molbu za pasoš. Otišla je bez ikakvog dodatnog objašnjenja. Niko nije znao kako i gde bi otac mogao da dâ potpis. Kada su se vratile kući iz službe na terenu i čule novosti, Blagomira i njena majka su se zajedno pomolile: „Jehova, ako je  tvoja volja, da treba da budemo zajedno na kongresu, molimo te pomozi nam. Čekaćemo u kancelariji za pasoše sutra ujutru.“ Kako bi zasigurale da su prve tamo, ponele su dve hoklice i krenule od kuće u pola pet ujutru. Nakon nekog vremena, Blagomira je otpešačila do kuće svog oca koja nije tako daleko odatle. Poljubila ga je i upitala: „Tata, hoćeš li doći? Majka i ja već čekamo ispred kancelarije jutros od pet i deset.“ Odmah se spremio i otpratio svoju kćerku da bi dao svoj potpis. Neverovatno, pasoš je bio spreman već sledećeg dana, baš na vreme za putovanje sledećeg jutra! Blagomirina majka je pomogla svojoj kćerki da razume da je to bio jasan dokaz Jehovinog postojanja i njegove ljubavi prema Blagomiri. Rekla je da bi to trebalo još više ojačati Blagomirinu odluku da mu zauvek služi. Nakon kongresa, Blagomira je poklonila svom ocu novu knjigu Tajna porodične sreće.

Kada je svedočila na ulici, jedna specijalna pionirka iz Poljske, srela je mladu damu koja ju je pozvala u svoju kuću i čak joj objasnila kako da do tamo dođe. Međutim, kada je Svedokinja stigla u dogovoreno vreme, niko nije otvorio vrata, iako je mogla čuti nekoga unutra. Dok je napuštala taj blok, naša sestra je svedočila jednom starijem gospodinu koji je pokazao interes. Na sledećoj poseti bio je uspostavljen predivan studij s njim i njegovom suprugom. Ipak, sestra je odlučila da ponovo poseti onu mladu damu. Gledajući u svoje beleške, shvatila je da je pre bila otišla u pogrešan blok. Požurila je na pravu adresu, i dama je bila srećna što je vidi. Kada je sestra počela da se izvinjava, žena je rekla: „Rekla sam svom mužu da sam pozvala Jehovine svedoke. Čekao vas je da vas izbaci. Bila sam toliko uplašena i molila sam se u svojoj sobi da ne dođete, ali veoma sam srećna što ste danas došli.“ Ta sestra sada ima dva izvrsna biblijska studija i uverena je da su joj anđeli u tome pomogli.

 Amerike

Jedan brat iz Kanade je uvideo da je veoma teško da se identifikuje kao Jehovin svedok i da neformalno svedoči na svom radnom mestu. Ali on se molio u vezi s tim, smogao hrabrosti i započeo. Njegov saradnik je u početku odbijao njegova nastojanja, ali pominjanje nade u uskrsenje, vodilo je do biblijskog studija. Te večeri, brat se molio: „Jehova, obećavam da nikad više neću propustiti priliku da govorim svojim bližnjima. Uvek ću na njih gledati kao na buduću braću i sestre.“ To je i radio. Na svom sledećem radnom mestu, radnici su mu dali nadimak Mojsije, zbog njegovog revnosnog svedočenja u vreme pauza za ručak i za kafu. On dobro koristi video-kasetu Zajednice Jehovini svedoci — organizacija iza imena. Do početka prošle godine, 394 osobe na njegovom radnom mestu, videle su kasetu, ne računajući njihove porodice i prijatelje, a ima i listu čekanja mnogih drugih koji takođe žele da je vide. Nakon 14 godina provedenih u ovoj fabrici, naš brat je pomogao 34 osobe da se krste.

 U Čileu, bili su uloženi posebni napori tokom leta, da se dostignu udaljena područja. Mnoge porodice su iskoristile svoje odmore na taj način. Pronašli su ljude koji su bili žedni istine. Na brojnim ostrvcima na jugu zemlje živi oko 30 000 ljudi. Braća su nastojala da do njih dođu avionom. Tamo gde je moguće oni su sletali i svedočili. Tamo gde nisu mogli sleteti, oni su nadletali sela i bacali paketiće s po dva časopisa tako da bi i tamo, ljudi mogli znati za ono što Jehova namerava da učini pomoću svog Kraljevstva.

U Dominikanskoj Republici, nije neuobičajeno da studenti Biblije postanu toliko oduševljeni onim što uče, da počinju da vode biblijske studije s drugima pre nego što im se dozvoli da služe kao nekršteni objavitelji. Nakon što je jedan gospodin nekoliko meseci prisustvovao sastancima u jednom većem gradu, vratio se u svoj planinski grad i počeo da deli s drugima ono što je naučio. Kada su dva pionira stigla na ovo „neobrađeno“ područje, jedan za drugim domaćini su im rekli da su o stvarima o kojima su pioniri govorili već čuli od Radamiza. Na kraju, braća su pronašla Radamiza. Pre nego što su Radamiz i njegova porodica počeli s ličnim biblijskim studijem, on je odveo pionire da posete neke od onih s kojima je on studirao. Sada su i on i njegova žena kršteni.

U Jakuibi, u Boliviji, jedna lokalna evangelistička grupa, uredila je da jedna TV stanica prikaže jedan film koji su očigledno napravili otpadnici. S obzirom na loš uticaj tog programa, starešine su odlučile da posete dve TV stanice i ponude da im plate da prikažu javnosti video-kasete Jehovini svedoci — organizacija iza imena i Biblija — knjiga činjenice i proročanstva. Nakon što je pogledao kasete Zajednice, vlasnik jedne radio-stanice postao je ogorčen zbog pogrešnih predstava u programu otpadnika i ponudio je da besplatno napravi reklame za Jehovine svedoke u vezi s njihovim dolazećim oblasnim  kongresom. Broj prisutnih je bio neuobičajeno velik i mnoge osobe čestitog srca su počele da postavljaju iskrena pitanja kada su ih Svedoci posetili u službi.

Uprava jedne velike fabrike stakla u Ekvadoru, želela je da organizuje tečaj o porodičnim i moralnim vrednostima za svoje radnike. Direktor za socijalnu pomoć zamolio je neke sveštenike ali bez rezultata. Čuvši za to, jedan Svedok je nazvao direktora i pokazao mu jedan spisak tema o kojima se govori u našim časopisima. Direktor je bio impresioniran, izabrao je tri teme i pripremio dvočasovni program za čitavu radnu snagu, koju je podelio u sedam grupa od po 30. Tri kvalifikovana brata su održala časove. Publika je bila pozvana da komentariše i postavlja pitanja. Kada se razmatralo poštenje, jedan čuvar je rekao da smatra da bi u određenim okolnostima bilo prikladno ukrasti. Još jedan se složio, govoreći: „Ako je moja majka bolesna a ja nemam novca, moram da kradem. Ili jednostavno treba da je pustim da umre?“ U odgovoru, brat im je rekao o jednom mladom ocu koji je bio dužan tri mesečne kirije. Stupio je u jednu bandu lopova i bio je ubijen u pokušaju pljačke, ostavljajući udovicu i troje dece. „S druge strane“, naš brat je objasnio, „poštene osobe obično imaju dobre prijatelje koji im pomažu u hitnim situacijama.“ Na kraju svakog časa, mnogi su izrazili cenjenje. Drugi su ostavili svoje ime i adresu i zamolili braću da ih posete. Uprava je ponudila besplatan primerak knjige Porodični život, svakome ko bi to želeo. Šezdeset šestoro se upisalo. Tako je i knjiga Najveći čovek koji je ikada živeo bila stavljena u biblioteku uz koju i Mladi pitaju – praktični odgovori na njihova pitanja. Za vreme pisanja ovog iskustva, naručivanje knjiga je još uvek bilo u toku. Uprava je bila veoma impresionirana praktičnim informacijama i želela je da pripremi još jedan tečaj za šest meseci.

U Paragvaju je jedna pionirka uručila knjigu Spoznanje ženi koja je pokazala neki interes ali koja je promenila  temu kada joj je ponuđen biblijski studij. S vremenom, ona je rekla pionirki da se ono što joj je bilo pokazano iz Biblije ne slaže s njenim verovanjima, i zato nije želela da je Svedokinja i dalje posećuje. Međutim, mesecima kasnije kada ju je pionirka posetila s posebnim izdanjem Probudite se!, žena je reagovala kao da je strpljivo čekala da sestra ponovo dođe. Objasnila je da je pročitala knjigu Spoznanje, da je to bilo veličanstveno, i da je proučavala Bibliju s troje svojih komšija na temelju onoga što je naučila iz 16. poglavlja te knjige. Kada je naša sestra ponovo došla sa svojim mužem, žena je čekala. Međutim, umesto da je imala studij u svojoj kući, odvela ih je u kuću kod komšinice koja je bila prisutna kada su vršene ranije posete. S ovom komšinicom su otišli u drugu komšijsku kuću i zatim je petoro njih otišlo u treću kuću, gde je jedna gospođa takođe čekala na biblijski studij. Svi dobro napreduju.

Kada je svedočila od kuće do kuće, jedna pionirka iz Urugvaja, pokucala je na jedna vrata gde se pojavila devojčica. Roditelji te devojčice nisu bili kod kuće tako da je naša sestra svedočila toj devojčici i ona je pokazala pravi interes. Na kraju je Svedokinja ponudila devojčici redovan biblijski studij, ali joj je rekla da prvo pita svoje roditelje za dozvolu. Kakva će biti reakcija roditelja? Na objaviteljičino veliko iznenađenje, majka je rekla da bi bilo sasvim u redu da studira Bibliju s njenom malom kćerkom, ali je pitala da li bi i ostatak porodice mogao da učestvuje. Naravno da bi mogao! Tako se sada redovan biblijski studij vodi s četiri člana ove porodice — sve zbog svedočanstva koje je bilo dato devojčici.

Procenjuje se da u kontinentalnom delu Sjedinjenih Država, postoji više od dva miliona gluvih osoba koje komuniciraju putem američkog znakovnog jezika. Postoje veliki izazovi u obavljanju službe na znakovno-jezičkom području. Neki pioniri putuju gotovo 300 kilometara  dnevno kako bi dostigli osam ili devet osoba, od kojih mnogi možda nisu kod kuće. Da bi se pronašle gluve osobe na području, potrebna je inicijativa. U nekim gradovima koji sponzorišu događaje za gluve, objavitelji koji su vešti u znakovnom jeziku, dobili su dozvolu da postave tablu ili štand privlačnog izgleda za naše publikacije za gluve. Oni takođe postavljaju televizore i video-rekordere da prikažu naše kasete na američkom znakovnom jeziku. To pruža finu mogućnost za dostizanje veće populacije gluvih, da bi im se uručila literatura i da se pripreme kućne posete. Na jednom takvom festivalu, braća su dobila imena i adrese od 40 osoba koje prethodno nisu sreli.

Jedan veliki događaj u Gijani tokom prošle godine bilo je venčanje 79 parova, u jednom danu, koji posećuju sastanke u Baramita skupštini. Jedan član Odbora podružnice održao je govor za venčanje, koji je bio prevođen na karaipski jezik, a zatim je svaki par glasno ponovio zavete na karaipskom. Zašto je 79 parova bilo pokrenuto da se venča? Zato što je Biblija promenila njihovo gledište na život. Pred Jehovom i mnogim očevicima, oni su se složili da će živeti samo s jednim bračnim drugom i da će se povinovati biblijskim merilima za častan brak. Tri dana kasnije, 41 osoba, uglavnom od parova koji su se upravo venčali, došli su sa svojim učiteljima i izrazili svoju želju da postanu nekršteni objavitelji.

Karaipci na ovom području odlučni su da uče što je moguće više o Jehovi i njegovoj organizaciji i da to uče što je moguće brže. Oni pešače po dva, tri ili više sati kako bi iz nedelje u nedelju bili na sastancima. Svega nekoliko ikada zakasni, iako dolaze kroz džungle putevima duž kojih su reke, tigrovi, otrovne zmije i tome slično. Toliko njih želi da uči istinu o Bogu da Svedoci vode biblijske studije s grupama od po 40 do 70 studenata.