Japan

ISTRAJAN težak posao i jedinstvenost u nameri jesu među osobinama koje su Japan dovele od pustošenja Drugim svetskim ratom do njegove moderne uloge kao jednog od svetskih industrijskih giganata. Danas je ova zemlja sa 125 miliona ljudi poznata koliko po markama njenih foto-aparata, automobila i električnih uređaja, toliko i po trešnjinim cvetovima, azalejama i 3 776 metara visokoj, snegom pokrivenoj planini Fudži.

Međutim, teokratski napredak nakon rata bio je još impresivniji. Godine 1951, na jednom kongresu u Tokiju, bilo je prisutno oko 40 misionara diplomaca Biblijske škole Gilead Watchtowera i oko 200 japanskih objavitelja. N. H. Nor, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, rekao je da gleda u susret vremenu kada će biti toliko japanskih objavitelja Kraljevstva da će biti teško pronaći misionare među njima. Nije potrajalo dugo i taj dan je došao! S Isusom Hristom kao temeljom, misionarima je, kao Božjim saradnicima, trebalo deset godina da sakupe prvih 1000 japanskih objavitelja. Ali 1992, prosečno je 1000 novih objavitelja bilo pridodato svakog meseca. (Uporedi s 1. Korinćanima 3:9-11.) Ukupan broj slugu Božjeg Kraljevstva na ostrvima koja sačinjavaju Japan dostigao je najveći broj od 220,663, s tim da je novi najveći broj dostizan svakog meseca tokom više od 18 godina. Ono što se događa jeste uzbudljiv deo ispunjenja Isaije  60:8, 9, koji kaže: „Ko su oni što kao oblaci lete, kao golubovi na svoj golubinjak? Jer se u me uzdaju ostrva.“

Godišnjak za 1973. je govorio nešto o ovoj ranoj istoriji Japana, koja obuhvata period sve do 1972. godine, kada je tamo bilo oko 14 000 objavitelja, uključujući i više od 3 000 onih koji su bili u pionirskoj službi koja je brzo napredovala. Ta istorija je ovde kratko ponovljena uz period od još daljnjih 25 godina.

Rano seme istine o Kraljevstvu

Kako je u ovoj tradicionalno budističkoj i šintoističkoj zemlji posejano seme koje je donelo tako obilnu duhovnu žetvu? Godine 1911, Č. T. Rasel, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, posetio je Japan čisto da vidi kakva je situacija. Izvestio je da su misionari hrišćanskog sveta bili prilično obeshrabreni i da je narod uopšteno gledano bio malo iskreno zainteresovan za religiju. Međutim, uvideo je da je narodu potrebno „Jevanđelje o Kraljevstvu“. Jedan Amerikanac po imenu R. R. Holister, bio je naimenovan za predstavnika Zajednice na Orijentu. Bili su prevedeni traktati i knjige, uključujući i knjigu Božanski plan vekova, i milione primeraka su distribuisali prvenstveno uposleni domaći radnici. Godine 1926, Junzo Akaši, jedan Amerikanac japanskog porekla, bio je poslat u Japan kao predstavnik Zajednice. Kancelarija podružnice je bila osnovana u Kobeu početkom 1927, a kasnije te iste godine bila je premeštena u Tokio. Do 1938, broj kolportera koji su uručivali časopise i knjige, porastao je na 110. Ali fanatični religiozni nacionalizam se proširio po celoj zemlji, i to je vodilo direktno u Drugi svetski rat. Dana 21. juna 1939, u jednom nasrtaju, bilo je uhapšeno i zatvoreno, 130 članova Todaiše (što znači „Društvo svetionika“, kako se lokalna organizacija Jehovinih svedoka tada zvala) i time je uspela da se okonča organizovana aktivnost tokom ratnih godina.

 Nažalost, nadglednik podružnice je pod pritiskom postao otpadnik. Uz nekoliko lojalnih izuzetaka, poput porodica Iši i Miura, većina članova Todaiše ga je sledila prekidajući sa službom Jehovi. Neuspeh ove grupe može se takođe pripisati tome što su sledili čoveka, Junza Akašija. On je prihvatio tradicionalni japanski običaj poligamije, i pored toga što je već imao ženu. Ona je preko 40 godina nastavila verno da pioniri u Njujorku, i neki iz Zapadnog Menhetna još uvek je se rado sećaju kao sestre Ogavači. Kada su nakon rata misionari Gileada stupili u Japan, pronašli su jednu veliku grupu Todaiše u Osaki. Njeni članovi su naplaćivali krštenja, i što je još gore, sledili su Akašija u prihvatanju izuzetno nemoralnog načina života. Odbili su da napuste takav način života; tako da je radi čistoće skupštine, oko 30 njih moralo biti isključeno.

Oni koji su ostali verni

Nasuprot tome, zapazi Jizo i Macue Iši, koji su bili među prvim japanskim kolporterima. Oni su pokrili celu zemlju u periodu od 1929. do 1939. Juna 1939, bili su uhapšeni i zatvoreni u Sendaju. Macue se još uvek seća svoje prve godine u samici, uskoj, prljavoj ćeliji punoj buva. Nije joj bilo dozvoljeno da se tušira niti kupa, a njeno telo su izgrizle stenice. Smršala je na 30 kilograma, sama kost i koža, i skoro da je umrla. Kad je bila poslata u drugi zatvor, zdravlje joj se malo popravilo, i bila je oslobođena krajem 1944. Njen muž je slično prošao i kasnije je još pokazao svoj integritet odbivši transfuziju krvi (Dela 21:25). Umro je u svojoj 71. godini. Macue je do danas ostala verni Svedok. Ona komentariše: „Većina od onih pre rata koji su bili superiorni što se tiče sposobnosti i inteligencije napustili su Božju organizaciju kad su bili izloženi velikom pritisku... Oni koji su ostali verni nisu imali neke posebne  sposobnosti i bili su neupadljivi. Zasigurno se svako od nas mora svim svojim srcem pouzdati u Jehovu“ (Posl. 3:5).

Još jedan verni par bili su Kacuo i Hagino Miura, koji su stupili u kolportersku službu 1931. Oni su takođe bili uhapšeni 1939. u Hirošimi. Odbili su da obožavaju imperatora ili da podupiru japanski militarizam. Kacuo je bio žestoko tučen i propatio je u zatvoru sve dok atomska bomba nije uništila zatvor u avgustu 1945. Iako je imao samo 38 godina, njegovo zdravlje je bilo narušeno. Po oslobađanju, izgledao je kao starac. Vratio se na sever u Sendaj, gde je Hagino, koja je ranije oslobođena, odgajala njihovog malog sina, Cutomua.

Kako se Kacuo ponovo sreo s Jehovinom organizacijom? Japanske vodeće novine Asahi, saznale su da je pet mladih dama, misionarki Watch Towera, došlo u Osaku da bi živele japanskim načinom života u jednoj japanskoj kući. Novinari su ih posetili i pripremili jedan sjajan ilustrovani članak koji je uporedio pet naših sestara sa anđelima koji su se, poput trešnjinih cvetova, spustili s neba. Članak je takođe objavio adresu misionarskog doma. Nekih 800 kilometara severno, u Sendaju, Kacuo je sasvim slučajno došao do članka. Smesta je ponovo stupio u kontakt sa organizacijom i upisao pionirsku službu. Verno je služio sve do svoje smrti 1957.

Osoba koja do danas služi u Kobeu u Japanu, jeste Mijo Idei, koja sada ima 92 godine. Ona je pretrpela mnoge teškoće tokom svojih 65 godina u istini. Njena uzbudljiva životna priča našla se u Kuli stražari od 1. septembra 1991.

„49-nici“

Uslovi za propovedanje su postali mnogo pogodniji nakon Drugog svetskog rata. Ali 1947, Junzo Akaši je obavestio kancelariju Watch Tower Societyja u Bruklinu,  u Njujorku, da se više ne slaže s biblijskim učenjima. Brat Nor je odmah uputio poziv na Havaje da japansko-havajski dobrovoljci dođu u 11. razred škole Gilead na misionarsko obučavanje. Nadglednik podružnice na Havajima, koji je bio sekretar Dž. F. Raterforda u ranim 1920-im, odgovorio je: „A šta misliš brate Nor o Hasletovima?“ Tako je poziv bio proširen i na Dona Hasleta i njegovu ženu Mejbel, iako su imali skoro 50 godina. U Gileadu su Šiniči Tohara i Elsa Tanigava poučili japanskom više od 20 studenata.

 Tokom 1949, „Havajci“ — Don i Mejbel Haslet, Džeri i Joši Toma, Šiniči i Masako Tohara i njihovo troje dece, kao i Elsa Tanigava — preuzeli su dodele u Tokiju, gradu uništenom bombardovanjem. Iste godine njima se pridružila i australijska grupa koju su sačinjavali  Adrijan Tomson, Persi i Ilma Izlub, kao i Lojd i Melba Beri, koji su bili dodeljeni ratom opustošenom gradu Kobeu. Ovi prvi misionari u Japanu bili su nazvani „49-nici“. Od njih je šestoro umrlo na svojim dodelama, što bi se reklo „na nogama“, dok osmoro još uvek punovremeno služe u Japanu i u Bruklinu, u Njujorku. Godine 1949, osmoro lokalnih objavitelja je takođe izvestilo vreme provedeno u službi Kraljevstva.

 Rast u Tokiju

Havajska grupa je načinila značajan napredak u Tokiju. Joši Toma se priseća da su u toj posleratnoj godini radili područje „od zemunice do zemunice“. Ona priča: „Ljudi su bili siromašni i borili su se da se oporave od posledica rata. Hrana je bila deljena po sledovanju, i Don Haslet bi zajedno s komšijama stajao u redu čekajući na kupus.“ Ali domaćini su bili zahvalni i ljubazni, strpljivo slušajući dok su se misionari borili sa svojim japanskim prezentacijama. Misionari su morali da naviknu na izuvanje pri ulasku u neki dom. Zatim bi stupili u predsoblje. Ali plafoni su bili niski, i Don Haslet, koji je bio visok, imao je mnogo čvoruga od udaranja glavom u njih. U roku od godinu-dve, „Havajci“ su postavili solidan temelj u Tokiju, koji sada ima 139 skupština.

Među „49-nicima“, pomazani Svedoci Don i Mejbel Haslet pružili su izvrstan primer u radu na području čak i kada su duboko zašli u godine. Kada je Don 1966. godine umro, šestoro braće koji su nosili njegov kovčeg do Dvorane Kraljevstva za pogrebnu službu, bili su sve mladići koje je on doveo do istine i koji su tada služili u japanskoj betelskoj porodici od 19 članova, u Tokiju.

Mejbel je osam godina nadživela Dona. U svojim 70-im, dobila je rak debelog creva. Tokijska vodeća bolnica u Toranomonu, obzirno se složila da je operiše bez krvi, pod uslovom da dođe u bolnicu dve nedelje ranije. Njenog prvog dana tamo, jedan mladi doktor je došao do njene sobe, znatiželjan da čuje zašto je odbila krv. To je vodilo do finog biblijskog razgovora koji se nastavljao svakog dana sve do operacije. Zbog ozbiljnosti tog slučaja, učestvovala su četiri doktora. Dok se Mejbel vraćala svesti, rekla je: „E, prokleti Adame!“ Kako je to samo prikladno! Mejbel je bila pod intenzivnom negom samo jedan  dan, dok su četiri druga pacijenta koja su imala istu operaciju tog dana, ali sa transfuzijom krvi, bili nekoliko dana pod intenzivnom negom. A šta je s mladim doktorom? Kasnije je rekao Mejbel: ’Ti to nisi ni znala, ali u toj operacionoj sali je bilo pet doktora. Ja sam takođe došao tamo, kako bih bio potpuno siguran da ti neće dati krv.‘ Dr Tominaga je nastavio svoj biblijski studij u Jokohami. Danas su on i njegov otac, takođe doktor, kao i njihove supruge, aktivni članovi skupštine. Predivan plod jednog boravka u bolnici!

Mejbel je nastavila sa svojom misionarskom službom iz Mita misionarskog doma u Tokiju. Kada je imala 78 godina, rak se povratio i bila je vezana za postelju. Međutim, kada su misionari jedno veče došli kući i ispričali joj lepa iskustva koja su doživeli u kampanji s traktatom Vest Kraljevstva, Mejbel je insistirala da je obuku i izvedu da nudi Vest Kraljevstva. Imala je toliko snage da poseti samo tri obližnje kuće, iste tri gde je svedočila prvi put po dolasku u Japan. Nekoliko nedelja kasnije, završila je svoj zemaljski put i otišla na svoju nebesku dodelu. (Uporedi s Lukom 22:28, 29.)

Razvoj događaja u Kobeu

I u Kobeu je rast uskoro bio očigledan. Prvi pravi teokratski kongres u Japanu bio je održan u Kobeu na prostranom zemljištu misionarskog doma, od 30. decembra 1949. do 1. januara 1950. Broj prisutnih je dostigao 101 na Sastanku za javnost u nedelju koji je održan u školskom auditorijumu Kobea, Tarumi. Troje je bilo kršteno u velikom Tarumi javnom kupatilu.

Adrijan Tomson, iz misionarske grupe u Kobeu, načinio je značajan napredak što se tiče japanskog jezika, i 1951. je bio naimenovan za prvog pokrajinskog nadglednika u Japanu. Kasnije je postao prvi oblasni nadglednik. Mnogo je uradio kako bi postavio solidan temelj za  predstojeći rast. Sin jedne dugogodišnje verne sestre sa Novog Zelanda, koji je stekao ime ragbi igrača vrhunske klase, ali koji je kada je izbio Drugi svetski rat napustio lažni sjaj sporta, postao je kršten Svedok i započeo punovremenu službu u Australiji. Iako je umro 1977, „Tomi“ će se dugo pamtiti po njegovoj beskrajnoj energiji i „insistiranju na isključivoj odanosti“ Jehovi (Br. 25:11, NW).

Trebalo je vremena da se misionari naviknu na japanske domove, kulturu i jezik, ali njihov glavni interes bio je deljenje biblijske istine s drugima. „Tigar“ (Persi) Izlub, jedan otvoreni australijski Kvinslanđanin, pričao je uspomene: „Vodili smo mnogo biblijskih studija. Ja sam imao 36, a Ilma i ostali skoro isto. Studenti su običavali da dođu u misionarski dom da proučavaju, neki čak svaki dan. Biblijski studiji su se vodili u svakoj sobi u kući, po tri ili više svake večeri. Otvorili bismo materijal za studiranje i na engleskom i na japanskom. Da bismo pomogli studentima, uporedo smo u oba prevoda brojali toliko mnogo redova da bismo pronašli odgovore. Išlo je sporo, ali je bilo zadivljujuće kako su oni to kapirali samo čitajući stihove i upoređujući ih s publikacijama. I oni su danas u istini!“

U početku su misionari imali malo literature Kraljevstva za svoje propovedanje. Jedna kutija predratnog japanskog izdanja knjige Svetlost, drugi tom, bila je dostupna u Kobeu, ali ljudi bi govorili: ’više bih voleo da najpre pročitam prvi tom‘. Međutim, jedan od prvih Japanaca koji je upoznao istinu u Kobeu, zainteresovao se čitajući drugi tom i vremenom je napredovao do pokrajinskog nadglednika. Uskoro se koristio materijal iz knjige „Neka Bog bude istinit“. Nekolicina onih koji su proučavali napravila je sopstveni prevod poglavlja ove knjige, zatim je to bilo umnoženo mimeografom i podeljeno  među misionarima za korišćenje na drugim biblijskim studijima. Ali neki od tih prevoda su bili pod znakom pitanja. Ilma Izlub je bila šokirana kada je pronašla da je kao fusnota na stranicama jednog takvog prevoda bilo ubačeno ’tumačenje gđa Ilme Izlub‘.

Nekih desetak godina kasnije, u gradu Fukuoka, Persi je imao veličanstveno iskustvo. Kimihiro Nakata, nasilni zatvorenik koji je ležao u ćeliji za osuđene na smrt jer je ubio dva čoveka, zatražio je biblijski studij, i Persi je proučavao s njim. Kao rezultat, Kimihiro je potpuno odbacio „staroga čoveka“. Bio je kršten u zatvoru i Persi ga je opisao kao ’jednog od najrevnijih objavitelja Kraljevstva koje je ikada upoznao‘ (Ef. 4:22-24). On je učio Brajovo pismo i transkribovao je knjigu „Neka Bog bude istinit“, brošuricu „Ova dobra vest o Kraljevstvu“, i članke Kule stražare i Probudite se! na Brajovo pismo. Te publikacije su bile distribuisane u razne delove Japana, uključujući i škole za slepe. Međutim, ujutru 10. juna 1959, policijski auto se zaustavio pred misionarskim domom. Kimihiro je zatražio da Persi prisustvuje njegovom pogubljenju tog jutra. Persi je prihvatio. Na mestu pogubljenja, oni su kratko razgovarali, i na kraju zajedno otpevali pesmu Kraljevstva. Kimihiro je rekao Persiju: „Zašto drhtiš, Persi? Ja sam taj koji treba da bude nervozan.“ Pre nego što je obešen, njegove poslednje reči su bile: „Danas imam snažno pouzdanje u Jehovu, u otkupnu žrtvu i u nadu uskrsenja. Za kratko ću zaspati i ukoliko bude Jehovina volja, sve ću vas sresti u Raju.“ Poslao je srdačne pozdrave svojoj braći širom sveta. Kimihiro je umro kako bi pravda bila zadovoljena, davši život za život — ne kao beznadežni, okoreli kriminalac, već kao predani, kršteni, verni sluga Jehove. (Uporedi s Delima apostolskim 25:11.)

Nakon nekih deset godina borbe s rakom, Ilma Izlub je 29. januara 1988, umrla u Ebini u Japanu, u betelskom domu. Nakon toga, kao član Watch Tower Bible and Tract  Societyja of Pennsylvania, Persi je nekoliko puta prisustvovao godišnjim sastancima Zajednice, dajući lep tekući izveštaj o Japanu; zatim je i on umro 1996.

Uprkos jezičkim barijerama, i Melba Beri je takođe započela biblijski studij svog prvog dana službe na terenu u Kobeu, krajem 1949. Rezultat tog studija bila su dva nova objavitelja, i jedan od njih, Mijo Takagi, pionirila je nekoliko decenija. Ona je kasnije rekla Melbi da je bila impresionirana posmatrajući kako dve sestre misionarke dolaze blatnjavim putem da je posete. Sada, 48 godina kasnije, invalidska kolica voze Miju od kuće do kuće dok ona nastavlja sa svojom službom. Za manje od tri godine, pre nego što je dobila novu dodelu u Tokiju, Melba je pomogla da oko sedam osoba prihvati istinu. Oni su istrajali kroz godine, i na sreću takođe su preživeli veliki zemljotres u Kobeu 1995.

Još misionara na polju

Početkom 1950, pet sestara iz 11. razreda Gileada koje nisu mogle dobiti vizu za ulazak u Novu Kaledoniju, bile su dodeljene u Kobe, u Japanu. Među njima je bila i Lois Djer, koja je sada pionir već 67 godina, i Moli Heron. One su bile partnerke u proteklih 49 godina služeći u Mita misionarskom domu u Tokiju. Loisina životna priča našla se u izdanju Kule stražare od 15. juna 1980 (engl.).

Moli Heron se priseća: „Dom u Kobeu je bio prostran, i održali smo Memorijal šest meseci nakon što su prvi misionari stigli. Došlo je oko 180 ljudi, napunivši trpezariju i hodnik, dok su neki čak kroz prozore slušali govor koji je prevođen.“ Nakon što su na tom sastanku čuli obaveštenje o službi na terenu, oko 35 njih se pojavilo sledećeg jutra (nedelja) kako bi učestvovali. Brat Beri izveštava: „Svaki misionar je morao povesti tri ili četiri novozainteresovane osobe u službu, i pošto  misionari još uvek nisu toliko ovladali jezikom, stanari bi se obraćali našim japanskim saradnicima i razgovarali s njima. Šta su ovi novozainteresovani ljudi rekli stanarima, nikad nismo saznali.“

Krajem juna 1950, iznenada je buknuo Korejski rat. Naravno, misionari u Japanu su želeli da znaju kako su osam članova njihovog razreda koji su služili u Koreji. Nije trebalo dugo da čekaju. Drugi dan po izbijanju rata, neki od misionara iz Kobea su se vraćali kući redovnim vozom. Voz iz suprotnog pravca je stigao u stanicu u isto vreme. Kada su dva voza prispela, gle čuda! Misionari iz Kobea su videli osam članova korejske misionarske grupe kako stoje na susednom peronu. Kakav su samo susret doživeli! Oni iz Koreje su imali priliku da izađu iz zemlje zadnjim avionom koji je prevozio civile. Sada se dom u Kobeu povećao sa 10 na 18 misionara. Područje u tom gradu, većinom u razvalinama, dobilo je veoma temeljno svedočanstvo.

 Uskoro su Skot i Alis Kaunts otišli u dom u Tokiju, ali u oktobru su se svih osam korejskih misionara preselili u novi dom koji je bio otvoren u Nagoji. Iz korejske grupe, samo su se Don Stil i njegova žena Erlin vratili u tu zemlju kada su to okolnosti dozvolile.

Polja zrela za žetvu

Grejs i Gladis Gregori su bili među onima koji su otvorili dom u Nagoji. Pronašli su područje koje je zrelo za žetvu. U aprilu 1951, Grejs je upoznao 18-godišnjeg Isama Sugiuru, koji je radio za jednog prodavca klavira. Gladis se priseća: „Isamina majka ga je odgajala u šinto sekti i bilo mu je rečeno da je Japan šinšu (božanska zemlja) i da će kamikaze (božanski vetar) štititi Japan i pomoći im da pobede u ratu. Međutim, njegova vera u japanske bogove bila je uzdrmana kada se Japan predao i kada je doživeo užasne ekonomske uslove i nestašice hrane kao posledice rata. Njegov otac je umro od neishranjenosti godinu dana nakon što se rat završio. Mladi Isamu je prihvatio nadu u zemaljski raj i bio je kršten na pokrajinskom sastanku u oktobru 1951.

Oko 50 misionara je prisustvovalo tom skupu zajedno sa oko 250 Japanaca. Isamu je bio duboko impresioniran činjenicom da su misionari pomešani s Japancima bez predrasuda, iako se Drugi svetski rat završio pre samo šest godina. Nakon 45 godina službe celom dušom, uključujući i Gilead školu i pokrajinsko i oblasno delo, brat Sugiura sada služi u Betelu u Ebini, kao član Odbora podružnice.

Gladis Gregori se seća kako je posetila jednu ženu koja je bila nominalni budist pa se kasnije okrenula crkvama hrišćanskog sveta; ali to je napustila jer je bila razočarana. Razočarala se što pastori nisu mogli jasno da obrazlože ko je Bog i što nisu koristili Božje lično ime, iako se u njenoj Bibliji (Bungotaj, stari klasični  prevod) pojavljuje skoro 7000 puta. Umesto da joj odgovori na njena mnoga pitanja, sveštenik joj je rekao da „samo veruje“. Uzela je primerak Kule stražare (na japanskom je od maja 1951. izlazila mesečno) koji je Gladis uručila njenim prvim komšijama. Impresionirana onim što je pročitala, potražila je Gladis. Što se tog iskustva tiče, Gladis je kasnije rekla: „Kada je videla biblijske odgovore na svoja pitanja to je dirnulo njeno srce. Odmah je došla na Skupštinski studij knjige. Tu je čula obaveštenje za službu sledećeg dana i izrazila je svoju želju da i ona pođe. Pokušali smo da je malo usporimo govoreći joj da prvo mora malo da studira. Rekla je: ’Nema problema studiraću ja, samo hoću da idem i u službu!‘ Tako je i uradila, i tog prvog meseca je izvestila više od 50 sati! Za godinu dana bila je krštena i započela je s pionirenjem, a kasnije je služila i kao produktivan specijalni pionir. Sa svojih 80 godina, još uvek je u pionirskoj službi.“

Jehova je dao da uzraste

Pet sestara misionarki koje su bile dodeljene u Osaku 1951, bile su radosne što su mnogi ljudi dolazili direktno u misionarski dom da bi proučavali. Ali ove nove misionarke su imale teškoća u razlikovanju Japanaca  jednih od drugih. Lena Vinteler iz Švajcarske, kaže: „Kada su ljudi dolazili svih pet nas bi otišlo zajedno i pustili bismo da svako pronađe svog učitelja.“ U nastojanju da oponašaju japanski običaj, misionarke bi pripremile papuče koje bi ljudi koji im dolaze mogli da obuju, međutim nisu znale razliku između papuča za goste i papuča za kupatilo. Jednog dana jedan student je pozvao Lenu na stranu i objasnio: „Nije uobičajeno da gosti koriste papuče za toalet.“ Misionarke su postepeno učile.

S vremena na vreme, braća misionari iz Kobea bi posetili Osaku kako bi pružili neku pomoć za pet samih sestara. U Osaki je u to vreme bilo toliko objavitelja da su se mogli na prste izbrojati. Jednom prilikom, Lojd Beri se pridružio nekim misionarkama iz Osake na jednom operskom koncertu na otvorenom na velikom bejzbol stadionu u Košienu. Bilo je prokomentarisano: ’Zar ne bi bilo predivno kada bismo mogli da ispunimo ovaj stadion na nekom skupu jednog dana!‘ Naizgled nemoguće.

Međutim, krajem 1994, brat Beri, sada član Vodećeg tela iz Bruklina, bio je pozvan da održi govor za posvećenje novoizgrađene Kongresne dvorane u Hjogu, koju koriste  52 skupštine na području Kobea. Bio je to sastanak za uživanje koji je posetilo nekoliko prvih japanskih objavitelja. Jedan mnogo veći skup bio je planiran za sledeći dan. I gde će se on održati? Nigde drugde do na bejzbol stadionu u Košienu. Više od 40 000 se okupilo, i kakva je to samo bila uredna grupa! Mnogi su takođe prisustvovali na 40 drugih lokacija širom Japana, koje su bile telefonski povezane. Tako je ukupan broj prisutnih porastao na preko 254 000 — još više nego što je prisustvovalo velikom skupu u Njujorku 1958. Kako je Jehova predivno ’dao da uzraste‘ u Japanu! (1. Kor. 3:6, 7).

Početkom 1951, otvoren je jedan misionarski dom u Jokohami. I ovaj grad se pokazao kao veoma plodonosno polje. Prvi sluga u domu, Gordon Dern, sada udovac, nastavlja svoju punovremenu službu u Tokijskoj podružnici u Ebini. Sada je u Jokohami 114 skupština i rast se nastavlja, uz pomoć lokalne braće koja nastavljaju tamo gde su misionari započeli.

Godine 1952, jedan misionarski dom je bio uspostavljen u gradu Kjoto. Misionari iz Osake i Kobea su bili prebačeni u Kjoto kako bi se pridružili revnoj grupi tamošnjih novih misionara. U aprilu 1954, Lois Djer i Moli Heron su takođe bile preraspodeljene iz Kobea u Kjoto.

U Kjotu ima na hiljade hramova, skoro na svakom ćošku. Grad nije bio bombardovan tokom rata kako bi se sačuvali hramovi. Lois se seća: „Dok smo tamo boravile, upoznale smo Šozo Mimu, jednog prodavca na veliko iz bakalnice, koji se kod kuće oporavljao od duge bolesti. Iako je bio revan budista, rekao mi je da želi da sazna o pravom Bogu. Bilo je veoma lako započeti biblijski studij s njim. Kasnije su i njegova žena i kćerke proučavale, i tako je cela porodica došla u istinu. Srodni Šozo je postao duhovni stub skupštine u Kjotu.

 Margrit Vinteler, iz Švajcarske, pridružila se svojoj starijoj sestri Leni u Kjotu. Uvidela je da na svojoj novoj dodeli mora da nauči i negovorni jezik isto kao i govorni. Na primer, čovek koji je čekao svoju ženu da odluči da li će uzeti literaturu, jednostavno bi mrdnuo malim prstom kako bi signalizirao da ona nije kući. S druge strane, žena bi uspravila svoj palac, što je značilo muž, i govorilo da nije kod kuće. Margrit je shvatila da kada ljudi u Kjotu jednostavno pogledaju časopise koji se nude, ponekad pažljivo listajući stranu po stranu, oni ih u stvari odbijaju govorom tela i žele da ona to uvidi a da joj se to i ne kaže. Ali svejedno, sigurno nisu svi odgovori, bez obzira da li su rečima ili govorom tela, bili negativni. Danas u Kjotu postoji 39 naprednih skupština Jehovinih svedoka.

Suočavanje sa hladnim zimama i novim jezikom

Kada je još misionara, uključujući i Adelin Nako i njenu partnerku Lilijan Samson, stiglo u Japan sa Havaja 1953, bili su dodeljeni hladnom severnom gradu Sendaju. Noću bi tamo temperatura pala na pet stepeni ispod nule. Don i Mejbel Haslet su tamo prethodnog oktobra osnovali novi misionarski dom i pridružili se Šiničiju i Masaki Tohara. S obzirom da su odrasli u tropskim uslovima, za Havajce su hladne zime Sendaja bile izazov. Postali su poznati kao „sveže smrznuti Havajci“.

Lilijan se priseća: „Prvi put u životu naučili smo da cepamo drva za šporet. Jedino mesto gde je bilo toplo bila je kuhinja, tako da smo pokušavali da zagrejemo naše krevete jutanpom, jednim metalnim japanskim zagrevačem. Preko dana, kupovali bismo iši-jakiimo (na kamenu pečene indijske krompire), stavljali ih u džepove kao zagrevače za ruke, a kasnije bismo ih jeli za ručak.“

 Međutim, hladnoća nije bila jedini problem. Sve dok misionari nisu naučili da čitaju japanska slova, postojale su nezgodne situacije. Adelin se još uvek seća dana kada je, neznajući da pročita japanski, pritisnula dugme za alarm u slučaju požara, misleći da je to crveno zvono na vratima. Ljudi su istrčali iz svojih stanova da vide šta se dešava. Bila je dobro izgrđena za to.

Međutim, sećanja tih misionara uključuju mnogo više od ličnih iskustava tokom njihovih prvih godina u Japanu. Za njih, hiljade njihove japanske braće i sestara i događaji u kojima su bili zajedno sve ima mesta u njihovom „porodičnom albumu“. Pozivamo vas da istražite strane tog albuma dok se prisećamo drugih događaja koji su doprineli rastu teokratskog društva u Japanu.

Specijalni pioniri otvaraju nova polja

Aktivnost specijalnih pionira bila je značajan faktor u širenju poruke Kraljevstva do dalekih krajeva zemlje. Neke od njih su lično misionari obučavali i oni su pokazali isti kalibar revnosti za Jehovu. Paralelno s radom misionara, ovi japanski specijalni pioniri su bili poslati u manje gradove i varoši. Mnogi od tih ranih specijalnih pionira, iako je prošlo malo vremena od njihovog krštenja do naimenovanja, pokazali su izvanrednu odanost i istrajnost.

Nakon što je bila krštena svega godinu i četiri meseca, Hisako Vakui je bila naimenovana. Ona i njena partnerka, Takako Sato, bile su zajedno specijalni pioniri od 1957. Dok su bile zajedno, na devet dodela, pomogle su da preko 80 osoba postanu kršteni Svedoci.

U vezi s rezultatima Jehovinog blagoslova na jednom od prvih biblijskih studija koje je vodila, Hisako izveštava: „Ona je bila revni posetilac crkve, ali je rekla, ’ako je to biblijski studij, mogu to da radim svaki dan‘. Kada je saznala da je Božje ime Jehova i da je on Isusov  Otac, napustila je crkvu i ubrzo je bila u službi na terenu.“ Njena revnost se nije smanjila kada se preselila u veoma hladan kraj gde nije bilo skupštine. Danas su i njen muž i četvoro dece svi u istini. Tri sina služe kao starešine, a njena kćerka je specijalni pionir.

Kad su bile u Curu, prefektura Jamanaši, Hisako i Takako su uvidele da je rast dolazio veoma sporo. Svega četvoro ili petoro je prisustvovalo sastancima. Pokrajinski nadglednik je mislio da bi možda trebalo da budu preraspodeljene u neko plodnije područje, ali sestre nisu bile voljne da napuste Curu. Snažno su verovale da, pošto ih je poslao u Curu, Jehova mora da ima ovce tamo. Tako je pokrajinski nadglednik rekao: „Ako 18 ljudi dođe na javno predavanje ovog vikenda, preneću Zajednici vašu želju da ostanete na ovoj dodeli.“ Pionirke su učinile sve što su, u skladu s Pismom, mogle kako bi sakupile ljude za nedeljni sastanak. Neverovatno, 19 je prisustvovalo! Naredne sedmice, broj prisutnih se vratio na četiri ili pet, ali pionirke su mogle da nastave sa svojim delom na tom području. Danas skupština Curu ima jednu lepu grupu objavitelja i divnu Dvoranu Kraljevstva.

Kazuko Kobajaši je još jedna specijalna pionirka koja je služila 40 godina na otvaranju novih područja. Kada ju je Paulina Grin, misionarka iz Kjota, prvi put srela, Kazuko je nastojala da pronađe smisao života. Paulina joj je pokazala Propovednika 12:15, i to je zadovoljilo Kazuko. Zaključila je da misionarski način života najviše odgovara načinu kojim hrišćani treba da žive, pa je takav način života postavila za svoj cilj. Kada je naimenovana za specijalnu pionirku, bila je krštena tek tri godine. Ali uskoro je počela da oseća Jehovinu ljubaznu zaštitničku ruku u svojoj specijalnoj službi, i videla je dobre rezultate. Kazuko je takođe razumela kako su se  ljudi na selu osećali — da strah od toga šta će drugi možda misliti utiče na njihove odluke. Kako je izašla s tim na kraj? Ona kaže: „Uložila sam napore da postanem njihov prijatelj. Ja volim ljude, i gde god da sam pošla pokušavala sam da upamtim da ih i Jehova voli. Tada je bilo lako postati njihov prijatelj.“

Marta 1971, kancelarija podružnice je poslala još novih specijalnih pionira da propovedaju u izolovanim područjima. Tipične su bile dve mlade sestre koje su tek postale punoletne, Akemi Idei (sada Ohara), usvojena kćerka Mije Idei, i Kazuko Jošioka (sada Tokumori), koje su bile dodeljene Kagi u centralnom delu Japana. Do tada, one su služile pod zaštitničkim „okriljem“ svojih roditelja i skupštine. „Sada, stvari su bile drugačije“, priseća se Kazuko. „Bile smo jedine koje propovedaju dobru vest na području na kom smo bile dodeljene.“ Kako bi probile led kod ljudi koji su bili sumnjičavi kada su u pitanju stranci, praktikovale su da se predstavljaju na lokalnom dijalektu, koristeći baš istu intonaciju koju su ljudi koristili. Među onima koji su prihvatili istinu bila su tri mladića iz jednog atletskog tima. Kazuko priča da kad su njih trojica krenuli u službu na terenu, bilo joj je teško da ide s njima. Bili su trkači na duge staze, i doslovno bi trčali od jedne farme do druge.

Dok su revni specijalni pioniri svedočili u ranije nedodeljenim područjima, broj skupština i izolovanih grupa je porastao, dostižući broj od 1 000 u januaru 1976.

Razvoj stvari na Okinavi

Napredak je bio postignut i na ostrvima Okinave. Ova ostrva, s populacijom od 1 200 000 stanovnika, došla su pod upravu Sjedinjenih Država posle Drugog svetskog rata. Stanovnici Okinave su po prirodi tihi, strpljivi, srdačni i prijateljski nastrojeni. Naša  braća i sestre sa Okinave takođe pokazuju dobre osobine istrajnosti i revnosti za istinu.

Okinava je bila dodeljena Japanskoj podružnici, i Lojd Beri, tadašnji nadglednik podružnice u Tokiju, izvršio je svoju prvu posetu tamo 1953. Srela su ga četvorica braće s Filipina, koja su radila na rekonstrukciji, odmah su ga odvezli u Američki vojni popravni centar, gde su bila držana tri vojnika. Ovi mladići su zauzeli stav za biblijsku istinu, ali su bili prilično netaktični. Išli su u krajnosti. Na primer, nikome u celom objektu nisu dali da spava jer su glasno pevali pesme Kraljevstva do kasno u noć. Pomoglo im se da budu uravnoteženiji. Uzgred rečeno, jedan zatvorski kapelan je zapazio da je, kako je on gledao na stvari, do Hristovog Kraljevstva ostalo još hiljadu godina. Jedan od ovih mladića je kasnije služio kao član Bruklinske betelske porodice; sva trojica su postala odgovorne sluge u hrišćanskoj skupštini. Tokom te posete bio je održan  sastanak sa preko 100 ostrvljana okupljenih u montažnom skloništu.

Poreklom sa Okinave, Jošio Higa je bila prisutna na tom sastanku. U Okinavi je običaj da se posmrtni ostaci postave u veliku pećinu, čiji je ulaz oblikovan poput materice — što ukazuje da se onaj ko je umro vraća na mesto odakle je došao. Jošio je pronašla sklonište u jednoj takvoj pećini tokom strašne bitke na Okinavi u Drugom svetskom ratu. Dok je posmatrala tela ljudi koja su tamo položena, uverila se da su mrtvi zaista mrtvi. Pri proučavanju Biblije, spremno je prihvatila njena učenja o stanju mrtvih i divnoj nadi uskrsenja.

Jošio je postala prvi objavitelj sa Okinave i prvi opšti pionir. Lokalna radio stanica je želela da emituje biblijske diskusije, ali sveštenstvo hrišćanskog sveta nije bilo baš voljno da obezbedi programe. Međutim, videli su da je Jošio bila najspremnija da popuni  prazninu. Nekoliko meseci je čitala članke iz časopisa Kula stražara.

Ubrzo je bilo moguće pripremiti pokrajinski sastanak za oko 12 novih lokalnih objavitelja, s delovima programa koji su bili održani na japanskom, a koje su naizmenično iznosili Adrijan Tomson i Lojd Beri. Delo se brzo širilo, i broj objavitelja i pionira je rastao neobično brzo.

Jošio Higa je stupila u pionirsku službu u maju 1954. Tokom 43 godine verne pionirske službe, ona je pomogla da preko 50 pojedinaca upozna istinu, a mnoge od njenih prvih „preporučenih poslanica“ došle su iz lokalne crkve u Šuriju (2. Kor. 3:1⁠-3). Ona nastavlja s pionirenjem u gradu Ginovan.

Još jedna veoma oduševljena Svedokinja je jedna udovica, Micuko Tomojori, koja je započela da pioniri sa svojom kćerkom Masakom 1957. u Šuriju, drevnom glavnom gradu Okinave. Micukine oči još uvek svetlucaju dok priča o proteklih 40 godina tokom kojih je uživala u pionirskoj službi i o mnogim ljudima kojima je pomogla da prigrle istinu koja vodi do večnog života.

 Godine 1965, Watch Tower Society je otvorio podružnicu na Okinavi, sa havajskim misionarom Šiniči Toharom kao nadglednikom podružnice. (On je poreklom sa Okinave.) Ova priprema je nastavila da funkcioniše čak i nakon što su ta ostrva bila vraćena pod kontrolu japanske vlade 1972. godine. Kada je u februaru 1976. priprema Odbora podružnice počela da funkcioniše, Šiniči Tohara, Džejms Linton (australijski misionar) i Čukiči Une (rodom sa Okinave i diplomac Gileada), bili su naimenovani da služe u odboru.

Potrebna je istrajnost

Tokom službene 1976. godine, u nastojanju da se proširi propovedanje dobre vesti, specijalni pioniri su bili dodeljeni na više ostrva pod podružnicom na Okinavi. Na nekim ostrvima, bio je dobar odaziv. Na drugima su pak bile potrebne mnoge godine pre nego što je bilo moguće savladati običaje, praznoverje i snažne porodične veze. Specijalnim pionirima koji su bili dodeljeni da tu rade, bila je potrebna velika istrajnost. Zbog lokalnog nepoverenja prema strancima, bilo je često skoro nemoguće da pronađu smeštaj iako je bilo mnogo praznih kuća. Ponekad je jedino što je bilo na raspolaganju bilo mesto gde je neko izvršio samoubistvo. Međutim zbog lokalnog praznoverja, takva kuća ne bi mogla da se koristi kao mesto za sastajanje.

Ipak uz mnogo istrajnosti, pioniri su počeli da ubiru plodove. Na ostrvu Tokuno Šima, jedna porodica je došla na javno predavanje tokom posete pokrajinskog nadglednika. Otac se aktivno interesovao za veoma popularan lokalni sport borbe bikova. (Bikovi su postavljani jedan nasuprot drugog kako bi se videlo koji od njih jače gura onog drugog.) On je imao posebnog bika obučenog za takmičenja. Međutim njegov interes za Bibliju se probudio kada su njegovoj kćerki Jehovini svedoci svedočili  u Japanu. Porodica je prihvatila biblijski studij, i on, njegova žena, njihova kćerka i tri sina su postali predani Svedoci. Dve susedne porodice su takođe došle u istinu. Ova grupa je postala prava košnica aktivnosti. Na ovom malom ostrvu sada postoji jedna skupština od 49 objavitelja, i 16 pionira.

Na udaljenom južnom ostrvu Išigaki objavitelji su bili iznenađeni kada ih je jedan mladić, poznati bokser, potražio i zamolio za biblijski studij. On je ranije studirao u Jokohami, ali plašio se da se suoči sa odgovornostima koje biblijska istina ističe. Da bi to izbegao, pobegao je na Iriomote, ostrvo koje nije tako gusto nastanjeno gde je bio siguran da neće biti ni jednog Jehovinog svedoka. Međutim, za kratko vreme je naleteo na publikacije Watch Towera i bio je zapanjen kada je shvatio da Jehovini svedoci i tu propovedaju. Zaključio je da nema šanse da pobegne od Jehove. (Uporedi s Jonom 1:3.) Koristeći adresu jednog objavitelja koja je bila pribeležena na jednoj od publikacija, potražio je Svedoke na susednom ostrvu Išigaki. Ubrzo je postao predani Svedok i oduševljeni pionir.

Nakon posete zonskog nadglednika Miltona Henšela, septembra 1980, Okinava je ponovo došla pod nadležnost Japanske podružnice. Brat Tohara i njegova supruga, kao i brat Une i njegova supruga, nastavili su s punovremenom službom na Okinavi, a brat i sestra Linton su se vratili u oblasnu službu na većim ostrvima Japana.

Putujuća braća igraju značajnu ulogu

Zahvaljujući svom samopožrtvovanom duhu, putujući nadglednici i njihove supruge, mogli su da na mnoge načine doprinesu rastu i sticanju zrelosti u japanskim skupštinama. Njihova služba deluje izgrađujuće na skupštine. Braća shvataju da su ovi nadglednici i njihove supruge  ’radi jevanđelja ostavili kuću svoju i oca svoga i mater svoju‘ (Mar. 10:29).

Kada su na samim počecima pokrajinski nadglednici posećivali skupštine, na raspolaganju je bilo veoma malo smeštaja koji bi pružio neku pravu privatnost. Ali njihovo veselo prihvatanje bilo čega što je bilo na raspolaganju prouzrokovalo je da su omileli braći. Kejiiči Jošida se s dozom humora priseća kada su još 1983, on i njegova supruga odseli kod jednog brata samca i njegove porodice koja nije bila u veri, u jednoj velikoj farmerskoj kući na severnom delu Honšua. On kaže: „Porodica nas je srdačno pozdravila i uputila u naš deo kuće — jednu sobu s velikim budističkim oltarom. Dok smo se odmarali, bez bilo kakvog upozorenja, deda je u pidžami otvorio klizna vrata i, a da nam pritom nije rekao ni reč, pozvonio na oltarsko zvono, zapalio tamjan, izrekao svoje molitve i izašao na suprotnu stranu sobe. Ostali su ga sledili. Proveli smo čitavu sedmicu u neizvesnosti, ne znajući kada će niti odakle posetioci oltara doći. Ipak proveli smo jednu prijatnu sedmicu s ovom ljubaznom i gostoljubivom porodicom.“

Putujući nadglednici, kojih trenutno ima 209, imaju prosek punovremene službe oko 20 godina. Većina njih je prethodno bila u specijalnoj pionirskoj službi. Ta pozadina im omogućava da pružaju dobru obuku u svedočenju od vrata do vrata. Njihov entuzijazam za službu na terenu mnogo je doprineo izvrsnom pionirskom duhu u Japanu.

Neki od tih pokrajinskih nadglednika su motivisali pojedince i porodice da se presele u područja gde je potreba za Svedocima Kraljevstva veća. Drugi su poklonili posebnu pažnju bračnim partnerima koji nisu u veri, što je rezultovalo time da su neki postali kršteni Svedoci. Mladima se takođe pomoglo da dostignu duhovne ciljeve, što je postignuto pokazivanjem posebnog  ličnog interesa kao i primerom koji su ostavila putujuća braća.

Misionari nastavljaju da učestvuju

Do 1970-ih, misionari su bili dodeljivani manjim gradovima. Na tim mestima ljudi su bili mnogo konzervativniji i vezani za tradiciju, tako da je delo pravljenja učenika sporije napredovalo. Tamo gde su postojale skupštine misionari su pomogli lokalnoj braći da steknu iskustvo dozvoljavajući im da preuzimaju vođstvo. Akita, Gifu, Kofu, Kavaguči, Koči, Nagano, Vakajama i Jamagata, bili su neki od gradova gde su oni služili.

Strpljivo su nastojali da pomognu lokalnim Svedocima da cene mudrost koja proizlazi iz potpunog prigrljivanja biblijske istine (Jevr. 6:1). Masao Fudžimaki, predsedavajući nadglednik jedne skupštine u Kofu, priseća se vremena kada je skupština proučavala knjigu Porodični život učiniti srećnim. Jedan stariji brat je teže razumevao smernice za muževe da otvoreno iskazuju naklonost svojim ženama. Rekao je „Ovo je naravno nemoguće za nas koji smo odgajani pre rata.“ Ričard Bejli, jedan od misionara iz skupštine, ljubazno mu je pomogao, time što mu je nasamo rekao: ’Istine koje proučavamo treba da prevaziđu nacionalnu pozadinu ili generaciju; one se uvek primenjuju i uvek su korisne. Ukoliko umanjimo bilo koji deo istine, to nam može dati za pravo da odbacimo i važnije aspekte istine‘ (Luka 16:10). Brat je shvatio srž i nakon toga je primećeno kako srećno sedi zajedno sa svojom suprugom na sastanku — jedno novo iskustvo za njih.

I na druge načine su lokalni Svedoci imali koristi od druženja s misionarima. Jedna sestra je rekla sledeće: „Oni su bili veseli i znali su kako da radosno služe Bogu. Ja sam takođe od njih naučila koliko je važno držati se načela zasnovanih na ljubavi, umesto stvarati pravila“ (P. zak. 10:12; Dela 13:52).

 Misionari su pomogli mnogima da još jače osećaju da su deo svetskog bratstva. Kazuko Sato, koja je najpre studirala u Tokiju s Melbom Beri, seća se kako je bila ojačana dok je pionirila u unutrašnjosti gde je bilo mnogo religioznog neprijateljstva. Osećajući se usamljenom, pisala je misionarima s kojima je bila povezana u svojoj prethodnoj skupštini: „Ja propovedam sama.“ Stigao je odgovor s porukama od nekoliko misionara, od kojih su neki marljivo pisali na japanskom fonetskom, u kom je navedeno: „Kazuko, ti nisi sama! Slušaj, i čućeš zvuk stopa, stopa revne i verne braće širom sveta.“ (Uporedi s Otkrivenjem 7:9, 10.)

Trenutno 41 misionar još uvek služi iz pet misionarskih domova u Japanu — u Jamagati, Ivaki,  Tojami i iz dva u Tokiju. Pored toga, devetoro misionara služe u putujućem delu, a devetoro u Betelu u Ebini. Ti misionari su postavili divan primer lojalnosti Jehovi i njegovoj organizaciji. Rečju i delom, oni su doprineli ’širenju‘ gledišta i produbljivanju razumevanja istine Jehovinih svedoka u Japanu (2. Kor. 6:13; Ef. 3:18).

Letnje aktivnosti obrađivanja nedodeljenih područja

I drugi su učestvovali u širenju dobre vesti u zabačenim gradovima i varošima. Godine 1971, bio je upućen poziv opštim pionirima da obrađuju nedodeljena područja tokom letnjih meseci. Zatim je 1974, bila uspostavljena priprema privremene specijalne pionirske službe tokom tri letnja meseca. Svake godine je 50 privremenih specijalnih pionira bilo dodeljeno na 25 različitih područja, i bila je uručena velika količina literature.

Do 1980, ostalo je samo oko 7 800 000 osoba koje su živele na područjima koja nisu bila dodeljena nijednoj skupštini u Japanu. Zato je, umesto da naimenuje privremene specijalne pionire, kancelarija podružnice pozvala skupštine, grupe opštih pionira i porodice da rade nedodeljena područja tokom letnjih meseci. Za japanske Svedoke, kojima je mnogo lakše kada sve rade zajedno, to je bila zamisao koja je predstavljala užitak.

Rezultati su bili oduševljavajući. Godine 1986, jedan objavitelj koji je obrađivao jedno nedodeljeno područje došao je do jedne kuće na planini u selu Miva u prefekturi Ibaraki gde ga je dočekala domaćica koja je držala u rukama knjige Porodični život učiniti srećnim i Moja knjiga biblijskih priča. Ona je te knjige dobila jednom ranijom prilikom i pročitala ih je više puta. Bezuspešno je pokušavala da nabavi Bibliju u knjižarama i bilo joj je drago kada je čula da će se jedna hrišćanska  porodica doseliti u to selo. Brzo je bio uspostavljen biblijski studij, i sada je cela porodica u istini.

Postepeno su i ostali gradovi i sela bili dodeljeni obližnjim skupštinama.

Posebna uputstva za starešine

Kako se propovedanje dobre vesti širilo, rasli su i broj i veličina skupština. Često je tu bio samo jedan ili možda dva brata kvalifikovana da predvode u skupštini. Nekolicina njih je primila dosta obuke o skupštinskim stvarima. Ali nakon što je od 1. oktobra počela da funkcioniše priprema starešina, novonaimenovane starešine su bile pozvane u kancelariju podružnice u Numazu gde su im za dve sedmice bila data posebna uputstva.

Ova škola je bila prava prekretnica. Instruktori su se trudili da pomognu braći da uvide važnost iskazivanja istinske ljubavi i toga da budu uravnoteženi i razumni u odnosima sa drugim Svedocima (2. Kor. 1:24). Oni su takođe istakli važnost brige za duhovnost vlastite porodice (1. Tim. 3:4; 5:8). To obično nije istaknuto u domaćinstvima Orijenta.

Braća su jedva čekala da ponesu kući sva moguća uputstva iz škole. Međutim, mnogi su naginjali tome da napamet uče uputstva, kao što su radili tokom redovnih školskih dana. Takaši Abe, jedan od instruktora, priseća se: „Polaznici bi sedeli do kasno u noć naporno beležeći ono što se razmatralo u toku dana. Pokušali smo da ih odvratimo od toga da prave previše zabeleški i postavljaju pravila, već da umesto toga koriste svoju sposobnost razmišljanja i da primene biblijska načela“ (Rimlj. 12:1; Jevr. 5:14).

Mnoga braća su ovoj školi prisustvovala uz velike lične žrtve. Neki su putovali iz snežnog Hokaida, 1 300 kilometara sa severa; drugi sa suptropske Okinave, 1 800  kilometara s juga. Tu su bili i oni koji su se suočili sa izgledom da moraju pronaći novo svetovno zaposlenje kada se vrate svojim porodicama. Godine 1977, na različitim lokacijama širom zemlje bili su održani dvodnevni školski časovi. To je omogućilo da braća mogu mnogo lakše da prisustvuju.

Suočavanje s protivljenjem u porodici

Postati hrišćanin u Japanu nije bez izazova. „Posebno u seoskim područjima novi se suočavaju s mnogo protivljenja od rođaka s kojima žive u zajednici“, objašnjava Hiroko Eto, koja je bila pionir 37 godina. „Rođaci se osećaju nelagodno kada je jedan član porodice drugačiji od ostalih u zajednici, i strah od čoveka je veoma snažan.“

Hirokina majka, Juriko Eto volela je Bibliju i pre nego što je došla u kontakt s Jehovinim svedocima. Ali kada joj se 1954. pomoglo da ceni Božju nameru ne samo da uzme malo stado vernih hrišćana na nebo već i da zemlju pretvori u raj ispunjen srećnim slugama Jehove, ona je jedva čekala da tu dobru vest podeli s drugima. Ona i njena deca, pomogli su mnogima da nadvladaju strah od čoveka kako bi stekli Jehovino odobravanje.

Naprežući se da pomogne jednoj iskrenoj ženi, Hiroko je doživela sledeće iskustvo. Domaćica koja je počela da proučava, suočila se s protivljenjem svekrve s kojom su ona i njen muž živeli. Ne želeći da naruši porodični mir, ta domaćica je prestala da studira. „Čekala bih je na putu i hrabrila da bude ljubazna sa svojom svekrvom“, priča Hiroko, „i da primerom pokaže dobre rezultate studiranja Biblije. Ona je taktično postavljala pitanja mužu o onome što je proučavala i postepeno je i njega zainteresovala. U početku joj je muž govorio: ’U seoskom kraju kao što je ovaj, nemoguće je biti hrišćanin.‘ Međutim, ljubav prema Jehovi im je pomogla da nadvladaju mnogo protivljenja.“ Sada su i oni i njihov najstariji  sin kršteni. Muž, koji je sluga pomoćnik, vodi Skupštinski studij knjige u svom domu, a njegova majka je na iznenađenje svih bila na sastanku kada je imao prvo javno predavanje.

Protivljenje često dolazi i od bračnih drugova. Neki muževi se protive zbog toga što su ljubomorni, ili što su odgajani u okruženju gde je uobičajen muški šovinizam. Kada je novovenčana Keiko Ičimaru počela da proučava Bibliju početkom 1970-ih, njen muž, Hirojuki, snažno joj se protivio i zabranio joj da prisustvuje sastancima. „Jednostavno nisam mogao podneti misao da joj zbog religije ja budem poslednja rupa na svirali“, objasnio je kasnije Hirojuki. Keiko je volela svog muža, tako da ga je taktično zamolila da proveri da li je ono što je ona proučavala dobro. Odlučio je da sam proučava Bibliju, ali nije mogao da je razume. Na kraju je pitao svoju ženu da prisustvuje njenom studiju. Oboje su postali kršteni Svedoci. Na kraju, Hirojuki je postao opšti pionir i sada je starešina.

Kada je delo objave Kraljevstva počelo u Čikugou 1971, Majuki Sakamoto je bila jedna od prvih osoba koje su prihvatile biblijsku poruku. Njen muž, Tojota, usprotivio se kada su njegova žena i mali sin počeli da posećuju sastanke u obližnjem gradu. Odlučivši da je zaustavi, Tojota je pojačao svoje protivljenje. Četrnaest godina nakon što se ona krstila 1973, uporno joj se protivio. Jednom je u nju uperio pištolj i uzviknuo: „Ubiću te ako ne prestaneš!“ Njen miran odgovor zaintrigirao je Tojota. Čudilo ga je otkuda je tako čvrsta.

 I pored svega toga, Majuki je tražila način da pokazuje ljubav prema svom mužu. Nikada nije odustala od pokušavanja da mu pomogne da upozna istinu (1. Petr. 3:1, 2). Jednog dana je Tojota, iznerviran činjenicom da su njegova žena i sin pionirili dok je on radio na svetovnom poslu, otišao na svoje radno mesto i dao otkaz. To je bio krupan potez s njegove strane pošto japanski muškarci uopšteno gledano svoj posao gotovo da smatraju svetinjom. Tojota se nadao da će ga njegova žena i sin sažaljevati. Ali kada je došao kući i rekao im šta je uradio, oni su mu aplaudirali. Ovo je nateralo Tojota da razmisli. Uskoro je počeo da proučava. S vremenom im se pridružio u pionirenju i sada služi kao hrišćanski starešina.

Početkom 1970-ih, kada bi neki čovek prvi put posetio naš sastanak, često bi zapazio kako su samo žene i deca prisutni na sastancima. Ali od tada, desetine hiljada muškaraca načinile su izvrstan duhovni napredak. Sada organizacija ima solidnu osnovu duhovno zrelih muževa koji se brinu o svim organizacionim potrebama. Među njima su i neki koji su u 1970-im bili protivnici.

Pioniri pohađaju školu

Zbog velikog procenta pionira (25 do 30 procenata) u svakoj skupštini 1970-ih, bilo je mnogo polaznika Škole pionirske službe koja je u Japanu počela januara 1978. To školovanje je uveliko doprinelo zrelosti skupština.

Prvi koji su bili pozvani u školu, bili su specijalni pioniri, misionari i putujući nadglednici zajedno sa svojim suprugama. Šigeru Jošioka, jedan od prvih instruktora, priseća se: „Bilo je od velike pomoći imati u prvom razredu ove iskusne pionire. Ono što smo naučili iz komentara i iskustava ovih zrelih slugu, mogli smo da podelimo s kasnijim razredima.“

Od februara 1980, Škola pionirske službe je bila održavana u svakoj pokrajini. Pokrajinski nadglednici  i druga zrela braća koja su već pohađala školu služili su kao instruktori. Za osam godina od inauguracije ove škole prosečno se svake godine broj opštih pionira uvećavao za 22 procenta u poređenju sa 12 procenata porasta među objaviteljima. Sada, većina pokrajina redovno svake godine ima dva pa i više pionirskih razreda od 25 do 30 učenika.

Većina pionira koji pohađaju ovu školu još uvek su prilično novi u istini, ali kao rezultat školovanja, oni stiču pouzdanje i veštinu u svojoj službi i uče dragocene lekcije iz hrišćanskog življenja. Jedna pionirka se ovako izrazila: „Do sada, služba, vaspitavanje dece, hrišćanska ličnost i biblijsko spoznanje, sve je to bilo izmešano u mojim mislima. Ipak, kroz desetodnevni tečaj, sve sam to uspela da poslažem na svoje odgovarajuće mesto.“ Do septembra 1997, bilo je održano 3 650 razreda uz 87 158 pionira koji su prisustvovali.

Odazivaju se sve vrste ljudi

Ljudi veoma raznolikih pozadina učinili su da sastav teokratske organizacije u Japanu bude šarolik. Tošiaki Niva je starešina s poniznim manirima iz skupštine u Jokohami. Ali krajem Drugog svetskog rata on je bio obučavan za pilota Oke, raketne jedrilice, za samoubilačke napade kamikaza na ratne brodove SAD. Na takvu službu se gledalo kao na dokaz odanosti imperatoru. Međutim, rat se završio pre nego što je on imao priliku da umre za svoju zemlju. Kasnije je njegova žena proučavala Bibliju s Jehovinim svedocima. Kada je Tošiaki saznao da su Svedoci održali striktnu neutralnost tokom rata, i on se zainteresovao. Godine 1977, pridružio se svojoj ženi u deljenju biblijske poruke mira s drugima.

I u svetu zabave smo pronašli ljude koji su rado promenili svoj način života kako bi postali hvalioci Jehove. Jošihiro Nagasaki je s nekoliko prijatelja  s fakulteta oformio džez grupu Diksilend. Zamolili su čoveka koji ih je poučio džezu da postane vođa njihove grupe. Taj čovek, Jošimasa Kasai, jedan od japanskih najpoznatijih džez muzičara, u međuvremenu je stupio u kontakt s Jangom „Trubom“, jednim trubačem sa Havaja koji je bio u poseti. „Tog istog dana, počeli su časovi, ali ne muzike već istine“, priseća se Jošihiro, koji sada služi u Odboru podružnice. „Mi nismo uopšte bili zainteresovani, ne, ni najmanje, ali pošto je on bio tako oduševljen a mi nismo želeli da izgubimo vođu naše grupe, slušali smo ga.“ Čak su se složili i da proučavaju. Međutim, prekretnica za Jošihira je bila kada je posetio pokrajinski sastanak u aprilu 1966. Na tom skupu, jedna učenica srednje škole koju je Jošihiro ranije upoznao, pozvala ga je da joj se pridruži u službi na terenu. Ona je svedočila iz Biblije, a on je delio letke stanarima. „Prvi put, istina je stvarno počela nešto da mi znači“, priseća se Jošihiro. Nakon što je prisustvovao tom skupu, išao je u službu svakog dana i brzo je napredovao. Četvorica od šestorice članova te grupe sada su aktivni Svedoci.

 Šinji Sato je bio sveštenik u poznatom Izumo svetilištu u prefekturi Šimane, jednom od najznačajnijih Šinto svetilišta u Japanu. Služio je i kao instruktor Izumo Ojaširokjo sekte. Iako je kao šinto sveštenik služio skoro 20 godina, bio je razočaran nepravdom i nedostatkom ljubavi što je zapažao među sveštenicima. Došao je do zaključka da šinto bogovi ne nude spasenje i počeo je da traga za pravim Bogom. Počeo je da čita Bibliju, ali je još uvek imao mnogo pitanja.

Tada se dogodilo da je na ulici sreo jednog poznanika za koga je znao da je Jehovin svedok. Postavio mu je pitanja za koja je smatrao da identifikuju pravu religiju: „Da li se vaša religija ne meša u politiku? Da li je vaša organizacija neprofitna? Da li vaša učenja dolaze od Boga umesto od ljudi? Da li ljudi u vašim centralama praktikuju ono što propovedaju?“ Zatim je pitao: „Ako vaša organizacija ispunjava ove uslove, da li biste bili tako ljubazni da me poučite Bibliji?“ Kakvo je to samo olakšanje bilo za njega kada je konačno raskinuo s Vavilonom velikim! (Otkr. 18:4). On kaže: „Sada, kada sam Jehovin svedok i kada poučavam druge putu pravog Boga, osećam se kao što kaže u Poslovicama: ’Blagoslov Gospodnji bogatstvo daje, a trud malo mu dodaje‘ “ (Posl. 10:22).

Poznati umetnici i muzičari, jedan pisac komičar, sumo rvač i profesionalni biciklista, svi su oni napustili svoju bivšu slavu. Profesionalci kakvi su fizičari, jedan zapaženi kaligraf i advokati, videli su svetlo istine i koriste svoje veštine u podupiranju interesa Kraljevstva. Bivši gangsteri, bitange, policajci i političari žive zajedno u miru sa svojom duhovnom braćom (Isa. 11:6⁠-9). Budistički monasi, šinto sveštenici, i jedna žena koja je osnovala svoju vlastitu religiju, izašli su iz Vavilona velikog (Otkr. 18:2). Učitelji, istaknuti japanski biznismeni i zanatlije raznih  veština rade zajedno na teokratskim projektima. Jehovina organizacija je narasla do te mere da uključuje sve vrste ljudi kojima se pomoglo da ’obuku novog čoveka, koji je stvoren po Bogu, u pravdi i u svetosti istine‘ (Ef. 4:24).

Oduševljen pionirski duh

Uprkos smanjenju područja i sve većoj religioznoj ravnodušnosti, i dalje postoji veliko oduševljenje za pionirsku službu. U leto, kada se velik broj pomoćnih pionira pridružuje redovima pionira, ukupan broj svih pionira dostiže broj veći od 50 procenata broja objavitelja. U martu 1997, 108 737 je upisalo pionirsku službu.

Pitanje koje se često postavlja jeste „otkud u Japanu toliko pionira?“ Postoji nekoliko faktora. Temelj za posleratni rast u Japanu postavili su revni misionari, a zahvalni učenici nastoje da oponašaju one koji su ih učili (Luka 6:40). Kao rezultat, nasleđena revnost za službu bila je prenesena na sledeću generaciju učenika. Osim toga, uopšteno gledano istina je da su japanske kuće prilično skromne, zahtevajući malo vremena za održavanje, i najvećim delom život je tradicionalno jednostavan. To olakšava domaćicama da duhovnim interesima daju prioritet (Mat. 6:22, 33). Pored toga, klima je uopšte uzev umerena u Japanu, a i politički i ekonomski uslovi u zemlji su povoljni.

Kulturna pozadina i nacionalne karakterne crte su izgleda još jedan faktor. U celosti gledano, Japanci su poslušni uputstvima, reaguju na ohrabrenje grupe, a takođe su i oduševljeni u svom delu. U vezi s tim, Šiniči Tohara, Amerikanac japanskog porekla koji je došao u Japan među prvim posleratnim misionarima, rekao je: ’Piloti kamikaze su umirali za imperatora gađajući svojim avionima neprijateljske ratne brodove. Ako su Japanci verni ljudskim gospodarima, šta bi tek učinili kada bi pronašli pravog Gospoda, Jehovu?‘ Da, iskrena želja  da se ugodi Jehovi, nalazi se iza svake molbe za pionirsku službu.

Roditelji koji pionire

Ko su pioniri? Većinom su to sestre, od kojih je opet većina udata i ima decu. Mnoge pionirke su bez duhovne podrške muževa i rođaka koji nisu u veri.

„Kada sam započela s pionirenjem, moja najmlađa kćerka imala je svega nekoliko meseci“, kaže Mucuko iz Fudžisave, koja je pionirila preko 20 godina. „Moj muž, koji je radio za jednu banku, obično se vraćao kući tek posle našeg dolaska s večernjih sastanaka. Iako je to zahtevalo velik napor, želela sam da nastavim s pionirenjem.“ Ona je bila nagrađena kada joj se sve troje njene dece, po završetku srednje škole, pridružilo u pionirskoj službi. Posle mnogo godina protivljenja, a zatim i ravnodušnosti, i njen muž je počeo da se menja. Kakva je to samo radost bila za Mucuko kada je u skupštini slušala svog sina kako iznosi prvi deo javnog predavanja, a zatim svog muža kako iznosi ostatak!

Očevi koji su pioniri takođe imaju izvrstan uticaj. Hisataka je znao da je njegov otac napustio mesto nastavnika iz obrade podataka kako bi mogao da bude pionir. Dok je Hisataka kao osnovac bio na letnjem raspustu, njegov otac ga je pozvao da mu se pridruži na njegovom poslu, raznošenju mleka rano ujutru. „Otprilike u vreme kada se istočno nebo osulo veličanstvenim narandžastim bojama“, priseća se Hisataka, „otac mi je izneo svoja duboka osećanja o tome kako je nagradonosno služiti Jehovi svom dušom. To što sam ga video kako teško radi za Jehovu pokrenulo me je više nego što bi mogla bilo koja reč.“ Hisataka sada služi kao član betelske porodice u Ebini.

Spaseni od Karošija

„Ukoliko biste da umrete na poslu pridružite se japanskoj kompaniji“, kažu neki u šali. To je zbog toga što  je tipičan japanski porodični čovek ekstremno posvećen svom poslu i provodi mnogo sati na svom radnom mestu. Međutim, mnogi očevi koji su jednom radili do karošija (smrti usled preteranog rada) sada su posvećeni ne svetovnoj kompaniji, već Jehovi Bogu i zajedno s porodicom su u pionirskoj službi.

Šunji s područja Kobea, koji je radio za jedno veliko građevinsko preduzeće, kaže: „Ono što me je teralo bila je privrženost mom poslu i želja za uspehom. Kada su radovi bili daleko od kuće, dolazio bih svojoj porodici u najboljem slučaju samo na kratke vikende.“ Šta je to sve promenilo? On odgovara: „Plašio sam se smrti, razmišljajući o tome šta bi se desilo mojoj porodici ako ja umrem. Bio sam zbunjen time što su moja žena i sin uvek toliko radosni kada idu u propovedanje.“ Dok je Šunji pomagao lokalnoj skupštini oko tehničkih detalja što se tiče izgradnje Dvorane Kraljevstva, jedan starešina ga je ohrabrio na biblijski studij. Pristao je i sada sa svojom porodicom deli radost opšte pionirske službe. Takođe se raduje služenju u Regionalnom odboru za gradnju.

Potrebna je prava vera i samopožrtvovan duh poglavarima porodica da bi ostavili ono što se smatra sigurnim doživotnim zaposlenjem u kompaniji, i zatim da rade donekle nesiguran posao sa skraćenim radnim vremenom kako bi imali vremena za pionirsku službu. Otac Micunobua iz Čibe, promenio je svoj posao. U jednoj velikoj kompaniji gde je inače radio i pre i gde su njegove bivše kolege napredovale do pozicije menadžera on je počeo da, od kancelarije do kancelarije, sakuplja staru hartiju za reciklažu. Uz istinsko cenjenje, Micunobu kaže: „Kako sam samo zahvalan mojim roditeljima što su me lično poučili kako da cenim blago pionirske službe, pomažući mi tako da je izaberem za svoju ličnu karijeru!“ Oni koji su načinili takve promene u životu, uvereni  su da su novčane nagrade samo privremene dok je duhovno blago od daleko veće vrednosti (Mat. 6:19⁠-21).

Vodi računa da bi živeo duže!

Neki koji iskreno žele da učine sve što mogu u Jehovinoj službi savladavaju i ozbiljne zdravstvene probleme. „U najboljem slučaju doživećete da vidite kako vaš sin odrasta. Nikada ne radite previše, već se pobrinite da poživite duže.“ Tako je rekao jedan doktor koji je utvrdio da Jaeko Ono ima zdravstvenih problema sa srcem. Njen sin je tada imao tri godine. „Kako bih mogla da proživim ostatak života bez žalosti?“ pitala se dok se vraćala kući iz bolnice. Kada je stigla kući odlučila je da postane pionir. Kada su njeni rođaci za to saznali bili su zabrinuti, ali to nije promenilo njenu odluku. Ona kaže: ’Počela sam s pionirenjem u septembru 1978. Tada nisam znala da sam trudna. Moja majka se ozbiljno razbolela. Moje lično stanje se pogoršalo. Ipak, Isusove reči su mi dale hrabrost: „Verom veličine zrna gorušice može se premestiti gora“ (Mat. 17:20, NW ). Odlučila sam da dam sve od sebe.‘

Nakon 17 godina, Jaeko je rekla: „Osećam da su Jehovine utešne ruke bile oko mene.“ Problemi su je ponekad skoro nadvladali, ali ona bi razmišljala o Jehovinim blagoslovima i to bi joj pomoglo da istraje. Podstaknut njenom revnošću, njen muž je počeo da proučava. I njena radost je dostigla vrhunac kada joj je, u odgovoru na njene gorljive molitve, on postao partner u pionirenju!

Takav je kalibar pionira u Japanu. Još bi ih se mnogo više moglo pomenuti — onih kao što su brat koji je bio paralizovan od vrata na dole, ali koji je bio stalni izvor ohrabrenja drugima dok je služio kao pionir prvenstveno putem pisama, sestra koja je rođena na samom početku ovog veka i koja je provela svojih poslednjih 13 godina do 1994. kao pionir u snežnom području, i jedan  slepi starešina koji se preselio u jedan grad kako bi pionirio i pomogao tamošnjoj maloj skupštini. Svi oni, kao i verni svedoci starog doba, iako imaju fizičke slabosti, uz Božju pomoć „behu jaki“ da vrše njegovu volju (Jevr. 11:32⁠-34).

New World Translation na japanskom

Širom sveta, korišćenje same Biblije u javnoj službi jeste znak raspoznavanja Jehovinih svedoka. U Japanu su objavitelji žarko želeli da imaju tačnu, laku za čitanje Bibliju na savremenom japanskom. Mnogi su se borili s tradicionalnim prevodom. Uprkos njegovim predivnim izrazima i doslednom korišćenju Božjeg svetog imena, onima koji su se školovali nakon rata bilo je teško da razumeju njegovu zastarelu strukturu. Iz tog razloga, braća u podružnici su bila veoma ushićena kada su u januaru 1970, iz centrale dobili pismo odobrenja da prevedu grčki deo New World Translationa na japanski.

Tri godine kasnije, na međunarodnom kongresu „Božanska pobeda“ u Osaki, mnoštvo od 31 263 je s neskrivenom radošću aplaudiralo kada je Lajman Svingl, iz Vodećeg tela, objavio puštanje u opticaj japanskog izdanja New World Translation of the Christian Greek Scriptures. U narednih devet godina od toga, bilo je distribuisano 1 140 000 primeraka, otprilike 75 puta više nego što je bio broj objavitelja kada je taj prevod prvi put izdat. Biblija je bila štampana u Sjedinjenim Državama, ali neće proći puno vremena kada će takvo štampanje i uvezivanje biti obavljano u našim objektima u Japanu.

Mogu li mesta sastajanja biti bolja?

Kako se broj skupština i dalje umnožavao širom Japana, postajalo je sve očiglednije da su bila veoma potrebna prikladna mesta sastajanja. Do 1970-ih, svega nekoliko skupština je imalo svoja vlastita mesta sastajanja.  U stvari, bilo je samo devet Dvorana Kraljevstva koje su bile posvećene tokom čitave decenije 1960-ih. Većina skupština se sastajala u iznajmljenim javnim halama ili u privatnim domovima.

Prisećajući se nepogodnosti tih „portabl sastanaka“, Ai Nakamura, jedna sestra iz Hirosakija, kaže: „Oko 1963, svakog vikenda smo iznajmljivali gradsku školsku halu, a onim danima kada bi hala bila zatvorena skupština od oko 15 članova došla bi u moju kuću na sastanke. Svaki put kad smo imali sastanak svi smo morali da pomažemo oko prenošenja časopisa, literature, pokretnog pulta i tako dalje.“ Iznajmljene hale su često imale jak miris dima cigarete kao i političke i religiozne slogane i opremu. Nijedna od tih stvari nije imala veze s duhovnim sadržajem sastanaka Svedoka.

Moli Heron i Lois Djer se sećaju jedne dvorane koju su iznajmili za sastanke u Kjotu. To je bila tatami to jest slamom pokrivena soba na drugom spratu jedne zgrade. Sa svih strana su bile druge sobe. S jedne strane su bili održavani časovi samisena, japanskog žičanog instrumenta; s druge strane ljudi su igrali go, japansku igru sličnu šahu. „Uz svu tu vrevu pokušavali smo da održavamo naš Studij Kule stražare. Tada smo bili prinuđeni da to koristimo“, rekla je Lois Djer. Zbog toga što nismo imali trajna mesta sastajanja kao što je to bio slučaj kod drugih religioznih grupa, ljudi su naginjali da smatraju kako smo mi samo jedna beznačajna, privremena sekta.

Ali sredinom 1970-ih, kako je cvetao broj novih skupština, braća su tražila zgrade koje bi mogli koristiti kao Dvorane Kraljevstva. Do jula 1974, 646 skupština je koristilo skoro 200 Dvorana Kraljevstva širom zemlje. Od tog je 134 bilo posvećeno samo tokom službene 1974. godine.

 Iako su naša braća bila ograničena finansijski, njihova dovitljivost nije imala granice. Na primer, na ostrvu Kjušu, skupština Kitakjušu Vakamacu je izgradila Dvoranu Kraljevstva od 130 kvadratnih metara na zemljištu koje je obezbedio jedan od lokalnih objavitelja. Skupština je besplatno dobila korišćenu drvenu građu i crepove od pet kuća koje su bile uništene. Takođe je dobila besplatno drvo od javnog kupatila koje više nije bilo u upotrebi. Jedini materijal za gradnju koji su morali  da kupe bio je materijal za delove koji bi se videli spolja kada dvorana bude završena. Od obližnjeg bioskopa koji se više nije koristio, besplatno su dobili stolice, prefarbali ih, i postavili u dvoranu. Nakon šest meseci teškog rada, braća su imala finu Dvoranu Kraljevstva.

Pošto je cena zemljišta bila visoka, neki Svedoci koji su posedovali zemljište u urbanim krajevima, porušili su svoje kuće i ponovo ih izgradili s Dvoranom Kraljevstva u prizemlju, a svojim stanom iznad nje.

Trebalo je da izgradnja podružnice ide u korak

Kao što je detetu stalno potrebna veća odeća, tako je bilo potrebno i da se objekti koje je koristila Japanska podružnica proširuju kako bi se mogla voditi briga o sve većem broju Svedoka u zemlji. Godine 1971, bili su načinjeni planovi za gradnju trospratne fabrike i petospratnog betelskog doma u Numazu, s otvorenim pogledom na predivnu planinu Fudži.

Prvobitno su se zgrade fabrike koristile prvenstveno za štampanje japanskog izdanja Kule stražare i Probudite se! S tim u vezi, štampanje posebnog izdanja Probudite se! od 8. oktobra 1972, na novoinstaliranoj 40-tonskoj Tokio Kikaj rotacionoj presi bilo je prekretnica. To je bio prvi časopis koji su proizvela naša braća u našoj štampariji u Numazu. Ali osoblje za štampanje je imalo još mnogo da uči. Pitali su se da li će ikada moći ispravno da rukuju tom presom. „U to vreme“, rekao je jedan brat iz osoblja za štampanje, „neka slova su bila tako debela da si ih mogao skoro dodirom čitati!“ Druga slova su bila bleda ili nejednaka. Međutim, kako su braća sticala iskustvo, kvalitet štampanja se stalno poboljšavao i rastao je broj časopisa uručenih u službi na terenu.

 Kada je brat Nor govorio na programu posvećenja tih objekata podružnice u Numazu 1973, gosti su se okupili na praznom prostoru trećeg sprata te nove fabrike. Ukazujući na to za šta će se taj sprat koristiti, on je rekao: „Ovaj prazan prostor predstavlja vašu veru. Verujemo da će on biti potreban za godinu-dve. Božja organizacija se kreće napred i to veoma brzo.“

Kao što je brat Nor i predvideo, taj prostor je uskoro bio iskorišćen. Do 1974, bile su potrebne još dve zgrade — jedna za magacin, a druga za stanovanje radnika. „To je bila prva izgradnja koju su u potpunosti obavljali Svedoci u Japanu“, kaže Tošio Honma. „Bili smo pomalo zabrinuti da li ćemo imati dovoljno iskusnih radnika ili nećemo. Bog nas je blagoslovio postaravši se za ljude poput Tadaza Fukajame, jednog nadglednika gradnje s preko 30 godina iskustva kao glavni građevinski preduzimač.“

Nakon što je godinama radio daleko od svoje kuće, Tadazo je baš nedavno napustio svoj posao kako bi više vremena provodio sa svojom porodicom. Tako je, kada je bio zamoljen da razmotri mogućnost dolaska u Numazu da nadgleda proširenje Betela, morao da preispita svoja osećanja. Da li će ponovo morati da napusti svoju porodicu? „Ne!“ stigao je odgovor iz podružnice. Njegova žena i dva sina, od 18 i 20 godina, bili su takođe pozvani.

Iako su zgrade koje su se tada gradile bile relativno male u poređenju sa onim što je trebalo da dođe, taj projekat je omogućio da braća steknu iskustvo i pouzdanje da će se uz Jehovinu pomoć moći latiti čak i većih projekata.

Lokalna braća preuzimaju veće odgovornosti

U aprilu 1975, Lojd Beri, koji je bio nadglednik podružnice još od 1952, napustio je Japan kako bi služio kao član Vodećeg tela Jehovinih svedoka. On je revno učestvovao  u delu u vreme kada je teokratska organizacija rasla od 8 objavitelja 1949, do preko 30 000 revnih objavitelja Kraljevstva. Po njegovom odlasku nadgledanje podružnice je bilo povereno Tošio Honmi, bratu poreklom iz Japana koji je tada služio kao nadglednik fabrike.

U vezi sa sposobnošću brata Honme, njegov pomoćnik iz fabrike je rekao: „Tošio nije bio osoba koja je stalno u pozadini, čekajući uvek da mu neko kaže sve šta treba da radi. Mogao si mu dati posao i samo reći: ’To treba uraditi ovako‘, i on bi onda preuzeo stvari i radio. Bio je dobar organizator i motivisao je ljude.“

Do još jedne organizacione promene došlo je u februaru 1976. Kao i u svim drugim podružnicama širom sveta, nadgledanje podružnice u Japanu, dato je odboru braće umesto jednom nadgledniku podružnice. Prva petorica onih koji su bili naimenovani bili su Tošio Honma, koordinator, Masataro Oda, Šigeo Ikehata, Kiičiro Tanaka i Džejms Manc. Ta nova priprema je bila spremno prihvaćena među japanskom braćom, pošto je njima bio veoma poznat koncept grupnog pristupa i donošenja odluka po konsenzusu. Jedan od članova odbora kasnije je naveo: „S pripremom Odbora podružnice, braća na grupu zrele braće gledaju kao na predstavnike organizacije. To ima efekat upućivanja pažnje braće na Božju organizaciju umesto na pojedinca.“ Kada je potrebno da se donese važna odluka, ta priprema omogućava da grupa duhovnih muževa različitog porekla i s različitim sposobnostima to razmatra i da traži vođstvo svetog duha i Božje Reči.

U januaru 1983, Masataro Oda, koji je služio u Betelu od februara 1960, postao je koordinator. Zamenio je brata Honmu koji je tada imao dvogodišnjeg sina o kome je trebalo da se brine. Ostali koji su služili u Odboru podružnice u različitim periodima bili su Riosuke  Fudžimoto, Persi Izlub, Isamu Sugiura, Jošihiro Nagasaki, Makoto Nakajima, Kenji Mimura i Ričard Bejli. Trenutno sedmorica braće služe u Odboru podružnice. Kako se delo širilo, sva ta braća su ponizno koristila svoje talente za unapređivanje interesa Božjeg Kraljevstva u ovom delu svetskog polja.

„Sada kada se osvrnemo unazad“, primećuje brat Oda, „možemo videti božansku mudrost u pripremi odbora. Od 1976, kada je započela priprema odbora, delo je raslo do te mere da se o njemu ne bi mogao ni jedan čovek sam brinuti. Jehova je dao mudrost Vodećem telu da delegira odgovornost na mnogo braće i da na taj način glatko funkcionisanje dela ne bude ometano.“

Lokalna braća organizuju kongrese

Slično tome, u 1970-im, odgovornost u vezi s organizovanjem kongresa počela je da se prepušta lokalnim Svedocima. Jedan od prvih japanskih oblasnih nadglednika koji je služio kao nadglednik kongresa bio je Takaši Abe. On je stekao dragoceno iskustvo radeći zajedno s misionarima kao što je Persi Izlub. Persi je bio nadglednik kongresa na međunarodnom skupu „Mir na zemlji“ održanom na tokijskom biciklističkom stadionu Korakuen 1969. Dve godine kasnije, brat Abe je služio kao nadglednik nacionalnog kongresa održanog na tom istom stadionu. Sa iskustvom koje je stekao na kongresu 1969, sve je išlo glatko. Ali predstojale su teže odgovornosti.

Godine 1973, brata Abea je Zajednica naimenovala kao nadglednika kongresa na petodnevnom međunarodnom skupu „Božanska pobeda“ koji se održavao u Osaki. Očekivao se broj prisutnih od 30 000, uključujući i 400 stranih delegata. Njegova reakcija? On se priseća: „Kada sam primio pismo naimenovanja, gadno sam se razboleo i proveo nekoliko dana u krevetu i pri tom nisam mogao  čak ni da sedim. Jedino o čemu sam mogao da razmišljam bio je izazov organizovanja svih kongresnih odeljenja. Kako sam samo bio srećan kada sam nekoliko meseci pre kongresa od Zajednice dobio brošuricu Organizacija kongresa! Sleđenjem na Bibliji temeljenih procedura, mnogi problemi su bili rešeni.“

Jedan od izazova koji se odmah pojavio bio je da se obezbedi dovoljno sedišta za sve delegate. Kongres je trebalo da se održi na festivalskom trgu na sajmu memorijalnog parka u Osaki, ali trg nije imao sedišta niti pozornicu. Okolne skupštine su bile zamoljene da prikupe informacije o stolicama na rasklapanje koje bi se mogle iznajmiti za kongres. U jednom gradu se stupilo u kontakt sa svim direktorima škola. Takođe su pitali i predsednika najveće fabrike elektrouređaja da li bi njegova kompanija želela da iznajmi stolice za kongres. Predstavnik kompanije se sastao s nadglednikom kongresa kako bi razmotrili molbu. Iako ta kompanija nije imala dodatne stolice na rasklapanje koje bi mogla da iznajmi, spremno je dotirala novac za iznajmljivanje 5 000 stolica. Bilo je potrebno još stolica. Rešenje? Napraviti klupe od skela iznajmljenih od jedne građevinske kompanije. Klupe su bile završene nekoliko dana pred kongres, i publika od  31 263 je slušala javno predavanje. Zbog rastućeg broja, to je bio poslednji put kada je bilo moguće sve Jehovine svedoke iz Japana i Okinave okupiti na jednom kongresu.

Kongresu je prisustvovalo pet članova Vodećeg tela kao i nadglednik fabrike iz svetske centrale u Bruklinu, i oni su ohrabrili publiku. Ostali delegati koji su tu bili iz Australije, Britanije, Gvatemale, Kanade, Nemačke, Nigerije, Novog Zelanda, Papua-Nove Gvineje, Sjedinjenih Država i sa Havaja, učinili su kongres zaista međunarodnim.

Nakon tog kongresa u Osaki, još više lokalne braće je počelo da nosi odgovornosti organizacije kongresa. To je olakšalo braći da uravnoteže pretkongresne poslove sa svojim ostalim odgovornostima. Osim toga, putujući nadglednici su se sada mogli koncentrisati na svoje dodele umesto da posvete nekoliko meseci pre svakog kongresa, radu oko kongresa.

 Međunarodni kongresi „Pobedonosna vera“ 1978.

Četvrti međunarodni kongres koji je trebalo da se održi u Japanu bio je petodnevni kongres „Pobedonosna vera“ 1978. Tom prilikom su se koristila četiri kongresna mesta kako bi svi bili smešteni. Glavni kongres koji je održan u Osaki imao je najveći broj prisutnih od 31 785, uključujući i preko 200 delegata iz Sjedinjenih Država, Kanade, Nemačke, Švajcarske kao i drugih evropskih, azijskih i južnoameričkih zemalja. Tu su bila i tri člana Vodećeg tela koja su učestvovala u kongresnom programu.

Kroz sve te godine razvijao se dobar duh saradnje. Braća su stekla potpuno pouzdanje da bi uz Jehovinu pomoć mogli obavljati čak i veće teokratske dodele.

Od kuglane do Kongresne dvorane

Postalo je očigledno da je braći osim Dvorana Kraljevstva bio potreban i pouzdan pristup većim objektima za skupove. Do početka 1970-ih, mnogi javni objekti se nisu iznajmljivali religioznim grupama, dok su ugovori za sportske dvorane mogli biti otkazani u poslednji momenat zbog lokalnog sportskog događaja koji je imao prioritet. Hirofumi Morohaši, koji je godinama služio kao nadglednik većih skupova u području Tokija, seća se jednog specifičnog slučaja koji je pokrenuo braću da krenu u potragu za svojom vlastitom Kongresnom dvoranom. On kaže: „Godine 1974, dali smo depozit od 200 000 jena [700 američkih dolara] za korišćenje jedne hale u zabavnom parku u gradu Ojami za naš pokrajinski sastanak. Kasnije je taj zabavni park bankrotirao. Imali smo dosta teškoća da povratimo depozit kao i da pronađemo drugo mesto za skup.“ Tada im je Persi Izlub pokazao slike jedne stare tkaonice iz Australije koja je bila pretvorena u predivnu Kongresnu dvoranu. Braća  u Tokiju su uvidela da je vreme da i oni učine nešto slično.

Pronašli su jednu kuglanu koja se više nije koristila. To je bilo u Higaši-Macujami, jednoj periferiji Tokija. Vlasnik zgrade, koji nije znao za Jehovine svedoke, pisao je jednoj porodici kod koje je boravio u Sjedinjenim Državama i pitao o Jehovinim svedocima. Dobio je veoma povoljan odgovor u kome mu je rečeno da su Jehovini svedoci najpoverljivija religiozna grupa u Sjedinjenim Državama. Od tada su stvari išle veoma glatko i bio je načinjen ugovor.

Tako je u decembru 1976, bila dovršena prva Kongresna dvorana u Japanu. U međuvremenu je u toku bio još jedan značajni projekat gradnje.

Jehova upućuje na preseljenje

Kada su prošireni objekti u Numazu bili posvećeni 1977, bilo je više od 40 000 objavitelja. Podružnica je bila upućena da traži zemljište koje je za 300 procenata veće nego što je imanje u Numazu. Pronađena je jedna stara fabrika tekstila u Ebini, na sredini puta između Numaza i Tokija, sa oko 7 hektara imanja. Ono je bilo za 1 600 procenata veće nego u Numazu. Ali da li će Vodeće telo dozvoliti takav korak u zemlji gde su cene zemljišta neverovatno visoke? To zemljište bi koštalo više nego duplo od iznosa koji su Sjedinjene Države platile Rusiji prilikom kupovine Aljaske davne 1867. Jedno vreme, nije bilo odgovora od centrale. „Onda, iznenada, brat Beri je došao iz Njujorka s Maksom Larsonom, nadglednikom bruklinske fabrike Zajednice, da pogleda zemljište i dobili smo dozvolu“, kaže Tošio Honma. „Kada se osvrnemo na poraste koje smo imali u proteklih 20 godina, zahvalni smo Jehovi što nas je vodio prilikom kupovine ovog velikog zemljišta.“

 U januaru 1979, započeta je izgradnja dvospratne fabrike, zgrade s kancelarijama, tri stambene zgrade koje imaju 161 betelsku sobu, jednu Dvoranu Kraljevstva i dve manje radionice. To je bio jedan od najvećih projekata gradnje koji su Jehovini svedoci do tada preduzeli bilo gde u svetu.

Mnogi porodični ljudi s građevinskim veštinama, napustili su svoje ranije poslove i preselili se sa svojim porodicama u Ebinu ili u okolne gradove kako bi učestvovali u delu gradnje. Jošiaki Nišio je bio jedan od njih. Kada je primio prvi poziv da učestvuje u tom projektu kao vodoinstalater, on se tek bio preselio u mali grad na ostrvu Šikoku da bi služio gde je potreba veća. Pošto je imao troje male dece, bio nezaposlen i imao jako malo novca, najpre je odbio. Ali kada je primio treći poziv ekspresnom poštom, uvideo je da mu Jehova govori da ide. Razmotrio je tu stvar sa svojom ženom, koja je predložila da ona finansijski izdržava porodicu dok je on odsutan. „Kada sam stigao u Betel, prvo sam shvatio da smo svih nas petoro bili pozvani! To je bilo neverovatno!“ priseća se Jošiaki. Troje dece je stasalo u pionire a jedno od njih sada služi kao član betelske porodice u Ebini.

„Uvek iznova smo videli kako nam Jehova otvara vrata u vezi s tom izgradnjom“, priseća se Džejms Manc, nadglednik Odbora za gradnju. „Ispred nas je bilo nešto što je izgledalo poput nepremostivih zidova. Vlada prefekture Kanagava je imala jedne od najstrožih zakona o kontroli zagađenosti u celoj zemlji. Rečeno nam je da ne smemo ispustiti ni kap otpadne vode u kanal koji je prolazio kroz imanje. Ali Jehova nam je otvorio put. Bivša fabrika na tom imanju je imala običaj da hladi svoje mašine vodom iz tri bunara. Voda je odvođena u kanal i koristila se za navodnjavanje komšijskih useva. Kada su  komšije čule da će ta zaliha vode biti ukinuta, otišli su u gradsku opštinu i žalili se: ’Mi zavisimo od vode koja dolazi s tog imanja za naše useve‘. Tako su gradski zvaničnici promenili svoju odluku i odredili minimalnu količinu vode koju smo svaki dan morali ispustiti u kanal kako bi farmeri bili snabdeveni. Osim prečišćavanja otpadne vode koja je išla u kanal, morali smo da pumpamo vodu i iz naših bunara kako bi zadovoljili potrebe farmera.“

Frederik Franc, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, prisustvovao je, i završene zgrade su bile posvećene Jehovi 15. maja 1982. Lojd Beri i njegova žena Melba, takođe su prisustvovali i učestvovali u programu posvećenja. Dok je brat Beri intervjuisao 14 svojih gileadskih sudiplomaca koji su bili poslati u Japan iz 11. razreda, publika je mogla osetiti njegovu duboku ljubav prema japanskoj braći.

Napredak u kvantitetu i kvalitetu

Broj objavitelja je nastavio da raste; s njim i potreba za literaturom. Čak i pre posvećenja objekata u Ebini, u oktobru 1979, podružnica je nabavila svoju prvu ofset rotacionu presu. Ta presa je bila teška 75 tona, dugačka 20 metara i mogla je proizvesti 300 časopisa po minuti, u boji. Da li je to zadovoljilo naše potrebe?

„Godine 1981“, priseća se brat Manc, „imali smo zonsku posetu brata Džeresa. On je zapazio da smo presu koristili u dve smene i predložio je da zatražimo odobrenje da kupimo još jednu. Mi smo se ustručavali da zatražimo još jednu jer smo smatrali da je mnogo ekonomičnije da koristimo samo jednu. Međutim, za mesec dana dobili smo uputstvo iz Bruklina da naručimo drugu rotacionu ofset presu. Tada nismo znali šta nas je čekalo. Ali kada nam je to bilo isporučeno u maju, godinu dana kasnije, odmah smo morali početi da proizvodimo  kompletan New World Translation na japanskom da bi izašao na oblasnim kongresima samo dva meseca kasnije. Na tim kongresima je trebalo da bude izdata i knjiga Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. Tako smo ponovo mogli da vidimo kako Jehovina ruka upravlja stvarima. Nikada ne bismo mogli proizvesti naše časopise, Bibliju i knjigu na jednoj presi.“

Treća presa, Micubiši velike snage, bila je instalirana 1984. Imala je dve trake i četiri uređaja za štampanje u boji osim jednog posebnog za crno-belo štampanje; kapacitet je bio 1 000 časopisa u minuti. Tada je to bila najbrža presa u zemlji i o njoj su pričali i svetovni štampari. Ičiki Macunaga, koji je dobio posebnu obuku za korišćenje prese, bio je uzbuđen kada je video njenu maksimalnu brzinu. „Ali“, rekao je, „još je uzbudljivije bilo zamisliti ogromnu brzinu kojom će štampana poruka biti otpremljena.“

Kako bi se efikasno moglo rukovati sa 60 000 časopisa na sat? Konačno, braća iz mašinske radionice dizajnirala su i izradila jedan električni prenosni sistem kako bi se časopisi transportovali od prese preko hidrauličnog uređaja za presovanje i trimera s tri noža do mesta za pakovanje. Nadglednik tog dela štampanja objašnjava: „Presa je trošila polutonsku rolnu papira svakih 20 minuta, a na drugoj strani trake, časopisi su pakovani direktno u označene kutije, spremni za isporuku.“ U roku od pet minuta papir prođe od rolne preko prese i trimera, sve do kutije. Taj lančani sistem smanjuje potrebu za brojem radnika i prostorom za skladištenje.

Visok kvalitet štampe koji je ovom opremom omogućen, zajedno s poboljšanjima u ilustracijama i kvalitetu papira, uveliko je popravio izgled časopisa. Objavitelji su ih oduševljeno nudili u službi na terenu.

 „Specijalisti spremni“

Da bi se išlo u korak sa prelaskom na ofset štampanje, Zajednica je počela da kompjuterizuje svoje predštamparske operacije. Da li će biti japanskih Svedoka dovoljno tehnički osposobljenih da bi mogli da se stave na raspolaganje da preuzmu tu promenu? Da! Jasuo Iši, jedan od tehničkih pionira na polju kompjuterske nauke u Japanu, postao je predani sluga Jehove. On je takođe svoju veru podelio s kolegama. Kao rezultat, šest osoba koje su bile sistemski inženjeri i eksperti programeri, postale su kršteni Svedoci. Ta cela grupa je prihvatila poziv da učestvuje u projektu Zajednice, neki kao beteliti a drugi kao saradnici. Prisećajući se onoga što se zbivalo, Tošio Honma, nadglednik Odbora podružnice u to vreme, rekao je: „Jehova je imao specijaliste spremne baš za onaj momenat kada su bili potrebni.“

Što se tiče kompjutera koji će se koristiti, kancelarija Bruklina je preporučila iznajmljivanje IBM centralnog kompjutera, modela 4341 koji je tek trebalo da izađe. Japanska podružnica Zajednice bila je ždrebom izvučena druga za primanje jednog od ovih najnovijih centralnih kompjutera. Međutim, zastupnik kompanije u Japanu je smatrao da bi bilo bolje da to daju jednom od svojih redovnih potrošača koji imaju sredstva za programiranje. Petorica braće i jedna sestra koji su radili na našem projektu brzo su napravili specifikacije za jedinstvene potrebe Zajednice. Nakon što su iz kompanije videli te detaljne specifikacije, spremno su odlučili da našu narudžbu uključe u svoju prvu isporuku tog novog modela.

Pod veštom upravom ovih specijalista, više od 40 spremne mlade braće i sestara bilo je obučeno za programere. Cilj je bio izraditi potpuno automatski sistem za slaganje i prelom teksta japanskih publikacija Zajednice.  Sistem je bio nazvan SCRIPT (Sistem reprodukcije znakova uključujući i fotoslog). Za manje od dve godine, bio je spreman za testiranje. Prva publikacija koja je proizvedena ovim sistemom bila je knjiga od 192 strane „Da dođe carstvo tvoje“.

Do 1987, kapacitet svetskih personalnih kompjutera je dostigao tu tačku da je bilo moguće udovoljiti potrebama karakterisitičnim za japansko pismo. Tako kada je fotoslagač koji je bio povezan sa SCRIPT sistemom propao, prešlo se na Zajedničin jeftiniji sistem slaganja. Posebne funkcije koje su naša braća razvila za SCRIPT sistem, uključujući i japanski „alfabet“ od nekih 8 000 komplikovanih japanskih znakova, bile su integrisane u MEPS sistem. Mnogi programeri koji su radili na lokalnom japanskom sistemu sada rade u drugim zemljama na podupiranju Zajedničinog svetom raširenog sistema za izdavanje.

Novo odeljenje počinje s radom

Blizu 30 godina, štamparija Zajednice u Bruklinu, snabdevala je Japan knjigama koje su bile potrebne za distribuciju na terenu. Ali kad se počelo sa izgradnjom nove fabrike u Ebini 1978, doneta je odluka da Japanska podružnica počne da proizvodi svoje vlastite knjige.

Kada je saznao šta planiramo da radimo, predsednik jedne velike kompanije za lepak nas je posetio. Kada je uvideo da smo nameravali da sami proizvodimo lepak, ponudio je da nam nabavi sirovine i opremu koja bi nam bila potrebna. Ili ako želimo, bilo bi mu drago da nam priprema lepak po svojoj ceni. Zašto? Nekoliko godina ranije, on je posetio jednu izložbu mašina za uvezivanje i štampanje u Čikagu, u SAD. Tamo su on i njegova grupa sreli braću iz bruklinskog Betela, koja su ih pozvala da obiđu štampariju Watchtower Societyja u Njujorku. Čitav posao, naročito ljubaznost i težak  rad braće, jako su impresionirali tu grupu. Sada je on želeo da nam bilo kako pomogne. Pokazalo se da je jeftinije da nabavimo lepak od njega nego da ga sami proizvodimo. Preko njega smo takođe mogli da stupimo u kontakt s drugim dobavljačima materijala i to je kao rezultat imalo znatne uštede.

Mnogi proizvođači mašina su sarađivali na sličan način. Kada su predstavnici jednog proizvođača trimera i skupljača došli u Ebinu da bi napravili ugovor, bili su duboko impresionirani svim što su videli na gradilištu, naročito dobrovoljcima koji su naporno radili. Kao rezultat, ponudili su da snize cenu svojih mašina za 1 000 000 jena (10 000 američkih dolara).

Ko bi mogao obučavati braću?

U fabrici nije bilo nikoga s praktičnim iskustvom u uvezivanju knjiga. Robert Pobuda je bio pozvan u Bruklin kako bi dobio šestonedeljnu obuku i uputstva za obučavanje braće iz Japana. Materijal je bio preveden i škola za uvezivanje je održana. To su dopunjavali profesionalci komercijalnih kompanija koji su došli i uputili braću kako da koriste materijale za uvezivanje  knjiga. Takođe smo organizovali obilazak nekih komercijalnih knjigoveznica da bismo videli kako rade.

Jednom prilikom, nakon što smo imali jedan takav obilazak knjigoveznice, braća su bila pozvana u kancelariju predsednika. „Da li znate zašto sam vam dopustio da dođete?“ pitao je. „Obično nikada ne dozvoljavamo ljudima iz drugih knjigoveznica da vide našu fabriku, ali nedelju dana pre nego što ste tražili dozvolu za obilazak, jedna Svedokinja je došla na moja vrata i ponudila mi časopise Kulu stražaru i Probudite se! Bio sam impresioniran njenim manirima i onim što sam pročitao u časopisima.“ Prihvatio je još literature, uključujući i pretplatu na časopise Kulu stražaru i Probudite se!, i ponudio se da pruži pomoć velikom broju naše braće u obuci na mesec dana u njegovoj fabrici.

U godinama od tada, oni iz knjigoveznice su nastavili da poboljšavaju svoje veštine i produbljuju svoje spoznanje. Komercijalne knjigovezačke kompanije su čak slale svoje radnike u obilazak naše fabrike. Uvek su bili impresionirani i zapazili su čistoću i obraćanje pažnje detaljima. Džejms Manc, nekadašnji nadglednik fabrike, priseća se: „Dozvolili smo jednoj knjigovezačkoj kompaniji da napravi video snimak dok su njeni predstavnici bili u redovnom obilasku. Planirali su da upotrebe taj video snimak za obuku svog osoblja fabrike. Imali su istu opremu i obavljali sličan posao, ali želeli su da im beteliti služe kao primer zbog svog stava, koji je bio očigledan po njihovim srećnim licima dok su radili, i zbog toga što su posao obavljali izuzetno efikasno.“ Brat Manc se takođe seća zadivljenosti jednog poslovnog direktora koji je obišao knjigoveznicu Zajednice. Direktor je rekao: „Mladi Japanci pate od onog što je poznato kao tri „K“ sindrom — kiken, kitanai i kicui.“ To znači opasno, prljavo i zahtevno. Ako  posao uključuje bilo šta od toga, većina mladih nije zainteresovana. Ali to nije tako u fabrici u Ebini.

Naročit interes je pokazan za našu deluks knjigoveznicu. Štamparija u našim objektima u Ebini, postala je jedan od primarnih izvora informacija na polju deluks uvezivanja u Japanu. U toj knjigoveznici, masovno se proizvode Biblije s kožnim koricama.

Proizvodnja kompletnog New World Translationa

Prelazak na ofset štampu, uspostava knjigoveznice, i razvoj SCRIPT sistema, sve to je obezbedilo temelj za proizvodnju kompletnog New World Translationa.

Dozvola da se nastavi s prevodom dela Hebrejskih spisa New World Translationa, stigla je 1975. To je trebalo da bude timski rad. Tri prevodioca su bila dodeljena da učestvuju u tom projektu. Šta se moglo učiniti da se održi visok nivo jedinstvenosti među različitim radnicima? Bile su načinjene opsežne i detaljne liste sa izrazima, zajedno s podacima o ličnim imenima, životinjama, biljkama, mineralima, bojama, bolestima i stvarima kao što su alat, odeća, hrana i žrtveni prinosi, i koristili su se među prevodiocima. Stotine sličnih grupa reči i značajne fraze takođe su bile pažljivo studirane i dodate listama. Kasnije su prevodioci Biblije na japanski bili među onima koji su pozvani da podele svoje iskustvo s onima koji su dizajnirali sistem podrške za prevod Biblije u centrali. Njihovi predlozi su među onima koje sada koriste prevodioci Biblije širom sveta.

Kompletan New World Translation na japanskom bio je i štampan i uvezan u našim objektima u Ebini. Da bi se proizvelo 136 000 Biblija koje su bile potrebne za puštanje u opticaj na 17 Oblasnih kongresa „Istina Kraljevstva“ 1982, grafičko odeljenje, štamparija i knjigoveznica,  radili su 24 časa na dan. Neka braća su radila u smenama od po 12 do 16 sati. Ono što ih je podsticalo bilo je to što su zadržali u mislima da su obavljali posao sličan poslu Jezdre, ’književnika, veštog zakonu‘, koji je obavljan u drevna vremena. Međutim, dok je Jezdra morao svoj posao da obavlja ručno, oni su koristili rotacione ofset prese velike brzine kako bi to izvršili na japanskom. Kao podsetnik da oponašaju tog veštog prepisivača, zalepili su plakat s rečima iz Jezdre 7:6 na jednoj strani prese.

Te godine su sva braća iz knjigoveznice prisustvovala zadnjem kongresu u Fukušimi. Završili su poslednju Bibliju koja je bila potrebna za puštanje u opticaj, samo osam minuta pre kraja poslednjeg radnog dana pred kongres. Šigeru Jošioka, koji je tada bio u knjigoveznici, priseća se: „Bili smo iscrpljeni, ali kada smo videli suze radosnice na licima braće dok su primala dugo očekivani kompletan New World Translation, svi smo uvideli da je to bilo i te kako vredno svakog napora.“

S japanskim prevodom Biblije u kompjuterizovanom obliku, nije bilo teško proizvesti razna izdanja različitih veličina. Kroz godine od njegovog završetka 1982, bilo je proizvedeno blizu 3 000 000 primeraka japanskog New World Translationa u raznim izdanjima.

Dodatna sredstva da bi se udovoljilo rastu

Baš kao što mlada osoba brzo raste, tako je i teokratska organizacija u Japanu brzo prerasla naše objekte podružnice. U februaru 1984, objavljena su dodatna proširenja, ovog puta uključujući i proširenje fabrike na šest spratova i osmospratnu stambenu zgradu zajedno s podrumima. Trebalo je da nova fabrika ima korisnu površinu od 22 500 kvadratnih metara, duplo veću od prvobitne fabrike u Ebini. Nova stambena zgrada bi imala 128 soba za smeštaj betelskih dobrovoljaca.

 Posao izgradnje dodatnog dela započeo je u septembru 1984, i bio je završen u februaru 1988. Tokom tog perioda broj objavitelja u Japanu je prešao 100 000 i nastavlja da raste. Taj projekat bi opremio podružnicu ne samo da služi rastućim potrebama na japanskom području već i u pomaganju oko štamparskih potreba za druge zemlje. Dana 13. maja 1989, nove građevine su bile posvećene Jehovi, Onome koji je doveo do porasta koji je učinio da objekti budu potrebni.

Stavljanje brige za potrebe vlastite porodice ispred drugih interesa

Nacionalni mediji su ponekad usmeravali svetlo javnosti na Jehovine svedoke. Medijska kampanja 1986. je probudila saznanje o tome koliko se Jehovini svedoci brinu za svoju decu. Naslov u časopisu Mainichi Daily News je glasio: „Glavni direktor JNŽ daje otkaz da bi bio s porodicom.“ U Japanu, jedan otac dece tinejdžerskog uzrasta, suočava se s jednom dilemom kada dobije premeštaj na poslu, iako to znači unapređenje. Premeštanja se obavljaju bez obzira na porodične okolnosti. Kada su njihova deca u srednjoj školi, roditelji često beže od pomisli da kao porodica napuste svoj rodni grad. Otac će obično prihvatiti premeštaj i ostaviti porodicu. Na japanskom se to zove tanšinfunin. Taj novinski članak je izvestio da je Takeši Tamura, Jehovin svedok, bio postavljen za generalnog direktora Kjušu uprave Japanske nacionalne železnice (JNŽ). Međutim, on je odlučio da dâ otkaz, umesto da preuzme ovaj prestižan položaj i ostavi svoju porodicu. „Posao generalnog direktora može preuzeti bilo ko. Ali ja sam jedini otac mojoj deci“, rekao je brat Tamura, kao što je navedeno u jednim novinama.

Ljudi su bili začuđeni. Ranije su mediji okrutno predstavili Jehovine svedoke, opisujući ih kao ljude koji su spremni da dozvole da njihova deca umru. A ipak, ovde  je bio jedan čovek koji je zbog toga što je želeo da bude sa svojom porodicom bio toliko hrabar da dâ otkaz na položaj za koji bi većina ljudi iz JNŽ-a žrtvovala sve što ima. Televizijski reporteri su išli od kuće do kuće. Intervjuisali su tanšinfunin biznismene dok su silazili s voza da provedu vikend sa svojim porodicama. Reporteri su pitali ljude šta misle o odluci brata Tamure. Uobičajena reakcija je bila: ’Divim se njegovoj odluci. Voleo bih da imam smelosti da učinim to isto.‘

Prisećajući se onog što se dogodilo, brat Tamura kaže: „Nije mi jasno kako su Mainichi novine došle do te informacije. Obično, kada takve informacije procure, JNŽ će namerno promeniti čitavu strukturu osoblja samo da dokaže da je ono što je izvešteno neistina. Međutim, ovo je prošlo baš onako kako su mediji objavili. Mora da je Jehova bio iza svega toga. Preko medija su Japanci dobili poruku da su Jehovini svedoci ljudi koji se brinu o svojim porodicama.“ Danas brat Tamura i njegova porodica služe kao punovremeni evanđelizatori. On je predsedavajući nadglednik u svojoj skupštini, a njegov sin je privremeno betelski dobrovoljac.

Napredak na Okinavi

Nakon što je Okinava bila pripojena Japanskoj podružnici, došlo je do daljnjeg dobrog napretka na tom području gde stare tradicije još uvek snažno utiču na život ljudi. Godine nisu sprečile 70-godišnju Kiku Sunagavu da prihvati pionirsku službu. Mnogo godina je robovala lokalnom juti, ili spiritističkom mediju. Ali bila je duboko dirnuta kada je saznala iz Pisma da istiniti Bog ima ime i da on može čitati srce. Smesta je uništila sve što je imala a što je bilo u vezi s jutom. Zatim je odlučila da nauči da čita kako bi mogla steći potpunije spoznanje Božje volje. Sestra koja je vodila studij strpljivo joj je pružala potrebnu pomoć. Bila je krštena 1981, a naredne godine je upisala pionirsku službu.

 Iako je ranije bila nepismena, sada je mogla da pouči ostarelog muža jedne studentkinje Biblije da čita i piše tako da su on i njegova žena mogli zajedno napredovati do krštenja. Ovaj zahvalni par je poklonio skupštini Akamiči jedno odgovarajuće parče zemljišta da se na njemu izgradi fina nova Dvorana Kraljevstva. Kikuini napori su bili nadalje blagoslovljeni kada su dve njene mlađe sestre raskinule s uticajem jute, kako bi služile pravom Bogu, Jehovi.

Godine 1989, jedan stariji par iz Hamamacua je prihvatio dodelu da svedoči na malom ostrvu Aguni Jima, nekih 60 kilometara od obale Okinave. Oni su prodali svoje venčano prstenje kako bi prikupili novac za putovanje do ovog udaljenog ostrva. Dvadeset dana su se posvetili posećivanju 600 domova na ostrvu. Jednog dana dok su hodali pored jedne kamene ograde po letnjem suncu koje je pržilo, dve male devojčice su im ponudile da piju vode iz njihove čuturice. Pokrenut ljubaznošću tih devojčica, taj par je odlučio da poseti njihove roditelje. Kada su se predstavili kao Jehovini svedoci, roditelji su ih srdačno zagrlili. Ovi ljudi nisu videli ni jednog Jehovinog svedoka od kad su se pre osam meseci odselili sa Okinave. Bio je uspostavljen biblijski studij putem pisma i kasnije je taj studij predat skupštini u Nahi, na Okinavi. Ti roditelji i njihova najstarija kćerka bili su kršteni 1993. Oni pomažu mnogim ljudima na tom izolovanom ostrvu da upoznaju istinu.

Godine 1980, kada se Okinava vratila pod nadleštvo Japanske podružnice, broj objavitelja na Okinavi i obližnjim ostrvima je iznosio 958 u 22 skupštine. Sada tu ima više od 2 600 objavitelja Kraljevsta koji aktivno služe u prefekturi Okinava.

Pomoć Regionalnih odbora za gradnju

Nekoliko decenija skupštine su gradile svoje Dvorane Kraljevstva sa iskustvom i sredstvima koja su lokalno  bila na raspolaganju, ali bilo je građevinskih, pravnih i drugih problema. Većina skupština nije mnogo obraćala pažnju na usklađivanje boja. Nevešti dobrovoljci su sačinjavali najveći deo radne snage i trebalo je dosta vremena da se projekti završe. Meseci, pa čak i godine koje su bile potrebne za neke projekte ugrozili su duhovnost skupštine, a naročito onih koji su bili uključeni u izgradnju. Bilo je vreme da se razmotri mogućnost usvajanja načela brze gradnje koja se obavljala u Sjedinjenim Državama.

Prvi Regionalni odbor za gradnju, bio je oformljen na području Tokija u septembru 1990. Zatim je bilo uspostavljeno još sedam drugih kako bi bili pokriveni drugi delovi zemlje. U martu 1991, prva Dvorana Kraljevstva na kojoj su primenjene metode brze gradnje, bila je podignuta u Nakaminatu, prefekturi Ibaraki. Iako je žestoka oluja drugog dana prouzrokovala privremeno kašnjenje, dvorana sa 120 sedišta je bila završena za samo četiri dana.

Od tada, prvih 8 Regionalnih odbora za gradnju širom Japana povećalo se na 11, pomažući u izgradnji od 80 do 100 Dvorana Kraljevstva godišnje. To uključuje duplu strukturu Dvorane Kraljevstva i dvorane koje zbog visoke cene zemljišta imaju prostor za parkiranje automobila na nivou ulice. Na Okinavi je Regionalni odbor za gradnju morao da dotera planove kako bi izašao na kraj s tajfunima koji često pogađaju ostrvo.

Dan pre nego što je projekat brze gradnje za skupštinu Kočinda na Okinavi trebalo da počne, umro je brat koji je dotirao to zemljište. Njegova sahrana je bila planirana za 16 časova u nedelju — u još neizgrađenoj Dvorani Kraljevstva. Taj brat je bio lokalno dobro poznat tako da je sahrana bila objavljena putem medija. Videvši samo betonski temelj na mestu gradnje, ljudi su pitali: „Zar ćete stvarno da završite zgradu do sahrane?“ Da, dvorana je bila završena na vreme i mnogi ljudi, uključujući i  neke iz pravnih i političkih krugova, okupili su se tu da slušaju pogrebni govor.

Trenutno postoji 1 796 Dvorana Kraljevstva širom Japana, a 511 od tih su izgrađene ili renovirane metodom brze gradnje. Ove dvorane govore o prisutnosti Jehovinih svedoka i donose odgovarajuću hvalu Bogu koga oni obožavaju.

Kongresne dvorane širom zemlje

Isto se može reći i za Kongresne dvorane gde su se održavali pokrajinski sastanci i dani posebnog sastanka.  Od 1980-ih, Kongresne dvorane su se gradile jedna za drugom — u Kansaiju, Ebini, Čibi, Toki, Hjogu, Gumi, Hokaidu i Točigiju. Deveta Kongresna dvorana, izgrađena u Kjušu, bila je završena 1997.

Primerno ponašanje braće koja su naporno radila često je uticalo na promenu stanja srca kod komšija koji u početku nisu bili povoljno naklonjeni. Dok je Kongresna dvorana Toki bila građena u blizini Nagoje, jedan komšija se snažno protivio projektu i pokušao je da organizuje kampanju kako bi to zaustavio. Svakog dana je dolazio na to mesto da bi proverio šta se dešava. Jednog dana je došao s testerom. Kada ga je brat koji je nadgledao projekat pitao šta namerava da uradi, on je rekao: „Posmatrao sam šta ste do sad radili. Izgleda da vam šumica bambusa zaklanja put. Dozvolite mi da danas učestvujem u dobrovoljnoj službi.“ Pridružio im se.

Kada su 1995. braća gradila Kongresnu dvoranu u Hokaidu na najsevernijem ostrvu, novčana sredstva su bila veoma ograničena. Zato su bili ushićeni kada su besplatno dobili 2 000 sedišta. Kako je do toga došlo? Tokom izgradnje, jedan snažan zemljotres je pogodio Kobe i obližnje gradove, i učinio mnoge građevine beskorisnima. Kokusi Kikan u Kobeu koja je uključivala jednu predivnu koncertnu dvoranu, bila je jedna od njih. Nakon što je doneta odluka da se ta zgrada sruši, jedna televizijska emisija je prikazala muzičare kako prave oproštaj od te dvorane. Videvši tu emisiju, Svedoci koji su pružali humanitarnu pomoć u Kobeu, stupili su u kontakt sa upravom zgrade i pitali za dozvolu da prebace sedišta u Kongresnu dvoranu u Hokaidu. Trećina od 2 000 sedišta je bila nova novcata, a ostatak je bio upotrebljiv nakon tapaciranja. Kompanija koja je rušila koncertnu dvoranu bila je srećna što su joj sedišta sklonjena s puta.

Započinjući s Kongresnim dvoranama u Točigiju i Hokaidu 1995, braća i sestre koji su bili kvalifikovani da  služe pod Regionalnim odborom za gradnju Dvorana Kraljevstva, bili su takođe uključeni u izgradnju Kongresnih dvorana. Braća visoko vrednuju svoje Kongresne dvorane i mogućnost da se zajedno druže na svojim skupovima. Oni u ovim divnim građevinama vide još jedan dokaz Jehovinog bogatog blagoslova nad njihovim naporima da prinose dostojnu žrtvu hvale.

Prikladna kongresna mesta

Tokom 1980-ih, većina velikih oblasnih kongresa je bila održavana na otvorenim stadionima. To je uključivalo suočavanje sa ekstremnim letnjim vrućinama i vlagom kao i tajfunima koji su počinjali da pogađaju Japan otprilike u vreme letnjih kongresa.

Godine 1983, bio je zakazan oblasni kongres za preko 20 000, od 10. do 21. avgusta na Trgu zelenila na sajmu Memorijalnog parka u Osaki. Prilikom pripreme, dobrovoljci su razapeli dva velika šatora u nedelju 14. avgusta. Međutim, tajfun brzine 160 kilometara na čas kretao se direktno prema Osaki. Braća su odlučila da razmontiraju šatore kako bi izbegli opasnost. „Kongresna centrala je bila poput meteorološke stanice dok su braća pažljivo posmatrala kretanje tajfuna“, kaže Šogo Nakagava, nadglednik kongresa.

„Šesnaesti je bio dan molitve. Da bi kongres počeo na vreme braća bi morala da započnu podizanje šatora do 5.00 časova, 17. avgusta. U večernjim novinama za 16. avgust je stajalo: ’Pljusak očekuje područje Osake.‘ Da bismo podigli šatore na vreme, tajfun bi morao da se kreće brže i da skrene desno, a oblaci sa zapada bi morali da se raščiste. To se upravo i dogodilo. U 4.00 sata 17. avgusta, bio je veliki pljusak u južnom delu Osake, ali ne i oko kongresne lokacije. Šatori su bili podignuti na vreme za kongres koji je počeo u 13.20 u četvrtak 18. avgusta, baš kao što je planirano.“

 Međutim, postepeno su bile dostupne zatvorene arene s kapacitetom od preko 10 000. U 1990-im, Jehovini svedoci su počeli da iznajmljuju te klimatizovane hale. Jedno od najvećih takvih okupljanja u zatvorenom bilo je održano na tokijskom Kupola stadionu 1992. Sve ukupno, 39 905 ljudi je prisustvovalo Oblasnom kongresu „Nosioci svetla“. Pošto je stadion bio u centru Tokija, kongres je bio dobro svedočanstvo posmatračima. Jedan čovek koji je radio u blizini stadiona priznao je jednoj pionirki koja ga je posetila da su on i njegove kolege bili kritični prema Svedocima. Ali nakon što su posmatrali kongresne delegate, izvinio se i rekao: „Sada kada se moje gledište promenilo, pročitaću ove časopise s mojom ženom.“

Dobrodošlica evakuisanima

U 1980-im, sposobnost braće da udovolje još jednoj potrebi bila je stavljena na ispit. Baš kao što su hrišćani prvog veka imali mogućnost da pokažu dubinu svoje ljubavi pružajući pomoć suvernicima u Judeji koji su bili u potrebi, isto tako su i Jehovini svedoci u Japanu u nedavnim godinama imali mogućnosti da pokažu ove hrišćanske osobine u vreme katastrofe (Dela 11:28, 29; Rimlj. 15:26). Način na koji su oni to učinili pružio je daljnji dokaz ispunjenja Isusovih reči: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako se među sobom ljubite“ (Jov. 13:35).

Prvi primer obimne aktivnosti pružanja pomoći odigrao se nakon što se desila erupcija vulkana Mihara na ostrvu Izu Ošima, 21. novembra 1986. U 4.17, Jiro Nišimura, starešina u jedinoj skupštini na ostrvu, osetio je veliku eksploziju. „Kada sam otišao napolje“, rekao je brat Nišimura, „nad vulkanom Mihara video se oblak u obliku pečurke kao kod eksplozije atomske bombe.“ U toku jednog sata, 80 zemljotresa je pogodilo ostrvo. Preko noći je više od 10 000 ljudi bilo evakuisano sa ostrva.

Za nekoliko sati nakon erupcije, bili su formirani Odbori za humanitarnu pomoć na poluostrvu Izu i u  Tokiju kako bi brinuli o evakuisanim Svedocima. Sledeći naredbu za evakuaciju, Jošio Nakamura se pridružio drugima iz skupština u Tokiju dok su žurili ka pristaništima u dva sata ujutru kako bi pomogli članovima skupštine Izu Ošima. Jedan od tih evakuisanih je kasnije rekao: „Dok smo se iskrcavali s broda, primetili smo jedan plakat na kome je pisalo: ’Jehovini svedoci‘... Mojoj ženi su potekle suze kada je osetila olakšanje videvši braću koja su bila na pristaništu da nas dočekaju.“

Erupcija Šimabara

Manje od pet godina kasnije, u junu 1991, desila se erupcija vulkana Fugen, na poluostrvu Šimabara blizu Nagasakija. Više od 40 ljudi je poginulo. Jedna Svedokinja i njena deca čija je kuća bila na putu bujice vrelog gasa i pepela, za dlaku su pobegli. Od 42 objavitelja iz skupštine Šimabara, 30 je moralo da bude evakuisano. Skupština više nije mogla da koristi svoju Dvoranu Kraljevstva, pošto je bila u opasnoj zoni. Skupštine širom zemlje su bile obaveštene o potrebama njihove braće u pogođenom području, i bio je otvoren bankovni račun za fond humanitarne pomoći. Odmah je došlo do odaziva; bio je toliko veliki da je lokalna banka bila pretrpana. Zamolili su da se uputnice privremeno obustave kako bi pokušali da ih srede. Za manje od mesec dana, lokalni Odbor za humanitarnu pomoć zamolio je skupštine da prestanu sa slanjem novca, pošto su već primili i više nego što treba. Pored brige za one koji su izgubili posao i mesto stanovanja, prilozi koji su bili poslati omogućili su i obezbeđivanje lepe nove Dvorane Kraljevstva za skupštinu Šimabara i jednu novoformiranu skupštinu Arie s kojom je polovina od tih izbeglica sada povezana.

Aktivnosti humanitarne pomoći, zajedno s brigom punom ljubavi izraženoj u više od 3 000 primljenih pisama, duboko su dirnule srca Svedoka u području katastrofe.  Kao rezultat, u aprilu sledeće godine nakon te nesreće, 28 objavitelja iz skupštine Šimabara kao i 20 krštenih članova skupštine Arie upisali su pomoćnu pionirsku službu za taj mesec. To je bio izraz njihove zahvalnosti Jehovi.

Potrebna je pravna pomoć

Sotona naravno nije bio zadovoljan ujedinjenom aktivnošću Jehovinih slugu. Kao i u drugim zemljama, on je pokušao da postavi prepreke kako bi omeo napredovanje Jehovinog naroda. Zato je bilo neophodno da se ponekad stvari iznesu pred sudove. (Uporedi s Delima apostolskim 25:11.)

Da bi se situacije koje zahtevaju pravni savet mogle rešiti, bilo je uspostavljeno pravno odeljenje u kancelariji podružnice početkom 1980-ih. Godine 1991, jedan mladi advokat, zajedno sa svojom ženom, dobrovoljno se javio da služi punovremeno u podružnici. Nakon konsultovanja s drugom braćom pravne profesije, pripremio je dosta korisnih informacija za starešinstva, što se tiče stvari kao što su iznajmljivanje i posedovanje Dvorana Kraljevstva, ispravno rešavanje nasilja protiv Jehovinog naroda, i pravljenje mudrih koraka što se tiče konflikata oko razvoda i starateljstva nad decom. Osim toga, podružnica je dobila savet potreban da se izađe na kraj s promenama u zakonima koji uključuju izdavanje, izvoz biblijske literature i slične stvari.

Religiozna savest iznesena pred sud

Značajan slučaj koji je iznesen pred sud, uključivao je 16-godišnjeg Kunihita Kobajašija, koji je bio upisan na Industrijsko-tehnološki koledž grada Kobea. (U Japanu tehnološki koledži nude petogodišnji neobavezan kurs koji uključuje i tri godine više škole.) Neke škole su počele da praktikuju obaranje ili izbacivanje učenika koji nisu želeli da učestvuju u borilačkim veštinama.  Na taj način su bili lišeni prava na obrazovanje. U vreme kada je brat Lojd Beri bio u zonskoj poseti podružnici u decembru 1986, bilo je preporučeno da jedan primeran brat koji se suočava s tim problemom, po mogućnosti sin starešine, bude izabran i da se sudu uputi peticija protiv njegovog izbacivanja.

Godine 1990, Kunihito Kobajaši je zajedno sa četvoricom drugih studenata odbio vežbe kenda (japanskog mačevanja) u poslušnosti nalogu iz Isaije 2:4 da ’od mačeva kuje raonike i da se više ne uči boju‘. Kao posledica, bili su lišeni prelaska u drugi razred. Kunihito, iako je bio na samom vrhu što se tiče uspeha u njegovom razredu, nakon toga je bio izbačen iz škole pošto je dve godine zaredom izostajao sa časova fizičkog obrazovanja. Kunihito je s još četvoricom napisao peticiju protiv tog čina škole, iznoseći da su bila narušena njihova ustavna prava slobode obožavanja i obrazovanja. Nakon nekoliko žalbi, slučaj Kunihita je konačno dospeo pred Vrhovni sud. Dana 8. marta 1996, sudije Veća Vrhovnog suda su jednoglasno odlučile u njegovu korist, obznanjujući da je koledž počinio prekršaj prisiljavajući ga da izabere između svoje religije i obrazovanja. To je bilo prvi put da je sud presudio u slučaju u kojem je sloboda religije bila posmatrana nasuprot školskoj upravi što se tiče njenog nastavnog plana. Novi upravnik je sazvao čitavo školsko veće, priznao nedostatak dobrog prosuđivanja škole u tom slučaju, i zatražio od njih da požele „srdačnu dobrodošlicu g. Kobajašiju po njegovom povratku u školu“. Aprila 1996, četiri godine nakon što je bio izbačen, brat Kobajaši koji sada ima 21 godinu, vratio se u školu.

Odluka je bila naširoko objavljena po celoj zemlji, a Jehovini svedoci su se radovali što su Jehovino ime i pravedni putevi još jednom pridobili pažnju javnosti i što je bilo dato pozitivno svedočanstvo (Mat. 10:18).

 Pokazivanje poštovanja prema Božjem zakonu o krvi

Iako je briga koju Jehovini svedoci pokazuju za život svojih bližnjih dobro poznata, bilo je neophodno da se ulože snažni napori kako bi se nadvladale duboko ukorenjene predrasude s obzirom na poštovanje koje Svedoci imaju prema svetosti krvi (Post. 9:4; Dela 15:28, 29). Do 1980-ih, kancelarija podružnice je čuvala spisak bolnica i lekara koji su obavljali beskrvnu hirurgiju. Ali to nije bio spisak lekara koji su spremni na saradnju; neki su samo nerado obavljali beskrvne operacije.

Da li bi se moglo učiniti nešto više kako bi se pomoglo Svedocima kojima su bila potrebna imena lekara spremnih da obave beskrvnu hirurgiju? Akihiro Uotani, koji je bio direktno uključen u udovoljavanje ovoj potrebi, priseća se: „Bili smo frustrirani, pošto često nismo znali šta da radimo kada Zajednica dobije očajničke pozive od onih koji traže imena lekara spremnih da operišu bez krvi.“ Onda, početkom 1989, u Japan je dospeo izveštaj o seminarima Odbora za odnose s bolnicama (OOB) koji su bili održani u Sjedinjenim Državama. Zainteresovana, podružnica je uputila pitanje bruklinskoj centrali. Kasnije, u novembru te godine, bilo je primljeno jedno pismo od Službi za bolničke informacije iz  Bruklina, kojim je obaveštena podružnica da je Odbor za izdavanje dao odobrenje da se održi seminar OOB-a u Japanu, u martu 1990. To bi bio jedan od prvih seminara koji bi se održao van Sjedinjenih Država.

Pored 91 novonaimenovanog člana OOB-a, bilo bi prisutno i 111 putujućih nadglednika, 25 Svedoka lekara iz Japana, 44 brata iz Republike Koreje i 3 instruktora iz Bruklina. Seminar je trebalo da se održi na engleskom uz prevod na korejski i japanski.

„Tokom seminara, instruktori su uvek iznova isticali potrebu za ’upućivanjem lekara‘ “, priseća se brat Uotani. „Neki su izražavali ozbiljne sumnje u vezi s tim da li će u Japanu biti prihvaćeno intervjuisanje lekara i posećivanje bolnica kako bi lekari bili upućeni. To je naročito bilo tako zbog toga što su Japanci tradicionalno bez pogovora prihvatali bilo koji tretman koji su lekari primenjivali, a lekari nisu bili voljni da razgovaraju s laicima o onome što rade. Međutim, nakon seminara su trojica instruktora oformili timove s članovima Odbora i posetili bolnice u području Tokija, sa izvrsnim rezultatima.“

Upućivanje medija i lekara

Radi izveštaja s predrasudama i netačnih informacija koje su se pojavljivale u štampi, smatralo se da bi bilo potrebno da se ulože napori kako bi mediji kao i lekari bili upućeni što se tiče našeg stava o krvi. Tako je početkom septembra 1990, nakon puštanja u opticaj brošure Kako ti krv može spasiti život?, podružnica pokrenula kampanju kako bi dostigla novinare nacionalnih i lokalnih novinskih kuća, koji su pisali članke na temu medicine. To se pokazalo kao veoma uspešno. Neki od novinara, impresionirani onim što su videli, čak su ponudili da pišu članak o lekarima koji obavljaju beskrvnu hirurgiju.

 Još jedan dobar rezultat ove kampanje bio je taj da su novinari s polja nauke koji su pisali za vodeću nacionalnu novinsku kuću, informisali OOB u Osaki da je Etički odbor Nacionalnog centra za cirkulatorna oboljenja, razgovarao o tome kako postupati sa Svedocima. Odmah zatim, bilo je napisano jedno pismo u kome se tražio intervju s direktorom tog centra. I direktor i podpredsednik etičkog Odbora, prisustvovali su tom sastanku. Kao rezultat, 22. aprila 1991, doneta je odluka da se poštuje pravo Svedoka da odbiju transfuziju krvi.

Nakon tog izvrsnog početka, stupilo se u kontakt i sa Etičkim odborima u drugim bolnicama sa sličnim rezultatima. Kada je Etički odbor za tokijske metropolitanske bolnice i porodilišta pripremao uputstvo o tome kako postupiti sa odbijanjem transfuzije krvi na religioznoj osnovi, jedan predstavnik Službe za bolničke informacije iz podružnice i članovi OOB-a iz Tokija, bili su pozvani da učestvuju. Predlog 13-članog odbora je bio da svih 16 bolnica koje vodi tokijska metropolitanska vlada poštuje želje odraslih pacijenata koji žele beskrvni postupak, čak iako lekari smatraju da je krv neophodna. „U slučaju da je pacijent doveden u bolnicu u nesvesnom stanju, ali kod sebe ima dokument koji potvrđuje da on ili ona ne želi transfuziju, lekar mora njegovu želju smatrati prioritetom“, izvestio je Mainichi Shimbun. Osim toga, navedeno je da će se „želja dece koja pohađaju srednju školu, što se tiče transfuzije, poštovati kao i kod odraslih“.

Čak su bolnice koje su ranije istakle plakate na kojima je stajalo „Jehovini svedoci nisu prihvaćeni“ promenile svoj stav i spremne su da leče Svedoke i da u tome koriste beskrvne metode. Sada postoji više od 15 000 imena na spisku lekara koji su spremni na saradnju. Neki lekari bi se osećali omalovaženima ukoliko bi ih lokalni OOB preskočio. Oktobra 1995, Šin-Tokio bolnica u Macudu  je započela s beskrvnim programom, koji je u potpunosti poštovao stav Svedoka po pitanju krvi. Tako su na ovom vitalnom polju bili načinjeni izvrsni koraci napretka.

Ljubav u kombinaciji sa organizacijom

Kao što je Isus Hrist prorekao, u ovim poslednjim danima biće velikih zemljotresa po raznim mestima (Mat. 24:3, 7). Jedan od njih je zadesio područje Kobea u utorak, 17. januara 1995. Taj zemljotres, koji je iznosio 7,2 po Rihterovoj skali, odneo je 5 000 života i hiljade ostavio bez doma. Među 9 000 Svedoka koji žive u pogođenom području, 13 krštenih Svedoka i 2 nekrštena objavitelja izgubili su život. Hiroši i Kazu Kaneko, par specijalnih pionira koji služe u skupštini Nišinomija-Centar, pronađeni su tog jutra ispod ruševina jednog starog apartmana. Trebalo je više od četiri sata da se brat Kaneko iskopa, dok je njegova žena, Kazu, bila na smrt  smrskana. Pošto je Hiroši bio pod teretom ruševina duže vreme, njegovi bubrezi su prestali da funkcionišu, ostavljajući ga u kritičnom stanju nekoliko dana. „Snažno me je pogodilo to koliko su beskorisni materijalni posedi“, rekao je Hiroši. „Nasuprot tome, uvideo sam važnost unutrašnjih osobina kao što su vera i nada. Te osobine nam pomažu da nadvladamo najgore moguće okolnosti s kojima se možda suočavamo.“

Pokrenuti dubokom ljubavlju prema svojoj braći, Svedoci su brzo delovali kako bi obezbedili pomoć. Na sreću, pokrajine oko Kobea bile su organizovane tako da podele grad od severa do juga. Pošto je potres pogodio područje duž obale od istoka do zapada, svaka pokrajina je imala skupštine koje nisu pogođene i koje su mogle pomoći onima koji su u potrebi. Starešine iz okolnih skupština koje nisu pogođene, preuzele su inicijativu u organizovanju humanitarne pomoći. Jednog dana nakon prvog udara, konvoj od 16 motocikala je isporučio hranu i vodu skupštinama u centru Kobea.

Pokrajinski nadglednici su smesta uspostavili privremene humanitarne centre kako bi se pobrinuli za Svedoke u pogođenom području. Podružnica je odredila šest Dvorana Kraljevstva koje nisu bile uništene da budu skladišta humanitarnih zaliha. „U roku od pet sati, te dvorane su bile maksimalno ispunjene“, priseća se Jošihiro Nagasaki, član Odbora podružnice koji je dospeo u pogođeno područje tako što ga je jedan susvedok dovezao na zadnjem sedištu svog motocikla. „Trebalo je da zamolimo braću da preusmere humanitarne zalihe u obližnje Kongresne dvorane.“ Centri za zalihe su bili postavljeni tamo gde su predstavnici lokalnih skupština mogli uzeti potrebne stvari, a starešine u svakoj skupštini bi zatim podelile te zalihe članovima tih skupština.

Biblija ohrabruje hrišćane da čine „dobro svakome a osobito braći po veri“ (Gal. 6:10). Svedoci su rado  delili sa svojim komšijama ono što su primali. Dva dana nakon zemljotresa u Kobeu, kada je jedan Svedok starešina uvideo da su humanitarne zalihe za Svedoke bile dovoljne, a da su drugi ljudi bili u očajničkoj potrebi, brzo je otpremio dva kombija puna hrane jednom lokalnom centru za izbeglice.

Proširena daljnja pomoć

Pažnja je takođe bila poklonjena emocionalnim i duhovnim potrebama. Brzo su načinjene pripreme za nastavak skupštinskih sastanaka. Jedna skupština se sastala u parku još istog dana zemljotresa. Do nedelje nakon potresa, većina skupština u kraju je održala redovan Studij Kule stražare. Da bi se pobrinulo za emocionalne i duhovne potrebe pogođenih, sedam pokrajinskih nadglednika je bilo poslato u pet pogođenih pokrajina kao dodatak njihovim redovnim pokrajinskim nadglednicima. Oni su vršili specijalne posete kako bi ojačali braću i pomogli im da interese Kraljevstva zadrže na prvom mestu u svom životu uprkos toj nesreći.

Deset Dvorana Kraljevstva je bilo nesigurno za korišćenje. Domovi mnoge braće su bili totalno ili delimično razrušeni. Svaki od 11 Regionalnih odbora za gradnju u Japanu je organizovao timove od oko 21 radnika kako bi popravili oštećene domove. Jedan tim Svedoka za humanitarnu pomoć iz Sjedinjenih Država, došao je o ličnom trošku kako bi učestvovao u tom poslu. Pre nego što su ovi timovi završili radove, 1 023 doma je bilo popravljeno i 4 srušene kuće su bile raščišćene. Pet Dvorana Kraljevstva je bilo ponovo izgrađeno, a četiri su popravila samopožrtvovana braća koja su došla iz svih krajeva zemlje.

Prema članovima porodica koji nisu u veri postupalo se isto tako ljubazno kao i prema članovima takvih domaćinstava koji jesu u veri. Jedna sestra koja je imala muža  koji nije u veri i četvoro dece, izgubila je svog drugog sina u zemljotresu. Ta porodica je ostala u Dvorani Kraljevstva s još 70 Svedoka, i to jednu sedmicu. Zapazivši kako su braća pokazala brigu i pružila praktičnu pomoć, muž je počeo da ceni Jehovinu organizaciju. Jednog dana je posetio centar za humanitarnu pomoć u Suiti. Tamo je video mnogo braće kako naporno rade u korist ljudi koje nisu poznavali. To je u njemu pokrenulo emocije, i nije mogao zadržati svoje suze. Tog istog dana, prihvatio je biblijski studij.

Konstruktivno suočavanje s promenama

Kako su godine prolazile, situacija u Japanu se promenila. Do kraja marta 1992, četrdeset tri godine od dolaska prve grupe misionara 1949, celo područje koje je pripadalo Japanu, bilo je redovno obrađivano s dobrom vešću o Kraljevstvu. Međutim, stav i okolnosti ljudi su se takođe promenili i to je zahtevalo fleksibilnost Jehovinih svedoka.

Rodni Kealoha, jedan misionar koji je bio u putujućem delu mnogo godina, zapazio je: „Pre dvadeset pet godina [u 1970-im], japanski narod je bio veoma učtiv i prijateljski nastrojen. Kada su Svedoci navraćali, čak iako nisu bili zainteresovani, oni su slušali.“ Narod je odvajao vreme za čitanje i uopšteno gledano imao je visoko poštovanje prema dobrom moralu i društvenom redu. Međutim, postepeno su, porastom materijalnog prosperiteta, postali rastrojeni. Domaćice su počele da se pridružuju radnoj snazi. Sve je manje ljudi bilo moguće preko dana pronaći kod kuće. Oni koji su bili kod kuće, često su bili prezaposleni za opširniji razgovor o religiji, i nisu bili voljni da prihvate literaturu jer su smatrali da nemaju vremena da je čitaju.

Bile su izgrađene dobro obezbeđene stambene zgrade i domovi sa interfonima. Objavitelji u tim krajevima su  morali da se prilagode u iznošenju svojih prezentacija preko interfona. Naučili su da ponovo navraćaju kod onih koji su pokazali samo ljubaznost i dobre manire. Hiroko, jedna pionirka koja služi u Saporu, bila je odbijena preko interfona od žene koja je rekla da je šintoistkinja. Uverena da ta žena ima dobro srce čim je imala tako veseo glas i ljubazne manire, Hiroko je ponovo navratila. Postepeno je razvila prijateljstvo preko interfona. Nakon deset meseci takvih navraćanja, konačno je bila dočekana sa: „Samo trenutak molim vas“, i žena se pojavila na vratima i pozvala je u kuću. Razgovor o porodičnim stvarima je brzo vodio do biblijskog studija, a zatim i do krštenja. Ta nova sestra, sada pionirka, stvarno je imala dobro srce.

Pošto je mnogo ljudi veoma retko kod kuće preko dana, Naša služba za Kraljevstvo je savetovala da se više ide u večernje i ulično svedočenje. Objavitelji su se odmah oduševljeno odazvali. Uskoro su se širom Japana mogli videti kako pokazuju Kulu stražaru i Probudite se! na ulicama, naročito u okolini prometnih železničkih stanica.

Tipičan primer je bila jedna sestra u blizini Jokohame. Iako je imala puno radno vreme, želela je da bude pomoćni pionir. Starešina joj je predložio da svaki dan pre nego što ode na svoje svetovno zaposlenje, ide u ulično svedočenje kod železničke stanice od 6 do 8 sati ujutru. Nakon što je savladala svoju stidljivost i početno podsmevanje nekih svakodnevnih putnika, uspostavila je 40 ruta s časopisima kod nekih osoba kojima je bilo drago da primaju časopise. To je uključivalo svakodnevne putnike, radnike na stanici i vlasnike okolnih prodavnica. Prosečno bi uručivala 235 časopisa mesečno na području gde su pioniri obično uručivali oko 30. Deleći misli iz Pisma s ljudima na samo nekoliko trenutaka svakog dana, bila je u mogućnosti da započne šest različitih biblijskih studija — jedan s policajcem.

 Drugi objavitelji su primenili predloge za svedočenje telefonom kako bi došli do ljudi u dobro obezbeđenim zgradama. Istrajnost i isticanje neke privlačne teme otvorilo je put mnogim biblijskim studijima. Kada je jedna sestra telefonom pitala jednu ženu da li je razmišljala šta će njoj i njenoj porodici doneti budućnost, žena je odgovorila da jeste. Razočaranost u sposobnost drugih da pomognu, uticala je na njeno zdravlje. Kao posledica, ona se izolovala kod kuće. Pokrenuta istinskom brigom koju je pokazala ta Svedokinja, ona je pristala da se nađe s njom u obližnjem supermarketu. Kada joj je bio pokazan sadržaj knjige Porodični život, spremno je prihvatila biblijski studij.

Snažna aktivnost na terenu, kao i sticanje zrelosti skupština doprinelo je stabilnom i stalnom porastu. Trenutni niz uzastopno najvećih brojeva objavitelja, započeo je januara 1979, i nastavlja se sada već 18. godinu. Krajem 1980-ih i početkom 1990-ih, porast broja objavitelja u Japanu je u proseku više od 10 000 svake godine. Do marta 1995, u zemlji je bilo 200 000 objavitelja Kraljevstva. Do avgusta 1997, 220 663 objavitelja je bilo povezano sa 3 785 skupština, u poređenju sa 14 199 objavitelja u 320 skupština koliko ih je bilo u avgustu 1972. Međutim, sve veći broj njih su objavitelji čiji maternji jezik nije japanski.

Pomoć grupama koje govore stranim jezikom

Kao rezultat jake japanske ekonomije, u zemlju su se doselili mnogi radnici koji govore druge jezike. To uključuje i Jehovine svedoke. Japan više nije zemlja gde je japanski maternji jezik skoro svakoga. Kako se u duhovnom pogledu može pomoći stanovništvu sa stranog govornog područja?

Do 1980-ih, tu je postojalo relativno malo stanovnika sa stranog govornog područja. Bile su formirane manje izolovane grupe ili skupštine u Misavi, Tačikavi i  Okinavi u korist žena i dece koje izdržava vojno osoblje SAD, kao i u korist drugih zainteresovanih ljudi.

Najveća od njih je bila američka vojna baza na Okinavi. Godine 1968, Karl i Evalin Emerson, bivši misionari u Koreji, preselili su se sa svojim malim sinom kako bi pomogli stanovništvu sa engleskog govornog područja na Okinavi. Njima su se u tom plodnom području kasnije pridružili Bil i Meri Ives kao i Vejn i Peni Frazi iz 40. i 52. razreda Gileada. Vejn, koji je vozio rasklimatani auto od 360 kubika oko velike vazdušne baze u Kadeni, bio je naročito efikasan u radu među regrutima pošto je i sam nekada imao veze s vojskom. Vejn i Peni su zajedno, tokom 15 godina svoje službe na Okinavi, pomogli da se krsti oko 100 osoba. Njihova služba je bila tako efikasna da je glavni oficir jedne baze zatražio da oni propovedaju na nekom drugom mestu. Zašto to? „Uzimate moje najbolje ljude“, žalio se.

Iako je bilo stalnog seljakanja u skupštinu i iz nje, s obzirom na druge osobe koje su bile dodeljivane vojnoj bazi, doslovno je hiljade ljudi posećivalo sastanke i stotinama se pomoglo da zauzmu stav za Jehovu. Većina njih je nastavila da služi Jehovi po svom povratku u Sjedinjene Države. Neki su postali starešine i sluge pomoćnici. Jedan od njih, Nik Simoneli, kasnije je bio u 93. razredu Gileada, sledeći stope brata koji je studirao s njim. Sada on zajedno sa svojom ženom služi u Ekvadoru.

Englesko govorno područje u Japanu

Krajem 1970-ih, pred kraj Vijetnamskog rata, grupe sa engleskog govornog područja u Japanu, postepeno su iščezavale. Ali početkom 1980-ih, zapazivši broj ljudi sa engleskog govornog područja oko Acugi vojnopomorske vazdušne baze, na samo 15 minuta vožnje od Betela, Džejms Manc ml., pozvao je svoje roditelje, koji su živeli u Kaliforniji, SAD, da dođu na Orijent u pomoć. (Uporedi  s Delima apostolskim 16:9.) Tako su se u martu 1981, 62-godišnji Džejms Manc st., i njegova žena 59-godišnja Rut, preselili u Sagamiharu u blizini baze Acugi. „Naše područje je bilo svuda gde bi se mogli pronaći ljudi koji govore engleski“, priseća se Rut. „Dok je radila na ulici, Rut bi često zaustavljala mlade američke vojnike na biciklima, pokazujući im časopise u svojim raširenim rukama“, priseća se jedan član betelske porodice u Ebini. Nažalost, Džejms Manc st., umro je kratko nakon dolaska u Japan, ali Rut je ostala na tom području i pomogla velikom broju ljudi da dođe u istinu. Mala engleska grupa Sagamihara je u oktobru 1985. postala skupština.

Kako je japanska ekonomija postajala snažnija tokom 1980-ih, dramatično se povećao i broj stranaca. Hiljade Filipinaca, Južnoamerikanaca, Afrikanaca, Kineza i Korejaca priticale su u zemlju kao strani radnici. Zajednica je preduzela korake da duhovno pomogne tim stranim radnicima. Japanski pioniri koji su govorili engleski, uključujući i mnoge koji su služili u Betelu, bili su dodeljeni da pruže pomoć. „Kada je Zajednica počela da predvodi u ovome“, rekao je jedan brat koji je bio sa engleskom skupštinom godinama, „odmah je došlo do porasta.“ Do 1. septembra 1997, tamo je bilo 18 engleskih skupština koje su sačinjavale jednu zasebnu pokrajinu.

Pomoć Brazilcima

Veliki broj Japanaca čiji su roditelji ili babe i dede emigrirali u Brazil, vratili su se u Japan da rade, ali oni nisu znali ni japanski ni engleski. Godine 1986, jedan par bivših misionara, Kazujuki i Nanako Kiritani, koji je služio u Brazilu, preselio se u Jokohamu, gde je bilo nekoliko sestara koje su govorile portugalski i nekoliko studenata Biblije. Ta mala grupa je jednom mesečno počela održavati Studij Kule stražare zajedno sa skraćenom Teokratskom školom službe na portugalskom.

 U leto 1991, Zajednica je pozvala trojicu brazilskih starešina, koji su živeli u Tokiju, Nagoji i Tojohašiju, kao i brata Kiritanija, da porazgovaraju o razvoju portugalskog područja. U avgustu 1991, počele su da funkcionišu četiri portugalske grupe. Podružnica je pozvala voljne betelite i započela s razredom za učenje portugalskog jezika u Betelu. Oni su gorljivo učili jezik i postali deo temelja za portugalske grupe. Novooformljene grupe su uskoro postale skupštine, i u roku od šest godina tu je bila 21 skupština koja govori portugalski, koje su takođe formirale svoju pokrajinu.

Otvara se špansko područje

U septembru 1987, bio je održan prvi sastanak na španskom kako bi se pružila pomoć za osam sestara koje su do tada bile povezane s portugalskom grupom. Luis Delgado, brat samac iz Perua, preuzeo je vođstvo. Tada su neke sestre putovale po šest sati kako bi prisustvovale sastancima na španskom, ali duhovna pomoć koju su dobile bila je vredna truda. Zbog jezičkih prepreka, neki koji su se venčali s japanskim građanima radi finansijske sigurnosti, doživeli su bračne teškoće a takođe su i teško izražavali svoja osećanja starešinama u japanskim skupštinama.

 Služba na terenu je za špansku grupu takođe bila izazov. Da bi organizovali područja, oni su obišli svih 29 stanica na Jamanote relaciji, voznoj relaciji koja obuhvata centralni Tokio, tražeći španska imena na vratima. Iako je bila zamarajuća i oduzimala vreme, ova delatnost je obezbedila dobro utvrđeno područje za njihov rad.

Tokom dana, grupe sestara bi posećivale krajeve gde je živelo mnogo Kolumbijanki. Te žene su radile po barovima koji su obično pripadali jakuzi, japanskoj mafiji. Kada je izgledalo da je neka žena duhovno napredovala, jakuza bi intervenisala i prebacila je na drugo mesto. Međutim, jedna od tih studentkinja Biblije je napredovala toliko da je uvidela da bi trebalo da promeni svoj posao kako bi ugodila Jehovi. To je značilo bežanje i skrivanje od jakuze. Uz pomoć svog voditelja studija, ona se na kraju vratila u svoju zemlju.

Tako je početkom 1990-ih, kada se velik broj radnika doselio u Japan iz Perua, Argentine, Paragvaja, Bolivije i drugih zemalja, Jehova pripremio jednu malu špansku grupu koja bi se brinula za njihove duhovne potrebe. Godine 1991, započeo je jedan razred na španskom za betelite koji su želeli da pomognu. U roku od jedne godine neki su već iznosili javna predavanja. Godine 1993, prva španska skupština je bila formirana na području Tokija. Do 1997, tamo je bilo 13 španskih skupština koje su cvetale. To je omogućilo jednu posebnu pokrajinu na stranom jeziku.

Pomaganje onima koji su došli iz Azije

Značajan broj Kineza takođe je pristizao u Japan. Među njima su bile hiljade studenata kao i potomaka japanske dece koja su ostala u Kini po završetku Drugog svetskog rata. Procenjeno je da je od preko 300 000 Kineza koji su živeli u Japanu, 200 000 bilo u širem području Tokija. Podižući svoje oči i videći kinesko polje, braća su  mogla uvideti da je ono bilo belo za žetvu, ’ali je poslenika bilo malo‘ (Mat. 9:37; Jov. 4:35).

Masajuki Jamamoto i njegova žena, Masako, proveli su osam godina u misionarskoj službi na Tajvanu. Godine 1992, kineskom su bili poučeni mnogi beteliti koji su bili spremni da pomognu populaciji koja je govorila kineski. Masajuki je odmah kontaktirao sa onima koji su pomalo govorili kineski, i započela je grupa na kineskom od 28 objavitelja. To su većinom bili japanski pioniri koji su, iako su se još uvek borili sa svojim kineskim, bili željni da pomognu zainteresovanima koji govore taj jezik. Takva revnost japanskih Svedoka dirnula je srca Kineza. Jedna mlada žena je dobila knjigu Najveći čovek koji je ikada živeo od brata koji je išao u istu školu u koju i ona. Pročitala je knjigu za nedelju dana. To ju je pokrenulo da počne prisustvovati svim sastancima. Bila je zadivljena kada je videla tako puno Japanaca koji su učili kineski samo zato da bi mogli podeliti dobru vest s narodom koji govori kineski. Ona i njen mlađi brat brzo su napredovali, i za jednu godinu su se krstili. Ona je vodila biblijske studije još pre nego što je bila krštena.

U maju 1993, bio je održan prvi pokrajinski sastanak na kineskom. Bilo je 399 prisutnih, i 8 se krstilo. Uskoro je tamo funkcionisalo pet mandarinsko-kineskih skupština, kao i jedna grupa za studij knjige na kineskom u japanskoj skupštini.

Grupe na drugim jezicima

Krajem 1980-ih, Pen Pitores i njegova žena Fiksang, počeli su da studiraju Bibliju. Oboje su bili izbeglice iz Kambodže i izgubili su svoje roditelje u masakru u svojoj domovini. Napredak je bio spor pošto praktično nije bilo publikacija za studiranje na kambodžanskom. Ali na kraju su bili kršteni. Zabrinuti za duhovne potrebe svojih suizbeglica iz Kambodže, nastojali su da vode biblijske  studije s njima. Uskoro je bila formirana mala kambodžanska grupa. Dobili su više pomoći 1994, kada je Kula stražara počela da izlazi na kambodžanskom. Nakon toga je petoro braće iz Betela počelo da uči taj jezik i bili su dodeljeni da prisustvuju sastancima na kambodžanskom.

Iako je najveća grupa sa stranog govornog područja u Japanu korejska, većina njih zna japanski, tako da godinama nije bilo zasebne skupštine za njih. Međutim, s vremenom je bilo istaknuto da bi Korejci koji žive u Japanu mogli brže prigrliti istinu ukoliko bi studirali na svom maternjem jeziku. To je dovelo do formiranja korejske grupe u blizini Betela u aprilu 1996, a kasnije i grupe Itami-Grad, prefektura Hjogo.

Ne treba prevideti ni skupštine na znakovnom jeziku. Mnogi spremni dobrovoljci su učili japanski znakovni jezik kako bi pomogli osobama sa oštećenim sluhom širom zemlje. Od 1982, Zajednica je organizovala interpretacije na znakovnom jeziku na određenim oblasnim kongresima. Međutim, usklađeni napori da bi se pomoglo onima sa oštećenim sluhom načinjeni su 1992, kada su bile formirane skupštine na znakovnom jeziku u gradovima Fukuoka i Kumamoto. Takođe su bile pripremljene i video-kasete na znakovnom jeziku. Sada širom Japana postoji 11 skupština i 9 manjih grupa koje aktivno pomažu ljudima sa oštećenim sluhom.

Tako Jehovini svedoci u Japanu ulažu dosta napora da bi dostigli i pružili pomoć mnogim jezičkim grupama u zemlji da izvuku korist iz dobre vesti na jeziku koji oni najbolje znaju.

Oduševljenje za novu školu

Godine 1993, pružila se nova uzbudljiva prilika za samce starešine i sluge pomoćnike u Japanu. To im je pružilo mogućnost da prošire svoju službu i u zemlji i u inostranstvu. Džejms Hinderer i Dejvid Bigler, dva brata  s decenijama iskustva u putujućem delu, bili su poslati iz Sjedinjenih Država da vode prvi razred Škole za osposobljavanje slugu u Japanu. U tom prvom razredu, koji se vodio na engleskom, takođe je bilo prisutno sedam posmatrača iz Japana, Republike Koreje i s Filipina. Ti posmatrači su bili pripremljeni da služe kao instruktori u svojim zemljama.

Prilikom razgovora sa studentima o tome kako su izvukli korist iz škole, jedan od studenata prvog razreda je rekao: „Mislim da su mnogi od nas imali teškoća u tome da sami razmišljaju i donose odluke primenjivanjem odgovarajućih biblijskih načela. Mi smo bili zadovoljni i pravilima. Ali tokom škole, pomoću dva pitanja koja su se često postavljala: ’Zašto?‘ i ’Kako?‘, bili smo poučeni da razmišljamo o razlozima iza činjenica i odgovora.“ Ponavljajući istu stvar, još jedan student iz tog razreda se priseća šta se dogodilo kada je jedan od instruktora predložio da bi sluga pomoćnik koji brine za časopise mogao pripremiti neku prezentaciju za nuđenje novih časopisa i da je zatim podeli s objaviteljima. Jedno pitanje koje je na tu temu postavio jedan od studenata istaklo je impresivno razjašnjenje razlike između pravednosti i dobrote. Taj instruktor je objasnio: „Pravednost ispunjava pisana uputstva, ali dobrota ide iza onoga što se zahteva kako bi to koristilo drugima. Mi treba da budemo ne samo pravedni nego i dobri, kao i da radimo sve što možemo kako bi članovi skupštine imali koristi, sve to bez nekog pisanog kodeksa.“

Mlada braća samci u Japanu uopšteno gledano ne žure da stupe u brak. Oni koji su bili u prvih 18 razreda su u proseku imali po 29 godina, 13 godina u istini i 8 godina u punovremenoj službi. Do avgusta 1997, više od 790 studenata je diplomiralo u 33 razreda Škole za osposobljavanje slugu, uz hiljade koji još čekaju da prisustvuju. Nakon diplomiranja, neki su dobili dodele u pokrajinskom  delu, kao specijalni pioniri ili u misionarskom delu (Ps. 110:3).

Koristi su se odmah osetile kada su ove dobro obučene starešine i sluge pomoćnici sarađivali sa skupštinama. Jedan starešina, komentarišući o dobrom uticaju jednog diplomca na njihovu skupštinu, rekao je: „Skupština je postala mnogo živahnija i srećnija. Porastao je pionirski duh, a svi članovi skupštine su stekli duboko cenjenje za važnost obavljanja stvari na teokratski način. Povećalo se oduševljenje mladih za duhovne stvari i mnogi su se uključili u Teokratsku školu službe.“ Tako su se skupštine jačale i izgrađivale.

Slanje delegata na prekomorske kongrese

Tokom godina je postojalo mnogo mogućnosti za Jehovine svedoke u Japanu da se „šire“ u pokazivanju ljubavi prema međunarodnom bratstvu (2. Kor. 6:13). Kada su putovanja u inostranstvo postala dostupnija, Zajednica je pozvala japansku podružnicu da pošalje delegate na posebne međunarodne kongrese koji su se održavali u Evropi, Africi, Aziji, Amerikama, Havajima i Novom Zelandu.

Broj delegata koji se odazivao na pozive, tokom godina se povećavao, i nije bilo neuobičajeno pronaći velik broj pionira i drugih punovremenih slugu među delegatima. Godine 1996, kada su posebni kongresi bili održavani u Češkoj Republici i Mađarskoj, bilo je 1 114 punovremenih slugu među 1 320 delegata iz Japana.

Ono što su ti japanski delegati videli i čuli na tim posebnim kongresima, proširilo je njihova gledišta i dalo im dodatni podstrek da svesrdno služe Jehovi. Šigeo Ikehata, koji je posetio Republiku Koreju, Hongkong, Filipine i Tajvan prilikom međunarodnih kongresa 1978, objašnjava: „Bio sam duboko impresioniran vezom ljubavi koja je postojala među braćom i sestrama u stranim zemljama. To što sam iz prve ruke video da  su Jehovini svedoci vezani zajedno čistim jezikom, posebno je uticalo na moje cenjenje za moje prednosti službe i na sadržaj mojih molitvi.“

Posećivanje zemalja gde su Jehovine sluge izdržale jaka progonstva i slušanje iz prve ruke njihovih iskustava, pokrenulo je želju delegata da oponašaju njihovu veru. Misako Oda je prisustvovala prvom međunarodnom kongresu u bivšem Sovjetskom Savezu, u Sankt Peterburgu, 1992.  Ona se priseća: „Kada je započela uvodna pesma prvog dana kongresa, jedna sestra Ruskinja koja je sedela pored mene, počela je da jeca. Podigavši pogled, mogla sam videti mnoge druge sestre Ruskinje sa suzama u očima, kako nisu bile u stanju da dovrše pesmu. Duboko sam se zahvalila Jehovi za njegovu nezasluženu dobrohotnost što je dopustio meni, nekome ko nije iskusio takva progonstva kroz koja su oni prošli, da budem tamo s njima kako bih podelila taj istorijski trenutak pobede za Jehovu i vernu braću.“

Jedna mlada pionirka, Seiko Namba (sada Nakajima), dobro se seća kongresa u Buenos Ajresu 1990. Ona kaže: „Od braće i sestara iz Argentine naučila sam kako da izrazim ljubav i cenjenje kao i važnost pokazivanja takvih emocija drugima. Jedna starija sestra me je zagrlila kada smo odlazili i dala mi poklon. Bila je uplakana dok mi je uvek iznova govorila: ’Hasta luego en el Paraíso‘ [Vidimo se u Raju]. Kada sam se vratila u Japan, pokušala sam da iskažem istu takvu ljubav i dobrotu ljudima u mojoj skupštini i na području.“ Drugim japanskim delegatima, iako su uopšte uzev ćutljiviji i povučeniji, okruženje njihovih latinoameričkih istomišljenika im je pomoglo da budu otvoreniji u izražavanju svoje ljubavi.

Tokom godina, Japanska podružnica je imala prednost da pošalje hiljade delegata na posebne kongrese održane u drugim zemljama. Neodoljiv odaziv kada je poziv bio upućen skupštinama, ukazuje na visok nivo oduševljenja i cenjenja koje braća imaju za ovu mogućnost da budu sa svojom međunarodnom hrišćanskom porodicom.

Podupiranje svetske potrebe

Velika je prednost imati mogućnost da se sada na razne načine podupire svetsko bratstvo. Stičući dragoceno iskustvo u štampanju, Japanska podružnica je bila u mogućnosti da pomogne susednim podružnicama u njihovim  potrebama oko štampanja. Više od 9 000 000 primeraka Kule stražare i Probudite se!, sada se svakog meseca proizvodi u fabrici u Ebini na deset jezika.

Japanska podružnica sada štampa knjige, Biblije, brošurice i brošure na 26 jezika, uključujući i kineski, laotski, singalski, tamilski, tajski i 11 filipinskih jezika, i to sve u boji. Brze ofset rotacione prese omogućuju fabrici da brzo reaguje na potrebe područja. Na primer u septembru 1993, u Japan je bio poslat materijal za štampanje posebnog izdanja dugo očekivane Biblije na tagalskom koja uključuje i New World Translation of the Christian Greek Scriptures. Do sredine oktobra, 70 000 Biblija na tagalskom je bilo štampano i isporučeno, da bi tačno na vreme bilo izdato braći na njihovim oblasnim kongresima u decembru. Biblije na cebuanu i iloku usledile su ubrzo nakon toga. Za deluks povez Biblija na portugalskom i španskom sada se takođe brine štamparija u Ebini.

 Nakon što je odeljenje Prevodilačkih službi bilo uspostavljeno u svetskoj centrali 1989, Japanska podružnica je bila pozvana da učestvuje u pružanju pomoći prevodiocima po Aziji i pacifičkim regionima. Tu živi više od polovine svetske populacije, ali puno ljudi koji govore mnogim jezicima još uvek nemaju dostupne publikacije Watch Towera. Braća iz Japana koja imaju prevodilačke veštine i koja su upoznata s kompjuterskom opremom imala su prednost da posete Indiju, Pakistan, Šri Lanku, Nepal, Libanon, Maleziju, Tajland, Kambodžu, Indoneziju, Mjanmar, Solomonova ostrva, Guam i druge zemlje, kako bi pomogla u traženju, obučavanju i organizovanju prevodilačkih timova kao i u instaliranju softvera koje je Zajednica razvila kako bi pomogla prevodiocima.

Uzajamno ohrabrenje

Takođe ne treba prevideti ni 76 japanske braće i sestara koji su, oponašajući misionare koji služe u Japanu, željno prihvatili dodele na unapređivanju interesa Kraljevstva u devet stranih zemalja. Među onima koji su uključeni u tu grupu je i 13 diplomaca Škole za osposobljavanje slugu. Zemlje u koje su bili dodeljeni uključuju Brazil (7), Guam (2), Kambodžu (1), Maleziju (2), Nigeriju (1), Papua-Novu Gvineju (11), Paragvaj (8), Solomonova ostrva (5) i Tajvan (39). Pisma koja su poslali oni koji su na svojim dodelama, ukazuju da su oni uspešno naučili kako da izađu na kraj s novim jezicima, običajima, hranom i tropskim bolestima, a takođe su bili spremni da služe u primitivnim područjima, ponekad bez tekuće vode, gasa ili struje, nasuprot izobilju savremenog Japana. Oni su razvili ljubav prema lokalnom narodu i spoznali zadovoljstvo koje donosi pobožnost. Oni su ushićeni što mogu na taj način unapređivati interese Kraljevstva.

Kada je rast teokratije u Japanu ponovo učinio neophodnim povećanje objekata podružnice, bio je započet rad  uz međunarodnu saradnju. Projekat je uključivao dve iste 13-spratne stambene zgrade, i 5-spratnu službenu zgradu. Godine 1994, Frank Li, iz Sjedinjenih Država, bio je dodeljen da služi kao nadglednik izgradnje. Stiv Givins, međunarodni sluga iz Sjedinjenih Država, takođe služi u odboru za tu gradnju. Više od 49 dobrovoljaca je došlo iz Australije, Engleske, Italije, Kanade, Kostarike, Luksemburga, Novog Zelanda, Sjedinjenih Država, Finske i Francuske da bi učestvovalo u tom radu. Svi oni su rado žrtvovali mnogo mirniji život u svojim domovinama kako bi delili svoje iskustvo i veštine sa svojom braćom u inostranstvu i kako bi unapređivali interese Kraljevstva.

Izvanredan je bio i neodoljiv odaziv japanske braće, preko 4 600 veštih i običnih radnika je ispunilo molbe za rad na tom projektu. Većina njih je morala da načini velika prilagođavanja kako bi radila na projektu čak i na kratko vreme. To je uključivalo napuštanje posla i porodica. Ali oni su osećali da su bogato nagrađeni za svoje napore.

Iako stariji, još uvek revni

Rast tog velikog mnoštva hvalilaca Jehove u Japanu započeo je dolaskom misionara iz 11. razreda Gileada 1949. i 1950. Drugi su im se pridružili, uključujući i neke iz 7. razreda kao i mnoge iz kasnijih razreda. Pedeset devetoro njih još uvek je u punovremenoj službi u Japanu. Neki od njih su sada u svojim 70-im i 80-im, ali još uvek su svi revni u službi. Lois Djer, nakon 64 godine odlučne punovremene službe, rekla je: „Neprestano se molim sa uverenjem kakvo je i David na tako rečit način izrazio: ’Ne odbaci me pod starost, ne napuštaj me kad me snaga moja izdaje! A ni u sedoj starosti mojoj ne ostavi me, Bože‘ “ (Ps. 71:9, 18). Jehova nije zaboravio ove lojalne pojedince koji su proveli velik deo svog života u vernoj službi Kraljevstva.  Jedan član misionarske porodice, izrazio se na ovaj način: „Jehovina organizacija je kao majka koja nas umotava u toplo ćebe i drži blizu sebe.“

Dvadeset jedan od ovih starih boraca je sada u tokijskom Mita misionarskom domu. Prvobitna zgrada u Tokiju u kojoj je podružnica bila smeštena, bila je kompletno renovirana kako bi smestila ove misionare u poznijim godinama. To je jedna izuzetna misionarska porodica! Imaju prosek od 74 godine starosti i 50 godina u istini. Osmoro ih je iz 11. razreda Gileada. Ta misionarska porodica je zajedno kroz godine davanja svedočanstva, pomogla da nekih 567 osoba upozna istinu. Iako je nekoliko članova te porodice u svojim poznim 80-im i doživljavaju ozbiljne zdravstvene probleme, ni slučajno nisu besposleni. Tokom službene 1997. godine, oni su u proseku imali preko 40 sati mesečno službe na terenu i uručili ukupno 17 291 časopis i stotine knjiga na svojim dobro obrađivanim područjima. Ti stari borci su cenjeni od članova svojih skupština i poštovani od svojih komšija.

Rut Ulrih je sada u svojoj 87. godini života, a od toga je 68 godina provela u pionirenju i misionarskom delu. Ona kaže: „To što sam videla sve te ljude kako iz paganskih religija dolaze u istinu i stvarno postaju naša braća i sestre, zaista je ojačalo moju veru.“

Dok smo prelistavali „porodični album“ koji nam priča o savremenoj istoriji Jehovinih svedoka u Japanu, upoznali smo mnoge od ovih revnih slugu Jehove. Ali oni su samo šačica od više od 220 000 onih u Japanu koji propovedaju dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Misionari su duboko zadovoljni dostignućima svoje duhovne dece i unučadi, treće i četvrte generacije. Oni takođe s velikim interesom gledaju u susret vremenu kada će videti u kojoj ulozi će ih Jehova još koristiti, i tokom završnih dana sadašnjeg sistema i tokom svog veličanstvenog novog sveta koji je sada na dohvat ruke!

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slike na 71. strani]

Lojalni japanski objavitelji iz predratnog doba: (1) Jizo i Macue Iši, (2) Mijo Idei, (3) Kacuo i Hagino Miura (desno)

[Slike na stranama 72, 73]

Neki misionari koji su počeli da služe u Japanu u periodu 1949-50: (1) Don i Mejbel Haslet, (2) Lojd i Melba Beri, (3) Džeri i Joši Toma, (4) Elsa Tanigava, (5, 6) Persi i Ilma Izlub, (7) Norin Tomson (Milerova rođaka), (8) Adrijan Tomson, (9) Lois Djer, (10) Moli Heron, (11) Šiniči i Masako Tohara

[Slika na 79. strani]

N. H. Nor (gore levo) govori na skupu 1951, u misionarskom domu u Kobeu

[Slika na 81. strani]

Grejs (gore) i Gladis Gregori, iz 11. razreda škole Gilead

[Slika na 82. strani]

Margrit Vinteler (desno, 23. razred Gileada) pridružila se svojoj sestri Leni (15. razred) u Japanu

[Slika na 88. strani]

Don Haslet i Lojd Beri u betelskom domu u Tokiju, 1953.

[Slika na 89. strani]

Japanski specijalni pioniri koji su služili 40 godina (s leva na desno): Takako Sato, Hisako Vakui, Kazuko Kobajaši

[Slika na 90. strani]

Podružnica na Okinavi, 1979.

[Slika na 95. strani]

Započinjanje svedočenja po zimi u Hokaidu

[Slika na 95. strani]

Gore: Adelin Nako

Dole: Lilijan Samson

[Slika na 99. strani]

Juriko Eto

[Slika na 102. strani]

Srećna pionirska porodica započinje službu na terenu

[Slike na 110. strani]

Kancelarija podružnice u Tokiju, 1949⁠-62

Kancelarija podružnice u Tokiju, 1963⁠-73

Objekti podružnice u Numazu, 1972⁠-82

[Slika na 115. strani]

Tošio Honma, nadglednik podružnice sredinom 1970-ih

[Slika na 116. strani]

Odbor podružnice u 1997. (s leva na desno): Ričard Bejli, Šigeo Ikehata, Isamu Sugiura, Masataro Oda, Makoto Nakajima, Jošihiro Nagasaki, Kenji Mimura

[Slika na 124. strani]

Džejms Manc je učestvovao u nadgledanju fabrike (prikazan sa svojom ženom, Sarom)

[Slike na 132. strani]

Kongresne dvorane: Hjogo, Ebina, Kansai

[Slika na 139. strani]

Kunihito Kobajaši

[Slika na 142. strani]

Kobe nakon zemljotresa 1995.

[Slika na 150. strani]

Masajuki i Masako Jamamoto

[Slike na 156. strani]

Japanski delegati na prekomorskim kongresima: (1) Kenija (2) Južna Afrika (3) Rusija

[Slike na 158. strani]

Kancelarija podružnice i betelski dom u Ebini; umetak pokazuje proširenja koja su bila izvedena 1997.