Martinik

MEĐU ljudima u mnogim delovima sveta, ime Martinik zvuči poznato. Ono možda doziva u misli sliku sunčanih, belih peščanih plaža i azurnih mora. Možda nagoni osobu da razmišlja o slatkim stvarima u životu kao što su šećerna trska i banane, ili da pomisli na rum. Na toj slici možda ima domorodaca crne ili čokoladne boje kože i širokog osmeha, koji posetiocima u znak dobrodošlice na poslužavnicima nude egzotično voće. Druge Martinik podseća na erupciju Mon Pelea 1902. godine i potpuno uništenje grada Sen Pjera, koji je tada bio ekonomska i kulturna prestonica te oblasti.

Ovo ostrvo je, relativno govoreći, samo beznačajna mrvica prašine. Dugačko je svega 80 kilometara, a široko 35 kilometara. Pa ipak, nesrazmerno svojoj veličini, odigralo je veliku ulogu na međunarodnoj sceni. Od 17. do 19. veka, kolonijalne imperije su se ovde nemilosrdno borile za prevlast nad Amerikama i Karibima. Sen Domingo (Haiti), Gvadalup, Martinik i druga Zapadnoindijska ostrva menjali su vlasnike zavisno od ishoda bitaka.

Premda je samo sićušno ostrvo, Martinik je decenijama bio glavna tačka za trgovinu robljem na Karibima. Čovek ne može da govori o stanovništvu Martinika a da ne spomene ropske  lance koji su oblikovali njegovu prošlost i koji u velikoj meri objašnjavaju sadašnje stanje naroda.

Govorimo o narodu koji je, s obzirom da je dugo bio porobljen, ponosan na svoju slobodu. To je narod koji karakterišu čudni paradoksi. Ljubomorno čuva svoju emancipaciju i želi da se to zna. U isto vreme, prilagodio se francuskoj kulturi, koju je nametnula kolonizacija — kulturi čije vrednosti i bogatstvo u mnogim pogledima većina ceni. Narod tvrdi da je to njegova religija — rimokatolicizam — religija koju su mu nametnuli tlačiteljski gospodari. Povežimo s tim i činjenicu da je naučen da obožava Boga o kome zna vrlo malo. Predstavljen mu je kao Bog koji zastupa robovanje crnaca jer se tvrdi da je on prokleo njihovu rasu. Za Boga se govori da ima osobine ljubavi i pravde, ali čini se da su te osobine čudno zamaskirane. Religija ovog naroda je uglavnom zasnovana na ritualima i tradicijama, dok su jasna verovanja i teološke analize od malog značaja. (Na sličan način, mora se zapaziti, susedno ostrvo Barbados polaže pravo na anglikansku religiju jer je bilo britanska kolonija.)

Dok se ovaj vek bliži kraju, većina stanovništva na Martiniku, premda voli da sebe smatra slobodnim, radi u okovima ropstva za dva zahtevna gospodara.  S jedne strane opterećeni su religioznim sistemom rituala i tradicija koji ne uspeva da zadovolji pravu duhovnu glad. S druge strane, bezuspešno rade da bi zadovoljili beskonačne žudnje koje se razvijaju pod silnim uticajem materijalističkog načina života zapadne civilizacije (Prop. 5:9).

Poruka o neprocenjivoj slobodi

Na ovom tropskom ostrvu poruka o slobodi, sa sve većim intenzitetom objavljivala se tokom proteklih pola veka. To je sloboda na koju je Isus Hrist ukazao kada je rekao: „Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jov. 8:32). To je oslobođenje od ropstva lažima, oslobođenje od robovanja ekonomskom sistemu koji okrutno eksploatiše narod, i oslobođenje od greha i smrti.

Seme ove istine počelo je da se seje 1946. godine kada je Žorž Mustaš, s Gvadalupa, proveo dve sedmice svedočeći u Fort-de-Fransu i u Sen Pjeru. Tri godine kasnije, 9. avgusta 1949, četiri misionara (jedan bračni par i dve mlade sestre), diplomci Biblijske škole Gilead Watchtowera, iskrcali su se na ovo ostrvo. Bili su to Dejvid i Silija Homer, Meri Lolo i Franses Bejli. Oni su bili iz Sjedinjenih Država i govorili su francuski, iako ne baš najbolje. Međutim, za godinu i po dana uspeli su da uruče 631 knjigu i više od 200 brošurica koje objašnjavaju Bibliju, i započeli su 32 biblijska studija s pojedincima ili porodicama. Ali katoličko sveštenstvo, u to vreme još uvek uticajno i nimalo spremno da njihov autoritet bude doveden u pitanje, iskoristilo je svoj uticaj da se u januaru 1951. misionari isteraju sa ostrva. Na Martiniku se više od tri godine uopšte nije propovedala dobra vest.

 Ponovno pokretanje dela

Desetog jula 1954, Gzavije i Sara Nol stigli su iz Marseja u Francuskoj. Oboje su bili punovremene sluge, a Gzavije je služio kao skupštinski nadglednik u Marseju.

Još uvek se sećaju svog dolaska na ovo ostrvo koje im je izgledalo kao drugi kraj sveta, 7 000 kilometara od njihove domovine. Nisu zaboravili svoje prve utiske o vrućini i vlažnosti, niti su zaboravili druželjubivost, gostoprimstvo i dobroćudno ponašanje ljudi.

Od prvog dana naučili su kako da žive uz minimum udobnosti. Nakon što su nekoliko dana bili na prenoćištu kod jednog čoveka koji je bio ljubazan prema Jehovinim svedocima, našli su jednu novu brvnaru, a to jednostavno znači da je imala zidove i pod od drveta. Ploče od valovitog lima predstavljale su krov. Nije bilo plafona, ni toaleta. U sumrak je na brata Nola bio red da isprazni „sanitarnu“ kofu u jarugu. Njegovo prvo putovanje s kofom bilo je 14. jula, na francuski nacionalni praznik. Morao je da pređe preko trga koji se zvao Staljingrad, na kome je sve vrvelo od prazničnih aktivnosti. Iskidali su se od smeha dok je išao preko trga s kofom izloženom podsmešljivim pogledima grupa ljudi koji su izašli da se opuste i udahnu malo svežeg vazduha. Bila je to premijera! Nikada ranije nisu videli da jedan belac radi tako nešto!

Iznenađujuća dobrodošlica

Ranije tog dana brat Nol je proveo sate razvrstavajući knjige i brošurice koje su misionari ostavili za sobom kada su bili isterani. Mnoge su uništili insekti, ali dovoljna količina je bila u dobrom stanju tako da su je Nolovi koristili u svom javnom svedočenju kada su počeli sledećeg jutra.

 Evo nekoliko uspomena brata Nola na taj prvi dan u službi: „Izašavši ovde prvi put u propovedanje, moja žena i ja smo jedva čekali da stupimo u kontakt s ljudima, da ih upoznamo, da vidimo kakvu će nam dobrodošlicu izraziti. Stvarnost je nadmašila naša očekivanja. Počeli smo da svedočimo u centru grada, koji je u to vreme imao 60 000 stanovnika. Tog jutra, moja žena i ja smo se dvaput sreli dok smo se vraćali kući da ponovo napunimo torbe s knjigama ’Istina će vas osloboditi‘ i ’Kraljevstvo je na domaku‘ kao i s brošuricama kao što je ’Knez mira‘.“

Domaćini bi često rekli: „Uzeću vašu knjigu kao uspomenu na vaš dolazak“, ili „Ako govori o Bogu,  uzeću je.“ Tokom prve dve sedmice, uručili su skoro 200 knjiga i stotine brošurica. Bilo je lako započeti razgovore jer su ljudi bili radoznali i spremni da pozdrave strance. Kako je samo bilo ohrabrujuće što smo tako gostoljubivo primljeni!

Brat i sestra Nol su se pitali da li će moći da proučavaju s tolikim ljudima! Ali brzo su shvatili da moraju napraviti razliku između onih koji samo pokazuju uobičajenu gostoljubivost i onih koji imaju pravu želju da saznaju i primene istinu koja dolazi od Boga. Bilo je nekih koji su želeli da uče. Brat Nol se priseća: „Osoba koju smo sreli kad smo došli na Martinik upoznala nas je s nekim radnicima i šegrtima u svojoj stolarskoj radionici. Te iste večeri počeli smo jedan studij a tokom prve sedmice još dva.“

Jedan od tih studija bio je s jednim mladim bračnim parom, s Polom i Nikol Žaklin. Proučavali su tri puta nedeljno i dobro su napredovali. Ubrzo su krenuli s Nolovima u svedočenje od kuće do kuće. S tim novim objaviteljima, delo propovedanja je počelo da poprima lokalni kolorit.

„To-to-to“

Kad dođe do neke kuće, osoba mora da uzvikne: „To-to-to, ima li nekoga kod kuće?“ Iznutra, veoma često, jedan glas odgovara: „A zašto?“ Kad se objavitelj ponovo glasno predstavi, domaćin bi odgovorio: „Uđite i sedite“. Usledili bi zanimljivi razgovori.

Ljudi su uglavnom bili spremni na razgovor. U to vreme na Martiniku se nije znalo za stres. Retko je bilo onih koji su rekli ono što danas stalno čujemo: „Nemam vremena.“ Međutim, zaključak je često bio: „Razumem sve što kažete, ali nemam nameru da napustim religiju mojih roditelja i dedova.“ Čak i ako bi izgledalo  da ima nekog interesa, tako da objavitelji pitaju: „Možemo li se uskoro ponovo videti?“, odgovor je često bio: „Ako je to Božja volja.“

Uopšte uzev, ljudi su izražavali veliko cenjenje prema Bibliji. Pa ipak, veoma malo njih je imalo Bibliju. Katoličko sveštenstvo se jako trudilo da spreči ljude da imaju bilo kakav kontakt s Biblijom. Međutim, nekoliko ljudi je moglo da nabavi protestantski francuski prevod od Luja Segona. Neki su ga dobili od torbara, drugi od komšija koji su bili adventisti sedmog dana, a poneki, mada ređe, od jevanđelista.

Sveštenstvo podiže uzbunu

Pet meseci nakon što su Jehovini svedoci obnovili propovedničku aktivnost u Fort-de-Fransu, jedne novine koje izdaje katolička crkva naročito su istakle pitanje: „Ko su Jehovini svedoci?“ Objavili su dijalog između jednog sveštenika i parohijana: „Poznajete li Jehovu, Oče?“ „Gle! Sada govoriš hebrejski?“ Zatim je usledio niz kleveta o Jehovinim svedocima i pakosno izvrtanje njihovih učenja. U jednom crkvenom pamfletu čak se pojavila i karikatura sestre Nol.

Nešto kasnije, iako je na ostrvu bila samo šačica Svedoka, jedan sveštenik, očigledno uznemiren revnošću tih objavitelja Kraljevstva, objavio je: „Hiljade dobrih ljudi su na putu da postanu Jehovini svedoci zato što nisu dobro upoznati sa svojom religijom.“ Bilo je kao što je i Isus Hrist ilustrovao u svojoj paraboli o bogatašu i Lazaru. Običan narod je čeznuo za duhovnim mrvicama sa stola bogatog sveštenstva. (Pogledaj Luku 16:19-31.)

Poseta Notr Dam di Grand Retur

Nekoliko godina pre toga, godine 1948, vera mnogih katolika bila je uzdrmana. Biskupija je organizovala  veliku podvalu. Statua Marije je uz mnogo ceremonija doneta iz Francuske. Vozili su je kroz ceo Martinik, a stanovništvo ju je veličalo u razmerama neponovljenim do dan-danas. Statuu „Device“ stavili su na jedan mali čamac postavljen na kolica, i to su provozili ulicama. Narod je duž puta punio čamac novcem i nakitom za „Bogorodicu“. U to vreme, bilo da su bili bogati ili siromašni, Martinikanci su nosili samo zlatan nakit. Zato je ono što je sakupljeno predstavljalo veliku sumu novca.

Ima mnogo onih koji se još uvek živo sećaju šta se desilo. Mart Loran, koja je sada Jehovin svedok, priseća se dolaska „Bogorodice“. „Bilo je to u subotu uveče početkom marta 1948, na trgu koji okružuje Savanu u Fort-de-Fransu“, kaže ona. „Trg je bio prepun ljudi kada smo iznenada ugledali jedno malo svetlo koje se pojavilo na moru, na vrhu La Poant de Negra. Ogromno mnoštvo je kiptelo od uzbuđenja; ’Devica‘ je stizala brodom!“ Pjeret Antoni je uvek iznova dolazila da stavi poklone. Ona i njen muž su ukrasili svoju kuću cvećem i okačili jedan barjak na kome je pisalo Še nu soaje ren (Budi kraljica u našem domu). U takvoj atmosferi, narod je bio zanesen i vrlo darežljiv, misleći da će „Devica“ napraviti neka čuda. Recimo, bio je tu jedan čovek čija je kćerka bolovala od miopatije. Na kolenima je išao za tim čamčićem na kolicima nadajući se da će „Devica“ izlečiti njegovu kćerku.

Posle nekog vremena izvestili su da je statua vraćena u Francusku, ali to je bila obmana. Kasnije je otkriveno da je statua bila sakrivena u jednom skladištu. Prema onome što se šuškalo, jedan avion koji je nešto kasnije nestao u moru, prenosio je novac i sve  ostalo što je sakupljeno, kao i organizatore ove podvale. U mislima većine, bila je to njihova kazna od Boga. Čak i danas, kada ljudi govore o ovom događaju, Jehovini svedoci imaju priliku da im pokažu šta Biblija kaže o idolopoklonstvu (Izl. 20:4, 5; Ps. 115:4-8; 1. Jov. 5:21).

Brak, a ne jednostavno zajednički život

Neki afrički običaji preživeli su ropstvo i katolička crkva ih je prihvatala sve dok se narod držao i katoličkih obreda. U toj atmosferi, bio je uobičajen zajednički život među onima koji nisu venčani. Kad je sestra Nol išla u službu, ljudi bi je pitali: „Imate li dece?“ Kada je odgovorila: „Nemam“, pitali bi: „A vaš muž?“ Nije bilo neobično naići na muškarce koji su imali decu od drugih žena pored njihove zakonite žene. Oni koji su želeli da postanu pravi hrišćani morali su da odbace takve nebiblijske običaje (Jevr. 13:4).

Prva osoba na Martiniku koja se suočila s ovom potrebom bila je jedna žena koja je imala šestoro dece od tri različita muškarca, a kada je počela da proučava Bibliju, živela je sa ocem najmlađeg deteta. Margarit Lile je brzo shvatila kakve ogromne promene mora da izvrši ako želi da ugodi Jehovi (1. Kor. 6:9-11). Zamolila je svog nevenčanog muža da ode, i uprkos zdravstvenim problemima hrabro se suočila s finansijskim teškoćama kako bi se brinula za šestoro dece. Krstila se 1956. Kasnije je postala prvi specijalni pionir s Martinika.

Žan Maksimen, koja je rodila decu svom nevenčanom mužu, takođe je želela da se krsti. On je mnogo puta obećavao da će pre sledećeg velikog skupa legalizovati njihovu vezu, ali nikada nije održao to obećanje. Na  kraju, 1959. godine, kada se približavao još jedan veći skup, ona je iskoristila njegovo odsustvo da ode iz kuće. Kako je samo bio iznenađen kad se vratio i video da je otišla, i da dobar deo nameštaja više nije bio tu! Komšije se nisu ustezale da mu kažu gde je. Insistirao je da se vrati kući i obećao da će se venčati za dve sedmice, dok izvrši sve neophodne pripreme. Njen odgovor je bio jasan: „Vratiću se onoga dana kad se budemo venčali, ali pre toga neću.“ Izvršene su neophodne pripreme, i za deset dana oni su se zakonski venčali. Mnoge naše sestre prošle su kroz slična iskustva.

Jehovini svedoci su poznati po tome da upražnjavaju religiju u kojoj se brak smatra božanskom institucijom. Jedna matičarka u selu Le Voklen bila je iznenađena kada je videla da su u kratkom vremenskom intervalu Žak i Pjeret Nelson, tamošnji specijalni pioniri, bili kumovi na venčanju dva para koji su godinama živeli nevenčano. Ta matičarka je već imala knjigu Porodični život učiniti srećnim, ali je sada obećala da će je ponovo pročitati jer je njena situacija bila ista kao i kod ta dva para koja su se upravo venčala. Pre nego što su završili razgovor, blagim tonom je rekla kumovima: „Žame de san troa“ („Kad ima dva biće i tri“). Tako je i bilo, jer nedugo posle toga, pioniri su opet bili pred njom, kao kumovi trećem paru s kojim su proučavali.

Oslobođena zloupotrebe alkohola

Martinik je dobro poznat po rumu. Ovo alkoholno piće koje se pravi od šećerne trske može se naći svuda na ostrvu. Mnogi uživaju u njemu, ali on može biti jako štetan ako se prekomerno koristi. Tokom 1950-ih čovek je mogao da uđe u neki bar i da dobije punu puncatu  čašu ruma za samo 50 santima (otprilike 10 američkih centi). Flaša ruma, flaša sirupa i nekoliko kriški tamošnjeg zelenog limuna, stavljali su se pred gosta, i mogao je sam da se posluži.

Da li je biblijska istina mogla pomoći ljudima koji su se redovno odavali rumu? Stvarno je mogla! (1. Petr. 4:3). Prva je bila jedna žena koja je redovno toliko pila da je bilo izuzetno neprijatno sedeti preko puta nje i razgovarati s njom. Sem toga, živela je nevenčano s jednim čovekom koji je isto toliko robovao alkoholu koliko i ona. Za nekoliko meseci, zbog onoga što je naučila na kućnom biblijskom studiju, prestala je da pije i napustila nevenčanog muža. Svi koji su je znali primetili su promene. Zdravlje joj se poboljšalo. Napredovala je u karijeri, i za stalno je dobila posao službenice. Kada je dobila jednu sumu novca kao zaostalu isplatu, iskoristila ga je da 1958. ode na Međunarodni kongres Jehovinih svedoka Božanska volja, u Njujorku. Do dan-danas, iako Eliza Lafin ima 90 godina, ona redovno učestvuje u propovedanju dobre vesti o Kraljevstvu. Ona je takođe primer izvrsnog hrišćanskog ponašanja. Božja Reč stvarno može osloboditi onoga ko robuje alkoholu.

Plodovi iz srca zemlje

Na karti Martinika izgleda kao da se ovo ostrvo savija oko zaliva Fort-de-Frans. Bez sumnje, tu se nalazi srce ovog područja. Duž severne strane zaliva, zgomilana su tri grada — Fort-de-Frans, Šelšer i Le Lamanten. Bezmalo polovina stanovništva Martinika živi u ovoj oblasti. Većina aktivnosti na ostrvu koncentrisana je ovde, izuzev poljoprivrede. Najpre se u ovoj oblasti propovedala dobra vest, i uz samo nekoliko izuzetaka, prvi objavitelji potiču odavde.

 Već 1955. brat i sestra Nol su počeli da putuju van glavnog grada kako bi širili poruku o Kraljevstvu. Provodili su ceo dan u propovedanju i uveče se vraćali kući. Jedne sedmice, petkom, odlazili bi u Le Lamanten. Sledeće sedmice, to bi bilo selo Le Fransoa, blizu istočne obale. Malo po malo, narod je počeo da prihvata istinu. Među prvima u Le Lamantenu bili su Žan Mari-Anais, Suzan Gito, Lilian Neral i Polet Žan-Luj. U Le Fransoau bile su to porodice Godar i Kadas, i Pjer Loazo. Nešto kasnije u Le Lamanten su poslati specijalni pioniri. Među njima su bili Valanten Karel i Nikola Renel. (Brat Karel je kasnije postao član Odbora podružnice.) U tim mestima i nešto južnije sada ima sedam skupština.

Činilo se da su neki dobro počeli ali su kasnije napustili uzan put. Savladale su ih životne brige, materijalizam i nemoral. Mnogi drugi su reč o Kraljevstvu primili u srce koje se pokazalo da je poput dobre zemlje koja će mnoge godine donositi plodove (Mat. 13:18-23). Velika većina onih koji su prihvatili pravo obožavanje tih davnih dana, još uvek lojalno služi Jehovi. Među njima su braća koja su se na Martiniku krstila pre više od 30 godina: Leon i Kristijan Bele, Žil Nibil, Žermen Bertolo, Vensan Miler, Rože Rozamon, Alber Nelson, Vensan Zebo i Filip Dordon. Svi su pokazivali veliku ljubav prema Jehovi dok su svoju mladost davali u njegovoj službi. Više nisu mladi, ali svi i dalje služe kao starešine u skupštinama. Drugi su umrli — među njima, Tusen Lada, koga old-tajmeri pamte po njegovoj mirnoj naravi i srdačnom osmehu. Ima i mnogo drugih koji bi se mogli dodati spisku veterana koji su bili ili koji su još uvek izvrsni primeri vere i revnosti. Mlađe generacije slede njihove stope, a starijima je to izvor velike radosti.

 Žene lojalno objavljuju dobru vest

Tih davnih dana, nekoliko sestara koje su bile učiteljice u Ministarstvu obrazovanja, takođe su obavljale izvrstan posao kao učiteljice Božje Reči. Među njima je bila Stela Nelzi. Ona je bila prva koja se krstila iz te grupe, i ostala je revna u službi iako se brinula za svoju ostarelu majku koja je umrla u 102. godini života. Tu su i Andre Zozor, koja je bila upravnica škole i koja je efikasno branila istinu iz Božje Reči, i sestra Viktor Fus (sada Laziman) koja je ostala čvrsta uprkos jakom protivljenju porodice. Odličan primer sestre Fus dobro je uticao na njenu decu. Kao rezultat toga, jedan od njenih sinova već godinama služi kao starešina, a njena kćerka Marlen je misionarka na Maliju.

Drugi su završili svoju hrišćansku trku zbog starosti ili bolesti. Tako je bilo i s Leonid Popenkur, koja je otišla u prevremenu penziju i pionirila 16 godina. Iako je sestra Popenkur umrla 1990, njena kćerka Žaklin služi kao misionarka u Francuskoj Gijani. Ema Irzile je takođe ostavila odličan primer u odbrani biblijske istine, i ona se naročito trudila da pomogne svojoj deci da hode Jehovinim putevima. Tri njene kćerke su upisale pionirsku službu, a njen sin Henri služi kao član Odbora podružnice na Martiniku.

Sara Nol, koja je pre 43 godine došla na Martinik kao specijalni pionir, još uvek je revna u punovremenoj službi u 82. godini života. Premda se područja često obrađuju, ona i dalje ima izvanredan uspeh u distribuisanju Kule stražare i Probudite se! Primenjujući predloge Zajednice u vezi s radom na poslovnim područjima, uspela je da dođe do većine vladinih kancelarija. Ima rutu s časopisima koja obuhvata gradsku  većnicu, glavnu policijsku stanicu, Ministarstvo javnih poslova, i mnoga druga ministarstva. Poneki mesec uruči i po 500 časopisa. Za sve ove godine na Martiniku, uručila je više od 111 000 časopisa.

Voda se penje uz planine

Na Martiniku ima mnogo planina. Priča se da je jedan engleski admiral, koji je želeo da kralju Džordžu II predstavi kako izgleda ta zemlja, uzeo parče papira, zgužvao ga i bacio na sto. „Ser“, rekao je, „to je Martinik.“ Ima jedna kreolska poslovica koja kaže: D lo pa ka monte morn („Voda se ne može peti uz planine“). Ali na Martiniku postoji voda koja se penje uz planine. Stari grad Fort-de-Fransa smešten je u nivou mora, ali leži u podnožju mnogih brda. Voda biblijske istine penje se uz ta brda (Otkr. 22:17).

Godine 1956, iako je na ostrvu bilo samo sedam objavitelja i tri pionira, uručeno je 5 000 knjiga, više od 9 000 časopisa i mnogo brošurica. Veći deo te literature uručen je na autobuskim stanicama putnicima koji su dolazili sa svih delova ostrva i vraćali se tamo. Brat i sestra Nol su odlazili i na pijace gde se prodavala riba i povrće, da bi nudili časopise, a propovedali su i u mnogim barovima blizu pijaca. Tako su se seljani vraćali svojim kućama u brdima i iza tih brda, s dragocenom biblijskom literaturom u svojim torbama.

’Ne ostavljajmo sabore svoje‘

Samo nekoliko sedmica posle dolaska na Martinik, brat i sestra Nol su počeli da podstiču one koji su proučavali da posećuju sastanke (Jevr. 10:23-25). Tako se nekoliko njih sastajalo u dnevnoj sobi obične drvene kuće u Morn Pišvenu, u Fort-de-Fransu. U tu sobu je moglo stati samo desetak osoba. Kad su Nolovi bili u  službi, ljudi bi ih često pitali da li imaju neko mesto sastajanja gde bi mogli doći. Misionari su čeznuli za nekim prikladnijim mestom.

Zatim je upravnik jednog hotela u Fort-de-Fransu, koji se još uvek sećao prvih Svedoka misionara (koji su neko vreme odseli u njegovoj gostionici), ponudio da nedeljom popodne koriste trpezariju njegovog restorana, pošto je restoran tog dana bio zatvoren. Nalazio se u ulici Šelšer — nazvanoj po francuskom političaru koji je pripremio dekret od 27. aprila 1848, koji je definisao uslove za ukidanje ropstva. Katedrala je bila u toj istoj ulici. Sada, kada su imali bolje mesto za sastajanje, Svedoci su mislili da će dolaziti mnoštvo ljudi. Ipak, neko vreme tamo se okupljalo samo 5 do 10 ljudi, u dvorani koja je mogla primiti više od 100 osoba. Kada su pozivali druge da dođu, odgovor je obično bio: „Doći ću, ako bude Božja volja.“ Ali zaista je bila retkost da neko stvarno ozbiljno razmišlja o tome šta Biblija kaže šta je Božja volja u toj stvari.

Međutim, gospođa Marso, učiteljica u penziji, najpre je prisustvovala crkvenim službama u katedrali a zatim je redovno dolazila da sluša biblijsku poruku. Alis Lasis, koja je čistila u katedrali, takođe je posećivala te sastanke. Obe su postale lojalni Svedoci za Jehovu. Ali Svedocima je stvarno bilo potrebno jedno mesto za sastajanje koje bi više odgovaralo veličini grupe.

Posle nekoliko meseci, preselili su svoje sastanke u Vilu ma Fler de me (Vila moj majski cvet), u Klerjeru u Fort-de-Fransu, koja se tada koristila kao misionarski dom. Stela Nelzi, koja je počela da posećuje sastanke iznenadila se zapažanjem iznesenim jednom prilikom. Kasnije se prisećala: „Predsedavajući je rekao: ’Ovo je  najvažnija kuća na celom Martiniku!‘“ Ali je dodala: „Ubrzo posle toga shvatila sam da je bio u pravu. Kuća je bila skromnog izgleda i nameštena klupama od dasaka, koje su prethodno bile korišćene za sanduke, a na njih su stavljeni jastučići od kartona. Međutim, u toj kući osoba je učila o veličanstvenoj nameri, volji i neuporedivoj ličnosti Jehove Boga i njegovog Sina, Isusa Hrista. Da, to je stvarno bila najvažnija kuća!“

Godine 1960. broj objavitelja se popeo na 47. Ponovo je bilo neophodno pronaći neko drugo dovoljno prostrano mesto za sastajanje. Adrijen Ridije nam je ponudila dve sobe u prizemlju svoje kuće u Belviju. Dve godine kasnije predložila je da srušimo pregradni zid kako bismo proširili mesto za sastajanje, a da se ona preseli na sprat. Za samo dve godine broj objavitelja se udvostručio. Sada ih je bilo 94, a vođeno je 177 kućnih biblijskih studija. Pošto su neki objavitelji bili s druge strane Fort-de-Fransa, izgledalo je mudro da se oformi druga grupa. Oni su se sastajali u kući Indera Puizija u Sent Terezi, jednom malom naselju u južnom delu Fort-de-Fransa.

Širenje se nastavilo. Do 1964. u proseku smo imali 157 objavitelja. Da bi se smestili oni koji su posećivali sastanke, kupljena je jedna kuća u naselju Belvi u Fort-de-Fransu, i pretvorena u Dvoranu Kraljevstva. Pet godina kasnije izgrađena je jedna nova Dvorana Kraljevstva u drugom delu grada. Sezer i Elvir Kazima su ljubazno stavili na raspolaganje ravan krov svoje kuće, i na njemu je izgrađena Dvorana Kraljevstva.

Kad su kongresi bili mali

Prvi kongres imali smo 1955. godine. Održan je u kući brata i sestre Nol. Da bi ohrabrili pet Svedoka na Martiniku dvadeset sedmoro njih je doputovalo s Gvadalupa.  Ukupan broj prisutnih nije prešao 40. Ali kongresni program je pružio obilje duhovne hrane. Kakva je samo bila radost biti zajedno u duhovnoj i bratskoj atmosferi!

U to vreme bilo je teško da sastanci počnu na vreme. Ponekad su nastajale smešne situacije kada su ljudi stizali kasnije. Tokom jednog kongresa 1956, u jednom prikazu je jedan sveštenik, u karakterističnom stilu, otišao kući kod jedne osobe da je odvrati od čitanja literature Jehovinih svedoka. Jedan brat koji je tada nosio bradu, obukao je mantiju da bi odigrao ulogu sveštenika. Jedan interesent koji je zakasnio nije shvatio da je to bio samo prikaz. Posle sastanka pomalo uzbuđeno je rekao: ’Ne slažem se s onim što je sveštenik uradio. Jehovini svedoci ne odlaze u katedralu da prave nered, pa ni sveštenik ne bi smeo da dolazi ovamo i da to radi!‘

Poruka slobode na severoistočnoj obali

S vremenom je trebalo posvetiti više pažnje delovima ostrva koji su udaljeni od glavnog grada. Zapadnu obalu Martinika zapljuskuje Karipsko more, a istočnu obalu Atlantski okean. Zbog toga je istočna obala direktno izložena pasatima koji uzrokuju jake kiše i veliku vlažnost. Na dobro natopljenim brdima i visoravnima tog područja uspeva sve — šećerna trska, zeleno povrće, banane i drugo voće. Velika sela, koja su uglavnom načičkana duž obale, zavise i od ribolova.

To je takođe područje čija istorija priča o trgovini robljem i o oslobođenju robova. U selu Le Loran, imena nekih delova podsećaju na to doba, na primer, Fon-Žan-Libr (Dolina oslobođenog naroda) i Fon-Masakr (Dolina masakra). Uprkos ukidanju ropstva, kada su Jehovini svedoci doneli poruku o Božjem Kraljevstvu u ovo područje, zatekli su ljude kojima je još uvek bilo  potrebno oslobođenje. Narodu je bilo potrebno oslobođenje od krive religije i praznoverja koje se može dobiti jedino prihvatanjem biblijske istine.

Kipovi razbijeni i bačeni na ulicu

Misionari su 1. novembra 1954. prvi put otputovali za Bas Poant, na severnoj obali, 50 kilometara od Fort-de-Fransa. Put prema ovom ribarskom i zemljoradničkom selu bio je strm. Bio je u lošem stanju, naročito posle kišne sezone, a na nekim mestima misionari su morali da siđu sa svojih malih motorizovanih bicikala i da ih guraju.

Nadali su se da će posetiti upravnicu škole u tom selu. Ona je ranije bila u kontaktu s Jehovinim svedocima u Francuskoj i imala je pretplatu na Probudite se!, ali sada je njena pretplata istekla. Ispostavilo se da je ta poseta bila veoma korisna. Ta gospođa je objasnila da je prestala da ide u crkvu, iako je kateheta, kad je sveštenik s nipodaštavanjem govorio o instituciji braka. Zainteresovala se za ono što Biblija kaže o duši i večnom životu u zemaljskom raju. Ubrzo posle toga, ponovo je otišla u Francusku, tamo se predala Jehovi i krstila.

Dok je bila na Martiniku, smatrana je istaknutom osobom u društvu i bila je poznata kao revna katolikinja. Zamisli onda kakva je gungula nastala kada je, nakon što se vratila na Martinik, razbila sve svoje kipove, i male i velike, i bacila komadiće ispred kuće da ih pokupe đubretari. (Uporedi s Ponovljenim zakonima 9:16, 21.) Sveštenik je bio toliko besan da je pripremio i održao neke žestoke propovedi kako bi izblatio ponašanje ove bivše katolikinje. Zbog toga su svi pričali o onome što su nazvali religija gospođe Kresan. Sada već 42 godine, kao Jehovin svedok, Gabrijel Kresan,  koja ima 88 godina, usredsređena je na ispunjenje svoje najdraže želje: „Neka svaki otkucaj moga srca bude na hvalu Jehovi.“

Još jedna katolikinja, jedna komšinica koja je čula sveštenika kako tako zlobno govori protiv sestre Kresan, odlučila je da je pita o čemu se zapravo radi. Bila je to Leoni Diktel, majka 11 dece i žena tamošnjeg poštara. Uverena da je ono što je saznala od sestre Kresan stvarno istina, počela je da proučava Bibliju zajedno sa svojom decom. Tokom godina koje su usledile, ona, kao i devetoro njene dece postali su predani i kršteni Svedoci. Nekoliko godina kasnije, jedna od njenih kćerki, Edgar, udala se za Žerara Trivina, koji je s vremenom postao član Odbora podružnice.

Deset godina pre nego što je Leoni Diktel upoznala istinu uz pomoć sestre Kresan, jedna njena komšinica,  Žoržet Žozef, čula je ime Jehova u jednoj crkvenoj pesmi koja se pevala tokom jedne ceremonije u adventističkoj crkvi. To ime je privuklo njenu pažnju, a sada joj je komšinica, gospođa Diktel, pričala da joj je jedna gospođa upravo objašnjavala Jehovinu Reč. Odmah je želela da sazna više. Ona, njeno osmoro dece, a kasnije i njen muž, postali su Jehovini svedoci.

Tih nekoliko porodica činile su jezgro pravog obožavanja na severnoj obali atlantske strane ostrva. Narednih godina iz Bas Poanta seme istine je sejano po gradovima i selima na atlantskoj obali. Ono je raslo i cvetalo u Le Lorenu, Marigou, Sent Mariju, Triniteu i Le Roberu, kao i u Ažupa-Bujonu, Ver Preu i Gro Mornu, u unutrašnjosti ostrva.

Revni pioniri su doprinosili širenju istine duž istočne obale. Osman Leandr, jedna udovica, preselila se 1965. u Sent Mari, i stavila na raspolaganje svoju kuću za sastanke. Arkad Belvi i Mariz Mansvela, specijalni pioniri s Gvadalupa, u decembru 1967. stigle su u Le Rober i istrajale uprkos protivljenju tamošnjeg katoličkog sveštenika. Godine 1970. Alin Adelaid i Žaklin Popenkur počele su da svedoče u Le Lorenu, gde je Alin koristeći Pismo pomagala bivšoj vračari da se oslobodi uticaja demona. Tri godine kasnije pridružile su im se još tri pionirke, Mišel i Žan Irzile i Žozet Merin. Te pionirke u Le Lorenu napustile su učiteljski poziv da bi učestvovale u daleko važnijem delu obrazovanja — u poučavanju istini koja vodi do večnog života.

Zašto je župnik želeo knjigu Istina?

Žan Irzile se priseća: „Godine 1974. Zajednica nam je poslala jedno pismo od nekoga ko je živeo u Le Lorenu. Taj čovek je bio jako zainteresovan da dobije literaturu  Jehovinih svedoka, a naročito knjigu Istina koja vodi do večnog života, koju je video u nečijoj kući. Sledećeg jutra krenule smo da pronađemo tog čoveka. Nije nam bilo poznato njegovo ime, pa smo morale da pitamo poštara ko je to. Koliko smo samo bile iznenađene kada smo saznale da je pismo Zajednici poslao župnik!

„Pitajući se na kakvu ćemo dobrodošlicu naići, otišle smo u prezbiterijat. Čovek se predstavio i hladno nam rekao da ne želi da razgovara s nama, da je zainteresovan samo za literaturu. Bile smo zbunjene. Međutim, neko vreme posle te posete, ljudi iz tog kraja su nam često govorili da im je sveštenik objasnio izvesne stvari na isti način kao i mi. Tako smo zaključile da je nesumnjivo koristio našu literaturu za pripremanje svojih propovedi.“

Tražiti Boga i stvarno ga naći

Godine 1967, još četiri specijalna pionira — Oktav Teliz, njegova žena Alvina, i Eli i Liset Regalad — osnovali su ono od čega je kasnije nastala skupština Trinite. Eli Regalad je krenuo u propovedanje dan nakon dolaska. Gde je počeo? Prolazeći pored kuća ne levoj i desnoj strani, otišao je pravo na vrata gospođe Mutusami i pokucao. Nikada je ranije nije sreo, i niko mu nije dao njeno ime. Ali neka ona ispriča svoju priču:

„Od detinjstva sam bila jako privržena katoličkoj religiji. Godinama sam radila u zabavištu kojim su upravljali sveštenici. Ali bila sam razočarana licemerstvom u crkvi. Moja privrženost crkvi je iz dana u dan slabila. Kad je došlo vreme da moja dva najstarija sina upišem na katoličku nastavu, bila sam rastrzana između insistiranja mojih katoličkih rođaka, protivljenja mog muža komuniste i uticaja moje sestre  adventistkinje. Nisam znala šta da radim. Veliki deo noći sam provela moleći Boga za pomoć da nađem rešenje. Sledećeg jutra brat Regalad je pokucao na moja vrata, predstavivši se kao Jehovin svedok. Došao je pravo u moju kuću. Bila sam prva osoba s kojom je razgovarao u Triniteu.“

Lizet Mutusami i njen muž bivši komunista, krstili su se osam meseci kasnije. Danas, više od 30 godina kasnije, oni i dalje služe Jehovi s celom svojom porodicom. Trojica njihovih sinova služe kao starešine. Stvarno, kad ljudi iskreno traže pravog Boga, naći će ga, baš kao što kaže Biblija (Dela 17:26, 27).

Pokazalo se da je to područje plodno, i skupštine su se širile. Jedna u Triniteu, a od nje šest drugih — dve u Le Roberu, jedna u Sent Mariju, jedna u Gro Mornu, jedna u Ver Preu i jedna u Triniteu. One i dalje rastu, donoseći čast Jehovi.

 Sveštenstvo kreće u napad

Posvuda na Martiniku za sveštenstvo je smanjivanje kontrole nad stanovništvom koje su držali u neznanju predstavljalo izvor gneva. Jedan župnik je 1956. iskalio svoj bes kada je sreo dve mlade devojke koje su posećivale rođake jednog pokojnog komšije u Bas Poantu. Znajući da devojke proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima, proglasio ih je otpadnicima i pretio im paklenom vatrom zato što su prestale da dolaze na misu. Kada je jedna od devojaka prilično odlučno odgovorila, iz sve snage joj je opalio šamar, i kipteći od besa uskočio u svoj džip i otišao.

Godine 1967, u Le Roberu, kad su stigle dve sestre pionirke, sveštenik je zabranio parohijanima da im otvaraju vrata. Jednog dana, lud od besa, bezmalo ih je zgazio kolima. U parohijskim lecima umnožavala su se ogorčena i ljutita upozorenja, a s propovedaonica sveštenici su objavljivali peckave kletve protiv onih koje su opisali kao ’Sotonine zastupnike što su došli da remete rimski mir‘.

I druge religiozne denominacije su se pridružile napadu. Jevanđelističke religije su nas naročito lažno optuživale da ne verujemo u Isusa Hrista. Adventisti su nas osuđivali zbog nepoštovanja Sabata, dok je većina drugih samo pričala prazne priče. Neko vreme braća su se upuštala u beskrajne diskusije s pastorima tih religija. Diskusije su se često završavale kasno u noć i nisu bile ni od kakve koristi. Postepeno smo naučili, uz pomoć vernog i razboritog roba, da naše vreme koristimo da tražimo i pronalazimo ovcama slične osobe koje nalaze pravo zadovoljstvo u slušanju glasa Vrsnog Pastira.

Pa ipak, te diskusije su otvorile oči nekolicini ovcama sličnih osoba. Tako je bilo sa Žilom Nibilom  u Fort-de-Fransu. Primetio je da se pastor samo pravio da citira Bibliju — a u stvari je izmišljao stihove — trudeći se da podrži učenje da hrišćani moraju držati Sabat. (Uporedi s Rimljanima 10:4; Kološanima 2:13-16.) Sada je brat Nibil starešina među Jehovinim svedocima. Žertrid Bival iz Trinitea, koja je bila adventista sedmog dana, uvidela je nepoštenje svog pastora za vreme jednog razgovora sa Oktavom Telizijem, koji je tamo služio kao specijalni pionir sa svojom ženom Alvin. Godinama kasnije, uprkos poodmaklim godinama i lošem zdravlju, sestra Bival je i dalje lojalno privržena Jehovinoj organizaciji.

U podnožju vulkana — da li će slušati?

Na severozapadu ostrva, gradovi Sen Pjer, Le Prešer, Le Karbe i Le Morn Ruž, smešteni su baš oko Mon Pelea, koji je na žalostan način postao slavan time što je 1902. godine uništio Sen Pjer i njegovih 30 000 stanovnika.

U vezi sa erupcijom 8. maja te godine, ljudi se uglavnom sećaju da su stanovnici Sen Pjera ignorisali upozorenja i nisu želeli da beže. Vulkan je mesec dana bljuvao dim, pepeo i komadiće stena. Sen Pjer je bio prekriven pepelom. Dvadeset pet ljudi je stradalo u bujici blata. Narod je bio pun zebnje, ali još uvek nije bežao. Delimično je bilo tako zbog njihovog fatalističkog stava; delimično zbog vođa tog naroda, uključujući i sveštenstvo, koji su ih podsticali da ostanu. Ti isti faktori utiču i na reakciju mnogih na upozorenje o pretećem strahovitom danu Jehovinom (Joil 2:31, 32).

Mnogi ljudi na Martiniku su fatalisti, i kada se suočavaju s teškoćama, slegnu ramenima i kažu: „To je Božja volja.“ Često pokušavamo da im pomognemo da razmišljaju o tome razgovarajući o onome što se desilo u  vreme erupcije Mon Pelea. „Ako su takvi događaji ’Božja volja‘“, pitamo ih, „zašto je ovu katastrofu preživeo samo jedan česti zatvorenik koji je bio u tamnici u podzemnoj ćeliji zatvora, dok su svi ’dobri hrišćani‘ i crkve sa svojim ’svecima‘ bili uništeni?“

Početkom 1960-ih, objavitelji iz Fort-de-Fransa su počeli da prilično redovno putuju u varošice u blizini vulkana, kako bi im doneli poruku o Kraljevstvu. Međutim, narod se strašno plašio. Pitali su se: „Šta će reći ljudi?“ Iz straha da će ih bližnji odbaciti, niko nije želeo da se poistoveti s Jehovinim svedocima. Godine 1962. porodica Šarpentje iz Francuske, došla je da živi u Le Morn Ružu, severoistočno od Sen Pjera. Madlen je bila specijalni pionir. Ona i njen muž Rene, godinama su u ovom području sejali seme istine o Kraljevstvu.

Međutim, uticaj crkve je još uvek jak na severnom delu ostrva. Ima nekih velikih plantaža kojima upravljaju bogati zemljoposednici, potomci prvih naseljenika, a oni žive ruku pod ruku s katoličkim sveštenstvom. Na celom Martiniku broj tamošnjih belaca koji su prihvatili istinu može se na prste izbrojati.

Oslobođen straha od čoveka

Premda se, uopšte uzev, narod nerado poistovećivao s Jehovinim svedocima, sredinom 1960-ih jedan čovek i njegova žena, Joland i Bernadet Ortans, bili su duboko pokrenuti ljubavlju prema Jehovi i njegovoj Reči. S kakvim ispitima vere su se suočili? Oni pričaju: „Pošto smo bili prvi koji su prihvatili ’novu religiju‘, našli smo se na margini društva. Prošli smo kroz teskobno vreme. U razmaku od godinu dana nesrećnim slučajem smo izgubili dvoje dece, što je ljude navelo da kažu da nas Bog kažnjava jer smo napustili katoličku  religiju. Ali ono što smo već naučili o Jehovi pomoglo nam je da ostanemo nepokolebljivi.“

Posle svega toga, Jolandov poslodavac, jedan beke (tamošnji belac), pod uticajem sveštenika, pretio mu je da će ga otpustiti ako se ne vrati crkvi. Međutim, Joland je zauzeo čvrst stav, a pošto je naš brat bio savestan radnik poslodavac nije sproveo svoju pretnju. Iako su oboje proživeli i druga teška vremena, brat i sestra Ortans i dalje su lojalne Jehovine sluge.

Godine 1968. porodica Palver preselila se iz Fort-de-Fransa u Le Morn-Ruž. Postepeno su i drugi prihvatali pravo obožavanje. Danas u Le Morn-Ružu postoji skupština od 60 objavitelja.

Dodatna pomoć u vidokrugu vulkana

Počevši 1972, dve sestre specijalne pionirke, An-Mari Birba i Arlet Žironden, hrabro su radile na tome da pomažu ljudima u Sen Pjeru, Le Karbeu i Le Prešeru. Premda su donosile poruku mira, ponekad su ljudi bacali kamenje na njih i tukli ih metlama. U tom području mnoge žene koje su prihvatile istinu trpele su žestoko progonstvo od svojih muževa, ali zbog dobrog ponašanja tih žena, malo po malo, muževi su, uopšte uzev, postali tolerantniji (1. Petr. 3:1, 2).

Jedan stariji Svedok, Žil Martinon, bio je primer ustrajnosti, služeći u San Pjeru više od 20 godina. Tokom 1960-ih i 1970-ih, sastanci u ovom području održavali su se u objektima koji su bili jedva podnošljivi. Međutim, predana braća kao što je Džon Šavinji i zatim, nešto kasnije, porodice Lemoan i Papaja, pomogli su da se u San Pjeru razvije divna skupština. Prelepa Dvorana Kraljevstva koja može da primi 200 osoba jeste dokaz da su Jehovini svedoci čvrsto utvrđeni u podnožju vulkana.

 Noć na mangovom drvetu

Vest o Kraljevstvu stigla je u Le Lamanten još 1955. godine, ali oni koji su želeli da obožavaju Jehovu Boga i dalje su se suočavali sa žestokim ispitima. Sveštenstvo nije baš uvek bilo razlog tome. Muškarci na Martiniku se uglavnom ponose svojom muževnošću, a mnogi od njih potpuno dominiraju nad svojim ženama. Kad je neka žena želela da obožava Jehovu, često se morala suočiti s nasilnošću svog muža.

Jedna naša sestra iz Le Lamantena priča: „Godine 1972, kada je poruka o Kraljevstvu stigla u moj dom, bio je to odgovor na sve ono za čim sam čeznula. Ali muž mi je branio da proučavam. Pa ipak, i dalje sam potajno proučavala. Kada je saznao, spalio mi je Bibliju i knjigu za proučavanje, i pretukao me. Odlučio je da se preselimo, nadajući se da će time okončati moje zanimanje za Bibliju.

„Kad sam počela da posećujem sastanke, obično mi je zaključavao vrata. Često sam morala da spavam na  verandi. Zatim je uništio sve što mi je moglo poslužiti kao zaklon, čak i kokošinjac. Često me je tukao, i mnogo puta sam ostajala gladna. Jednom me je usred noći jurio mačetom! Da bih mu pobegla, morala sam da trčim kroz žbunje i da se što brže popnem na jedno mangovo drvo. Umakla sam, ali samo zato što mu se pokvarila baterijska lampa. Satima me je tražio, prolazeći baš pored mesta gde sam se sakrila i molila sklupčana na drvetu. Celu noć sam provela na mangovom drvetu.“ Pa ipak, 1977. se krstila. Kasnije je i njena kćerka zauzele stav za Jehovu.

Oslobođenje od praznoverja i Kenboa

Dok ljudi proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima i primenjuju naučeno, na različite načine doživljavaju oslobođenje. Mnoga verovanja i običaji Martinikanaca imaju korene u ritualima i praznoverju prenetom iz Afrike i kasnije zasađenom na plodnom tlu rimokatolicizma. Oni koji su pre mnogo godina postali Jehovini svedoci još uvek se sećaju praznoverja od koga su bili oslobođeni.

Sećaju se da se na Veliki petak od čoveka očekivalo da poljubi krst, pre nego što bilo šta drugo uradi. Tog dana je bilo strogo zabranjeno koristiti eksere ili čekiće, u znak sećanja na Hrista. Takođe je bilo zabranjeno riljati zemlju ili kopati motikom jer će, prema onome čemu su bili poučeni, „zemlja krvariti“. Sledećeg dana, u subotu ujutru, smatralo se da će oglašavanje zvona na katoličkoj crkvi svima doneti blagoslov. Da bi imali korist od toga, od ljudi se posle zvonjave očekivalo da zarone u vodu — u reku ili more. Kupali bi svoju bolesnu decu, drmusajući one koji boluju od rahitisa, da bi zasigurali da će i oni imati koristi.

 Drugi se sećaju „pogrebnog bala“ na kome je bilo uobičajeno učestvovati kad neko umre. Bilo je to veoma bučno bdenje, uz udaranje u doboš, igranje i pevanje, kao i uz pričanje kreolskih priča. Narod je verovao da će to sprečiti dušu pokojnika da ostane i luta oko kuće.

Premda ljudi retko kada čitaju Bibliju, mnogi je smatraju svetim predmetom. Držaće je otvorenom na nekom posebnom psalmu, s makazama na njoj. Očekuje se da će to zaštititi kuću od zlih duhova.

Nisu zaboravili ni napitke koje su pravili vračevi. Kenboa je kreolska reč koja, prema nekima, potiče od francuskog izraza „Tjan, boa!“ („Izvoli, popij ovo!“). To je aluzija na činjenicu da su vračevi često davali svojim mušterijama da piju čarobne napitke. Iako napici u stvari nisu imali nikakvu čarobnu moć, mnogi vračevi su se obogatili time što su ih delili. Prihvatanje pravog obožavanja podrazumeva oslobođenje od sveg tog praznoverja.

Pažnja usmerena na jug ostrva

Oko južnog vrha ostrva nalaze se priobalna sela Le Maren, Sent An i Le Voklen, a malo dalje u unutrašnjosti Rivijer Pilot. To su mesta zbog kojih posetioci smatraju Martinik ostrvom belih peščanih plaža i azurnih koralnih mora. To su takođe područja koja su dala hvalioce Jehove.

Prvo selo koje je dobilo svedočanstvo bilo je Rivijer Pilot. Kako je to bilo? Doktorka Margi Pridan je upravo završila studije medicine u Francuskoj. Pre nego što se vratila na Martinik, Jehovini svedoci su razgovarali s njom o Božjoj ljubaznoj nameri za čovečanstvo. Zato je po dolasku na Martinik kontaktirala sa Svedocima, i Sara Nol je vodila biblijski studij s njom. Krstila se 1959. godine. Zbog svog posla u zdravstvu,  sestra Pridan je dolazila u kontakt s velikim brojem ljudi, čak i sa onima iz okolnih sela, i pričala im je o istinama koje je saznala iz Božje Reči.

Objavitelji iz Fort-de-Fransa takođe su dolazili u ovo područje da svedoče. U to vreme vrlo malo Svedoka je imalo auto, tako da su često iznajmljivali „bure“ (mali autobus), nazvan tako zato što je oblikom podsećao na bure za naftu. Započinjali su svoje celodnevne izlete svedočenjem ljudima u selu, a zatim su odlazili kod onih na strmim stranama brda. Dnevnu aktivnost su završavali Studijem Kule stražare u senci jednog mangovog drveta.

Kasnije su na ovo područje poslati specijalni pioniri. Među njima je bila Mari Dema, poreklom iz Francuske, koja je tada imala 70 godina. Njena hrabrost i smisao za humor mlađima su ostavili odličan primer koji mogu da slede. Godine 1963. Sefora Martinon i Žoržet Šarl, specijalne pionirke, došle su da pomognu nekolicini objavitelja. Međutim, sve do 1970-ih, nakon godina sejanja i obrađivanja, specijalni pioniri u susednim selima Le Voklenu, Le Marenu i Sent Anu nisu počeli da žanju neke plodove svog teškog rada. Među tim pionirima bili su Stefani Viktor, i Monik i Eženi Kutinar u Le Voklenu. Vredna pažnje je hrabrost koju je pokazao Eženi, koji je ostao invalid posle teške operacije. Išao je na štakama i teško govorio, ali je ipak nastavio da služi kao opšti pionir.

Godine 1966, dve specijalne pionirke bile su poslate u Rivijer Pilot — An-Mari Birba i Arlet Žironden — i za manje od dve godine tamo je bila osnovana skupština. A 1970. još dve pionirke su poslate u Le Maren — Elen Perazi i Terez Padra. Sve do 1975. šačica braće i sestara iz naselja u tom području morala je da ide na sastanke čak u Rivijer Pilot. Uz Jehovin blagoslov  tog dela potom su osnovane skupštine u Le Marenu 1979, u Le Voklenu 1984, u Sent Lisu 1993. i u Sent Anu 1997. Braća u svim ovim selima sada se sastaju u divnim Dvoranama Kraljevstva, a skupštine koje cvetaju brinu se za duhovne potrebe ljudi na tim područjima.

Pogodna mesta za veće skupove

Ubrzo je bilo neophodno imati pogodnije mesto za pokrajinske sastanke i oblasne kongrese. Velike dvorane koje su tada bile na raspolaganju bile su dvorane za igranke, nazvane pajot (kolibe od slame) jer su bile ograđene upletenim palminim granama. Old-tajmeri se sećaju dvorane za igranke u Kerli i Serž Rušu, gde su se godinama održavali naši oblasni kongresi. Ali s vremenom ova vrsta dvorane nije više bila adekvatna.

Naša braća su izgradila jednu pokretnu čeličnu strukturu, i s njom smo mogli održavati veće skupove na sve četiri strane ostrva. Svako selo ima fudbalsko igralište. Tako smo godinama za pokrajinski sastanak postavljali našu pokretnu Kongresnu dvoranu na različitim igralištima na ostrvu. Kakvo je samo odlično svedočanstvo dato! I koliko je to bilo ohrabrujuće za Svedoke u čijim selima su se održavali veći skupovi!

Za oblasne kongrese koristili smo zatvoreni sportski kompleks stadiona Luj Ašil u Fort-de-Fransu. Još uvek se sećamo Međunarodnog kongresa „Pobedonosna vera“ 1978. godine, kada smo bili počastvovani time što je glavni govornik bio Džon S. But, član Vodećeg tela. U jednom od svojih govora, brat But je rekao: „Uopšte nemamo razloga da izgubimo veru u Jehovinu organizaciju“, i dodao je: „Naša nepokolebljiva vera biće nagrađena kad budemo pobedonosno trijumfovali. Jehova nikada neće razočarati svoje lojalne sluge.“ Ovaj program je u velikoj meri ohrabrio 2 886 prisutnih.

 Biblijske drame privlače pažnju

Prva biblijska drama, izvedena 1966, ostavila je trajan utisak. Nije bilo kasetofona na kome bismo pustili kasete s dramom. Učesnici su morali napamet naučiti svoje delove i izgovarati ih. Ta drama o Jeremiji, trajala je skoro dva sata! Morali smo da sinhronizujemo pokrete različitih likova s naizmeničnom upotrebom mnogih mikrofona. Sem toga, pošto je u to vreme na Martiniku bilo malo Svedoka, neki su morali da igraju različite uloge, menjajući kostime između scena u skladu s likovima koje su igrali. Koliki trud! Ali publika je bila oduševljena.

Zatim je bilo zvučnih efekata. Jedan brat je iza scene lupao u jedan deo valovitog lima, da bi oponašao grmljavinu. Iznad pozornice, dok su svetla u dvorani bila pogašena, jedan drugi brat je koristio blic foto-aparata da bi izgledalo kao da sevaju munje. Na ostrvu se vesti brzo šire. Kad je narod saznao za biblijske drame koje održavamo, televizija je poslala svoje predstavnike da snimaju naše probe. Njihovo emitovanje dalo je izvrstan publicitet skupovima.

Rušenje ali i izgradnja

Van svake sumnje, istina iz Jehovine Reči na Martiniku je rušila mnoge tvrđave laži i praznoverja. Jehovine pomazane sluge, poput proroka Jeremije, opunomoćene su od Boga da ’čupaju i obaraju, da zatiru i raskopavaju‘ ali i ’da grade i da sade‘ (Jer. 1:10). Zato, sem razotkrivanja onoga što Božja Reč osuđuje, Jehovini svedoci koriste tu Reč da pomognu poniznima da ’obuku novog čoveka koji je stvoren po Bogu, u pravdi i u svetosti istine‘ (Ef. 4:24).

Kako je rastao broj ljudi koji se s cenjenjem odazivaju na Božju Reč, zahtevalo se još jedno delo izgradnje.  Broj Jehovinih svedoka na Martiniku je rastao — sa 1 000 godine 1975. na 1 500 godine 1984, a zatim na 2 000 do 1986. Broj prisutnih na skupštinskim sastancima često je duplo veći od broja objavitelja, a za godišnji Memorijal i više od toga. Da bi se obezbedio prostor za one koji su posećivali sastanke bilo je potrebno više Dvorana Kraljevstva. Izgrađeno je dvadeset, a svaka ima kapacitet između 250 i 300 mesta. Bili su potrebni pogodni objekti i za kancelariju podružnice.

Važan korak

Nakon godina marljivog traganja, braća su pronašla zemljište na jednom brdu koje gleda na centar Fort-de-Fransa i pruža divan pogled na zaliv. Martinik je počeo da doživljava jedno izvanredno iskustvo.

Broj kvalifikovanih radnika među tamošnjom braćom koji bi sve vreme bili na raspolaganju, bio je veoma ograničen. Zato je Vodeće telo odobrilo da se organizuje pomođ kvalifikovanih Svedoka iz prekomorskih zemalja. Prvi koji je stigao, u februaru 1982, bio je Rober Venzeflan, arhitekta iz Francuske. Nekoliko dana kasnije, Silven Teberž došao je iz Kanade da bi nadgledao gradilište. Tim je bio kompletan nekoliko sedmica kasnije kada je stiglo još dvadesetak braće i sestara iz Kanade i nekoliko dobrovoljaca s Martinika. Tamošnja braća su podupirala ovaj građevinski projekat ne samo svojim predanim radom već i velikodušnim prilozima, svako prema svojim mogućnostima, a neki su čak priložili i svoj zlatni nakit. Kakvo je samo izvrsno svedočanstvo dato revnošću, jedinstvom i ljubavlju koji su pokazani u vezi sa ovim projektom!

Da li je sav trud usmeren ka izgradnji umanjio javno propovedanje dobre vesti na Martiniku u to vreme? Naprotiv, bilo je značajnog porasta. U martu 1982, u službi  na terenu bilo je aktivno 1 267 objavitelja, od kojih su 19 bili opšti pioniri, a još 190 pomoćni pioniri. Kako se projekat bližio kraju, 1984. godine broj objavitelja je porastao na 1 635, uz 491 pomoćnog pionira u aprilu. Bio je to dokaz da je Jehova blagosiljao naš trud.

Ali rast se nije zaustavio. Na programu posvećenja, 22. avgusta 1984, Džon Bar, član Vodećeg tela, govorio je na temu „Ići napred s Jehovinom organizacijom“. Opisao je novu trospratnu kancelariju podružnice i betelski dom kao „veličanstveno sredstvo za suočavanje s porastom i za bolje opsluživanje Jehovinih ovaca“. U međunarodnoj publici prisutnoj na tom programu bila su i četiri misionara koja su izbačena skoro 34 godine  ranije i koja su se radovala dokazu da Jehova blagosilja svoje sluge na ovom malom karipskom ostrvu.

Dragocena pomoć duhovnih muškaraca

Naravno, pomoć koja je pružena obuhvatala je i više od građevina. Takođe je pruženo i nadgledanje puno ljubavi. Sve do 1977. delo propovedanja na Martiniku godinama je bilo pod nadgledanjem podružnice na Gvadalupu. Tokom tog vremena putujući nadglednici, duhovni pastiri, bili su slati s tog sestrinskog ostrva. Sede glave se sećaju Pjera Jankija i Nikole Brizara. Zatim, započevši 1963, Arman Fostini je redovno posećivao skupštine.

Posle njih i drugi putujući nadglednici, različitih stilova i ličnosti, doprinosili su duhovnoj izgradnji skupština. Gzavije Nol je godinama učestvovao u ovoj službi. Bili su tu i Žan-Pjer Vjesek sa svojom ženom Žanin. David Moro sa svojom ženom Marilen, posećivao je skupštine i ovde i u Francuskoj Gijani, koja je u to vreme bila pod Martinikanskom podružnicom. Kada je u Francuskoj Gijani uspostavljena podružnica, brat Moro, koji je obučavan u Martinikanskoj podružnici, naimenovan je za koordinatora Odbora podružnice u Francuskoj Gijani. Klod Lavini i njegova žena, Roz Mari, služili su kao misionari u Kuruu u Francuskoj Gijani kada su dobili naimenovanje da obavljaju pokrajinsku službu na Martiniku, a sada služe kao misionari u Republici Gvineji. I drugi su u kraćim razdobljima služili u pokrajinskoj službi, i svih njih se s nežnošću sećamo zbog njihovog marljivog rada i lojalnog duha. Onima koji su bili oženjeni, žene su bile dragoceni saputnici i bile su dobar primer sestrama u skupštinama. Trenutno, Alen Kastelno i Moiz Bele, u pratnji svojih žena, posećuju skupštine  u dvema pokrajinama, čije skupštine u proseku imaju oko pet starešina i sedam slugu pomoćnika.

Premda je Martinik samo jedno malo ostrvo, članovi Vodećeg tela s puno ljubavi nadgledaju Jehovine ovdašnje sluge. Juart Čiti, Danijel Sidlik, Karl Klajn, Vilijam K. Džekson, Lojd Bari i Milton Henšel, dolazili su ovde, zajedno s drugim zonskim nadglednicima. Dvanaestoro braće i sestara koji žive i rade u Betelu, kao i ostali Jehovini svedoci na Martiniku, veoma cene te posete.

’Jehova vidi ponižene‘

Psalmista David je napisao: „Visok je Gospod i on vidi poniženog“ (Ps. 138:6). A učenik Jakov je dodao da Bog „milost [„nezasluženu dobrohotnost“, NW] poniznima čini“ (Jak. 4:6). Postoji obilje dokaza za to među onima na Martiniku koje Jehova privlači k sebi.

Kristijan Bele i njegova žena Loret, koji su tada živeli u Fort-de-Fransu, doživeli su tu nezasluženu dobrohotnost. Bili su zbunjeni prisustvom različitih religija na Martiniku. Koju Bog odobrava? Kada je Kristijan Bele pročitao Otkrivenje 22:18, 19, smatrao je da je pronašao ključ za odgovor na to pitanje. Koja religija niti dodaje Božjoj Reči niti šta oduzima od nje? Nakon razmatranja činjenica, bio je uveren da su to Jehovini svedoci. Takođe je shvatio da mora primeniti to isto pravilo i u svom životu — niti da dodaje Božjoj Reči niti da oduzima, odbacuje ili uskraćuje nešto iz nje. Do tada je živeo nevenčano, ali 1956. ozakonio je svoju vezu s Loret. Govor za venčanje koji je održan tom prilikom bio je prvi na Martiniku koji je održao jedan Svedok. Krstili su se sledeće godine u reci Madam u Fort-de-Fransu. Istinu su prihvatili i njegov brat Leon, njegovi otac i majka, i Loretin brat Aleksandar.  Moiz Bele, jedan od sinova Kristijana i Loret, trenutno služi kao pokrajinski nadglednik. Kakvo je obilje nezaslužene dobrohotnosti od Jehove doživela ta porodica!

Jednostavni ljubazni postupci prema Jehovinim slugama mogu otvoriti put za blagoslove ljudima dobra srca (Mat. 10:42). Tako je bilo sa Ernestom Lasijem, koji je imao zlataru u Fort-de-Fransu. Redovno je uzimao časopis Probudite se!, ne zbog ličnog interesovanja, već više iz pristojnosti. Jednog dana Svedok koji mu je ostavljao časopise objasnio je da će samo Isus Hrist, Knez mira, moći da učini da na zemlji preovladava mir. To je ono što je Ernest Lasi želeo. Pristao je da ga taj Svedok poseti kod kuće. Započet je biblijski studij. „Sada“, kaže on, „imam sve što bih mogao poželeti. Većina moje dece je u istini; jedna od mojih kćerki je u pionirskoj službi, jedan sin je pionir i starešina, a stariji sin je član martinikanske betelske porodice.“

Odlučni da služe Jehovi

Ohrabrujuće je videti mlade koji se okreću Jehovi i pokazuju svoje cenjenje za njegovo vođstvo puno ljubavi. Mnogi od njih su bili zbunjeni zbog nedostatka ispravnog vođstva u svetu. Ali Božja Reč im pomaže da saznaju pravu svrhu života (Prop. 12:15). Dok stiču saznanje o tome šta Biblija sadrži, počinju da shvataju da stvarne koristi proizlaze iz sleđenja saveta zapisanog u Isaiji 30:21, naime: „Uši će tvoje slušati da se za tobom govori: ’To je put, idite njim.‘“

Jedna od njih, desetogodišnja devojčica po imenu Klaudija, postavila je mnoga pitanja Svedokinji koja je posećivala njenu porodicu. Zbog bolesti njenog oca, studij s majkom je postao neredovan, ali devojčica je nastavila da proučava i da primenjuje biblijske savete koje  je naučila. Spalila je svoj katehizmus i molitvenik, i uništila religiozne kipove. Posle očeve smrti nije htela da obuče crninu, i svedočila je onima koji su želeli da se mole za dušu njenog oca. Pokazujući duh sličan duhu izraelske devojčice koja je bila sluškinja Nemanove žene, ohrabrila je svoju majku da posećuje hrišćanske sastanke (2. Kralj. 5:2-4). U Dvorani Kraljevstva ta devojčica se upisala u Teokratsku školu službe. Ubrzo je počela da učestvuje u službi na terenu, a 1985, sa 12 godina, krstila se zajedno sa svojom majkom. Majka je otvoreno priznala da je njena kćerka u velikoj meri doprinela njenom duhovnom napretku.

Neki mladi neustrašivo koriste prilike da daju svedočanstvo u školi. Jedna profesorka francuskog u Le Fransoau zadala je učenicima da istraže različite religije na Martiniku. Rozlen, koja je tada imala 18 godina, i još jedna učenica imale su priliku da daju dobro svedočanstvo, koristeći knjigu Mankind’s Search for God. Uručile su dvadesetak knjiga profesorki i učenicima.

Iako se na pitanja o kojima se diskutuje u školi gleda kao na veoma kontroverzna, mladi Svedoci ovde na Martiniku otvoreno govore kako bi razjasnili visoka načela iz Jehovine Reči. Meri-Sizon Monžini priča svoje iskustvo: „Jednog dana, dok je pričala o problemima u vezi s prenaseljenošću, profesorka je spomenula savremene metode za kontrolu rađanja. Iskrslo je pitanje abortusa i istog trena izazvalo žestoku raspravu. Pitala sam profesorku da mi dozvoli da sledećeg dana iznesem neki materijal kako bih izložila svoje gledište o toj temi. Pristala je i skoro dva sata smo razgovarale s celim razredom.“ Materijal je uzet iz časopisa Probudite se!, uključujući i „Dnevnik nerođenog deteta“, iz francuskog izdanja od 22. avgusta 1980. godine.  Rezultat je bio bolji stav razreda prema Jehovinim svedocima.

Na Martiniku ima puno mladih. Uopšte uzev oni su beznadežno uvučeni u vakuum jednog ekonomskog sistema koji stavlja nerazuman naglasak na materijalne posede. Ali mladi Svedoci cene duhovne vrednosti. Dirljivo je videti da su Dvorane Kraljevstva na Martiniku pune mladih ljudi koji žele da upoznaju Jehovu i njegove puteve.

Oslobođeni robovanja drogi

Kao što je to slučaj i u drugim zemljama u kojima materijalizam guši duhovne vrednosti, mnogi mladi na Martiniku štete svom zdravlju i kvare svoj život korišćenjem kreka i drugih droga koje stvaraju zavisnost. Međutim, pravo hrišćanstvo je oslobodilo neke od ovih pogubnih navika. Pol-Anri i Daniel, iz Fort-de-Fransa, bili su deo Rastafarijanskog društva u kome se neograničeno koristila marihuana. Rastafarijanci su imali svoje objašnjenje o tome šta Apokalipsa kaže o ’lišću za isceljivanje naroda‘. Ali nisu ni pokušali da objasne preostali najveći deo te biblijske knjige. Ali Pol-Anri i Danijel su želeli da je razumeju, a Jehovini svedoci su se ponudili da im pomognu.

Pol-Anri i Daniel kažu: „Ustručavali smo se da odemo na sastanke Jehovinih svedoka, plašeći se da ćemo biti neprijateljski dočekani zbog našeg fizičkog izgleda koji je bio prilično odbojan.“ Ali kada su otišli, bili su iznenađeni ljubaznošću, srdačnošću i neuobraženošću onih koje su sreli u Dvorani Kraljevstva. Sledeće sedmice su se ošišali i počeli da se pristojnije oblače. Za kratko vreme prestali su i da puše. Ubrzo su i oni počeli da prenose dobru vest drugima.

 Pol-Anri dodaje: „Jednog dana dok sam bio u uličnom svedočenju, jedan policijski inspektor, s kojim sam ranije imao problema zbog droge, preneraženo je uzviknuo: ’Ali to je Grodezormo!‘ Izvadio sam iz svoje tašne, ne drogu, već Bibliju i časopise, koje je s radošću prihvatio, čestitavši mi i ohrabrivši me da tako nastavim. To sam i uradio. Krstio sam se 1984, a 1985. pridružio sam se redovima opštih pionira. Danas, kao oženjen čovek i poglavar porodice, služim kao starešina u ovdašnjoj skupštini. I moj prijatelj Danijel je na sličan način napredovao u istini.“

Nisu samo mladi ti koji žele rešenja za životne probleme. I odrasli to žele. S ciljem da pomogne svima čija su srca otvorena za učenje, u aprilu i maju 1995, podružnica je stavila na raspolaganje za distribuciju 250 000 primeraka Vesti Kraljevstva pod naslovom „Zašto je život tako pun problema?“ S obzirom da na ostrvu ima samo 330 000 stanovnika, to je značilo da će svaka odrasla osoba, kao i mnogi mladi, izvući korist iz ove važne poruke. Ona je otvorila put za mnoge plodne razgovore.

Jedan pokrajinski nadglednik je izvestio da je jedna žena iz unutrašnjosti, kad je pročitala letak, htela da telefonira Zajednici. U žurbi je birala pogrešan broj, ali ipak se ispostavilo da je bio dobar. Telefon je zazvonio u Dvorani Kraljevstva u Fort-de-Fransu. Baš tada objavitelji su se pripremali da krenu u službu s pokrajinskim nadglednikom. Ona je zamolila: „Molim vas, pošaljite mi što pre jednog Jehovinog Svedoka. Želim da proučavam Bibliju.“ Sledećeg dana je dobila pomoć koju je tražila.

Napokon naša Kongresna dvorana

Pronalaženje prostora za naše kongrese postao je ozbiljan problem. Broj prisutnih je stalno rastao.  Nadalje, sportska dvorana na stadionu koju smo koristili za kongrese više nije bila pogodna. Šta bi se moglo uraditi?

U to vreme jedan starešina iz skupštine Rivijer Sale, tražio je plac na kome bi se gradila Dvorana Kraljevstva. Za divno čudo, ponuđeno mu je jedno zemljište od otprilike šest hektara — daleko više nego što je potrebno za Dvoranu Kraljevstva! Na svu sreću, nalazilo se u središnjem delu ostrva. Na tom zemljištu bila je jedna stara hala od čelika koja je, iako u lošem stanju, mogla poslužiti kao privremeni kongresni objekat. Godine 1985. tamo smo održali naš prvi kongres. Bilo je prisutno 4 653, što je 600 osoba više nego prethodne godine.

Rad na novoj dvorani počeo je 1992. Došla su mnoga braća i sestre iz Italije, o svom trošku, kako bi pomogli na izgradnji. Svedoci sa ovog područja su velikodušno priložili svoje vreme i sredstva. Projekat je sada završen. Ova predivna Kongresna dvorana može primiti 5 000 osoba. U stvari, to je najveća dvorana na Martiniku.

Više ne moramo da odlažemo naše kongrese — i to često u zadnji čas — zbog otkazanih fudbalskih utakmica. Nadalje, prestao je i naporan posao oko montiranja, sklapanja, prenošenja i skladištenja pokretnih čeličnih struktura. Naša Kongresna dvorana, okružena cvećem, palmama i kitnjastim drvećem, donosi čast Jehovi.

Organizacija koja hvali Jehovu

Jehova se pobrinuo da u proteklih pola veka, pravo obožavanje uhvati koren i procveta na Martiniku. Posredstvom svoje organizacije obezbedio je pouku onima kojima će biti povereno nadgledanje. Gzavije Nol, zajedno  sa svojom ženom, obučavan je za misionara u 31. razredu Gileada. Kasnije je brat Nol dobio daljnju obuku na jednom desetomesečnom kursu u Gileadu, 1964. godine. Pokazalo se da je to bilo najkorisnije obučavanje kada je Vodeće telo odlučilo da u februaru 1977. osnuje kancelariju podružnice Watch Tower Societyja na Martiniku.

Prvi članovi Odbora podružnice bili su Gzavije Nol, koordinator, Valanten Karel i Žerar Trivini. Kasnije je bio naimenovan Arman Fostini koji je  godinama bio putujući nadglednik. Kad je brat Trivini umro, a brat Karel se preselio u Francusku, u septembru 1989. za trećeg člana Odbora podružnice bio je naimenovan Anri Irzile. Rođen je 1954, one godine kada su Gzavije i Sara Nol stigli iz Francuske da bi se posvetili službi na Martiniku. Anri je od detinjstva izvlačio korist iz vernog primera svoje majke, baš kao i Timotej, pratilac apostola Pavla (2. Tim. 1:5).

Godine 1975. na ostrvu je bilo 1 000 objavitelja i ukupno 15 skupština. Tokom 1997. najviši broj objavitelja iznosio je preko 4 000. Svi oni služe u povezanosti sa 46 skupština. Tokom proteklih 20 godina, u proseku smo imali godišnji porast od 7 posto.

Na Martiniku već imamo jednog Svedoka na 90 stanovnika. Sa zainteresovanim osobama se vode hiljade biblijskih studija. Širom ostrva se zna za Jehovino delo. Njegovi Svedoci su takođe dobro poznati. Drugima je sve teže da pričaju loše o Svedocima, jer u blizini uvek ima nekoga ko prekorava klevetnike. Svedočenjem na ulicama, trgovima, pijacama, na parkiralištima kod bolnica i velikih tržnih centara, poruka o Kraljevstvu se ističe pred ljudima. I kad ljudi kod kuće čuju da neko kaže „To-to-to, il i a di mond?“ („Zdravo, ima li nekog kod kuće?“), odmah znaju da su to Jehovini svedoci došli da pričaju o Božjem Kraljevstvu.

Na nekim delovima ostrva sada nije retkost da se neka područja obrađuju svake sedmice. Kad objavitelji krenu u službu na terenu, možda su dobili samo 10 ili 15 kuća kao svoje područje. Na takvim područjima svedoče ljudima koji često slušaju tu poruku. To zahteva od objavitelja da menjaju svoje uvode i teme o kojima razgovaraju sa stanarima. Moraju efikasno upotrebiti sva pomoćna sredstva i predloge vernog i razboritog roba. Donedavno se ulično svedočenje na francuskim područjima  obavljalo prilično škrto, ali sada postaje zanimljiv i produktivan vid službe.

„Si bon dje le“

Martinikanci redovno naglašavaju ono što kažu izrazom „Si bon dje le“ („Ako bude Božja volja“). Naravno, Božja volja je jasno iznesena u Bibliji. Psalam 97:1 objavljuje: „Gospod kraljuje! Nek se raduje zemlja! Nek se mnoga ostrva vesele!“ Psalam 148:13 dodaje: „Nek svi hvale ime Gospodnje.“ A preko svog proroka Isaije, Jehova upućuje privlačan poziv: ’Oh kad bi zapovesti moje slušao! Mir bi tvoj kao reka bio‘ (Isa. 48:18). Bog u svojoj dobroti hoće da se „svi ljudi spasu, i da dođu do poznanja istine“ (1. Tim. 2:4). Božja volja je i da oslobodi svoje stvarstvo, da slomi njegove okove i da celu zemlju pretvori u raj nastanjen ljudima svih rasa i boja koji su ujedinjeni u obožavanju svog Stvoritelja (Rimlj. 8:19-21). Za ljude na Martiniku još uvek je otvorena prilika da izvuku korist iz te pripreme pune ljubavi.

Martinik se mnogo promenio u poslednjih deset godina, kao i veći deo sveta. Droga, materijalizam i pad morala izmenili su nekadašnji idilični raj. Božja Reč je prorekla promene u stavovima ljudi koje su dovele do tih uslova (2. Tim. 3:1-5). Ali ti uslovi nisu Božja volja. Umesto toga, Jehova i dalje privlači iz naroda one koje opisuje kao „poželjne stvari“ i priprema ih za život kao deo globalnog društva svog naroda koji će naseliti Raj (Ag. 2:7, NW). To nisu ljudi koji nezainteresovano ne preduzimaju nikakvu akciju jer veruju da će se to ionako desiti ako je Božja volja. Naprotiv, to su ljudi koji pažljivo istražuju Pismo da bi otkrili šta je Božja volja i zatim, motivisani ljubavlju, revno rade ono što je njemu ugodno (Dela 17:11; Titu 2:13, 14).

 [Mapa na 192. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Četrdeset šest skupština raspoređeno je po sledećim mestima

SEN PJER

KAZ PILOT

ŠELŠER (2)

FORT-DE-FRANS (14)

LE TROA ILE

AŽUPA BUJON

LE MORN RUŽ

GRO MORN

VER PRE

SEN ŽOZEF (2)

LE LAMANTEN (3)

DIKO

SEN ESPRI

RIVIJER SALE

RIVIJER PILOT

SENT AIS

BAS POANT

LE LOREN

MARIGO

SENT MARI

TRINITE (2)

LE ROBER (2)

LE FRANSOA (2)

LE VOKLEN

LE MAREN

SENT AN

 [Slika na celoj 162. strani]

[Slika na 167. strani]

Gzavije i Sara Nol, one godine kada su stigli na Martinik

 [Slike na 175. strani]

Lojalne, dugogodišnje Jehovine sluge: (1) Leon Bele (2) Žil Nibil (3) Žermen Bertolo (4) Filip Dordon (5) Rože Rozamon (6) Kristijan Bele (7) Alber Nelson (8) Vensan Zebo (9) Vensan Miler

 [Slike na 177. strani]

Žene koje su ostavile odličan primer kao učiteljice Božje Reči: (1) Stela Nelzi (2) Viktor Fus (sada Laziman) (3) Leonid Popenkur (4) Andre Zozor (5) Ema Irzile

[Slika na 183. strani]

Prva Dvorana Kraljevstva koja je bila baš njihova (u Fort-de-Fransu)

[Slika na 186. strani]

Cela porodica Mutusami je povezana s hrišćanskom skupštinom

[Slika na 191. strani]

Mon Pele, i Sen Pjer pored vode

[Slika na 199. strani]

Betelska porodica na Martiniku

[Slike na 207. strani]

Napokon Kongresna dvorana — u Rivijer Saleu