Paragvaj

U SRCU Južne Amerike leži kopnom okružena zemlja Paragvaj. Šta to ime znači? Mišljenja se razlikuju, ali uobičajeno lokalno stanovište je da ono znači „reka koja potiče iz mora“. Indijanci u tom području verovali su da su neka jezera u brazilskim močvarama, gde nastaje reka Paragvaj, bila velika kao more. Reka Paragvaj, koja teče kroz zemlju od severa ka jugu, deli državu na dva dela. Istočno od reke leže talasasta brda, plodna polja s crvenim zemljištem i guste šume. Na zapadu je Čako, s retko naseljenim područjem savana, šipražja i ogromnih močvara nastanjenih rojevima insekata i ogromnom raznolikošću raznobojnih tropskih ptica.

Paragvaj je zemlja gde savremena tehnologija stoji u kontrastu s jednostavnijim načinom života onih koji obrađuju zemlju. Mlazni avioni i sateliti za komunikacije otvorili su vrata svetskom znanju. Visoki oblakoderi jasno oslikavaju siluetu Asunsiona, glavnog grada. Duž istočne granice zemlje, na reci Parana, smeštena je Itaipu, hidroelektrana s energetskim kapacitetom koji se ne može porediti ni sa kojom takvom elektranom u svetu.

Možda o toj zemlji misliš kao o španskom govornom području, ali to nije uvek bilo tako, niti je sada u potpunosti. Rani stanovnici bili su Indijanci Gvarani. Oko 1520,  portugalski istraživači pod vođstvom Aleža Garsije bili su prvi belci koji su ušli u zemlju. Tokom sledeće decenije, na području današnjeg Asunsiona počeli su da se naseljavaju Španci. Zemlja je ostala pod Španijom sve do 1811, ali jezik gvarani nikada nije bio zamenjen jezikom konkistadora. Kao rezultat, gvarani, divan jezik s melodičnim svojstvima, jeste maternji jezik kojim govori većina u današnjem Paragvaju, i ima svoje mesto, pored španskog, kao jedan od službenih jezika.

Nekoliko decenija posle dolaska evropskih istraživača, došli su jezuiti da preobrate Gvarane na rimokatolicizam. U to vreme, Gvarani nisu imali likove niti hramove. Ali jezuiti su okupljali Indijance u komunalne naseobine gde su ih poučavali katoličkim ritualima i hvalospevima dok su ih takođe poučavali zanatima i veštinama. Jezuiti su koristili nešto od prihoda rada Indijanaca da bi ih snabdevali osnovnim potrepštinama za život, ali su tu pripremu takođe koristili i za sticanje bogatstva i moći za sebe. Mnogi španski zemljoposednici su im zavideli na tome. Žalili su se španskom kralju, Karlu III, zbog rastuće moći jezuita. Ta žalba, ne od Gvarana, nego od katoličkih kolonista bila je glavni faktor koji je vodio do španskog proterivanja jezuita iz imperije godine 1767. Ali katolicizam kome su oni poučavali nastavio je da utiče na život ljudi. Oni su prihvatili spoljnje oblike katolicizma dok su se, u mnogim slučajevima, takođe držali nekih urođeničkih verovanja. To je doprinosilo jednoj atmosferi u kojoj je moglo da cveta praznoverje. S njihovim prihvatanjem katolicizma ušao je i snažan uticaj katoličkog sveštenstva u njihov život.

To religiozno nasleđe nije donelo mir zemlji. Rat je duboko uticao na istoriju Paragvaja, ostavljajući duboke ožiljke na život ljudi. Od 1864. do 1870, pod Fransiskom Solanom Lopesom, Paragvaj se borio protiv Brazila,  Argentine i Urugvaja. Posledice su bile katastrofalne. Prema dostupnim podacima, ta zemlja je na početku rata imala verovatno milion ili više stanovnika. Kaže se da je na kraju bilo oko 220 000, od čega su barem 190 000 bili žene i deca. Usledili su i drugi ratovi; jedan koji je uključivao prepirku s Bolivijom oko vlasništva nad Čakom, a drugi su bili zbog političkog nemira. Onda nas možda ne treba iznenaditi što su u Paragvaju oni koji su želeli vlast nad drugima često pribegavali fizičkoj sili da bi postigli svoje ciljeve.

U tu zemlju je dobra vest o Jehovinom Kraljevstvu bila prenesena najpre putem biblijskih traktata slatih poštom pre 1914, a zatim lično od 1925. pa nadalje. Tako su vode iz jedne druge reke, ne iz reke Paragvaj niti Parane, nego iz ’reke vode života‘, postale dostupne i ovde kao i širom sveta (Otkr. 22:1).

Stiže istina o Kraljevstvu

Dž. F. Raterford, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, zatražio je od Huana Munjisa da se preseli iz  Španije u Argentinu kako bi organizovao i širio propovedanje dobre vesti u tom delu sveta. Stigao je u Buenos Ajres 12. septembra 1924, i ubrzo nakon toga, lično je putovao u Urugvaj i takođe u Paragvaj da bi širio poruku o Kraljevstvu. Seme biblijske istine je bilo posejano, ali učinjen je mali napredak.

Godine 1932, Paragvaj je ušao u još jedan rat, ovog puta s Bolivijom. Još jednom je radna snaga nacije bila desetkovana. To se nepovoljno odrazilo na ekonomiju zemlje i na bezbednost onih koji bi mogli doći iz inostranstva s dobrom vešću o Kraljevstvu. Pa ipak, s ratom u punom jeku, godine 1934, Argentinska podružnica je poslala tri Jehovina svedoka u Paragvaj da bi osobe iskrena srca tamo pozivali da besplatno piju od „vode života“. To su bila braća Martonfi, Koros i Rebač (Otkr. 22:17).

Žestoko protivljenje sveštenstva

„U oktobru te godine“, pisao je brat Rebač, „bili smo spremni da krenemo za unutrašnjost. Imali smo dve kutije s literaturom i svako po jedan kofer. Putovali smo od Asunsiona do Paragvarija vozom, a odatle, zbog nedostatka prevoza, pešice do našeg prvog odredišta, Karapegve, udaljene oko 30 kilometara. Te noći smo spavali na zemlji, s literaturom pokraj glave. Kada smo sledećeg dana počeli da svedočimo, seoski sveštenik je posećivao ljude govoreći im da nas ne slušaju. Zatim su on i njegov pratilac odjahali do susednog sela da kažu ljudima tamo da nas ne slušaju i da nas izbace iz mesta, što su neki od njih i pokušali da urade.“

Zbog tog pritiska sveštenika, bilo je uručeno malo literature, a neka literatura je čak bila vraćena. Od Karapegve Svedoci su pešačili od jednog grada ili sela do drugog — u Kindi, Kapuku, Vila Floridu i San Migelu. Da bi stigli do San Huana Bautiste, pešačili su čitav dan, nastavili da hodaju do ponoći, prespavali u  polju i zatim nastavili svoj put rano ujutro. Stigavši u grad, prvo su posetili policiju da bi objasnili šta rade. Ti ljudi su primili Svedoke s poštovanjem. Zatim su braća čitav dan provela u javnoj službi.

Međutim, sledećeg jutra kada je brat Martonfi iskoračio iz kolibe koju su bili iznajmili, čekalo ga je iznenađenje. Pozvao je brata Rebača koji je još bio unutra: „Danas imamo nešto novo.“ Literatura koju su uručili prethodnog dana bila je raskomadana i pobacana oko njihove kolibe. Na nekim komadima bile su ispisane uvrede i psovke, kao i pretnje da neće živi izaći iz grada.

Dok su doručkovali, stigla je policija i uhapsila ih. Šta je dovelo do te promene? Brat Rebač je kasnije izvestio: „Kad smo pitali za razlog, pokazali su nam novine u kojima smo bili optuženi da smo bolivijski špijuni prerušeni u jevanđeliste. Urednik tih novina bio je vodeći sveštenik u toj oblasti.“

Povratak u Asunsion

Ta dva Svedoka bila su poslata u Asunsion kao zatvorenici. Bio je to dug put pešice. Dok su putovali od jedne policijske stanice do druge, uvek su ih pratili naoružani stražari. Duž puta su ih neki ljudi vređali i gađali ih kršjem. Ali policija se s braćom ophodila s poštovanjem, čak govoreći da je optužba za špijunažu smešna. Ponekad je policija na konjima nosila prtljag braće. Jedan je čak dozvolio bratu Martonfiju da jaše njegovog konja, dok je on išao pešice i slušao ono što mu je brat Rebač govorio o Božjem Kraljevstvu.

Međutim, u Kindiju, gde su braća predata vojsci, tretman je postao grub. Oni su 14 dana držani u stražari, naređeno im je da sede na golim drvenim stolicama, zabranjeno im je da leže ili da ustaju, vređani su i udarani bičem za konje. Kasnije, u Paragvariju, odvedeni su do železničke stanice u lisicama, pod stražom od 12  vojnika s bajonetima. Tamo su ponovo predati policiji za ostatak putovanja do Asunsiona.

Uslovi pod kojima su bili zatvoreni u glavnom gradu bili su takođe surovi, ali oni su koristili Bibliju koju su još uvek imali kod sebe i davali svedočanstvo drugim zatvorenicima. Posle nedelju dana zatvora u prestonici, konačno su odvedeni u kancelariju šefa policije. Ministar unutrašnjih poslova, pukovnik Rivarola, bio je takođe prisutan. (Kasnije se saznalo da kada je pukovniku Rivaroli rečeno za optužbe u novinama protiv naše braće u San Huan Bautistu, on je poslao telegrame vojnim glavešinama da se pobrinu da naša braća budu vraćena u prestonicu živa.) „Oba čoveka su izrazila žaljenje zbog onoga što se dogodilo“, rekao je brat Rebač. „Rekli su da, iako je to katolička zemlja, postoji religiozna sloboda i da imamo pravo da nastavimo da propovedamo od kuće do kuće kao što smo to činili, ali da radi naše bezbednosti ne treba da napuštamo glavni grad.“

Kada je brat Munjis u Buenos Ajresu čuo za to iskustvo, poslao je uputstva toj braći da se vrate u Argentinu dok se rat ne završi. To se desilo sledeće godine. Međutim, brat Koros, koji nije bio s dvojicom uhapšenih, ostao je u Asunsionu.

Prvine iz Paragvaja

Negde u to vreme, jedan od tih pionira je sreo čoveka koji je od njega zatražio literaturu na arapskom za svog tasta, imigranta iz Libana. Na taj način, Hulijan Hadad je dobio jednu knjigu koju je počeo izuzetno ceniti. Uveren da je pronašao istinu, počeo je iz nje poučavati svoju decu. Takođe je pisao Zajednici da bi zatražio literaturu koju bi mogao da distribuiše svojim komšijama. Nekoliko godina kasnije, jedan pionir je pronašao Hulijana u San Huan Nepomusenu i pružio mu daljnju duhovnu pomoć. Godine 1940, Hadadovi su bili kršteni i  postali prvi lokalni kršteni objavitelji u Paragvaju. Od tada su se Hulijan, jedan sin i nekoliko unučadi radovali učestvovanju u pionirskoj službi, a Hulijan je nastavio tako sve do kratko pred svoju smrt, u starosti od 77 godina.

U međuvremenu, rat oko Čaka je naveo Huana Hosea Brisvelu da ozbiljno razmisli o životu. On je bio ranjen i zarobljen od strane Bolivijanaca. Kao ratni zarobljenik video je udovice kako oplakuju svoju decu koja su ostala bez oca, i posmatrao je kako katolički sveštenici blagosiljaju bolivijske vojnike. Setio se da su, kao paragvajski vojnici, i on i drugi primili sličan blagoslov. Razmišljao je: „Tu mora da nešto nije u redu. Ako postoji Bog to ne može biti tako. Ali ako Bog stvarno postoji, tražiću ga sve dok ga ne nađem.“

Posle rata, Hulijan Hadad je sreo Huana Hosea u Karmen del Parani. Iz Biblije, Hulijan mu je pomogao da pronađe zadovoljavajuće odgovore na svoja pitanja. Kao što je apostol Pavle rekao pre mnogo vremena, Bog je omogućio ljudima koji ga „traže“ da ga zaista „nađu“  (Dela 17:27). Uskoro je Huan Hose shvatio da je pronašao pravog Boga, Jehovu (P. zak. 4:35; Ps. 83:18, NW). On se krstio 1945; a njegova žena, Hovita, 1946.

U međuvremenu, o biblijskoj istini se diskutovalo i na jednoj tezgi za povrće jedne pijace u San Lorensu. Tamo nije propovedao neko od Jehovinih svedoka nego jednostavno žena koja je pokazala interes za ono što su oni naučavali. Sebastijana Vaskez, iako nepismena, slušala je s interesovanjem. Da bi duhovno napredovala, ona je naučila da čita, i 1942. krstila se kao Jehovin svedok.

Ispiti vere za jednu malu grupu

Prva skupština, ili zajednica, kako je tada bila poznata, bila je organizovana u Paragvaju 1939. Bilo je samo dva objavitelja, ali su bili revni jevanđelizatori. Tokom te službene godine izvestili su ukupno 847 sati službe na terenu i uručili su 1 740 knjiga i brošurica. Održavali su sastanke u jednoj privatnoj kući smeštenoj na aveniji koja se sada zove Gaspar Rodriges de Fransija (ranije  Amambaj) između ulica Antekera i Takvari u Asunsionu. Samo pet ili šest osoba dolazilo je na te sastanke u jednoj prostoriji površine 4 sa 4. To mesto je dobro služilo sve do 1944.

Sledeće godine su braća počela da koriste dve električne transkripcione mašine da bi puštali snimke kratkih govora o raznim biblijskim temama. Sveštenstvo je postalo tako besno da su poslali peticiju vladi da zabrani svako daljnje delovanje Jehovinih svedoka. Ali Svedoci su nastavili. Očigledno su ti jasni, biblijski govori na tim snimcima bili efikasni. Tokom sledećih par godina, takvi snimci su dobro korišćeni na raznim jezicima da bi se došlo do zajednica poljskih, ruskih, nemačkih i ukrajinskih imigranata koji su se nastanili u južnom delu zemlje.

Porodica Golasik, koja je živela u jednoj poljskoj i ukrajinskoj koloniji blizu Enkarnasiona, bila je među prvima koji su prihvatili istinu u tom području. Ubrzo je Roberto Golasik, opremljen fonografom i literaturom, jahao na konju do raznih kolonija da bi dao svedočanstvo. U početku su ovde sastanci održavani jednom mesečno, zatim dvaput mesečno, a kasnije jednom nedeljno. Ponekad su bili prisutni ljudi iz pet različitih jezičkih grupa, ali svi su polako upoznavali čist jezik biblijske istine (Sof. 3:9, NW).

Nažalost, nisu svi koji su učestvovali u davanju svedočanstva u to vreme nastavili uskim putem koji vodi u život. Nadglednik Zajedničinog depoa za literaturu u Asunsionu počeo je da zastupa lična gledišta. Kad je on napustio Jehovinu organizaciju i drugi su napustili Jehovinu službu. Broj objavitelja Kraljevstva spao je s 33 godine 1943. na 8 godine 1944. Šta sad? Jehova je blagoslovio one koji su se pokazali kao lojalni Svedoci, i organizacija je ponovo počela da raste (Ps. 37:28).

 Misionari uče o lokalnom načinu života

S ljubaznom brigom za dobrobit stada u Paragvaju, kancelarija podružnice u Argentini je poslala Gvenida Juza da nadgleda delo. Kada je bio pozvan da prisustvuje Biblijskoj školi Gilead Watchtowera 1945, uređeno je da se pošalje Juan Dejviz, sa suprugom Delijom. Međutim, zbog odugovlačenja u prikupljanju potrebnih putnih isprava za njih, prvi je stigao Holis Smit, jedan diplomac škole Gilead, i bio je tu da dočeka brata i sestru Dejviz kada su stigli u Asunsion jednim rečnim brodom krajem 1945. Nekoliko dana kasnije, Albert i Andželin Lang, takođe diplomci Gileada, stigli su avionom. Usledili su i drugi. Bio je iznajmljen jedan dom koji je mogao da smesti misionare i da takođe pruži mesto za sastajanje lokalne skupštine. Svi misionari želeli su gorljivo da služe, ali naravno, trebalo je da se upoznaju s načinom života ljudi.

Ustanovili su da su ljudi vrlo religiozni, premda im je nedostajalo spoznanje Biblije. Svaki grad je imao svog „sveca“ zaštitnika, koji se obično poistovećivao s „Devicom Marijom“.

Dok su upoznavali običaje ljudi, mnogi od tih običaja su im se dopali. Na pijaci je bilo gomila voća i povrća, a žene su balansirale teške terete u širokim korpama na svojim glavama. U prodavnicama je bilo ručno izrađenih čipki poznatih kao njanduti, koje su tako nežne i fine da se ne razlikuju od paukove mreže. Takođe su brzo primetili da ljudi svoj posao počinju rano i da se u podne sve zatvara radi sijeste tokom najvrelijeg dela dana. Kad su misionari svraćali u domove ljudi da bi im preneli poruku o Kraljevstvu, naučili su da stoje na kapiji i pljeskaju rukama, a da uđu u dvorište tek nakon što su pozvani. Nisu mogli da ne osete prijateljstvo, jednostavnost i srdačnost ljudi. Ali, trebalo je takođe  da nauče da komuniciraju s njima na njihovom jeziku — ne samo španskom nego i gvaraniju.

U aprilu 1946, kratko nakon što su misionari stigli, brat i sestra Dejviz bili su premešteni na dodelu u Argentini. Pablu Osoriu Rejesu, koji je posećivao sastanke tek nekoliko meseci, bilo je dodeljeno da vodi studij Kule stražare iako još nije bio kršten. Zašto tako brzo? Zato što je znao taj jezik i što je dobro duhovno napredovao. Ali, suočio se s izazovima. Kasnije, brat Osorio je pisao: „Kratko nakon što sam bio naimenovan za voditelja studija Kule stražare, morao sam da ispravim jedan pogrešan komentar koji je bio dat. Onaj ko je dao komentar razbesneo se i smesta me izazvao na tuču. Naravno, odbio sam, i jedan misionar je pomogao u smirivanju situacije. Nema bolje pomoći da čovek sazri nego što je mera odgovornosti.“ Nažalost, taj s eksplozivnim temperamentom kasnije je napustio Jehovinu službu.

Izgrađivanje organizacije

Pre kraja 1946, bili su potrebni veći objekti za upotrebu u svojstvu centra teokratske aktivnosti. Stiglo je još šest misionara — Vilijam i Fern Šilinger, s četvoro drugih. Iznajmljena je jedna kuća s velikim dvorištem na aveniji Mariskal Lopes. Zgrada je bila smeštena direktno naspram Ministarstva odbrane. Veliki znak „Dvorana Kraljevstva“, bio je istaknuto postavljen na prednjoj kapiji tako da niko ko je imao posla s vladinom vojnom divizijom nije mogao da ga ne vidi.

Prvog septembra te godine, Zajednica je osnovala podružnicu u Paragvaju, a nedavno iznajmljena zgrada pružila je mesto za kancelariju podružnice. S poboljšanom organizacijom, intenzitet datog svedočanstva je rastao, ali takođe i protivljenje. Izgleda da je sveštenstvo koristilo ispovedaonicu da bi dobilo  informacije i ulivalo strah kako bi odvratilo katoličke poštare od isporučivanja literature Watch Towera.

U novembru, brat Juz je došao iz Argentine da poseti i izgradi četiri male skupštine koje su tada delovale. On je bio u školi Gilead i posetio je međunarodni teokratski skup Radosni narodi, u Klivlendu u Ohaju, SAD, gde je program održan na 20 jezika i gde se završnog dana 80 000 ljudi smestilo na stadion kako bi čulo govore. Tako je on imao mnogo toga da podeli s braćom. Njima je bila potrebna ta izgradnja kako bi nastavili da služe uprkos neprijateljstvu.

Usred revolucije

Početkom 1947, izbila je revolucija. Vladine snage su postavile mitraljeze na trotoare ispred misionarskog doma. Nakon jednog dana borbe, vratila se izvesna mera stabilnosti. Zatim je 7. marta situacija ponovo postala ozbiljna. Na ulicama je bilo otvorene pucnjave. Bio je proglašen vojni zakon. Policijsku centralu u centru Asunsiona opustošili su pobunjenici.

Očekujući da će i glavna vojna centrala biti napadnuta, general na dužnosti je rekvirirao misionarski dom za vojnu upotrebu i dao je braći tri dana da ga napuste.  Na molbu, to vreme je produženo na deset dana. Usred revolucije i tokom vremena krajnjeg nedostatka smeštaja, braća su se i sama našla u svojoj sopstvenoj akciji: Operacija Lov na smeštaj. Izgleda da je Jehova želeo da visoke vlasti Paragvaja i dalje budu svesne prisutnosti njegovih Svedoka. Jedina odgovarajuća kuća koja je bila na raspolaganju bila je smeštena odmah do predsednikove kuće, u području mnogih ambasada.

Što se tiče revolucije, u jednom pismu od 26. marta 1947, sluga podružnice je pisao: „Situacija se ovde pogoršava iz dana u dan. Dok ovo pišem, jedan avion nadleće na udaljenosti od nekoliko kilometara, bombardujući aerodrom, pretpostavljam. Uzvraća se protivvazdušnim oružjem. Stotine vojnika je oko predsednikove kuće, a buka njihovih mitraljeza je strašna. Vazduh je plav od dima baruta, a njegov miris je odvratan. Revolucionarne snage se brzo približavaju gradu; čujemo neprestano štektanje mitraljeza i bombi... Situacija s hranom je iz dana u dan sve gora.“

Revolucionarne snage su doprle do udaljenosti od deset blokova od misionarskog doma pre nego što su vladine snage počele da ih odbijaju. Tokom sveg tog vremena, braća su svedočila kako su najbolje mogla. Revolucija je trajala oko šest meseci, i pokazala se kao prava kušnja, naročito za lokalnu braću. Vlasti su bile grube prema njima zato što su čuvali svoju hrišćansku neutralnost.

Ne propuštaju da se sastaju

Kada se revolucija završila, zemlja je počela da se vraća u normalu, i neki koji su pobegli u Argentinu, vratili su se. Isplanirano je da se održi jedan veći skup, prvi u Paragvaju, od 4. do 6. juna 1948. Ali Đavo je imao pune ruke posla prouzrokujući nemir. Dana 3. juna, izvršen je vojni puč. Predsednik i njegov kabinet bili  su zarobljeni. U prestonici je bio opšti metež. Šta je bilo s kongresom?

Pokušaji da se iznajmi odgovarajuća dvorana nisu uspeli, ali Jehova se pobrinuo za nešto drugo. Bivši misionarski dom preko puta vojne komande bio je slobodan. Vlasnik se složio da ga iznajmi braći za kongres. To je bilo daleko od centra grada, gde je bio metež. Dvorište je moglo da se koristi za održavanje programa kongresa, a zgrada je mogla da smesti delegate koji nisu bili iz grada. Oni koji su došli međusobno su se pozdravljali stiskajući ruke svakom, na pravi paragvajski način. Bilo je tu preko stotinu osoba da čuju govor „Predstojeća radost za čitavo čovečanstvo“. Kakav pravovremen govor za ljude u Paragvaju!

Policija drži rulju na odstojanju

Od kad su Jehovini svedoci prvi put počeli da obavljaju svoje biblijsko obrazovno delo u Paragvaju, često je postojalo protivljenje od strane religioznog sveštenstva. Godine 1948, u gradiću Jutiju, u južnom delu zemlje, pokrajinski nadglednik je planirao da održi javno predavanje u malom parku u centru grada. To je bilo odmah naspram katoličke crkve. Lokalni sveštenik je podsticao narod da prekine predavanje, objavljujući da Svedoci nameravaju da razdele crkvu i da im oduzmu njihovu religiju. Pre nego što je govor počeo, okupila se velika rulja ispred crkve. Videvši Jehovine svedoke — osmoro njih — u parku preko ulice, počeli su da viču: „Odlazite protestanti! Odlazite protestanti!“ U međuvremenu je prilična grupa ljudi čekala da čuje govor ali su se bojali da uđu u park zbog rulje.

Policija je postavila jedan mitraljez ispred rulje i rekla da ako iko pređe liniju, oni će pucati. To je rulju držalo na odstojanju dok su braća bezbedno napustila to područje. Međutim, oni su najavljivali govor čitave nedelje  i bili su odlučni da zainteresovanim osobama pruže priliku da ga čuju. Jedan lokalni Svedok ponudio je svoju kuću na upotrebu. Nakon što je govor bio održan jedanput, jedna druga grupa je stigla i rekla da i oni žele da ga čuju; tako je pokrajinski nadglednik održao taj govor dvaput u istom danu. Tu u Jutiju, jasno su došli do izražaja suprotni plodovi dva oblika obožavanja.

Misionari suočeni s proterivanjem

Na službenom nivou, Paragvaj je uopšte uzev održavao istoriju religiozne tolerancije, iako je, do 1992, od vlade odobrena religija bila rimokatolicizam. Teškoće koje su se doživljavale obično su postojale u seoskim područjima na nagovor lokalnih sveštenika i njihovih fanatičnih sledbenika. Međutim, početkom 1950, postojao je službeni pokušaj da se iz zemlje prognaju misionari Watch Towera.

Jedan novi zakon zahtevao je da se svi imigranti registruju kod odeljenja uprave prihoda i da pruže dokaz o svom zaposlenju. Međutim, kada su misionari pokušali da se registruju, bilo im je rečeno da ne mogu to da učine zato što su zapravo ilegalno u zemlji i mogu zbog toga biti uhapšeni. Izgleda da su vlastima bili dati lažni izveštaji u pogledu prirode njihovog posla.

Neki od službenika bili su povoljno naklonjeni, ali čak i njihovi napori i napori Američke ambasade izgleda da su nailazili na nesavladivu prepreku. U Latinskoj Americi često se ne radi o tome ko si nego koga poznaješ. U ovom slučaju braća su znala jednu osobu koja im je bila povoljno naklonjena i koja je slučajno radila u predsednikovom uredu. Preko nje, oni su pozvali predsednikovog ličnog sekretara u misionarski dom na večeru. Poziv je bio sa zahvalnošću prihvaćen.

To je pružilo priliku da se razgovara o pravoj prirodi rada misionara i o koristima od toga za zemlju.  Takođe se razgovaralo o problemu registracije, a predsednikov sekretar je bio vrlo zainteresovan. Kao rezultat, 15. juna 1950, prvi misionar je mogao da se registruje kao imigrant sa zakonskim pravom da ostane u zemlji i da nastavi delo biblijskog obrazovanja.

Težak dan u seoskom području

U tim danima, rad pokrajinskog nadglednika predstavljao je posebne izazove. Oni su uključivali mnoge sate putovanja i, u nekim slučajevima, podnošenje nasilnog protivljenja. Lojd Gumeson, diplomac škole Gilead, počeo je da služi punovremeno kao pokrajinski nadglednik godine 1952. Nakon vremena provedenog s jednom skupštinom severno od Jutija, izvestio je šta se dogodilo. Okolno područje nedavno je bilo obrađeno, tako da su napravljeni planovi da se svedoči u jednom udaljenijem gradu. Grupa, od šestorice braće i četiri sestre, krenula je u četiri ujutro. Svi su išli pešice osim jedne sestre koja je imala bebu od godinu dana. U 11.00 su stigli na svoje područje, podelili se u dve grupe, i krenuli na posao.

’Radili smo samo jedan sat i u 12.00 dok smo sedeli u jednoj kući sa krovom od trave svedočeći jednoj zainteresovanoj porodici‘, pričao je brat Gumeson, ’ušli su šerif i jedan 16-godišnji vojnik s puškama uperenim u nas. Strogo je rekao toj porodici da nam vrati literaturu i onda nam naredio da pođemo s njima u policijsku stanicu. Kad smo stigli, drugi objavitelji su već bili u policijskoj stanici. Pokušao sam da razumno razgovaram sa šerifom, ali shvatio sam da on govori samo gvarani, a ne i španski. Očiju crvenih od besa, naredio nam je svima da odemo iz grada i rekao nam da se nikad više ne vraćamo.

’Nakon što smo hodali oko kilometar, seli smo pod jedno drvo da ručamo. Iznenada je grupa ustala i počela da trči. Pogledao sam oko sebe, i video šerifa i vojnika  kako dolaze na konju s dugačkim bičevima. Mislio sam da će biti najbolje da ostanem uz grupu pa sam i ja počeo da trčim. Dok sam preskakao potok, pale su mi naočare za sunce. Kad sam se zaustavio da ih podignem, udaren sam uz oštar prasak bičem po leđima. Zatim je šerif pokušao da me pregazi konjem; ali, pošto sam znao nešto o konjima, njihao sam svoju torbu za svedočenje napred-nazad ispred konja, i on mi se nije približio.

’U međuvremenu je šerif više puta udarao bičem trojicu braće, a zatim je pokušao da konjem pregazi jednu 70-godišnju sestru pionirku. Konačno su se ta dvojica okrenula i vratila u grad, a mi smo nastavili svojim putem. Niko nije bio ozbiljno povređen, iako su neki imali po leđima modrice od biča. Ali niko nije osećao nikakav bol. Vratili smo se kući u 20.00 — posle 16 sati pešačenja.‘

Uprkos takvim incidentima u nekim manjim gradovima i selima, delo objavljivanja Kraljevstva je nastavilo da napreduje.

Posle promene u vladi

Godina 1954. pokazala se kao kritična u političkom životu zemlje. Vlada Don Frederika Čavasa bila je srušena. Dana 11. jula, general Alfredo Stresner bio je izabran za predsednika. To je uvelo jedan period vojne vladavine koja je trajala preko 34 godine. Kako je to uticalo na aktivnost Jehovinih svedoka?

Bio je pripreman četvorodnevni oblasni kongres za datum od 25. do 28. novembra te godine. Paragvaj je bio pod vanrednim stanjem, tako da je bila potrebna policijska dozvola ako želimo da održimo bilo kakav sastanak. Da li će to predstavljati problem? Braća su već uredila stvari da iznajme jedan auditorijum. Ali kada su otišli da dobiju policijsku dozvolu za skup, rečeno im je da ne mogu da održe kongres. Zašto ne? Jedan službenik je  priznao da su sveštenici vršili pritisak na njih. Posle mnogih poseta i mnogo rezonovanja od strane braće, na kraju im je rečeno da iako neće dobiti dozvolu, policija ih neće ometati za vreme kongresa. Diskretno, braća su se uzdržala od najavljivanja kongresa lecima ili preko novina. Svi pozivi bili su upućeni usmeno. Kongres je protekao bez ikakvog prekida.

Religiozno protivljenje se nastavlja

Katoličko sveštenstvo nije prestajalo sa svojim naporima da zaustavi Jehovine svedoke. Pri kraju 1955, bile su izvršene pripreme za jedan mali pokrajinski sastanak u Piribebvi, 72 kilometra istočno od glavnog grada. Posle zalaska sunca prve večeri sastanka, parohijalni sveštenik je vodio rulju naoružanu štapovima i mačetama da prekinu sastanak. Intervenisao je lokalni učitelj i rulja se povukla na ulicu. Tamo su proveli veče vičući i bacajući kamenje i petarde.

Religiozno protivljenje se ponovo osetilo 1. marta 1957, u gradu Iti, jugoistočno od prestonice. Dosta pre tog datuma, braća su sredila zakonske stvari za održavanje svog pokrajinskog sastanka u tom gradu. Zakonska dozvola za održavanje tog skupa bila je dobijena i od vlasti grada Ite i od policije u glavnom gradu. Međutim, kad su braća počela da pristižu u Itu na sastanak, primetila su da nešto nije u redu. Grad je izgledao kao grad duhova. Ulice su bile puste; prozori i vrata zatvoreni sa navučenim kapcima. Zašto?

Parohijski sveštenik se zavetovao da se taj skup neće održati i išao je prilično daleko da bi ispunio taj zavet. Čak se pobrinuo da jedan avion razbacuje hiljade letaka nad tim područjem. Leci su sadržali sledeću poruku: „U petak, 1. marta 1957, u 17.30, ispred crkve će se održati veliki skup svih katoličkih hrišćana iz grada i okoline... U 18.30, obuhvatna manifestacija katoličkog  nepriznavanja ’Jehovinih (lažnih) svedoka‘. Protestantski jeretici nemaju nikakvog prava da održe bilo kakav kongres u Iti.“

Kada su braća bila obaveštena o planovima sveštenika Ajale, mislilo se da je najbolje premestiti sastanak iz relativno otvorenog zdanja koje je bilo iznajmljeno, u kuću jednog brata. Kuća bi pružala bolju zaštitu u slučaju napada.

Možete zamisliti scenu. U kući tog brata okupilo se oko 60 miroljubivih hrišćana da bi osmatrali Božju Reč. Dva bloka dalje, mnoštvo od preko hiljadu, čiji se broj svakog minuta povećavao, slušalo je sveštenikovu tiradu i njegovo podsticanje na nasilje.

Nisu se svi u tom mnoštvu slagali sa sveštenikovim postupcima. Solano Gamara, jedan potporučnik u Paragvajskim vazdušnim snagama, pokušao je da smiri sveštenika. Takođe je razgovarao sa sveštenikovim ađutantima, ali uzalud. Jedan od Ajalinih kolega sveštenika bio je tako besan da je potporučnika udario i rasekao mu usnu. Na to se mnoštvo poput vukova okrenulo na potporučnika, udarajući ga i nanoseći mu duboke rane po glavi. Članovi rulje pocepali su mu košulju i podigli je na jedan kolac da bi je spalili. Gamara je pobegao da bi izvukao živu glavu.

Krvožedna, rulja se sada okrenula ka kongresu, vičući: „Dole s Jehovom!“ „Smrt Jehovi!“ Dok su se približavali kući gde se održavao kongres, slaba policijska zaštita je isparila. Braća su zabarikadirala vrata kuće s unutrašnje strane. Neki iz rulje su pokušali da uđu u zadnje otvoreno dvorište preko imanja jednog komšije, ali se taj komšija čvrsto usprotivio i nije im dozvolio da prođu. Nije zaboravio da je Svedok čija je kuća sada bila napadnuta, bio veoma ljubazan prema njemu kada je bio bolestan. U međuvremenu, braća, s pouzdanjem u Jehovu, održavala su  svoj sastanak što su bolje mogla. Sigurnosti radi, svi su prenoćili u toj kući. Sledećeg dana, jednim obaveštenjem od policijske centrale u Asunsionu poništena je dozvola za taj skup kako bi se zaštitili Svedoci i zbog toga što lokalna policija nije mogla da se suprotstavi rulji. Bio je iznajmljen jedan autobus, i srećni, raspevani delegati otišli su u podružnicu-misionarski dom u Asunsionu kako bi završili svoj sastanak. Suočili su se s ispitom vere i bili su ojačani time.

Zakonsko priznanje

Posle te akcije rulje u Iti, kancelarija podružnice, u oponašanju postupka koji je preduzeo apostol Pavle, preduzela je korake da ’zakonski utvrdi dobru vest‘ u Paragvaju (Fil. 1:7, NW; Dela 16:35-39). Iz toga su usledili dobri rezultati. Nakon što je udovoljeno svim pravnim zahtevima, 14. oktobra 1957, Watch Tower Bible and Tract Society je dobio priznanje kao pravno lice, ovlašćeno da predstavlja Jehovine svedoke u toj zemlji. Obaveštenje  o tome bilo je objavljeno kao predsednički ukaz u novinama. To se pokazalo kao veoma korisno u kupovini potrebnih nekretnina, i omogućilo je da misionari dobiju stalni boravak.

Njihov prvi film

Od 1954. do 1961, korišćenje filmova doprinelo je mnogo tome da se javnost upozna s Jehovinom organizacijom. Bilo je uređeno da se filmovi Zajednice prikažu širom većine istočnog dela zemlje. Tokom pet godina u kojima je vođena evidencija, preko 70 000 osoba je prisustvovalo prikazivanjima.

Bila je prava avantura prenositi generator zajedno sa svom drugom opremom potrebnom da se prikaže film u jednom seoskom području. Obično bi se izabralo jedno prazno fudbalsko igralište kao lokacija. Oprema je bila postavljana pre mraka. Zatim je preko mikrofona davano obaveštenje da bi se pozvala javnost. Ponekad su vandali bacali kamenje. Veličina publike je varirala. U Heneral Artigasu, gde je postojala skupština od manje od 20 objavitelja koji su se sastajali na oko 8 kilometara od grada, film je jedne večeri videlo oko 1 300 ljudi! Nije bilo neobično čuti ljude kako se veselo smeju dok su se scene smenjivale tokom prvih trenutaka filma. Na kraju krajeva, u seoskim područjima to je često bilo prvi put da su videli film.

Filmovi su lokalnim Svedocima i javnosti pružali bolju predstavu o veličini dela koje Jehovini svedoci izvršavaju širom sveta.

Misionari su velikodušno davali sve od sebe

Dok su objavitelji brojčano rasli, misionari su ulagali koncentrisane napore da im pomognu da napreduju ka zrelosti. Dobri rezultati su se pokazali kada  su misionari imali prednost da prisustvuju kongresu Društvo novog sveta, u Njujorku 1953. Dok su oni bili odsutni, trebalo je da lokalna braća brinu za odgovornosti nadgledanja u skupštini Asunsion. Bili su postignuti novi najveći brojevi u aktivnostima na terenu. Lokalna braća su tako dobro radila da kada su se misionari vratili, zamolili su tu lokalnu braću da nastave da brinu o svojim zadacima. To je misionare oslobodilo da služe u drugim mestima.

Imali su mnogo toga da urade. Nakon što je Verner Apenzeler bio u zemlji oko četiri meseca i naučio da govori bar malo španski, bilo mu je dodeljeno da brine za pokrajinu oko Enkarnasiona. Većina puteva još nije bila popločana. Putovalo se obično pešice ili na konju. U čitavoj pokrajini bilo je samo 100 objavitelja, ali ohrabrenje i pouka doprineli su njihovom duhovnom napretku. Nekoliko godina kasnije, Ladislau Golasiku, sinu Roberta Golasika iz tog područja, bilo je dodeljeno da služi u pokrajinskom delu.

Do kraja 1961, misionari obučeni u školi Gilead bili su aktivni u Paragvaju već 15 godina. Tada je u zemlji bilo 411 Svedoka, organizovanih u 22 skupštine. Više od 594 000 sati bilo je posvećeno propovedanju dobre vesti u toj zemlji. U to vreme misionari su služili iz pet misionarskih domova. Oni su bili smešteni u Asunsionu, Enkarnasionu, Viljariki, Koronel Ovijedu i Pedro Huan Kabaljeru. Iz tih populacionih centara, misionari su takođe putovali da bi propovedali u okolnom području. Sve do 1961, u delu u Paragvaju učestvovalo je 50 misionara. Zbog bolesti ili drugih razloga, 29 je uvidelo da je potrebno da se vrate u svoje rodne zemlje. Ali svi su oni na razne načine doprineli unapređivanju interesa Kraljevstva u Paragvaju. U decembru 1961, u Paragvaj su stigli Elmer i Mari Piš, diplomci prvog desetomesečnog kursa Gileada.

 Građenje vlastitih mesta za sastajanje

Negde u to vreme, braća iz Asunsiona su izgradila i posvetila jednu Dvoranu Kraljevstva, prvu u Paragvaju koja je bila njihovo vlasništvo. Bila je to lepa zgrada od cigala i cementa, s kapacitetom od preko 200 mesta za sedenje. Kakvo svedočanstvo je to bilo za tu sredinu, dok su muškarci, žene i deca zajedno učestvovali u kopanju, mešanju maltera, brušenju cigala, farbanju i čišćenju! Posmatračima je bilo očito da su to marljivi radnici.

Jedna mala grupa Svedoka, još ne skupština, imala je toliko posetilaca na svojim sastancima u Vakau, jednom seoskom području na jugu zemlje, da su odlučili da i njima treba Dvorana Kraljevstva. Ali nisu imali novca. Šta su mogli da urade? Napravili su ugovor s jednim rukovodiocem za raščišćavanje zemljišta, po kome bi, kao grupa, raščistili nešto zemljišta u zamenu za građevinski materijal i nešto novca. Kada je  dvorana bila završena, četiri zainteresovane porodice koje su živele daleko, prodale su svoja imanja i preselile se bliže Dvorani Kraljevstva, kako ne bi propuštali sastanke.

Kasnije su takođe izgrađeni objekti za veće skupove i kongrese. U različitim vremenima braća su koristila klub Martin Paskador, takođe prostorije Narodnog univerziteta i Američke škole. Zatim, početkom 1970-ih, bilo je kao donacija dobijeno zemljište na kome su mogli da izgrade sopstveni Kongresni centar, i on je tokom godina počeo da poprima svoj oblik.

Obezbeđivanje odgovarajućih objekata za podružnicu

S povećanom aktivnošću i blagoslovom od Jehove koji je iz toga proizašao, bilo je takođe neophodno obezbediti adekvatnije objekte za podružnicu. Tokom godina su u tu svrhu iznajmljivane različite kuće. Ali 1962, Natan Nor, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, dao je uputstvo da se kupi imanje u jednom od lepših delova grada, s izgledom na gradnju podružnice-misionarskog doma koji bi uključivao i jednu Dvoranu Kraljevstva. To imanje je bilo smešteno na jednoj od glavnih avenija prestonice, dva bloka od glavnog sportskog stadiona u Paragvaju. Nakon što su skicirani planovi i dobijene dozvole od grada, gradnja je počela u januaru 1965, i za deset meseci projekat je bio završen. Početkom 1966. braća su bila oduševljena što je tokom jedne od svojih zonskih poseta, brat Nor bio s njima na posvećenju novih objekata.

Zbog lokacije zgrade, mnoge hiljade ljudi u Asunsionu bile su svakodnevno svesne prisutnosti Jehovinih svedoka u njihovoj sredini. Dok su prolazili idući na sportske događaje, dodatne hiljade njih su bile podsećane da Jehova ima svoje Svedoke u Paragvaju.

 Novo administrativno uređenje

Kao što je bio slučaj u kancelarijama podružnica Zajednice širom sveta, 1. februara 1976, počeo je da deluje jedan Odbor podružnice, koji je zamenio uređenje u kome je jedan čovek bio nadglednik podružnice. Tokom proteklih 30 godina, Albert Lang, Vilijam Šilinger,  Maks Lojd, Lojd Gumeson, Hari Kejs i Elmer Piš služili su različito vreme kao nadglednici podružnice. Svi su dali lep doprinos delu za Kraljevstvo. Sada je počelo da deluje jedno novo uređenje u kome je jedan odbor zrelih muževa učestvovao u nadgledanju aktivnosti Jehovinih svedoka širom zemlje.

Elmer Piš je bio naimenovan za koordinatora Odbora podružnice, a Čarls Miler i Isak Gavilan bili su određeni kao drugi članovi. Brat Piš i brat Miler su obojica bili diplomci Gileada. Brat Gavilan, Paragvajac, bio je u punovremenoj službi u Paragvaju već 13 godina.

Još jedan talas službenog protivljenja

Kao što je slučaj širom sveta, Jehovini svedoci su neutralni što se tiče političkih stvari. Oni primaju k srcu Isusovu izjavu njegovim sledbenicima: „Niste deo sveta“ (Jov. 15:19, NW). Imajući na umu biblijski savet, „čuvajte se od idola“, oni se takođe uzdržavaju od učestvovanja u nacionalističkim ceremonijama na koje gledaju kao na idolopokloničke (1. Jov. 5:21). Vladini službenici, čiji život je duboko upleten u politički sistem i koji na nacionalizam gledaju kao na sredstvo za ujedinjenje svog naroda, možda u početku smatraju da je teško shvatiti stav Jehovinih svedoka. Oni znaju da se druge religiozne grupe, čak i sveštenstvo, ne ustežu od učestvovanja u politici i nacionalističkim ceremonijama. Sveštenstvo često koristi tu situaciju kako bi među vladinim službenicima posejalo seme sumnje prema Jehovinim svedocima.

U jednom pismu, datiranom 31. oktobra 1974, tadašnji generalni direktor za religiozna pitanja, dr Manfredo Ramires Ruso, zatražio je informacije o verovanjima i organizaciji Jehovinih svedoka. Dana 25. februara 1976, izdat je jedan vladin ukaz koji je zahtevao „svakodnevnu  ceremoniju podizanja zastave i pevanja nacionalne himne“ u „svim obrazovnim institucijama“. U senzacionalističkom stilu novinarstva, izdanje religiozne publikacije El Sendero (Put) od 3-17. septembra, sadržalo je preko čitave strane jedan klevetnički članak pod naslovom „Jehovini svedoci“. Patria, službene novine vladine političke partije, takođe su izdale sličan klevetnički članak pod naslovom „Fanatizam“, 14. marta 1977.

U međuvremenu, predstavnici iz centralnih kancelarija Jehovinih svedoka pozvani su na jedan intervju kod generalnog direktora za religiozna pitanja. Posle tog sastanka usledilo je iznošenje sažetka učenja Jehovinih svedoka. On se posebno koncentrisao na njihov stav u odnosu na zastavu, nacionalnu himnu i vojnu službu. Nekoliko dana kasnije, jedan policijski službenik, Obdulio Arguelo Brites, došao je u kancelariju Zajednice u Asunsionu i zatražio informacije o skupu koji su Jehovini svedoci održali od 6. do 9. januara. Kratko nakon toga, državni vrhovni tužilac, dr Klotilde Himenes Benites, intervjuisala je predstavnike Zajednice o istim  temama koje su bile osmatrane pre toga u kancelariji Uprave za religiozna pitanja.

Posle tog niza događaja, 1978, decu Jehovinih svedoka koja su se uzdržavala od pevanja nacionalne himne počeli su da izbacuju iz škole, bez mogućnosti da se upišu u neku drugu školu. Ali to nije bilo sve.

Zabrana — šta je to značilo

Dana 3. januara 1979, „bomba“ je konačno eksplodirala. Objavljen je ukaz koji je poništio pravni status Watch Tower Societyja, koji je predstavljao Jehovine svedoke.

Naslovi u novinama koji su objavljivali taj ukaz potresli su kako Svedoke tako i one koji nisu bili Svedoci. Praktično svi novinski mediji su se zainteresovali za taj slučaj. Neki su podupirali tu akciju; drugi su je osuđivali. Novine ABC objavile su da je taj ukaz „povreda osnovnog ljudskog prava zagarantovanog Članom 18. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima“.

Odmah nakon što je informisan o zabrani, Odbor podružnice, još dok nije ni znao granice zabrane, organizovao je stvari tako da rad podružnice može da se obavlja na drugim mestima. „Na to se nikad nije gledalo kao na religiozno progonstvo“, izjavio je dr Raul Penja, ministar za obrazovanje i religiju. Pa ipak, Jehovini svedoci su bili pod obavezom da svoje sastanke održavaju u malim grupama po privatnim kućama. Njihova propovednička aktivnost bila je ograničena, iako to nije uticalo na revnost i hrabrost većine braće. Da bi izvukli korist iz većih hrišćanskih skupova, jedno vreme su morali organizovati da takve skupove posećuju u drugim zemljama.

Kako je ta serija događaja počela? Da li je dr Manfredo Ramires Ruso delovao sam u svojstvu vlade? Zanimljivo je da su 25. avgusta 1981. Ultima Hora, jedne novine u Asunsionu, iznele sliku Manfreda Ramiresa Rusoa i „Monsinjora“ Hosea Mesa kako srdačno stoje licem u lice.  Ispod slike stajao je tekst: „Manfredu Ramiresu Rusou, direktoru za religiozna pitanja u Ministarstvu obrazovanja, Apostolski Nuncije Njegove Svetosti, Monsinjor Hose Mes, dodeljuje orden časti ’Svetog Grgura Velikog‘, u znak priznanja za usluge izvršene katoličkoj crkvi.“

Nakon što je nametnuta zabrana, Jehovini svedoci su po mnogim mestima hapšeni. Bili su zatvarani kada su ih našli da održavaju male sastanke u privatnim kućama, kada su odlazili u domove da prenesu biblijsku poruku nade drugima, i kada su vodili biblijske studije sa zainteresovanim ljudima u njihovim domovima.

Između 8. i 11. oktobra 1981, devetorica braće u Enkarnasionu bila su strpana u zatvor. Kada je Antonio Pereira, jedan lokalni starešina koji nije bio uhapšen, tražio da govori sa šefom policije, Huliom Antoniom Martinesom, kako bi zasigurao dobrobit braće u zatvoru, šef policije je naredio da ga uhapse i zatvore u ćeliju s maksimalnim obezbeđenjem. U međuvremenu, Džozef Cilner, iz jedne susedne skupštine, otišao je u kuću majke prvog zatvorenog brata da vidi šta se događa. Neko mora da je obavestio policiju, i za deset minuta on je u policijskoj pratnji bio na putu za zatvor u Enkarnasionu!

Raspirivanje plamena progonstva

Nekoliko godina nakon što je nametnuta zabrana, hapšenja su prestala. Malo po malo, braća su počela da koriste svoje Dvorane Kraljevstva i da održavaju manje kongrese. Međutim, sve je to naglo prekinuto 1984, kada su jedne lokalne novine objavile da su četiri učenika koji su Jehovini svedoci isterana iz Srednje tehničke škole u Asunsionu zato što nisu htela da pevaju nacionalnu himnu. To je zapalilo vatru još veće kampanje protiv Jehovinih svedoka. Kao posledica toga, skoro sva školska  deca Jehovinih svedoka bila su isterana iz škole. Mnoga od te dece nikad neće moći da se vrate u školu.

Te godine, od 2. do 5. maja, novine Hoy (Danas) objavile su seriju klevetničkih članaka koje je napisao Antonio Kolon, jedan katolički sveštenik. Kasnije te godine, na dužnost je stupio novi ministar za obrazovanje i religiju, ali on je nastavio politiku svog prethodnika. Nakon što je objavio jednu snažnu nacionalističku deklaraciju, većini dece Jehovinih svedoka nije bilo dozvoljeno da se sledeće godine upišu u školu. U korist grupe od desetoro učenika, od kojih je šestoro bilo isterano a za četvoro nije dozvoljen upis, upućen je apel sudu za pravo Jehovinih svedoka da im se deca obrazuju u školskom sistemu, a da ne moraju da napuste svoju veru niti ono što im nalaže njihova savest. Odluka suda bila je u korist Svedoka. Ali Ministarstvo za obrazovanje i religiju uputilo je žalbu Vrhovnom sudu.

Tokom čitave 1985, to sporno pitanje je trajalo uz upadljiv javni publicitet. Neki kolumnisti su branili stav Jehovinih svedoka, dok su oni u službenim krugovima nastavili da ih napadaju. Dana 23. jula 1985, dok je ta kontroverza bila još uvek u punom jeku, svetska centrala Jehovinih svedoka poslala je predsedniku Paragvaja jedno pismo.

Pošto su imali povoljnu presudu nižeg suda u slučaju školske dece, kancelarija podružnice je ohrabrivala skupštine da ponovo počnu da koriste svoje Dvorane Kraljevstva još slobodnije. To će vlasti naterati da zauzmu odlučniji stav — ili protiv nas ili će nam dati veću slobodu.

Dana 21. marta 1986, koordinator Odbora podružnice bio je pozvan u policijsku centralu. „Vi ponovo koristite vaša mesta sastajanja iako vam to nije dozvoljeno“, dato je upozorenje. Brat Gavilan je odgovorio: „Dozvolite  mi da vas podsetim da je ukaz koji je poništio naše zakonsko priznanje doveden u pitanje što se tiče ustavnosti. Taj proces je trenutno još u toku na Vrhovnom sudu; Sud još nije doneo odluku. Sve dok jedan neustavni postupak bude bacao sumnju na taj ukaz, sa zakonskog gledišta mi imamo pravo da izvršavamo naše aktivnosti sve dok ne bude donesena konačna odluka Suda.“ „Ja nisam pravnik“, odgovorio je taj službenik, „zato ne mogu to da opovrgnem. U tom slučaju, dajte mi spisak vaših mesta sastajanja i mi ćemo videti šta se događa.“ Time je ispitivanje bilo okončano. Tražene informacije su date, zajedno s odgovarajućim pravnim argumentima. Dvorane Kraljevstva nisu ponovo zatvorene.

Međutim, 26. februara 1987, Vrhovni sud s glavnim sudijom dr Luisom Marijom Arganjom na čelu doneo je presudu protiv Jehovinih svedoka u slučaju školske dece. Među mnogim intelektualcima na to se gledalo kao na političku odluku, i priličan broj njih ju je osuđivao. Kakve je efekte sve to imalo na delo Jehovinih svedoka?

I dalje propovedaju dobru vest

Delo objavljivanja Kraljevstva nije prestalo tokom tih teških godina. Januara 1984, kancelarija podružnice je pokrenula jednu akciju obrađivanja udaljenog područja pomoću privremenih specijalnih pionira. Prve godine je u tom programu učestvovalo tridesetoro. Bilo je posećeno 75 različitih gradova. U 14 od njih, lokalne vlasti nisu dozvolile braći da propovedaju. Ali na drugim mestima, gde je vrednost tog duhovnog dela objašnjena vlastima, one su pružale zaštitu našoj braći i, u nekim slučajevima, mesto za prenoćište u samoj policijskoj stanici!

Kao rezultat te aktivnosti, pronađeno je mnogo zainteresovanih ljudi. Jedna žena koja živi oko 200 kilometara od Asunsiona, nakon što je od pionira primila knjigu Ti  možeš zauvek da živiš u Raju na zemlji, pisala je kancelariji podružnice da bi zatražila daljnju pomoć. Kada je jedan par Svedoka došao u odgovoru na njenu molbu, ta žena je podigla oči prema nebu i, sa suzama u očima, zahvalila Jehovi. Uprkos protivljenju rođaka, ona je postala veran Jehovin sluga, svedočeći susedima i poznanicima.

U tim prethodno izolovanim područjima, organizovane su nove grupe objavitelja i nove skupštine. Akcija s privremenim specijalnim pionirima organizovana je kao godišnji projekat i traje sve do sada, s divnim rezultatima.

Pritisak popušta

Jehovini svedoci i njihove aktivnosti postajali su sve poznatiji u zvaničnim krugovima. Napori da se pomogne službenicima da steknu jasnije razumevanje dela Jehovinih svedoka nastavili su se sve dok konačno nije dato usmeno odobrenje za održavanje jednog javnog većeg skupa 21. i 22. marta 1987, u Kongresnom centru samih Jehovinih svedoka.

Kakav radostan dan za braću! Braća i sestre su se grlili sa suzama u očima. Posle devet godina pritisaka, napetosti, nesigurnosti i direktnog progonstva, bilo je to prvi put da su mogli biti zajedno kako bi slobodno vršili obožavanje u Paragvaju. Prisutni su bili i delegati iz Argentine, Brazila i Urugvaja koji su pozvani za tu specijalnu priliku. Bio je to završni udarac uticaju zabrane.

Ponovo zakonsko priznanje

Paragvaj se suočavao s vremenima promena. Politička napetost je rasla. Konačno, u noći 2. februara 1989, u Asunsionu se čuo zvuk teškog oružja. Izbila je revolucija! Sledećeg dana je vojna vladavina Alfreda Stresnera došla svome kraju.

 Odmah su pokrenuti napori da se dobije zakonsko priznanje. Konačno, molba je odobrena 8. avgusta 1991. Kakav srećan dan za Jehovin narod u Paragvaju!

Dana 20. juna 1992, na snagu je stupio novi ustav. Bile su uključene važne klauzule koje su se bavile ljudskim pravima, kao što je sloboda okupljanja, sloboda prigovora savesti, sloboda religije i ideologije i ukidanje državne religije. Ta i druga poboljšanja pružila su dobrodošlo olakšanje.

Napred s delom!

Bilo je još mnogo posla da se izvrši u propovedanju dobre vesti u Paragvaju. Godine 1979, kada je nametnuta  zabrana, u Paragvaju je bio 1 541 objavitelj Kraljevstva. U godini kada je zakonsko priznanje ponovo dobijeno, izvestilo je 3 760. Danas ima preko 6 200. Ali odnos broja objavitelja prema stanovništvu još uvek je 1 prema 817. Šta se još može učiniti da bi se došlo do ljudi?

Svake godine redovno se šalju specijalni pioniri da svedoče u gradovima gde nema skupština. Ali 49 posto stanovništva živi u seoskim područjima. Godine 1987. podružnica je opremila jedan kamion osnovnim stvarima potrebnim da se od njega napravi jedan pokretni dom za specijalne pionire. Sada već deset godina, on se koristi da bi se došlo do seoskih područja koja ne obrađuju skupštine niti privremeni specijalni pioniri. Na taj način se ogromnim područjima zemlje šire vode života.

Takođe su posebni napori uloženi da se svedoči ljudima koji žive duž reka. Često je njihov jedini fizički kontakt s ostatkom sveta putem čamca. Tako je 1992. Zajednica sagradila jedan brodić s prostorom za smeštaj posade od četiri osobe. Oni su počeli sa sistematskom akcijom traženja ovcama sličnih ljudi duž obala reka. Brodić je odgovarajuće nazvan Pionir.

 „Krstareći rekom Paragvaj“, piše brat zadužen za tu grupu, „stigli smo u Puerto Fonsijere, 483 kilometra od Asunsiona, i počeli da propovedamo od kuće do kuće. U toku razgovora s jednom starijom ženom, spomenuli smo da je Bog rekao da će uništiti sve zlo, i da kao Jehovini svedoci, mi obaveštavamo ljude da će Bog to učiniti preko svog Kraljevstva. Prekidajući razgovor, žena se okrenula svojoj unuci i rekla joj da pozove svog dedu i da mu kaže da su došli ’njegovi ljudi‘. Ubrzo je došao deda, čovek u svojim 70-im. Bio je znojav jer je radio na svom imanju. Srdačno nas je pozdravio, i očiju punih suza, zahvalio Bogu što smo konačno stigli. Rekao je da već neko vreme očekuje našu posetu. Pomalo zbunjeni, pitali smo za objašnjenje. Odgovorio je da mu je izvesni vojni kapetan sa ostrva Penja Ermosa dao Bibliju i knjigu ’Stvari u kojima Bogu nije moguće lagati‘. Kapetan je obeležio nekoliko biblijskih stihova, kao što su Psalam 37:10, 11 i Psalam 83:19, i rekao mu da će jednog dana doći Jehovini svedoci kod njega kući da mu govore više o Božjim namerama. Odmah je započet biblijski studij.“

Do danas, taj brodić je pokrio, najmanje dvaput, čitavo područje duž obala reke Paragvaj od bolivijske granice na severu do argentinske granice na jugu, ukupne dužine od oko 1 260 kilometara.

Revni radnici učestvuju u žetvi

Kada je Isus poučavao svoje učenike u prvom veku, on ih je podstakao: „Molite se dakle gospodaru od žetve da pošalje poslenika na žetvu svoju“ (Mat. 9:38). Jehovini današnji Svedoci primaju to k srcu, i Gospodar zaista šalje mnoge revne radnike na polje da bi učestvovali u duhovnoj žetvi u Paragvaju.

Od 1945. do danas, u Paragvaju je služio 191 misionar. Od njih, 60 je boravilo u zemlji deset ili više godina (uključujući i 22 koji služe kao misionari ali nisu  diplomci Gileada), a sada ovde služe 84 misionara. U područjima gde su oni usredsredili svoju aktivnost širom istočnog dela Paragvaja, sada postoji 61 napredna skupština.

Kako bi pomogle da se da svedočanstvo u ovoj zemlji gde je odnos broja stanovnika prema Svedocima još uvek 817 prema 1, susedne podružnice su dodelile neke specijalne pionire da služe ovde. I drugi Svedoci iz mnogih zemalja preselili su se u Paragvaj. Došli su iz Argentine, Austrije, Bolivije, Brazila, Danske, Engleske, Italije, Kanade, Luksemburga, Nemačke, Sjedinjenih Država, Urugvaja, Finske, Francuske, Čilea, Švajcarske, Švedske i Španije. Oni na mnoge načine koriste svoja sredstva i sposobnosti da bi unapredili delo objavljivanja Kraljevstva. Neki služe u urbanim područjima; drugi izvršavaju svoju službu u gradićima i selima gde su životni uslovi prilično primitivni. Većina njih su pioniri. Neki pomažu u izgradnji Dvorana Kraljevstva i objekata podružnice.

Tokom godina, Paragvaj je primao imigrante različitog nacionalnog porekla. Po raznim krajevima zemlje, nastanili su se nemački, poljski, ruski, ukrajinski, japanski i korejski imigranti. I oni primaju svedočanstvo od misionara i drugih Svedoka koji su se doselili u Paragvaj.

A kako je s ljudima koji govore gvarani? Oni sačinjavaju 90 posto stanovništva. Prema nedavnoj anketi, 37 posto Paragvajaca govori samo gvarani. Lokalni Svedoci izvršavaju najveći deo posla među tim ljudima, i srećni su što imaju brošure na gvaraniju koje im pomažu u izvršavanju tog dela.

Među lokalnim Svedocima su neki koji su proveli mnoge godine u punovremenoj službi. Tokom 36 godina specijalne pionirske službe, Edulfina de Jinde je pomogla  da 78 osoba dođu do tačke predanja i krštenja. Ona i njen muž se raduju što postoji pet skupština koje cvetaju tamo gde su oni služili. Marija Čavez je takođe pomogla mnogima tokom 39 godina specijalne pionirske službe.

Hiljade drugih koji nisu pioniri ipak su revni u služenju Jehovi. Mnogi od njih prelaze velika rastojanja pešice i da bi posećivali sastanke i da bi dali temeljno svedočanstvo na svom seoskom području. Mnogo puta napuštaju kuću pre zore kako bi išli na svoje područje, noseći često sa sobom dovoljnu zalihu „paragvajske supe“ (suve hrane) ili možda zalihu tortelina ili korenja juke. Negde oko sedam sati, spremni su da počnu svedočenje, i nastavljaju skoro sve do zalaska sunca. Kad stignu kući, umorni su ali srećni što su dali sve od sebe u govorenju drugima o Jehovi i njegovoj veličanstvenoj nameri.

Žedni ’uzimaju vode života zabadava‘

Kao što je prorečeno u Pismu, poziv se upućuje svakome ko želi da ’uzme vode života zabadava‘ (Otkr. 22:17). U Paragvaju se pronalaze hiljade koje prihvataju taj poziv.

Među njima je Erenija. Ona je odgajana kao rimokatolikinja i gorljivo je verovala u crkvene tradicije i u religiozna praznoverja. Imala je veliki strah od mrtvih i od paklene vatre. Verovala je u predskazanja i puno je strahovala kad bi videla ili čula nešto što je tumačila kao loš predznak. Ona je 20 godina živela u takvom strahu. A onda je 1985. počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. Kako je studij napredovao, vode istine su joj donele veliko osveženje i podstakle su u njoj želju da zauvek živi u Raju prorečenom u Božjoj Reči.

Godine 1996. jedna žena po imenu Isabel, iz grada Karapegve, takođe je okusila vode života. Međutim, ono što je videla u knjizi Spoznanje koje vodi do večnog života  nije se slagalo s njenim verovanjima, tako da je zamolila Svedoke da više ne dolaze. Ali ona je sama čitala knjigu, razgovarala o tome sa svojim komšijama, i kada je ponovo videla jednog Svedoka, ljudi iz četiri domaćinstva su gorljivo želeli da saznaju više. Većina njih se ohladila pod pritiskom pentekostalnog propovednika, ali bilo je dato dobro svedočanstvo, i ona prva žena kao i jedna komšinica nastavile su da izvlače koristi iz životodajnih istina.

Kada su vode istine prvi put bile ponuđene Dionisiju i Ani, oni su, kao i mnogi drugi, živeli zajedno nevenčano, i to već 20 godina. Dionisio i njegova najstarija kćerka počeli su da proučavaju s Jehovinim svedocima 1986; Ana i druge dve kćerke su se protivile. Ona je molila Svedoka da prestane da razgovara s Dionisiom, pretila je da će ubiti Svedoka, rekla je da će zvati policiju i konsultovala se s jednom katoličkom opaticom. Zatim se Ana obratila sudu za maloletnike sa tvrdnjom da će biblijski studij ugroziti njenu najstariju kćerku. Nakon što je saznao da se Dionisio, u stvari, ispravno brinuo za svoje domaćinstvo, sudija je preporučio da Ana ispita Bibliju s Dionisiom. Ana je protestvovala govoreći da ju je njena prijateljica opatica upozorila da Svedoci čine nemoralne stvari na svojim sastancima. Sudija, žena, ohrabrila ju je i zatim rekla: „Mi katolici kažemo da poznajemo Bibliju, ali u stvari mi ne znamo ništa. Jehovini svedoci proučavaju Bibliju. Predlažem vam da i vi ispitate Bibliju.“ Ona je zatim preporučila da se Ana venča za Dionisija.

Zatečena, Ana je ponovo posetila opaticu i zatražila od nje da s njima proučava Bibliju. Opatica je odgovorila da to nije potrebno. Osim toga, podsticala je Anu da se ne venča s Dionisiom, iako je u prošlosti, kada Dionisio nije želeo ni da čuje za to, ta opatica često  govorila Ani da treba da se venča s njim. Nedugo zatim, Anin otac je ozbiljno oboleo. Lokalni Svedoci su pružili mnogo pomoći toj porodici. To se pokazalo kao prekretnica za Anu. Počela je da proučava i venčala se za Dionisija. Sada, skoro deset godina kasnije, Dionisio je starešina, i čitava njegova porodica revno služi Jehovi.

Ljubazna istrajnost doprla je do srca mnogih u Paragvaju. U području San Lorensa, na primer, 1982. je postojala samo jedna skupština. Uprkos zabrani, mnogi objavitelji su učestvovali u pionirskoj službi; kao rezultat, skupštinsko područje, koje je uključivalo i obližnje gradove, počelo je redovno da se obrađuje. Jehova je blagoslovio njihovu revnost. Sada u tom području postoji devet skupština. Verner Apenzeler i njegova žena, Alis, porast koji su videli dok su služili na tom području smatraju svojom najvećom radošću tokom 40 godina službe u Paragvaju.

Takav rast se nastavlja, ne samo u jednom području, nego širom zemlje. Godine 1996, bili su posvećeni divni novi objekti podružnice na jednoj lokaciji oko 10 kilometara od Asunsiona. U mnogim krajevima zemlje postoje Dvorane Kraljevstva, i u njima se redovno održavaju sastanci za biblijsku pouku. Jehovini svedoci nastavljaju da posećuju ljude u njihovim kućama i da razgovaraju s njima na ulicama. Oni revno ljudima svih vrsta upućuju poziv da ’uzmu vodu života zabadava‘.

 [Slika na celoj 210. strani]

[Slika na 213. strani]

Huan Munjis je učestvovao u donošenju poruke o Kraljevstvu u Paragvaj

[Slika na 217. strani]

Hulijan Hadad, jedan od prvih koji su prihvatili biblijsku istinu u Paragvaju

[Slika na 218. strani]

Hovita Brisvela, krštena 1946, još uvek je specijalni pionir

[Slika na 218. strani]

Sebastijana Vaskez, služi Jehovi od 1942.

[Slika na 222. strani]

Vilijam Šilinger služio je u Paragvaju kao misionar 40 godina, sve do svoje smrti

[Slika na 230. strani]

Verner Apenceler i njegova žena, Alis, misionari u Paragvaju već 40 godina

[Slika na 233. strani]

Ponosni na svoju Dvoranu Kraljevstva (u Asunsionu) — prvu koju su u Paragvaju izgradili Svedoci i koja je njihovo vlasništvo

[Slike na 235. strani]

Kongresni centar Jehovinih svedoka

[Slika na 237. stranu]

Svedočenje jednom žeteocu šećerne trske u Viljariki

[Slika na 243. strani]

Dvorana Kraljevstva u Fernando de la Mori (Norte)

[Slika na 243. strani]

Dvorana Kraljevstva u Vista Alegru (Norte), Asunsion

 [Slike na stranama 244, 245]

 Revni radnici iz mnogih zemalja došli su u Paragvaj da bi učestvovali u davanju svedočanstva: (1) Kanada, (2) Austrija, (3) Francuska, (4) Brazil, (5) Koreja, (6) SAD, (7) Belgija, (8) Japan, (9) Nemačka

[Slika na 246. strani]

Brodić „Pionir“ na reci Paragvaj

 [Slike na 251. strani]

Paragvajski betelski dom i kancelarija podružnice, blizu Asunsiona, sa onima koji tu služe

[Slike na 252. strani]

Odbor podružnice (odozgo) Čarls Miler, Vilhem Kasten, Isak Gavilan