Svetski izveštaj

Puštati da svetlo sja

Jedno od sedam čuda antičkog sveta, Aleksandrijski svetionik, upadljivo se izdizao na ostrvu Faros u aleksandrijskoj luci, u Egiptu. Oko 1 500 godina, ovaj izvor svetlosti vodio je pomorce u sigurnost.

Međutim, daleko važniji izvor svetlosti bio je identifikovan kada je Isus Hrist rekao: „Ja sam svetlost sveta“ (Jov. 8:12). Pobrinuvši se za duhovno prosvetljenje što se tiče Božjih namera, poučio je ljude kako da žive, kako da dobiju večni život, a ono što je naučavao ima jako pozitivan uticaj sve do dan-danas. Nadalje, poučio je svoje učenike što se tiče njihove odgovornosti, rekavši: „Vi ste svetlost sveta.“ Da li je trebalo da oni šire duhovno svetlo samo time što bi razgovarali s drugima? Isus je dodao: „Nek se sjaji svetlost vaša pred ljudima, da oni vide vaša dobra dela, i da slave Oca vašega koji je na nebesima“ (Mat. 5:14-16, kurziv naš).

Mnogi u svetu cene Jehovine svedoke kao zakonu poslušne, ka porodici usmerene ljude koji imaju visoka  moralna i etička merila, i koji aktivno propovedaju poruku iz Božje Reči. Međutim, ima i ljudi koji se protive našem delu i ne prezaju ni od čeg samo da bi okaljali ugled Jehovinog naroda i da bi sprečili naš trud da svetlo sja. Oni to rade time što vladinim zvaničnicima i medijima daju netačne, lažne i nipodaštavajuće informacije o Jehovinim svedocima. U nastojanju da ispravi takvo lažno predstavljanje, u februaru 1997. Vodeće telo je odobrilo formiranje Kancelarije za poslove s javnošću, pod nadzorom Odbora za pisanje. U Zajedničinim kancelarijama podružnice funkcionisaće redovna odeljenja za informisanje javnosti.

Dobra dela postaju očigledna

Cilj ove pripreme je da se preduhitre neke stvari, tako što bi se medijima, akademicima i vladinim zvaničnicima kao i javnosti u celini, pružila tačna slika o našim verovanjima i aktivnostima. To nije priprema kroz koju se Jehovini svedoci hvališu. Oni odaju čast Jehovi; delimično mu odaju čast time što dozvoljavaju da ljudi vide njihova dobra dela, koja odražavaju Jehovina visoka merila (1. Kor. 1:31).

Zato što slede biblijska načela, pripadnici Jehovinog naroda, pojedinačno i kolektivno, predstavljaju dobitak za društvo u kome žive. Javne aktivnosti Jehovinih svedoka obuhvataju više od našeg dobro poznatog svedočenja od kuće do kuće. Kad se profesionalci i organizacije upoznaju s našim dobrim delima, verovatnije je da će imati pozitivan stav kad kontaktiramo s njima u službi na terenu.

Pomoć prilikom katastrofa

Jedan način na koji javno pokazujemo dobru volju prema našim bližnjima jeste naše aktivno učešće u humanitarnoj pomoći za vreme katastrofe. Recimo, u Demokratskoj  republici Kongo (ranije Zair), jedan tim, u kome su svi Jehovini svedoci, 1997. organizovao je humanitarnu pomoć. Uz pomoć hiljada Jehovinih svedoka iz Belgije, Francuske i Švajcarske, izbeglice su bile snabdevene tonama hrane, odeće, vitaminskih proizvoda i lekova, kao i sa 18 500 pari obuće i 1 000 ćebadi, i sve to je avionom prebačeno za Afriku. Ispostavilo se da je vrednost zaliha ukupno iznosila skoro milion američkih dolara. Zalihe su kao poklon prvenstveno poslate Jehovinim svedocima, ali su se delile i drugima (Gal. 6:10).

Podružnica u Francuskoj je pomagala oko pripreme jedne brošure koja sadrži detalje o ovoj aktivnosti. Brošura je bila distribuisana vladinim zvaničnicima i članovima novinskih medija, upoznavši ih s primerima toga šta Jehovini svedoci rade na konkretan i praktičan način kako bi pružili pomoć ljudima u potrebi. Jedan broj zvaničnika izrazio je iskreno cenjenje za ove informacije. Naročito su bili impresionirani onim što je urađeno kako bi se zasiguralo da će zalihe dobiti baš oni u potrebi i da će se pravedno rasporediti.

Unapređivanje porodičnog života

Raspad porodičnog života stavlja teško breme na vladine ustanove i zabrinjava javne zvaničnike. Pre naširokog distribuisanja knjige Tajna porodične sreće, Jehovini svedoci u Finskoj udružili su snage da bi lično kontaktirali sa upravnicima administrativnih oblasti, gradonačelnicima, predsednicima opština, socijalnim radnicima i novinskim izdavačima, kako bi objasnili šta Jehovini svedoci rade i kako knjiga Tajna porodične sreće može pomoći porodicama. Kao rezultat toga, oko 120 listova je napisalo pozitivne članke o toj stvari. Skoro svi gradonačelnici i drugi zvaničnici uzeli su po primerak knjige i obećali da će se upoznati s njom.

 U jednom gradu u Litvaniji postoji samo jedna mala grupa objavitelja, i oni su posetili gradonačelnika da bi mu poklonili knjigu i da bi objasnili naš rad. Gradonačelnik je bio oduševljen i pitao je braću da li imaju redovne sastanke u gradu, pošto je smatrao da su te informacije važne za ljude. Kada su objasnili da ih brojčano ima malo i da nemaju dvoranu, podstakao ih je da u svakom slučaju počnu sa sastancima. Zbog tog ohrabrenja od strane gradonačelnika, Svedoci su počeli da organizuju redovne sastanke u Skvodesu.

Činjenice o holokaustu

Nedavnih godina događaji povezani s nacističkom erom i holokaustom ponovo su privukli pažnju javnih zvaničnika, istoričara i profesora. Jehovini svedoci su bili jedna od nekoliko grupa koje su dosledno otvoreno govorile protiv zverstava što su se dešavala pod Hitlerovim režimom. Istorija ovog stava izazvala je interesovanje akademskog društva. Studijski vodič i 28-minutna školska verzija video-kasete Jehovini svedoci stoje čvrsto protiv nacističkog napada, izrađeni su da bi pomogli edukatorima u poučavanju o događajima oko holokausta. Ova sredstva ističu etička i moralna pitanja koja je ta tragedija pokrenula. Ona će omogućiti nastavnicima da svojim učenicima predstave pozitivan primer jedne grupe koja se direktno suočila sa spornim pitanjima pritiska vršnjaka, netolerancije i zakona savesti. Edukatori koji poučavaju razrede od srednje škole pa do univerziteta, izrazili su jaku želju da imaju taj materijal.

Video-kaseta Stoje čvrsto premijerno je prikazana u Memorijalnom centru koncentracionog logora Ravensbrik, koji se nalazi 60 kilometara severno od Berlina, Nemačka. Vladini zvaničnici i dostojanstvenici bili su prisutni zajedno sa istoričarima i onima koji  su preživeli nacističko progonstvo. Premijera je imala pozitivan publicitet. Devedeset devet listova kao i dve glavne radio stanice, prenele su priču. Video-kaseta Stoje čvrsto prikazana je u više od 150 gradova Nemačke, i izazvala je veliki interes javnosti.

U maju 1997. u Moskvi, Rusija, dva brata su učestvovala na međunarodnom simpozijumu izučavalaca na temu obrazovanja o holokaustu. Govorili su o istoriji Jehovinih svedoka u nacističkoj eri, ističući činjenicu da su Svedoci poučeni da jednako gledaju na sve ljude (Dela 10:34, 35).

Jednom drugom prilikom, deset preživelih Svedoka iz Rusije, Ukrajine i Nemačke prisustvovalo je konferenciji za štampu i premijeri video-kasete Stoje čvrsto na ruskom jeziku u Moskvi. Dvojica preživelih iz logora Štuthof, jedan iz Nemačke a drugi iz Ukrajine, dopisuju se još od svog oslobođenja u maju 1945. U Moskvi su ponovo bili zajedno posle 52 godine! Posle konferencije za štampu, reporteri su kružili među braćom, slikali ih i intervjuisali. Video-kaseta Stoje čvrsto dočekana je sa suzama i dugim aplauzom. Ovaj događaj je privukao pažnju novinskih medija i obrazovnih centara. Ruski novinari, koji su ranije u globalu bili negativni prema Jehovinim svedocima, kazali su pozitivne stvari i o našoj istoriji i o našem delu. Jedan list je rekao: „Mnogi su bili uhapšeni, poslati u koncentracione logore i pogubljeni. Ali ljudska hrabrost, podržavana verovanjem u Boga, ipak je bila jača. Dobro je što su se našli ljudi da naprave ovaj film i tako svetu otvore malo poznatu stranicu u istoriji protivljenja nacizmu. Zahvaljujemo im se.“

Preuzimanje inicijative

Odgovorni novinari često će izveštavati pošteno i tačno ako naiđu na saradnju i imaju informacije. Tako,  kada je religiozna rulja napala jednu Dvoranu Kraljevstva u Izraelu, uložen je trud da se mediji obaveste o tom incidentu. Novine i televizijska stanica izvestili su o popravkama koje je izvršilo 15 Jehovinih svedoka koji su kao turisti bili na krstarenju. Ovaj medijski izveštaj je pokazao oštar kontrast između ljudi koji čisto tvrde da veruju u Boga i ljudi koji zaista žive u skladu s Božjim učenjima.

U Zambiji je jedan novinar napisao članak koji je Jehovine svedoke povezao sa satanizmom. Kancelarija podružnice dobila je uputstva o tome kako da kontaktira sa izdavačem tih novina, i pripremljeno je jedno probno „pismo uredniku“. Uredniku je bila poklonjena knjiga Spoznanje i brošura Duhovi umrlih. Obećao je da će se pozabaviti tom stvari. Još sledećeg jutra, pod naslovom „Jehovini svedoci protiv satanizma“, objavljeno je to pismo upućeno uredniku bez ikakvih izmena.

Zbog lažnog predstavljanja i pogrešnog informisanja, javno mnjenje u nekim evropskim zemljama pogrešno je povezalo Jehovine svedoke sa opasnim kultovima. Podružnice su dobile pomoć u pripremanju odgovora koji razjašnjavaju naše aktivnosti kao organizacije i ublažuju strah koji vlada možda ima u vezi s nama.

Nasuprot duhovnoj tami u ovom svetu, svetlo istine nastavlja da briljantno sja. Koliko su samo odgovarajuće reči apostola Pavla u Filipljanima 2:15: „[Vi] svetlite kao buktinje u svetu.“ Molimo se za Jehovino vođstvo i blagoslov truda koji se ulaže da se isprave pogrešna shvatanja i predrasude o organizaciji i aktivnosti Jehovinih svedoka. Nadamo se da će time što i dalje puštamo da ’naša svetlost sja‘ na ovaj način, daljnja hvala biti upućena Jehovi, čija svetlost obasjava naš put (Ps. 36:10).

 Afrika

Afrika je kontinent na kome se govore mnogi jezici — ne samo oni koji potiču iz Evrope već i oko 750 drugih. Jehovina namera puna ljubavi jeste da muškarci, žene i deca „od svakoga roda i plemena, naroda i jezika“ budu među onima koji će biti spaseni kroz ’veliku nevolju‘ (Otkr. 7:9, 14). To znači da treba da imaju priliku da saznaju za Jehovu. Da bi ne samo čuli za Njegove puteve već i da bi stekli tačno spoznanje o njima, Zajednica objavljuje literaturu na 127 od tih jezika koje uglavnom govore Afrikanci (1. Tim. 2:3, 4). Protekle službene godine dodato je još devet jezika, a u toku je rad na publikacijama na još 11 jezika. Ove godine New World Translation of the Christian Greek Scriptures izašao je na svahili jeziku u Tanzaniji i Keniji. Objavljen je i u Bocvani i u Južnoj Africi na cvana jeziku.

Jedan od vrhunaca godine u Angoli bio je izlazak i distribucija knjige Spoznanje i brošure Zahtevi na tri govorna jezika: kimbundu, kikongo i umbundu. Ta sredstva  omogućuju objaviteljima da koriste jednostavne, direktne prezentacije i da započnu biblijske studije na prvoj poseti. Broj kućnih biblijskih studija u Angoli dostigao je novi najveći broj od 71 000, što je više od dva studija po objavitelju. Porast broja objavitelja Kraljevstva takođe je bio izvanredan, dostigavši 16 procenata! Baš u samoj Luandi, glavnom gradu, i u okolini sada ima oko 350 skupština, podeljenih na 17 pokrajina.

Dok je jedna sestra u Etiopiji svedočila drugim putnicima idući putem, nije znala da je neko iza sluša. Kad su se drugi podrugivali poruci, jedan ponizan čovek joj je prišao i zamolio za biblijski studij. Za svaki studij je morao da pešači devet sati u jednom pravcu i devet sati u povratku. Kada je želeo da postane objavitelj, pokrajinski nadglednik je bio pozvan da ga poseti. Kakvo iznenađenje kada je pokrajinski nadglednik zatekao 30 ljudi koji su ga čekali! Taj student Biblije je pričao drugima o onome što je naučio. Imali su mnoga pitanja, i razgovor s njima je trajao do tri sata ujutru. Ali pokrajinski nadglednik još uvek nije razgovarao s tim studentom Biblije o kvalifikacijama za novog objavitelja. Da bi stigao na drugi dogovor, pokrajinski nadglednik je morao da krene ujutru. Taj student Biblije je pešačio s njim, a pokrajinski nadglednik mu je postavljao pitanja dok su putovali. Na kraju, pokrajinski nadglednik je rekao studentu Biblije da je kvalifikovan. Pomolili su se, a zatim su se rastali. Taj ponizni čovek se krstio u januaru 1997. Još uvek dugo pešači — 12 sati u oba smera — da bi prisustvovao sastancima.

Proteklih godina Burkina Faso je doživela veliki priliv misionara; 42 sada služe u ovoj supsaharskoj zemlji. Neki od njih su izvukli korist iz Škole Gilead ili iz Škole za osposobljavanje slugu pre nego što su preuzeli ovaj zadatak. Drugi su kao pioniri jednostavno  imali obuku koju i sav Jehovin narod dobija u svojim Dvoranama Kraljevstva. Uz velike lične žrtve, ali s pouzdanjem u Jehovu, drugi pioniri iz Francuske na svoju inicijativu preselili su se ovde, da bi služili gde je potreba veća. Jehova sigurno blagosilja trud tih revnih objavitelja Kraljevstva.

Jedna žena u Harareu, Zimbabve, počela je da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima, koristeći knjigu Zauvek da živiš. Međutim, muž ju je okrivio da rasipa porodični novac time što kupuje bezvredne knjige. Terao ju je da se poveže s nekom drugom religijom. S vremenom su napustili grad da bi živeli u svojoj seoskoj kući u Čendambuju. Tamo se porodica razbolela od malarije. Dok je ležao u krevetu, muž je uzeo neku staru Kulu stražaru koju je njegova žena sačuvala. Zatim je pročitao knjigu Zauvek da živiš. Potpuno je uživao u njoj. Žena je pitala da li bi mogla da mu se pridruži u čitanju. Tako su zajedno proučavali. „Da li se u toj drugoj crkvi u koju ideš uči ovo?“ pitao ju je. „Ne“, odgovorila je. „Nemoj više tamo da ideš“, rekao je. „Moramo pronaći crkvu koja izdaje ove knjige.“ „Ali to je crkva u koju si rekao da ne želiš da idem“, podsetila ga je. „Znam. Ali hajde ipak da nađemo ove ljude.“ Na njihov zahtev, jedan Svedok ih je posetio i odmah započeo studij s knjigom Spoznanje. Za mesec dana završili su knjigu. Krstili su se u avgustu na oblasnom kongresu.

Lokalni pogrebni običaji jesu među ’utvrđenjima‘ s kojima se naša braća u Senegalu moraju boriti (2. Kor. 10:4, 5, Ča). Pogrebni obredi često su propraćeni običajima vezanim za verovanje da je duša besmrtna. Kada je nedavno umrla jedna 89-godišnja Svedokinja u jednom selu blizu Dakara, njen sin je zabranio bilo kakve pogrebne obrede protivne Bibliji. Plemenski običaj nalaže da belu tkaninu, za pokrivanje tela pre sahrane, treba  da obezbedi očeva porodica. Međutim, pre nego što se ta tkanina upotrebi, komad nje treba iscepati na trake i članovima uže porodice vezati oko ručnog zgloba i vrata. Ne samo da ih to identifikuje kao članove porodice već ljudi praznoverno smatraju da ih to sprečava da ozlovolje umrlu osobu. Porodica našeg brata bila je prva koja se uzdržavala od tog običaja, na zaprepašćenje celog sela. Jedan rimokatolički savetnik je prokomentarisao: „Ono što pokušavamo da uradimo već 15 godina, Jehovini svedoci su uradili za jedan dan. Mislim da imaju neku drugu silu.“ Više od 400 ljudi iz tog ostrvskog sela bilo je na sahrani ove staramajke. Mnogi sada postavljaju biblijska pitanja i dobijaju zadovoljavajuće odgovore.

Naša braća u Zairu (sada Demokratska republika Kongo) bila su jako utešena Psalmom 112:7 koji glasi: „Ne boji se zla glasa; srce mu je mirno, uzda se u Gospoda.“ Godina je dobro počela s novim najvećim brojem od 104 134 objavitelja. Onda je izbio rat u istočnom delu zemlje i proširio se na zapad. Braća u kancelariji podružnice u Kinšasi nisu mogla da ostanu u vezi sa onima na okupiranim teritorijama. Međutim, širom zemlje bilo je 180 pokrajinskih nadglednika i 11 oblasnih nadglednika, te su oni jačali i ohrabrivali braću. Hakizimana Musa, jedan od pokrajinskih nadglednika, napisao je: „Često razmišljam o Psalmu 46:2 dok se vozim biciklom da posetim braću. Znam da im je potrebno ohrabrenje u ovim kritičnim vremenima. Ponekad vidim spaljene kuće i svi su pobegli — čak su i ptice nestale! Vojnici su me zaustavili i upozorili da zbog opasnosti ne idem dalje. Iako sam bio uplašen i srce mi je jako lupalo, pomolio sam se i produžio dalje da bih stigao do sledeće skupštine.“

Podružnica nije mogla da pošalje humanitarnu pomoć u okupirana područja, ali kako su braća samo bila  zahvalna kada je jedan tim Svedoka iz Evrope došao u svojstvu humanitarnih radnika s potrebnim zalihama. U maju 1997. pao je glavni grad, Kinšasa. Dok je TV publika širom sveta posmatrala potresne i zastrašujuće slike osiromašenih, izgladnelih ratnih izbeglica, Jehovin narod je ostao neutralan u sukobu. Uprkos gladi, bolesti i nuždi da napuste svoje kuće, miroljubivo su nastavili da objavljuju dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Možda izlaženje brošure Zahtevi na urundu jeziku nije izgledalo toliko važno za druge delove sveta. Ali koristeći tu brošuru, jedna ovdašnja skupština od 56 objavitelja započela je 150 biblijskih studija kako bi pomogla ljudima u velikoj potrebi za podrškom koju samo Bog može dati.

Jedan pionir u Nigeriji koristio je brošuru Zahtevi da bi svedočio jednom saputniku u međugradskom taksiju. Razgovarali su o nekim mislima iz lekcije pod naslovom „Postupci koje Bog mrzi“. Taj čovek je pažljivo slušao, postavljao pitanja i uzeo brošuru. Kad su stali da se osveže i dok su bili u restoranu, čovek se okrenuo ka pioniru i pokazao mu jedan paket. „Šta je u njemu?“ pitao je pionir. „Novac. Ali ne znam koliko ga ima pošto novac nije moj. Uzeo sam ga iz prtljažnika u taksiju.“ Sada, zbog onoga što mu je Svedok pokazao iz brošure, taj čovek je rekao da bi želeo da vrati novac vlasniku. Vlasnik, jedan mladi trgovac, brzo ga je identifikovao. U paketu je bilo 150 000 naira (oko 1 700 dolara). Taj čovek koji je ukrao novac pratio je svoju žrtvu više od 500 kilometara. Rekao je trgovcu da se zahvali pioniru, jer ga je brošura naterala da se predomisli. Zapanjeni, vozač i drugi putnici želeli su po primerak brošure. Taj trgovac nikada ranije nije dozvoljavao Svedocima da razgovaraju s njim, ali sada je želeo biblijski studij.

 Azija i Pacifička ostrva

Veliki deo stanovništva zemlje nastanjen je na azijskom kopnu. Sem toga, hiljade ostrva — neka su veća, druga manja — rasuto je po okeanima. Gde god ima ljudi, Jehovini svedoci se trude da dođu do njih s dobrom vešću o Božjem Kraljevstvu.

Vrednost toga da biblijska literatura dospe do ruku ljudi, ilustrovana je sledećim iskustvom iz jedne ostrvske zemlje jugoistočno od Indije. Početkom 1980-ih jedan Svedok na Šri Lanki uručio je knjigu Zauvek da živiš jednom čoveku koji je živeo u gradu u kome nije bilo nijednog Svedoka. Godine 1985. sam je počeo da čita knjigu i shvatio da je to istina. Zatim ju je pročitao sa svojom porodicom, a onda i sa svojim bliskim prijateljima s kojima je i diskutovao o njoj. Ubrzo se jedna grupa od 11 ljudi sastajala u njegovoj kući da bi razmatrali te informacije. Prekinuli su veze s krivom religijom i znali su da treba da propovedaju  i drugima. U januaru 1997. podružnica je dobila pismo u kome je tražena pomoć.

Kada je jedan par specijalnih pionira bio poslat da ih poseti, oni su usrdno zamolili: „Možete li nas naučiti kako da se molimo?“ Posle mnogo pitanja i velike diskusije, pioniri su bili pozvani da prenoće. Sutradan u 6.00 pionire je probudio uzbuđeni domaćin koji je jedva čekao da dobije odgovor na još mnoga pitanja. Do 9.00 sati u kuću je stiglo 16 ljudi. Održano je improvizovano javno predavanje, odgovoreno na još pitanja i napokon, u 14.00 sati pioniri su krenuli kući. U tom području sada se održavaju redovni sastanci.

Kad je krenula da se nađe s jednim Svedokom, jedna sestra u Libanu je srela stariju ženu koja se odmarala pošto je nosila teške stvari. Kad se sestra ponudila da joj pomogne, ta žena je uzviknula: „Zar još uvek postoje takvi ljudi?“ Mnogo se zahvalila sestri i navaljivala da popiju šoljicu kafe. Sestra je prihvatila poziv, iskoristila priliku da joj svedoči i obećala da će joj doneti knjigu Spoznanje. Premda je rekla da ne voli Jehovine svedoke, prihvatila je knjigu. Na naknadnoj poseti, sestra je upoznala ženinu kćerku koja je bila veoma zadovoljna onim što je čula. S kćerkom se sada vodi redovan biblijski studij s knjigom Spoznanje.

Neki koji su uticajni u političkim stvarima cene posao koji obavljaju Jehovini svedoci. Ali drugi, pod teškim pritiskom sveštenstva, Svedocima nameću ograničenja. Međutim, zahvalni smo što su tokom prošle godine Jehovini svedoci u Pakistanu, Maleziji i Kazahstanu dobili zakonsko priznanje.

Jedan lokalni crkveni starešina u Pakistanu govorio je ljudima da ne treba da puštaju Svedoke u kuću  jer Svedoci ne veruju u Isusa i njihove doktrine nisu tačne. Međutim, jedan specijalni pionir je proučavao s porodicom koja nije želela da prekine studij. Jednog dana taj crkveni starešina je došao da poseti tu porodicu dok je imala svoj redovan biblijski studij. Mirno je sedeo za vreme studija i bio je zapanjen kada je ustanovio da Svedoci zaista poučavaju iz Biblije. Zbog toga je započet studij s tim crkvenim starešinom. Počeo je da dolazi na skupštinske sastanke i sada je kršteni Svedok. Preko tog bivšeg crkvenog starešine, još šest osoba je počelo da redovno dolazi na sastanke Jehovinih svedoka.

U Maleziji ima mnogo gradova s preko 30 000 ljudi, ali u kojima nema ni jednog jedinog Svedoka. Da bi s dobrom vešću stigli do toliko mnogo ljudi, objavitelji ovde imaju veliki zadatak. Neka područja su veoma plodna. Koristeći brošuru pod naslovom Večni život u Raju!, koja je nedavno prevedena na kadazan-dusun, četiri privremena specijalna pionira dodeljena su u Sabah, severni Borneo, gde su u razdoblju od tri meseca uspostavili 50 kućnih biblijskih studija.

Obezbeđivanje biblijske literature na mnogim jezicima Orijenta jeste izuzetan zadatak. Ona je već dostupna na jezicima koje barem u nekoj meri razume većina stanovništva. Ali koliko menja stvar kad se nešto objavi na narodnom jeziku! Za jednu stariju sestru u Kirgizstanu koja ne zna ruski, služba je bila prilično ograničena. Ali kada je knjiga Spoznanje objavljena na kirgiskom, revno je počela da je koristi. Tako su ljudi iz drugih sela čuli za knjigu i posećivali je — dolazeći pešice, biciklom ili kolima s magarećom zapregom. Ta Svedokinja sada ima nekoliko biblijskih studija i veoma je zahvalna što ima nešto na svom jeziku s čim može širiti dobru vest.

 Evropa

Više od 100 godina Jehovini svedoci objavljuju dobru vest u Evropi. Mnogi Svedoci iz Evrope preselili su se u druge zemlje u kojima je veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. Tokom 1990-ih, posebna pažnja bila je usmerena na davanje intenzivnog svedočanstva u istočnoj Evropi. Nedavnih godina se veliki broj imigranata iz zemalja u kojima ima relativno malo Svedoka preselio u Evropu, gde ima mnogo Svedoka koji im radosno izražavaju dobrodošlicu i prenose im dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Sve to doprinosi tome da se da svedočanstvo „sve do kraja zemlje“, u skladu sa onim što je Isus prorekao (Dela 1:8).

U mnogim zemljama imigranti se spremno odazivaju na poruku o Kraljevstvu. Kad lokalni Svedoci urade ono što mogu da bi preneli biblijske istine tim ljudima, Jehovin duh im otvara srca. Tako je bilo u slučaju jednog latinoameričkog izbeglice u Norveškoj. Primetio je lepo odevene ljude, mlade i stare, kako idu u Dvoranu Kraljevstva  odmah tu do izbegličkog centra. Prisustvovao je i nekim sastancima u Dvorani Kraljevstva i dopalo mu se ono što je video, ali nije razumeo ni reč od norveškog, a tamo niko nije govorio španski. Pa ipak, s njim je bio otpočet biblijski studij. Svedok je koristio knjigu Spoznanje i New World Translation na norveškom; zainteresovani čovek je koristio te iste publikacije na španskom. Striktno se držeći studijskog materijala i naglašavajući stihove, brzo su napredovali. Red, harmonija i prijateljska atmosfera koje je čovek zatekao u skupštini, ojačali su njegovo uverenje da je pronašao Božji narod.

Posle nekoliko meseci, želeo je da postane objavitelj, ali zbog jezičkih problema, starešine nisu mogle da razaberu da li je kvalifikovan. Međutim, trebalo je da se održi jedan pokrajinski sastanak na španskom u Oslu, udaljenom 2 400 kilometara. Neka braća su priložila novac za avionsku kartu, tako da bi mogao prisustvovati tom sastanku. Starešine sa španskog govornog područja na tom sastanku stvarno su ustanovile da ima potrebne kvalifikacije, i na tom sastanku je prvi put učestvovao u službi na terenu. Od samog početka se jako trudio da svedoči drugim izbeglicama u centru i da ih poziva u Dvoranu Kraljevstva. Na taj način bili su započeti biblijski studiji sa izbeglicama iz Južne Amerike, Afrike i Evrope. Krstio se godinu dana otkako je prvi put došao na sastanak u Dvoranu Kraljevstva.

Neki mladi reaguju na istinu kao sunđer kad se potopi u vodu. Tako je bilo s Markom, jednim studentom u Finskoj. Jedan nastavnik mu je rekao da jedna Jehovina svedokinja radi u muzičkoj ustanovi. Marko je prišao toj Svedokinji da je pita za njeno mišljenje o nekim stvarima, ali imali su samo ograničeno vreme za razgovor. Te večeri Svedokinja je telefonom pozvala Marka i rekla mu da od nje može pozajmiti neke knjige ako želi više  informacija. Odmah je otišao kod nje kući, gde su ona i njen muž odgovorili na neka njegova pitanja i dali mu brošuru Zahtevi, video-kasetu Organizacija i knjigu Život — kako je nastao? Evolucijom ili stvaranjem? Za nekoliko dana ponovo je došao po dodatnu literaturu. Iz razgovora s njim videlo se da je stvarno upijao ono što je čitao. Ovog puta je dobio knjigu Spoznanje i Bibliju. Objasnili su mu pripremu biblijskog studija sa zainteresovanim osobama, ali najpre je želeo da sam pročita knjigu. Za nedelju dana je pročitao celu knjigu i proverio stihove. Pre prvog biblijskog studija ispisao se iz crkve. Ubrzo je počeo da svedoči rođacima, prijateljima i nastavnicima u muzičkoj ustanovi. Krstio se tri i po meseca posle prvog studija.

Jedna žena u Estoniji, nastavnica ruskog, bila je već 20 godina duboko upletena u spiritizam kada je srela Jehovine svedoke. Išla je na kurseve za korišćenje viska kako bi otkrila bolesne organe kod ljudi. (Visak bi počeo da se njiše kad su postavljana pitanja.) Učestvovala je na jednom kongresu na kome su bili prisutni praktičari natčulne percepcije iz celog Sovjetskog Saveza. Učestvovala je i na sastancima Nju Ejdža. Zašto? Majka joj je bila jako bolesna, i tražila je način da joj olakša. Znala je da je Isus lečio ljude, i verovala je da su današnji duhovni iscelitelji sigurno Božje sluge. Nije znala da moć isceljivanja može poticati i iz nekog drugog izvora, a ne samo od Boga (P. zak. 18:10-12; Mat. 7:15-23). Ali demoni su počeli da je ujedaju i guše. Očajnički joj je trebala pomoć. Razočarana drugim religioznim grupama, došla je u dodir s Jehovinim svedocima. S njom je odmah započet biblijski studij. Naučila je kako da se moli i kako da se odupire Đavolu. Kada je shvatila kako Jehova gleda na spiritizam, spalila je svoju spiritističku literaturu i uništila svojih pet visaka. Za četiri meseca  učestvovala je u službi na terenu, pomažući drugima da izvuku korist iz istina koje su joj toliko pomogle da se oslobodi. Sada služi kao stalni pomoćni pionir, zahvalna što se ubraja u Jehovin srećan narod.

Damaris, kćerka tinejdžerka jednog starešine u Španiji, priznaje da joj je bilo teško da počne svedočiti svojim drugovima u razredu. Ali primetila je da većina njih puši ili ima probleme s drogom. Znala je da im je potrebna pomoć. Konačno je razgovarala s jednom školskom drugaricom o posledicama droge i pušenja. Damaris je objasnila da ima jednu knjigu koja razmatra teme koje zanimaju sve mlade, uključujući i temu o posledicama korišćenja droge. Devojka je tražila da vidi knjigu, koja je zatim kružila po razredu. Otprilike trećina razreda je želela lični primerak knjige Mladi pitaju — praktični odgovori na njihova pitanja. Rezultat: prva osoba kojoj je Damaris svedočila prestala je da puši, i otvoren je put za daljnje razgovore.

Za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji, naša braća su prošla kroz veoma teška vremena. U materijalnom smislu dovedeni su do siromaštva, ali u duhovnom smislu su bogati. Primera radi, na oblasnom kongresu u Zagrebu, Hrvatska, bili su ganuti dirljivim iskustvima iz Vukovara. To je jedan grad u Hrvatskoj koji je bio pod srpskom vlašću, a sada je opet pod vlašću Hrvatske. Neka od najgorih ratnih razaranja desila su se baš tamo, i većina stanovništva, uključujući i našu braću, morala je da pobegne iz tog područja da bi spasla svoj život. Četiri godine braća u Hrvatskoj nisu znala da je u tom gradu ostala sestra Marija. Propovedala je, najpre sasvim sama, a povremeno je mogla da putuje u obližnju skupštinu u Srbiji. Njena revnost za vreme rata bila je bogato nagrađena. Možeš li zamisliti koliko su braća na oblasnom kongresu bila iznenađena kada su izrazila dobrodošlicu jednoj grupi od 20 osoba iz Vukovara!

 Amerike

Zbog svoje revne službe, Jehovini svedoci su dobro poznati širom Amerike. Mnogi ljudi, premda lično ne žele da žive u skladu s biblijskim merilima, dive se onome što Svedoci rade. Možda su čak i oduševljeni nekim praktičnim savetima za život koje im Svedoci pokazuju iz Biblije. Naravno, Jehovini svedoci se trude i da im pomognu da upoznaju i cene Jehovu Boga, Izvor tih saveta, i njegove ljubavlju prožete namere za čovečanstvo.

Premda pioniri marljivo rade da bi ljudima preneli poruku o Kraljevstvu, teško da očekuju da dobiju medalju za svoj rad. Ali baš to se desilo jednoj specijalnoj pionirki u Venecueli. Karmen Bravo je jednog dana bila iznenađena kada je dobila pozivnicu iz gradskog „Damskog odbora Paez“ da prisustvuje proslavi na kojoj je trebalo da joj bude uručena medalja za „dragoceni doprinos na religioznom polju“. Ali zašto? U gradu Gvasdvaletu bilo je dosta gerilskih akcija, a 70-godišnja Karmen je imala umirujući uticaj na ljude dok je odgovarala na  njihova pitanja iz Biblije, vodila biblijske studije i davala im biblijsku literaturu. Mnogi ljudi u tom gradu čitaju i cene Kulu stražaru i Probudite se! Vlasti su takođe bile impresionirane brojem brakova koji su ozakonjeni zbog jevanđeliziranja Jehovinih svedoka. Sve u svemu, Karmen smatraju dragocenom za društvo. Karmen je srećno prihvatila medalju, ali ona ponizno smatra da ju je Jehova jednostavno upotrebio da prenese njegovu poruku ljudima. (Uporedi sa 1. Korinćanima 3:6, 7.)

U Portoriku su se Jehovini svedoci pojavili pred jednim odborom vladinih službenika u vezi s korišćenjem jednog stadiona za kongres. Jedan čovek koji je godinama bio uključen u izdavanje dozvola za korišćenje objekata, zatražio je da prvi govori pred odborom. Rekao je da se stadion najtemeljnije očisti jednom godišnje kad ga Jehovini svedoci koriste. Prethodne godine je u jednom delu bio pokvaren klima-uređaj. Posle kongresa Svedoka, ustanovio je da je uređaj besplatno popravljen. Oni su popravili i neke delove električnog sistema i vodovodne instalacije. A parking je bio besprekorno čist. Odbor je glasao da se Svedocima dozvoli da besplatno koriste stadion za svoj predstojeći kongres.

Zbog velike trgovine drogom u jednom jako siromašnom području na Haitiju, vojnici su pretražili i uništili izvestan broj kuća. Međutim, kada su videli Kulu stražaru i druge publikacije Zajednice u Aninoj kući, rekli su: „Ovu kuću ne smemo uništiti. Jehovini svedoci se ne bave trgovinom droge.“ Kad je to primetila, jedna komšinica je otrčala svojoj kući i izvadila svoju protestantsku literaturu. Kad su došli vojnici, rekla im je da ne treba da pretražuju kuću jer i ona ima religiozne knjige. Pogledali su knjige i rekli: „Ne, to nisu iste.“ I uništili su tu kuću. Ana još uvek nije bila Jehovin svedok. Ali posle ovog iskustva, molila se  Jehovi da joj pomogne da svoj život usaglasi s njegovim pravednim merilima. Sada je kršteni Svedok.

U skupštini u El Kruseu de Kahamarki, Peru, jedan specijalni pionir se upoznao s Rafaelom. Izvršene su pripreme da on i njegova porodica proučavaju knjigu Spoznanje. Zato što je bio daleko, započeti studij nije se održavao svake sedmice, ali na prvom studiju brat je bio iznenađen kada je saznao da Rafael ne veruje u Trojstvo, paklenu vatru, niti u „svece“. Na pitanje: „Gde si to naučio?“ odgovorio je: „Kroz čitanje ove knjige“, i izvadio knjigu Zauvek da živiš. „Međutim, traži se više od samo čitanja knjige“, dodao je. „Treba mi neko da mi pomogne.“ (Uporedi s Delima apostolskim 8:31.) Na drugom studiju Rafael je rekao da su on i njegova žena izdvojili nedelju kao dan da posećuju svoje komšije i da ih poučavaju onome što su naučili. Kad je pionir treći put došao, zatekao je Rafaela kako vrši pastirske posete koristeći informacije iz Kule stražare od 15. septembra 1993, iste one koje je i pionir koristio kada je vršio pastirske posete. Za kratko vreme, i Rafael i njegova žena postali su nekršteni objavitelji, a prošlog avgusta su se krstili.

Dok je broj objavitelja Kraljevstva u Meksiku proteklih godina rastao brzinom koja oduzima dah, Pravno odeljenje u podružnici takođe je marljivo radilo na tome da se prava naše braće poštuju. Jedan način da se to uradi jeste da se stalno komunicira s vlastima da bi se uverile u našu spremnost da miroljubivo rešavamo probleme. Tako su, u državi Čiapas, dok se na sudu rešavalo pitanje u vezi s neučestvovanjem Svedoka u lokalnim religioznim festivalima — a odluka je bila u korist Jehovinih svedoka — Svedoci iskoristili priliku da razjasne i to da su veoma spremni da sarađuju u društvenim aktivnostima koje nisu religiozne niti političke. Službenici koji su se bavili ovim pitanjem bili  su impresionirani čistoćom, dostojanstvom i poštovanjem očiglednim među tim poniznim farmerima koji su Jehovini svedoci.

Jedan starešina iz Mejna, u Sjedinjenim Državama, ustanovio je da je svedočenje na brodovima jedna od najproduktivnijih grana njegove službe. U jednom slučaju svedočio je glavnom oficiru na jednom brodu s Filipina. Postupajući po onome što je saznao lično čitajući Bibliju, taj čovek se već ispisao iz katoličke crkve. Na prvoj poseti, starešina je razmotrio s njim traktat Raduj se porodičnom životu. Pošto je trebalo da brod bude u luci još samo četiri dana, prva naknadna poseta je izvršena te iste večeri, a posle toga su usledile još dve. Naš brat je poneo sa sobom šest video-kaseta Zajednice. Razgovori i video-kasete imali su takav uticaj na tog oficira da je smatrao da treba da izvrši velike promene u svom životu. Izrazio je jaku želju da sazna više iz Božje Reči i da to lično primeni.

Među 37 oblasnih kongresa planiranih za Kanadu prošle godine, devet je održano u provinciji Kvibek. Jedan od njih je bio u gradu Kvibeku, na kome je prisustvovalo 9 213 osoba. U Šerbruku su održani tokom pet uzastopnih vikenda. Ukupan broj prisutnih na svih devet kongresa u toj provinciji bio je 32 181. Kakva promena u odnosu na iskustva koja su Jehovini svedoci tamo imali 1940-ih i 1950-ih godina! U to vreme stotine ljudi je bilo uhapšeno. Neki su se suočavali s ruljama. Ali oni su i dalje slušali Boga kao vladara; nisu prestali da govore ljudima o Božjem Kraljevstvu. Zbog njihove istrajnosti, zakoni u Kanadi su se promenili, obezbeđujući veću zaštitu slobode svim Kanađanima. Sada u Kvibeku ima 12 naprednih skupština, a u Šerbruku ih ima 4. Jehova je blagoslovio stalnu lojalnu službu svojih Svedoka.