Najvažniji događaji iz prošle godine

Među uzbudljivim događajima u prošloj godini, bili su Međunarodni kongresi „Božji put života“. Oni su pružili očigledan dokaz da su obožavaoci Jehove zaista postali „mnoštvo veliko... od svakoga roda i plemena, naroda i jezika“ koje Jehova priprema za život u svom novom svetu (Otkr. 7:9, 10). Nakon što je prisustvovao jednom od tih kongresa, jedan Svedok sa Gvadelupa rekao je da je sada, prvi put, zaista ’od srca cenio‘ istinitost toga.

Nikada do sada nismo imali toliko međunarodnih kongresnih delegata u pokretu. Desetine hiljada  delegata putovalo je u druge zemlje, čak na druge kontinente, kako bi prisustvovali kongresima. Za to vreme, bila je očigledna činjenica da su zaista deo međunarodne porodice.

Od kraja maja do avgusta, Međunarodni kongresi „Božji put života“ bili su održani u raznim gradovima u Sjedinjenim državama, Kanadi i Britaniji, posle mnogih koji su bili održani u Nemačkoj i Grčkoj. Na svakom od tih kongresa govorili su članovi Vodećeg tela, u najvećem broju slučajeva uz pomoć prevodioca. Stotine oblasnih kongresa bilo je istovremeno održano širom Severne Amerike i Evrope.

Kada je 22. maja, bio otvoren prvi od tih međunarodnih kongresa u San Dijegu, u Kaliforniji, delegatima je bilo drago što su u svojoj sredini imali 45 misionara iz 14 zemalja. Dve sedmice kasnije, Svedoci sa španskog govornog područja, sastali su se na tom istom stadionu. Od 25 181 koliko ih je bilo na ovom kongresu, njih više od 3 100 bili su delegati iz inostranstva. S obzirom da su u programu učestvovali govornici iz Argentine, El Salvadora, Kostarike, Meksika, Perua, Urugvaja, Čilea i Španije, prisutni su morali da se prilagode karakterističnim naglascima. Kakva je to bila samo srećna i oduševljena publika!

Naredne sedmice, u Pontijaku, u Mičigenu, broj prisutnih dostigao je 42 763, a bile su zastupljene najmanje 44 zemlje. Iz Britanije, Južne Afrike i Republike Češke, bilo je prisutno po 300 osoba. Delegati su došli iz 14 evropskih zemalja, 8 afričkih zemalja, 20 američkih zemalja, i 2 azijske zemlje. U nekim prilikama čitave porodice, čak i čitave skupštine, pomogle su oko troškova, kako bi barem jedan od njih mogao prisustvovati. Izgleda da je prisustvo mnogih delegata iz drugih zemalja bilo ono što je oduševilo prisutne. A tek govori članova Vodećeg tela — brata Šrodera, Bara i Sidlika  — ganuli su njihova srca. Kako je jedan Svedok rekao, ono što se događalo bilo je ’nešto što će prepričavati budućim generacijama, a verovatno i prošlim generacijama kada budu uskrsle!‘ (Uporedi s Psalmom 48:2, 13-15.)

Dok je kongres u Pontijaku trajao, održavala su se još četiri u gradu Montrealu, u Kvebeku u Kanadi. Održani su na francuskom, portugalskom, grčkom i arapskom. Braća su bila duboko dirnuta onim što su učinili članovi Vodećeg tela da bi im poslužili, među kojima su neki poprilično zašli u godine. Broj prisutnih je dostigao 33 242, uz 4 071 delegata iz drugih zemalja. Dosta ih je došlo iz Francuske i Brazila; mnogi iz Belgije, sa Gvadelupa i Martinika. Bilo je zastupljeno 13 afričkih zemalja. Među tim delegatima bila je jedna dugogodišnja pionirka iz Malija, iz Zapadne Afrike, koja je tu bila zahvaljujući ljubaznosti jedne poslovne žene kojoj je redovno donosila časopise. Jedan par iz Brazila, koji je prodao svoj auto kako bi pokrio troškove putovanja, rekao je: „Bilo je to najbolje ulaganje koje smo ikada imali.“

Naredna dva vikenda u junu, bila su održana još dva kongresa u Vankuveru, na zapadnoj obali Kanade. Ukupan broj prisutnih bio je 22 273, uz mnogo delegata iz tako dalekih krajeva kao što su Jugoistočna Azija i Severna Evropa. Istovremeno sa zadnjim kongresom u Vankuveru, još jedan je bio održan u Torontu, u Ontariju. Osim Kanađana, delegati su došli iz Nemačke, Poljske, Finske, Austrije i iz mnogih drugih evropskih i afričkih zemalja. Broj je dostigao 41 381. Sve ukupno, na kongresima u Kanadi bilo je delegata iz 52 strane zemlje — što je zaista međunarodno mnoštvo!

U Sjedinjenim Državama, od 3. do 5. jula, istovremeno je održano sedam kongresa blizu pacifičkih dokova na Long Biču, u Kaliforniji. Održani su na vijetnamskom, engleskom, italijanskom, japanskom, kineskom (i na kantonskom  i na mandarinskom), korejskom i tagalskom — i sve to u različitim objektima prostranog Kongresnog centra Long Bič. Broj prisutnih se kretao od 552 na vijetnamskom do 12 659 na engleskom. Velik broj delegata sa Orijenta i iz Italije radovali su se druženju sa onima koji su došli iz Amerika, Istočne Evrope i Afrike. Među njima su bili i neki koji su uložili izuzetan trud da bi prisustvovali. Između delova programa, delegati u svojoj nacionalnoj nošnji išli su od jedne jezičke grupe do druge, rukovali se, grlili jedni druge, razmenjivali adrese i slikali se. Jedan brat koji je bio uključen u kongresne pripreme napisao je: „Svi kongresi su bili korisni; ostavili su utisak koji se oseća mesecima posle toga. Taj kongres je više ličio na cunami. Bio je snažan, i imao je ogroman uticaj na srca delegata.“

Nakon tog višekongresnog vikenda na Long Biču, usledio je još jedan kongres na španskom — i to u Hjustonu, u Teksasu. Broj prisutnih od 34 257 obuhvatao je i 2 820 delegata iz 14 stranih zemalja koji su bili smešteni u 1 217 domova u kojima su lokalni Svedoci gostoljubivo otvorili srca ovim posetiocima.

Jedna od stvari koja je ostavila najdublji utisak na delegate bio je srdačan doček koji im je priređen — njihovi suhrišćani koje nikada ranije nisu sreli, obasuli su ih bratskom ljubavlju. Oni su čitali o međunarodnom bratstvu. Znali su da Jehova poučava svoj narod da pokazuje takvu ljubav (Jevr. 13:1, 2; 3. Jov. 5-8). Ali sada su to lično doživeli kao nikada ranije. Na aerodromima su sa oduševljenjem poželeli dobrodošlicu delegatima i braća i sestre, i stari i mladi. Bile su izvršene i pripreme da delegati iz drugih zemalja budu smešteni kod Svedoka domaćina. Kako se to samo pokazalo kao blagoslov!

U Teksasu, stotine autobusa punih delegata iz inostranstva odvezlo ih je do Kongresne dvorane Rozenburg  kako bi se tamo sastali sa svojim domaćinima. Tu se mnoštvo od 500 Svedoka radovalo i aplaudiralo delegatima koji su stigli. U Belvileu, u Mičigenu, čitav dan i noć, stotine Svedoka je čekalo da poželi dobrodošlicu izmorenim delegatima koji su stigli u prepunim autobusima. Dok su delegati ulazili u Kongresnu dvoranu, bili su dočekani mnogim glasovima koji su pevali „Mirijade braće“ i „Jehovini smo svedoci!“ U Kongresnoj Dvorani Mira Loma u Kaliforniji, mnogi su znali dva jezika, tako da su strofe pesme „O hvala, Jehova!“ pevali naizmenično na engleskom i na španskom. Bilo je to lepo videti, i bilo je teško naći neuplakano lice!

U Mičigenu je duplo više smeštaja bilo ponuđeno nego što je bilo potrebno. Mnogi su telefonirali i molili da imaju prednost da se brinu za neke od braće posetilaca. Oni koji nisu mogli da ugoste delegate, pomogli su oko hrane i prevoza. Neki delegati su primetili da su im njihovi domaćini, osim što su im poželeli dobrodošlicu u svojim domovima, dali svoje krevete dok su sami spavali na podu. Svako veče i nakon kongresa, grupe porodica Svedoka, čak čitave skupštine, sastajale su se s delegatima da bi zajedno jeli ili išli na piknik. Pevali su, učestvovali u igranju folklora i pričali iskustva. Bio je to pravi praznik! Iako većina delegata nije znala jezik porodice koja im je bila domaćin — ili su znali samo nekoliko reči — nalazili su načine da se sporazumeju. Kada je došlo vreme da se rastanu razlika u jeziku nije im bila jedina stvar koja je predstavljala poteškoću u komunikaciji. Bili su prepuni emocija. Postavljen je temelj za doživotna prijateljstva.

Nisu samo delegati posetioci bili ti koji su imali koristi od pripreme smeštaja. Jedan par iz Kanade koji je otvorio svoj dom za delegate napisao je: „Uvek smo se pitali kako bi bilo kada bi kod nas tokom cele sedmice bio neko koga ne poznajemo. Ispostavilo se da to nije  bilo dovoljno dugo!“ Jedan samohrani roditelj je napisao: „Imao sam ogromnu prednost da ugostim jedan par iz Francuske, i to je bio blagoslov za moju decu i za mene. Mogu samo da kažem da je to bilo predivno, izvrsno i nezaboravno iskustvo.“ Još jedna porodica koja je imala gosta iz Togoa, napisala je: „Ne možemo opisati radost i ljubav koju smo delili... Kakvo blago! Jehova nam je dao sve što bismo mogli poželeti.“

Delegati iz 87 zemalja su u svojim obilascima posetili svetsku centralu Jehovine vidljive organizacije, čije  je glavno mesto delovanja u državi Njujork u Bruklinu, u Volkilu (115 kilometara od Bruklina) i u Patersonu (112 kilometara od Bruklina). Dolazili su u razdoblju od 28. maja do 20. jula — ukupno njih 14 500! Bio je to, kako su mnogi rekli, „san koji se ostvario.“ Iznoseći kako se osećala, jedna grupa koja je posetila Obrazovni centar Watchtowera u Patersonu, skupila se u trpezariji nakon ručka i otpevala u predivnoj četvorodelnoj harmoniji pesmu broj 42: „To je put.“ Duboko ganuti onim što su videli i ljubavlju i gostoprimstvom koje su doživeli, oči su im bile pune suza dok su se zahvaljivali braći i sestrama koji su služili kao vodiči. Nisu samo posetioci bili ti čije su emocije bile uskomešane. Članovi betelske  porodice su takođe rekli da su to bili dani koje nikada neće zaboraviti!

Mnoštva koja su prisustvovala međunarodnim kongresima u Evropi, delila su slična osećanja. Tokom jula, delegati su počeli da stižu u Britaniju. Od 24. do 26. jula, kongresi su se tu održali istovremeno u devet gradova. Bilo da su bili na engleskom, francuskom, španskom ili pandžapskom, svi su imali isti program. Za govore koje su iznosili članovi Vodećeg tela, kongresna mesta su  bila povezana elektronskim putem. Skupili su se delegati iz preko 60 zemalja.

Najvažnije obeležje programa bili su intervjui, misionari i međunarodne sluge. Bilo ih je iz 45 zemalja. Delili su s publikom radost i izazove službe u inostranstvu. Suzan Snejt iz Zapadne Afrike, potvrdila je: „Naročito tokom prvih nekoliko meseci nakon što se preseliš na novu dodelu možeš osećati jaku nostalgiju, i ako znaš da su tvoji roditelji uz tebe kada te ohrabruju, to ti stvarno može pomoći da ostaneš na svojoj dodeli.“ Dorin Kilgur, dugogodišnja misionarka u Južnoj Africi, rekla je: „Stvar je u tome da moraš voleti ljude. I ako stvarno voliš ljude i pomažeš im da vole Jehovu i idu Jehovinim putem, to je ono što ti pomaže da ostaneš na svojoj dodeli.“ Mirna Sims, iz Ekvadora, dodala je: „Nemoj se koncentrisati na stvari koje si ostavio za sobom već na ono što treba uraditi. Nemoj gledati negativne stvari. Gledaj iza toga, i ne zaboravi ono što mora  da se uradi!“ I En Krudas, iz ratom razrušene Liberije, rekla je: „Trebalo je da mi ohrabrimo lokalnu braću i sestre, ali u stvari oni su itekako ohrabrili nas. Videli smo njihovu revnost, veru i hrabrost tokom rata, kako se brinu jedni o drugima i rizikuju svoje živote jedni za druge... Doživeli smo ljubav i brigu braće za nas lično. Bili smo premeštani četiri puta na našim dodelama... i kada smo bili izbeglice, naša braća su bila toliko zainteresovana za naša osećanja i našu duhovnost da su nam pisali predivna, izgrađujuća pisma... Svi ti blagoslovi su omogućili da nam bude lako da se vratimo u Liberiju, iako su uslovi bili nestabilni.“

U danima nakon što su se kongresi u Britaniji završili, drugi su počeli u Nemačkoj. Svedoci iz gradova domaćina proširili su poziv na javnost. To je pružilo mogućnost da se ljudima objasni da su međunarodni kongresi, od kojih je pet bilo planirano za Nemačku, odlika našeg globalnog biblijskog obrazovnog programa. Čitav program je bio iznošen na 13 jezika. Za ključne delove programa, svih pet kongresnih mesta (Berlin, Nirnberg, Minhen, Dortmund i Štutgart) bilo je povezano. Najveći broj prisutnih bio je izvanrednih 217 472, a oko 45 000 je došlo iz inostranstva. Mnogi su bili iz Istočne Evrope. Među njima je bilo najmanje 150 misionara, međunarodnih slugu i Betelita na stranim dodelama.

Od 21. do 23. avgusta, pre završetka službene godine, bio je održan još jedan istorijski međunarodni kongres u Atini, u Grčkoj. Uprkos žestokom protivljenju sveštenstva Grčke pravoslavne crkve, sakupilo se 39 324 delegata iz 21 zemlje. Kud god da su delegati išli, bilo u Atini bilo u drugim mestima širom zemlje, bilo je dato veličanstveno svedočanstvo — ponašanjem, odevanjem i doterivanjem, kao i propovedanjem i uručenom literaturom. Srdačno gostoprimstvo Svedoka iz Grčke bilo je takvo da su, iako je Jehovin narod naviknut na hrišćansku  ljubav, mnogi bili savladani emocijama i niz lice su im tekle suze radosnice. I videti kako se Grci i Turci grle i ljube sa suzama u očima i kako pružaju i prihvataju gostoprimstvo — pa, to je čudo koje samo Jehova može da izvede!

Sada smo u novoj službenoj godini, i održavaju se još mnogi međunarodni kongresi — u Africi, Latinskoj Americi, Koreji i Australiji.

Distribucija Vesti Kraljevstva

Naša služba na terenu je, naravno, naše glavno delo. To je posao koji nam je dodelio Jehova preko svog Sina. A poruka koju objavljujemo je ono što je ljudima očajnički potrebno (Isa. 43:10-12; Mat. 24:14). Tokom prošle godine, 5 888 650 je učestvovalo u tom delu, provodeći 1 186 666 708 sati u službi na terenu. Kakvo divno obilje svedočanstva! Uzbudljiv aspekt te službe tokom prošle službene godine bila je distribucija Vesti Kraljevstva br. 35, koja je istakla pitanje „Da li će svi ljudi ikada voleti jedni druge?“ Kako je samo prikladno apelovati na ljude na osnovu njihove želje da budu voljeni, želje koju je Bog usadio u čovečanstvo! Ta poruka je bila moćna i mnogi iskreni ljudi su se rado odazvali na nju.

Skoro 400 000 000 primeraka tog traktata bilo je štampano na 166 jezika. Na 27 od tih jezika, traktat je distribuisan u Rusiji, a na 10 od tih jezika nikada pre nismo imali literaturu. Uviđajući etničku raznolikost na njihovom području, mnoge podružnice su organizovale da se ovaj traktat distribuiše na 10, 20 ili čak 30 jezika.

Kada je jedna svedokinja iz Gane distribuisala Vest Kraljevstva od farme do farme, naišla je na jednog čoveka i njegovu ženu koji su se žestoko svađali. Svedokinja je na brzinu pokazala Vest Kraljevstva br. 35, koji ima naslov koji zaokuplja pažnju: „Da li će svi ljudi ikada voleti  jedni druge?“ Taj bračni par se odmah smirio. Sestra je odvojila vreme da porazgovara o tom traktatu s njima, koristeći svoju Bibliju kako bi im pokazala razloge nesloge i šta će Božje Kraljevstvo učiniti za čovečanstvo. Na kraju razgovora, čovek je rekao: „Sigurno vas je Bog poslao ovamo sa ovim pamfletom.“ Oboje su rado prihvatili ponuđeni kućni biblijski studij. Još 1 850 osoba pisalo je podružnici i tražilo besplatan kućni biblijski studij. U Malaviju je primljeno 1 900 takvih zahteva čitalaca; u Zimbabveu 2 717; u Poljskoj 1 346; u Sjedinjenim Državama 2 525. U Rusiji je 7 000 ljudi pisalo podružnici tražeći da neko vodi biblijski studij s njima.

Atraktivna naslovna strana, naslov koji podstiče na razmišljanje i srdačnost informacija u traktatu, bilo je baš ono što je potrebno ratom razrušenoj Šri Lanki. Stotine kupona, sa zahtevom za brošuru i srazmerno velik broj zahteva za kućni biblijski studij, bili su poslati podružnici. Mnogi od onih koji su zatražili studij sada su objavitelji dobre vesti; neki su se čak i krstili.

Trideset objavitelja u Kamerunu iznajmilo je autobus kako bi distribuisali taj traktat u području koje je oko 70 kilometara udaljeno od njihove Dvorane Kraljevstva u Garui. Ujutru su obradili područje s traktatom, a popodne su publici od 182 osobe prikazali video-kasetu Jehovini svedoci — organizacija iza imena. Po završetku, mnogi su želeli još literature. Započeti su mnogi biblijski studiji i skupština je poslala jednog pionira da prati interes.

Kada je Vest Kraljevstva br. 35 bila distribuisana u Demokratskoj Republici Kongo, mnogi su je rado prihvatili; drugi, otupeli usled životnih poteškoća prihvatali su je nerado. Prilikom vršenja naknadnih poseta, kod jedne takve žene, objavitelji su ustanovili da je ona veoma bolesna i da nema novca da kupi potreban lek. Ti  objavitelji su joj nabavili taj lek. To ju je ganulo i vodilo je do biblijskog studija s njom i njeno četvoro dece. U jednoj drugoj situaciji, jedan mladić koji je dobio traktat mislio je da se Svedoci hvališu. Kasnije je bio u autobusu koji je napao jedan drumski razbojnik. Ostavljen u noći bez novca u kraju gde nije nikoga znao, pošao je zajedno s jednim Svedokom koji je takođe bio u autobusu i isto bio opljačkan. Pronašli su kuću jednog Svedoka gde su ih srdačno dočekali, smestili da prenoće i pomogli im da nastave put sledećeg jutra. Kada se vratio kući, taj mladić je to ispričao svojim prijateljima i rekao: „Jehovini svedoci nisu ponosni. Prava ljubav deluje među njima i oni vole svoje bližnje.“ Tog istog dana, s njim je uspostavljen biblijski studij.

Jedna skupština u severnom delu Čilea, ohrabrila je objavitelje da daju traktat svakome, svuda. Jedan objavitelj je posetio lokalnu radio-stanicu. Spiker je bio toliko impresioniran tom porukom da je prekinuo jutarnji program i pročitao radio slušateljstvu kompletnu poruku Vesti Kraljevstva br. 35.

U Italiji je uručivanje Vesti Kraljevstva jednoj kaluđerici koja je čekala autobus, vodilo do svakodnevnih biblijskih studija od 10-15 minuta na autobuskoj stanici. Nakon mesec i po dana, kaluđeričino cenjenje za biblijsku istinu pokrenulo ju je da napusti samostan. Bila je zahvalna što je naučila da će pomoću Božjeg Kraljevstva zemlja postati mesto gde će ljudi istinski voleti jedni druge bez rasnih ili jezičkih barijera. Vratila se u Gvatemalu, svoju domovinu, gde je nastavila da proučava sa svojom telesnom sestrom koja je već bila Jehovin svedok.

Obrazovni centar Watchtowera

Obrazovni centar Watchtowera u Patersonu, u Njujorku, igra značajnu ulogu u globalnom delu svedočenja o Božjem Kraljevstvu.

 Do 1994, gradnja u Patersonu je napredovala do te mere da je bilo moguće premestiti neke glavne poslove Zajednice u Obrazovni centar Watchtowera. Tokom meseci, bili su premešteni deo Odeljenja za inženjering, Službeno odeljenje, korespondencijski deo Odbora za pisanje, Prevodilačke službe (koje trenutno rade s prevodilačkim timovima u 116 zemalja), Pravno odeljenje (koje se brine oko pravnih potreba u podupiranju dela Jehovinih svedoka širom sveta) i Umetničko odeljenje (koje se brine za detalje što se tiče vizuelnog izgleda knjiga, časopisa, brošura i tako dalje), zajedno sa svim neophodnim službama podrške.

U martu 1995, Škola Gilead je bila preseljena iz Volkila u nove objekte u Patersonu. Od tada su diplomci Gileada bili poslati u 51 zemlju — u Srednjoj i Južnoj Americi, Africi, Istočnoj Evropi, Orijentu i na ostrvima. Osim toga, škola za članove Odbora podružnice je obezbedila posebnu obuku za 336 braće koji su došli i vratili se u podružnice Zajednice u 106 zemalja.

Sada je u Obrazovnom centru Watchtowera završena nova zgrada opremljena audio-video uređajima. Preseljenje kancelarija i opreme u ovaj lep novi objekat započelo je 20. aprila 1998. Ti objekti su pripremljeni kako bi nam omogućili da efikasnije iskoristimo potencijal na audio-vizuelnom polju.

Naravno, otvaranje ove građevine ne predstavlja početak rada Zajednice na ovom polju. Osim onoga što je urađeno u svetskoj centrali, oko 30 podružnica već obavlja snimanje na audio-kasetama. Ono obuhvata Bibliju ili časopise na lokalnom jeziku, brošure i drame za kongres. Razne audio-kasete sada su dostupne na 61 jeziku. Na nekoliko jezika, snimci na trakama se distribuišu širom sveta. Proizvode se i kompakt diskovi (CD-i) koji sadrže razne pripreme za naše pesme Kraljevstva, a na devet jezika postoje CD-i koji sadrže materijal za pretraživanje (Watchtower Library).

 Video programi postoje na 41 jeziku. U svetskoj centrali su sakupljena skripta i biblioteka od preko 2 100 izvornih video-traka s kojih se može presnimiti materijal. Stvarno snimanje se ne obavlja samo u Patersonu već i u mnogim drugim delovima sveta. Obrada originalnih master video-kaseta i englesko izdanje sada se obavlja u novim audio-video objektima Zajednice u Patersonu. U studiju Zajednice u Holandiji, pripremaju se neengleski programi za umnožavanje. Snimanje glasova obavlja se u mnogim podružnicama koje imaju mogućnost audio-snimanja, a zatim se to šalje u Holandiju kako bi se iskombinovalo s muzikom i zvučnim efektima i da bi se dodao potreban vizuelni tekst, kompletirajući tako master video-kasetu za umnožavanje, za svaki jezik. Deo ovog posla Japan obavlja za Orijent.

Brzo se razvija i korišćenje video-kaseta za znakovne jezike. To je delimično imalo za rezultat da je shvaćena činjenica da su znakovni jezici zasebni jezici, a ne samo vizuelne prezentacije govornih jezika. Kada su počeli da dobijaju video-kasete na znakovnom jeziku, neki koji su gluvi videli su u tome dokaz da ih Jehova nije zaboravio već da se brine i o njima. Zajednica proizvodi video-kasete koje na već postojeće audio-vizuelne prezentacije nadgrađuju interpretaciju na znakovnom jeziku. Postoje i video-kasete koje pružaju kompletan vizuelni prevod sadržaja postojećih štampanih publikacija Watch Towera. U većini slučajeva, one se koriste za vođenje kućnih biblijskih studija s ljudima koji su gluvi, tako da su u te video-kasete uključena i studijska pitanja, što omogućava uzajamno dejstvo takvih video-kaseta. Osim toga, i pevanje je snimljeno na znakovnom jeziku, a to se koristi da bi omogućilo publici da izrazi pesmu. Zajednica će pružati podršku video snimanju znakovno-jezičkih projekata iz svojih objekata u Sjedinjenim Državama, Meksiku, Brazilu, Japanu, Danskoj i Holandiji. U većini ovih  podružnica, obavljaće se i montaža ovih programa na znakovnom jeziku.

Nedavnih godina uveliko se proširilo svedočenje na znakovnom jeziku. U Koreji ima 17 skupština gde se već godinama ovoj potrebi poklanja posebna pažnja. U Sjedinjenim Državama funkcioniše 19 takvih skupština. Rusija ima jednu skupštinu i 43 manje grupe. I na drugim mestima postoji dobar odaziv što se tiče usredsređivanja na ove jedinstvene potrebe gluvih. Širom sveta ima oko 80 takvih skupština i mnogo više manjih grupa. Kao što je to slučaj kod Jehovinih slugu koji govore jezikom koji se može čuti, njihova gluva braća i sestre željno očekuju vreme kada razlike u jeziku, bez obzira da li se radi o jeziku koji se može čuti ili o vizuelnom jeziku, neće više predstavljati prepreku slobodnoj komunikaciji. Ali čak i sada, koristeći mnoge jezike, svi mi govorimo „čist jezik“ i tako imamo prednost da ujedinjeno obznanjujemo Jehovinu dobrotu (Sof. 3:9).

Očevici dobrih dela

Revnost Jehovinih slugu u prenošenju dobre vesti o Kraljevstvu drugima čini da se raduje Jehovino srce. S druge strane, njihovo primerno ponašanje i dobra dela često prođu nezapaženo od drugih i, nažalost, ponekad se pogrešno razumeju. Da li postoje neki efikasni načini da se razumni ali pogrešno informisani pojedinci obaveste i pouče o tim stvarima? (1. Petr. 2:12).

Delujući pod nadgledanjem Odbora za pisanje, Kancelarija za poslove s javnošću nastoji da opovrgne dezinformacije o Božjim slugama kako bi ljudi spremnije prihvatali poruku o Kraljevstvu. Da bi ostvarila taj cilj, ova kancelarija nastoji da u javnosti poboljša razumevanje o Jehovinim svedocima pružajući pozitivne informacije koje se mogu poslati medijima, prosvetnim radnicima i drugim profesionalcima.

 Bešnjenje etničkog i sektaškog nasilja predstavlja zapanjujuć problem po svetsko društvo. Da bi pomogli mladima da odbace predrasude i nasilno ponašanje, prosvetni radnici traže načine da pouče svoje učenike etičkim vrednostima. Šta Jehovini svedoci mogu da im ponude? Jedan svedok u Švedskoj poslao je jednom uvaženom zvaničniku video-kasetu Jehovini svedoci stoje čvrsto protiv nacističkog napada. To je imalo za rezultat da su vladini predstavnici pozvali Svedoke da učestvuju u projektu o informacijama o Holokaustu za celu zemlju koji je nazvan Istorija koja živi. Oni su želeli da naša braća informišu školarce i ljude uopšte o Jehovinim svedocima tokom nacističke ere. Nakon toga, nastavnici su bili podstaknuti da pozovu Jehovine svedoke da u učionicama iznesu lekcije iz etike i morala, zasnovane na iskustvima tokom Holokausta.

I na drugim mestima se pokazalo da je video-kaseta Jehovini svedoci — organizacija iza imena bila efikasna. U Obali slonovače, nakon što je bila prikazana na nacionalnoj televiziji, mnogi su pokazali veće cenjenje za Jehovine svedoke i njihovu organizaciju.

Neki protivnici iz Rusije, pokušali su da pogrešne pretpostavke o medicinskoj upotrebi krvi, upotrebe kao izgovor da se tamo ograniči naša aktivnost (Dela 15:28, 29). Rusko zdravstvo samo po sebi ima probleme sa svojim zalihama krvi i imalo bi koristi od informacija na temu alternativnog lečenja. Mnogi lekari koji bi bili spremni da leče pacijente bez upotrebe krvi žele više spoznanja i obuke na ovom polju. Zbog toga što se drže biblijskih načela po pitanju života i krvi, Jehovini svedoci su mogli da pruže informacije na polju nauke, medicine i prava pacijenata, koje su dragocene za medicinsko osoblje i javnost u celini.

Kancelarija za poslove s javnošću zajedno sa Službama za bolničke informacije, planirala je seriju kratkih  prezentacija u bolnicama u Sankt Peterburgu i Moskvi. Uvaženi lekari iz Sjedinjenih Država i Evrope koji sarađuju s Jehovinim svedocima što se tiče njihove odluke da se uzdržavaju od upotrebe krvi, bili su pozvani da govore na programima koji su bili pripremljeni u proleće 1998. Šef Odeljenja za anesteziologiju i intenzivnu negu u jednoj bolnici u SAD, koja važi kao beskrvni centar, objasnio je: „Naše iskustvo pokazuje da beskrvna hirurgija smanjuje troškove lečenja a poboljšava brigu o pacijentu.“ Jednoj grupi od 400 ruskih lekara je rekao: „Na transfuzije krvi se gledalo kao na životospasavajuće, ali sve više i više vidimo njene najrazornije uticaje na pacijente.“ Važnosti ovih simpozijuma bio je dat priličan publicitet u štampi. Bili su prisutni uvaženi ruski specijalisti kao i predstavnici Ministarstva zdravlja i zdravstvenih odbora. Ubrzo nakon toga, izveštaji u medijima navodili su izjave veoma uvaženih ljudi na polju medicine o opasnosti koja je povezana s korišćenjem krvi, i priznali su da na odluku o odbijanju transfuzije krvi ne treba gledati kao na nerazumnu.

Osim toga, tokom prošle godine, uloženi su koncentrisani napori u izabiranju zemalja za kontaktiranje s pojedincima i organizacijama koje su naročito zabrinute zbog sloma porodice. Njima je bila ponuđena knjiga Tajna porodične sreće. Kakav je bio odaziv?

U jednoj elitnoj katoličkoj školi u Madridu, u Španiji, direktor je naručio 90 knjiga Porodična sreća, za svakog člana osoblja te škole po jednu. Direktor doma za problematičnu omladinu u Roterdamu, u Holandiji, zatražio je knjigu za voditelja svake sekcije u tom domu, pošto je smatrao da bi oni mogli koristiti te informacije za pomaganje mladima. U Ukrajini, novine, radio i TV, izvestili su o akciji koju Jehovini svedoci preduzimaju kako bi ojačali porodice. Direktori 256 organizacija i institucija, pozvali su Svedoke da njihovim radnicima  iznesu predavanja o jačanju porodice (Ef. 5:22–6:4). Rezultat te akcije je bio da su neki učitelji počeli da dolaze na skupštinske sastanke.

Još jedno pitanje kome se posvetila pažnja tokom ove godine bila je uloga žena. Izdanje Probudite se! od 8. aprila 1998, u uvodu je sadržalo seriju članaka: „Žene — šta im donosi budućnost?“ Razmotrena je diskriminacija s kojom se žene suočavaju, vrednost njihovog rada u društvu i pozitivan stav koji ima Biblija što se tiče njih (Posl. 31:10-31; 1. Tim. 5:1, 2). Bio je uložen poseban trud da se te informacije distribuišu grupama i organizacijama koje su zainteresovane za teme o ženama. Ko sem Jehovinih svedoka može pružiti takve informacije, i to u više od 230 zemalja?

Braća u Japanskoj podružnici poslala su propratno pismo, izdanje za štampu i po primerak tog Probudite se! u više od 3 000 organizacija žena. U Portoriku su zainteresovane osobe, uključujući i neke socijalne radnike i jednog profesora na univerzitetu, zvale podružnicu kako bi naručile primerke tog posebnog izdanja Probudite se! Jedna članica Donjeg doma zakonodavnog tela, pročitala je časopis i bila je toliko impresionirana svetskim obrazovnim programom Jehovinih svedoka i njihovim iskrenim interesom za društvo, da je pozvala Svedoke u svoju kancelariju. U jednom gradu je izvršni pomoćnik gradonačelnika bio toliko zainteresovan materijalom da je zatražio 100 primeraka za pet odeljenja gradske uprave.

Mi ne možemo promeniti negativno mišljenje koje mnogi ljudi u ovom svetu imaju o nama. Ali verujemo da će Jehova nastaviti da blagosilja aktivnosti koje imaju za rezultat posvećenje njegovog velikog imena. Kao rezultat toga što su očevici naših dobrih dela, oni ’koji su određeni za život večni‘ uviđaju razloge da budu među onima koji veličaju Boga (Dela 13:48).

 ’Rastezanje užadi‘

U dalekoj prošlosti, Jehova je za svoju organizaciju proročanski rekao: „Raširi prostor svog šatora... Ne steži! Rastegni uža svoja i utvrdi kolje svoje!“ (Isa. 54:2). Sada, u ispunjenju Otkrivenja 7:9, milioni koji željno iščekuju da žive na zemlji pod Mesijanskim Kraljevstvom, povezuju se s teokratskom organizacijom. I za njih je potreban prostor.

Da bi se obezbedila prikladna mesta za biblijsku pouku, izgradnja Dvorana Kraljevstva ima veliki prioritet u mnogim zemljama. U Gani istraživanje pokazuje da trenutno postoji 237 Dvorana Kraljevstva, i da je još 275 u izgradnji. Ukrajina izveštava da je završena izgradnja 84 Dvorane Kraljevstva i da se gradi još 61. U Južnoj Africi braća koja rade s Regionalnim odborom za gradnju, pomogla su lokalnoj braći da postave temelj za svoju Dvoranu Kraljevstva, a zatim su im ostavili mašinu za pravljenje blokova. Lokalni Svedoci, uglavnom sestre, pravili su blokove i ostavljali ih da se suše. Kada su blokovi bili spremni, dobrovoljci koji rade s Regionalnim odborom za gradnju ponovo su došli i podigli dvoranu. Takav sistem rada im je omogućio da grade dobre dvorane po minimalnoj ceni.

To što imamo odgovarajuće Dvorane Kraljevstva pomaže da se ubrza delo sakupljanja. Na Madagaskaru je bila izgrađena jedna Dvorana Kraljevstva koja je udovoljavala potrebama dve skupštine. U roku od nekoliko meseci bile su osnovane još dve skupštine u tom području, i ima izgleda za još jednu. Ali jedna zemlja u Africi koja izveštava preko 28 000 objavitelja, na svakih 10 skupština ima samo jednu Dvoranu Kraljevstva; jedna druga zemlja, s preko 38 000 objavitelja, na svakih 26 skupština ima jednu Dvoranu Kraljevstva. Jedna kancelarija podružnice u Istočnoj Evropi, koja izveštava preko 100 000 objavitelja, kaže da na svakih 13 skupština imaju samo jednu Dvoranu  Kraljevstva. Neke zemlje pokazuju da im nedostaje preko 1 000 — čak 2 500 — Dvorana Kraljevstva. Tako su, kako se službena godina bližila kraju, izvršene pripreme da međunarodni dobrovoljci pomognu oko podizanja dodatnih 8 000 i više hitno potrebnih Dvorana Kraljevstva u specifičnim zemljama gde lokalna braća nemaju dovoljno građevinskih veština i materijalnih izvora da bi obezbedila mesta za sastajanje za mnoge koji se skupljaju u Jehovinu organizaciju.

Kako se broj objavitelja povećava — i još ih je 316 092 bilo kršteno prošle godine — traže se i dodatni objekti podružnice. Trenutno 17 781 član betelskih porodica širom sveta služi kao član Reda specijalnih punovremenih slugu.

KENIJA. Dana 25. oktobra 1997, bili su posvećeni novi objekti podružnice u Keniji. Bio je prisutan Milton Henšel iz Vodećeg tela, kao i mnogi drugi koji su učestvovali u delu u Keniji u ranim počecima. Oduševljeni Svedoci iz svih krajeva Istočne Afrike došli su — neki čak i pešice — da prisustvuju posebnom programu koji je bio pripremljen za taj vikend.

Ova podružnica nadgleda delo propovedanja i pravljenja učenika na području Istočne Afrike gde je ukupno aktivno više od 29 000 objavitelja. Neustrašivi pioniri iz Južne Afrike prvi su počeli da svedoče u Keniji u ranim 1930-im. Međutim, sve do 1949, do dolaska novokrštene Meri Vitington iz Engleske, nije se stalno propovedalo. Prvi misionari školovani u Gileadu, Vilijam i Mjuriel Nizbet, stigli su 1956. Starija braća brata Nizbeta, Robert i Džordž, bili su među prvim pionirima koji su svedočili u Keniji u 1930-im. Mnogi drugi misionari, specijalni pioniri iz Zambije i Tanzanije, kao i druga braća koja su služila gde je potreba veća, takođe su odigrali važnu ulogu u razvoju dela u Keniji. Bila je potrebna 41 godina da se dostigne broj od 1 000 objavitelja  u Keniji. Sada se svake godine krštava preko 1 000 objavitelja.

FRANCUSKA. Tokom vikenda 15. i 16. novembra 1997, Jehovini svedoci u Francuskoj posvetili su nove objekte podružnice 100 kilometara zapadno od Pariza, u Luvjeu. Braća i sestre iz 42 podružnice prisustvovala su programu posvećenja, u kom su istaknuti bili govori Lojda Barija i Danijela Sidlika, iz Vodećeg tela. I kako je samo bilo uzbudljivo sledećeg dana videti mnoštvo od 95 888 ljudi koji su se okupili za specijalni program koji je bio održan u Izložbenom centru Vilepin, na severu Pariza! To je bio najveći skup Jehovinih svedoka ikad održan u Francuskoj.

Porast od 50 posto što se tiče broja objavitelja tokom 1980-ih, imao je kao rezultat hitnu potrebu za više prostora u Betelu. Međutim, bilo je potrebno deset godina da se taj projekat i ostvari. Početni pokušaji da se gradi u okolini naših postojećih objekata naišli su na žestoko protivljenje. Protivnici su nastavili s pokušajima ometanja dela Jehovinih svedoka u Francuskoj. Ipak, 121 000 Svedoka u Francuskoj se ne predaje u svom objavljivanju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu, uvereni da će još mnogi od 100 miliona ljudi s francuskog govornog područja širom sveta zahvalno prihvatiti poziv da ’dođu i uzmu vode života za badava‘ (Otkr. 22:17).

ŠPANIJA. I u ovoj zemlji mnoge osobe iskrenog srca povoljno reaguju na dobru vest o Božjem Kraljevstvu. S obzirom da je kompleks podružnice izvan Madrida bio posvećen 1983, broj Svedoka se u Španiji povećao sa 53 000 na više od 103 000. Broj štampanih časopisa Kula stražara i Probudite se!, takođe se jako povećao sa 6 500 000 primeraka godišnje na skoro  23 000 000. „Uz 150 betelskih radnika koji žive nekoliko kilometara od Betela, smeštaj nam je bio jako potreban“, objašnjava Džon Hejdelberg, nadglednik doma, „kao i mesto za odgovarajuće skladištenje literature i objekti za otpremanje“.

Posvećenje proširenih objekata podružnice, 28. marta 1998, bilo je vrhunac pet godina teškog rada u kojem je učestvovalo preko 25 000 dobrovoljaca — uglavnom iz Španije, i nekoliko sa strane. Vilijam Malenfont i Gerit Loš, obojica članovi osoblja centrale u Bruklinu, učestvovali su u programu posvećenja. S obzirom da je za taj program prostor bio ograničen, sledećeg dana 65 775 osoba se okupilo u Madridu i Barseloni da bi uživalo u još jednom izvrsnom programu.

RUMUNIJA. Već preko 80 godina, Jehovini svedoci u Rumuniji obavljaju svoju javnu službu. Godine 1990, kada je bila skinuta 43-godišnja zabrana njihovog dela, tamo je bilo oko 19 000 objavitelja. Sada ih ima preko 37 000, a više od 82 000 ih je prisustvovalo Memorijalu 1998. U Rumuniji je bila potrebna prikladna kancelarija podružnice. Tako je jedan od najvažnijih događaja u godini bilo posvećenje nove podružnice, 2. maja 1998. Braća iz 19 zemalja, uključujući i Gerita Loša, iz Vodećeg tela, bili su prisutni kako bi učestvovali s njima u toj srećnoj prilici.

Kako se službena 1998. godina bližila kraju, bilo je 397 iskusnih međunarodnih slugu i 150 međunarodnih dobrovoljaca koji su radili zajedno s lokalnim Svedocima na različitim projektima gradnje. Oni su bili uključeni u veće gradnje u 38 zemalja i u manje projekte u još 23 zemlje. Hiljade daljnjih Dvorana Kraljevstva sada je dodato njihovom građevinskom programu rada. Zaista je na mnogo načina toliko toga bilo učinjeno kako bi se prostor figurativnog šatora ’raširio‘ i kako bi se ’rastegla užad‘ tog šatora.

[Slike na 6. strani]

Članovi Vodećeg tela su govorili na svakom međunarodnom kongresu

[Slike na 11. strani]

Izveštaji misionara su bili istaknuta tačka programa

[Slike na stranama 12-14]

Delegati su pokazali izvanrednu ljubav i radost

 [Slike na 21. strani]

Audio-video objekti u Patersonu

 [Slike na 29. strani]

Posvećeni objekti podružnice: (1) Španija, (2) Kenija, (3) Francuska