Nemačka

NEMAČKA je centar međunarodnih aktivnosti. Godišnje prosečno oko 15 000 000 ljudi iz inostranstva dolaze kao turisti. Mnogi od njih provode odmor na Bavarskim Alpima, Švarcvaldu, duž panorame Rajne ili posećujući kulturne centre po gradovima. Neke druge u Nemačku put može naneti iz poslovnih razloga. Nemačka je jedna od glavnih trgovačkih nacija u svetu, s poslovnim vezama po celoj planeti. Napredna privreda ove zemlje, priličan broj godina je privlačila toliko mnogo radnika iz drugih zemalja da je to primetno uticalo na sastav stanovništva u većim gradovima. To je delovalo i na službu Jehovinih svedoka u Nemačkoj.

Nadalje, na njihovu službu su uticali i događaji koji su se odigrali za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Pod diktaturom Adolfa Hitlera, Svedoci su bili predmet divljačkog i neprestanog napada. Uz blagoslov i katoličkog i protestantskog sveštenstva, Hitler se zaklinjao kako će istrebiti Ernste Bibelforschere (iskrene Istraživače Biblije), kako su Jehovini svedoci u Nemačkoj tada bili poznati. Ali, što se tiče svoje vere, Jehovini svedoci nisu napravili kompromis. Čvrsto su stajali oči u oči s nemilosrdnim napadom.

Nakon dvanaest godina otkako su Svedoci u Nemačkoj bili pod zabranom, nestali su i Hitler i  njegova politička partija. Za razliku od njih, Svedoci su bili zaokupljeni govorenjem ljudima o Božjem Kraljevstvu i šta ono znači za čovečanstvo. Istorijski izveštaj o onome što su doživljavali u nacističkoj eri i kako su se borili s tim, i dalje pruža temelj za svedočanstvo — sada celome svetu.

Šta je Svedocima omogućilo da izađu kao pobednici? To nije bila neka dovitljivost s njihove strane. Sigurno nije bila u pitanju ni njihova brojnost. Na početku Drugog svetskog rata, u celoj Nemačkoj ih je bilo manje od 20 000, u poređenju s gorostasnim nacističkim režimom. Objašnjenje leži u onome što je davno rekao Gamalilo, jedan mudri učitelj, a što je zabeleženo u Bibliji: „Ako je ovaj pothvat delo ljudi propašće, ali ako je od Boga, ne možete ga vi pokvariti“ (Dela 5:34-39). Jehovini svedoci u Nemačkoj pokazali su se verni Bogu, čak i pod pretnjom smrću, a Jehova je ispunio svoje obećanje da ’neće napustiti svoje vernike‘ (Ps. 37:28).

Dobro korišćenje posleratnih mogućnosti

Oni koji su prošli kroz iskustva ratnih godina mogli su uvideti da ima još posla. Upravo su preživeli događaje koji su bili deo nepogrešivog ispunjenja onog što je Isus Hrist prorekao da će obeležavati znak njegove prisutnosti i svršetka sistema stvari. Bili su usred rata čija je razmera bila bez presedana u istoriji. Iskusili su šta znači biti predat na muke, izdat, biti predmet mržnje nacija, i biti ubijen. Bili su usred prorečene nestašice hrane. Trebalo je ljudima objasniti značenje ovih događaja. Čak ni u koncentracionim logorima, Jehovini svedoci nisu prestali da propovedaju. Znali su da je Isus prorekao: „Ovo jevanđelje o kraljevstvu propovedaće se po svemu svetu za svedočanstvo svima narodima“ (Mat. 24:3-14, kurziv naš).  Trebalo je još više toga uraditi, i oni su bili željni da prionu na posao.

Ubrzo posle rata, Svedoci u Nemačkoj su reorganizovali delo objavljivanja Kraljevstva. Erih Frost, pušten nakon devet godina, bez odlaganja je uredio da zrela braća posete, reorganizuju i ojačaju skupštine. Neki od Svedoka su bili toliko onemoćali od gladi da su se za vreme sastanaka onesvešćivali, ali su rešili da budu prisutni kako bi izvukli koristi iz duhovne hrane. Prvog dana po svom oslobođenju, Gertruda Pecinger je celi dan pešačila do Minhena, u nadi da će tamo pronaći svoga muža. Ali uveče, kada su joj neki dobri ljudi pružili hranu i smeštaj, ostala je budna sve do posle ponoći, svedočeći im o Jehovinim namerama. Nakon oslobođenja, Konrad Franke je iz istih stopa započeo s pionirskom službom, iako je u početku imao da nosi samo prugastu zatvorsku uniformu.

U Nemačkoj je 1947. godine bilo 15 856 Svedoka koji su ponovo javno učestvovali u službi na terenu,  neustrašivo obznanjujući da je Božje Kraljevstvo jedina nada za trajni mir i sigurnost. Jehova je blagoslovio njihovu revnu službu, i do maja 1975, trideset godina po završetku rata, u Zapadnoj Nemačkoj je na delu bio 100 351 objavitelj Kraljevstva.

Tokom tih godina, nije samo nemačko područje dobijalo svedočanstvo. Revni Svedoci u Nemačkoj ustanovili su da njihova služba utiče na ljude iz mnogih nacija. Kako to?

Misionarsko područje na pragu

Da bi udovoljila potrebama svoje napredne privrede, Nemačka je sredinom 1950-ih počela da angažuje gastarbajtere, to jest „gostujuće radnike“ iz drugih zemalja. U zemlju su u velikom broju dolazili radnici iz Grčke, Italije, Portugala, Turske, Španije i ondašnje Jugoslavije. Do 1972, strana radna snaga je porasla na preko 2,1 milion.

Nakon navale gostujućih radnika od 1950-ih do ’70-ih, Nemačku je ’80-ih zapljusnuo talas izbeglica iz Afrike i Azije. Tokom ’90-ih pridružile su im se izbeglice iz Istočne Evrope i s Balkana. Kao rezultat tadašnjih liberalnih zakona koji su nudili politički azil, ispalo je da Nemačka ima najveći broj stranih stanovnika u celoj Evropi.

Jehovini svedoci su u ovome videli izvrsno misionarsko područje koje se pojavilo pravo na njihovom pragu. Budući da „Bog nema ličnih obzira“ i pošto je ljudima otrgnutim od svoje domovine zaista bila potrebna uteha koju samo Božja Reč može pružiti, Jehovini svedoci su osećali žarku obavezu da propovedaju dobru vest ovim ljudima (Dela 10:34, 35; 2. Kor. 1:3, 4). Ali doći do 7 500 000 stranaca u Nemačkoj, na njihovom jeziku, nije bio mali zadatak.

 Da bi što delotvornije podelili biblijsku istinu sa ovim ljudima iz inostranstva, mnogi nemački Svedoci su naučili neki novi jezik. Kakav lep dokaz da zaista vole svog bližnjeg, u skladu s onim što je Isus poučavao svoje sledbenike! (Mat. 22:39). Premda ovi Svedoci većinom nisu mogli biti misionari u inostranstvu, bili su željni da u potpunosti iskoriste mogućnosti u svojoj zemlji. Tako je do avgusta 1998. dobru vest propovedalo preko 23 600 objavitelja u 371 skupštini i 219 grupa na stranom jeziku. Naravno, skupštine na stranim jezicima nisu osnovane da bi se izdvajale, već da bi se ljudima koji ne znaju dobro nemački olakšalo da upoznaju istinu na svom maternjem jeziku. Mnogi objavitelji su shvatili da se nekim drugim jezikom može dopreti do uma, ali često je potreban maternji jezik da bi se doprlo do srca.

Iako neke grupe u Nemačkoj vređaju i maltretiraju strance, kod Jehovinog naroda oni su dočekani sa istinskom hrišćanskom ljubavlju. Albanski, amharski, arapski, vijetnamski, japanski, kineski, mađarski, persijski, rumunski, tamilski, tigrinja i hindi nalaze se među 24 jezika, pored nemačkog, na kojima Jehovini svedoci trenutno ovde drže sastanke. Na Oblasnim kongresima „Božanska pouka“ 1993. godine, u Nemačkoj je otprilike 10 posto od 194 751 prisutnih bilo na kongresima na stranim jezicima. A broj krštenih na ovim kongresima bio je gotovo 14 posto od ukupnog broja.

Među onima koji su se s cenjenjem odazvali na poruku o Kraljevstvu nalazi se i jedna hinduistička porodica koja je 1983. zbog rata otišla sa Šri Lanke u nadi da će dobiti medicinsku negu za svog šestogodišnjeg sina. Nažalost, dečak je umro. Ali, ta porodica je upoznala Jehovu koji će podići mrtve i pružiti im mogućnost da žive zauvek (Dela 24:15). Tu je i jedna Nigerijka  koja se kao tinejdžerka borila u bijafranskom ratu. Nakon što se doselila u Nemačku, život joj se promenio kada je saznala kako Jehova poučava ljude o zajedničkom životu u miru (Isa. 2:3, 4).

Među Italijanima koji su postali Jehovini svedoci dok su bili u Nemačkoj, nije ništa neobično čuti izreku: „Non tutti i mali vengono per nuocere“ („Svako zlo ima svoje dobro“). To je stvarno podesno! Mnogi od ovih Italijana, kao i ljudi iz drugih zemalja, došli su u Nemačku da bi pobegli od ekonomskih problema, ali su pronašli nešto još vrednije od materijalnih stvari — istinu o Bogu i njegovoj nameri.

I drugi su zapazili tu revnu aktivnost Svedoka kod ovih ljudi. Skupština u Halberštadu primila je sledeće pismo: „Mi smo saborno mesto za one koji traže azil i, u svako doba, brinemo se o ljudima iz preko 40 nacija... Ovi ljudi koji potiču iz raznoraznih kultura morali su iza sebe ostaviti članove porodice, rodni kraj, jezik i tradiciju. Često su imali traumatična iskustva i suočavaju se s neizvesnom budućnošću... Zato mnogi u religiji traže podršku i nadu. Zahvalni smo vam na vašem velikodušnom poklonu [Biblije na različitim jezicima] koji ovim ljudima omogućuje da pronađu utehu i pouzdanje čitajući Bibliju na svom jeziku.“

Neke grupe na stranim jezicima

ENGLESKE. Izbeglice iz Nigerije, Gane, Šri Lanke, Indije i iz drugih mesta izvlače koristi iz rada engleskih skupština. Jedan od onih koji su imali koristi jeste Stiven Kvači iz Gane. Kada mu je u Nemačkoj jedan mladić iz Bangladeša rekao da gleda da izbegne Svedoke, Stiven je predložio da ih pošalje kod njega.  Kada je Stiven bio mladić, jedan Svedok u Gani je razgovarao s njim. Sada, daleko od pritiska rodbine, Stiven je želeo da sazna nešto više. Danas je on hrišćanski starešina, i njegova porodica zajedno s njim služi Jehovi.

TURSKE. Razimova žena i njegovi sinovi bili su Jehovini svedoci preko deset godina, iako je Razim i dalje bio islamske vere. Međutim, uvideo je da se Kuran od džamije do džamije toliko različito tumači da neki muslimani neće da uđu ni u jednu drugu džamiju osim u svoju. Kada je jednom posetio Tursku, otišao je i u džamiju i na sastanke Jehovinih svedoka. U džamiji je čuo tumačenja islama koja su se razlikovala od onih koja su se naučavala u Nemačkoj. Nije bilo jedinstva. Ali, po povratku u Nemačku, on je rekao: „Istu ljubav i isti program možeš naći i u ovoj Dvorani Kraljevstva kao i u Dvorani Kraljevstva u Turskoj. To je istina.“

HINDI. Dva Svedoka su 1985. došla na vrata Šarde Agaval, odmah nakon njene molitve da pronađe nekog boga kome može da izlije srce. Njen muž je imao rak na plućima. Bila je utučena, osećajući da se hinduski bogovi ne obaziru na njene molitve. Upitala je Svedoke da li je Isus Bog. Njihovo objašnjenje ju je uverilo da joj je molitva uslišena. Jehova je delovao kao bog o kom je želela da sazna. Iako je u početku oklevala da napusti bogove hinduizma iz straha da ih ne naljuti, ipak je ubrzo bacila njihove slike i prihvatila Jehovu kao istinitog Boga. Krstila se 1987. Danas je opšti pionir, zahvalna što služi i što se može poveriti Bogu koji je osoba. Njen muž i sin su sluge pomoćnici (Ps. 62:9).

POLJSKE. Godine 1992, u Berlinu je osnovana jedna poljska skupština i te iste godine je održan dan posebnog sastanka na poljskom. Iako je održan u delu Nemačke gde ima mnogo ljudi poreklom Poljaka, niko nije  očekivao da će Kongresnu salu, obližnju Dvoranu Kraljevstva i kafeteriju videti prepune. Gotovo neverovatno, došlo je ukupno 2 523 osobe! Neki od njih bili su poljski Svedoci koji su povezani s nemačkim skupštinama, pa ipak, bili su oduševljeni što vide da se delo propovedanja o Kraljevstvu otvara i na poljskom području, a i sami su bili zahvalni što slušaju biblijske istine na svom maternjem jeziku.

Čak i ruske, srpskohrvatske i kineske!

RUSKE. Na kraju Hladnog rata, mnogi koji su odrasli u Rusiji i govorili ruski, ali čiji su preci bili Nemci, vratili su se u zemlju svojih otaca. Bilo je i članova sovjetskih oružanih snaga koji su služili u ondašnjoj Istočnoj Nemačkoj, zajedno sa onima koje su izdržavali. Svi ljudi se rađaju s duhovnom potrebom, a njihova nije bila zadovoljena.

Članovi porodice Šlegel su po nacionalnoj pripadnosti Nemci koji su se 1992. preselili s poluostrva Krim u Ukrajini u zemlju svojih otaca. Tu ih je pronašla jedna Jehovina svedokinja koja je prvobitno došla iz Uzbekistana i koja je u Nemačkoj postala Svedok. Nakon proučavanja Biblije, cela porodica se krstila.

Sergej i njegova žena Zenija, bili su ateisti. Ali, nakon što su dobili biblijske odgovore na svoja pitanja, naročito u pogledu budućnosti, bili su zapanjeni. Ponizno su izgradili veru u Jehovu i izmenili svoj život, čak i kad je to značilo da Sergej promeni radno mesto i da odustane od prava na penziju koju bi ubrzo imao.

Marina, jedna medicinska sestra u vojnoj bolnici, tragala je za smislom života. Kada je dobila knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji, odmah ju je iščitala i uskoro je shvatila da je pronašla ono za čim je tragala. Kad se vratila u Rusiju, posetila je druge koji  su u Nemačkoj proučavali s Jehovinim svedocima, da bi ih ohrabrila. Uskoro je u pionirskoj službi videla svrhu svog života.

Avgusta 1998, bile su 31 ruska skupština i 63 manje grupe, sa ukupnim brojem od 2 119 objavitelja — što je 19-procentni porast u odnosu na prethodnu godinu.

SRPSKOHRVATSKE. Johan Štreker, putujući nadglednik na srpskohrvatskom polju, navodi da je u bivšoj Jugoslaviji živelo barem 16 nacionalnosti. On kaže: „Zadivljujuće je videti kako ih istina sada ujedinjuje.“ Kada je Munib, jedan Musliman koji je osam godina služio u jugoslovenskoj armiji, pozvan na sastanak Jehovinih svedoka u Nemačkoj, zatekao je Hrvate, Srbe i ljude muslimanskog porekla kako se sastaju u miru. Njemu je to bilo gotovo nezamislivo! Jedan mesec je samo posmatrao. Kada se uverio da su mir i jedinstvo među Svedocima stvarni, pristao je da počne s proučavanjem Biblije. Krstio se 1994.

Rosanda, jedna rimokatolikinja iz Hrvatske koja je nekoliko godina provela u samostanu, došla je u posetu rođacima koji su postali Svedoci u Nemačkoj. Nakon što je s njima prisustvovala Teokratskoj školi službe i Sastanku službe, priznala je: „Kod vas je istina. Uvek sam se pitala kako su prvi hrišćani propovedali jevanđelje. Kada sam na podijumu videla dve sestre, način na koji je jedna propovedala drugoj, u glavi mi je sinula misao: ’Upravo ovako mora da su propovedali prvi hrišćani.‘“ Ona je danas pionir, po uzoru na rane hrišćane.

Neki od nemačkih Svedoka koji su naučili jezike ovih grupa kako bi im svedočili kasnije su se, kada je to postalo moguće, preselili da služe u tim zemljama.

KINESKE. Delo na kineskom polju u Nemačkoj otvoreno je odnedavno. „Većina ljudi iz Kine nikada nije  čula za nas, a još manje ikada čitala Bibliju“, objašnjava Egidijus Rile, bivši misionar na Tajvanu. On dodaje: „Pošto je većina Kineza željna učenja, oni spoznanje upijaju kao što suv sunđer upija vodu.“

Kada se u oktobru 1996, betelskoj porodici u Seltersu predstavio 12. razred Škole za osposobljavanje slugu, kako je bilo prijatno upoznati i prvog kineskog studenta koji je u Nemačkoj pohađao ovu školu. Upoznao je istinu u Nemačkoj. Onda je svedočio jednoj kineskoj profesorici geologije i uručio joj knjigu Život — kako je nastao? Evolucijom ili stvaranjem? Za nedelju dana, pročitala je celu knjigu. Sada, namesto predavanja o evoluciji, ona vodi kućne biblijske studije — 16 studija pri kraju 1996.

Željni da podele ono što su naučili

Tokom godina je doslovno stotine stranih stanovnika upoznalo istinu u Nemačkoj, a zatim se vratilo u svoje domovine da bi nastavilo s propovedanjem dobre vesti. Sada mnogi služe kao starešine ili sluge pomoćnici, ili na nekim drugim odgovornim položajima. Petros Karakis je član betelske porodice u Grčkoj; Mamadu Kejta služi kao misionar na Maliju; a Polin Kangala — koga mnogi znaju kao Pepea — misionar je u Centralnoafričkoj Republici zajedno sa svojom ženom Anke.

Od početka ’90-ih, preko 1 500 objavitelja koji govore grčki vratilo se u Grčku, neki kao osposobljene starešine. Drugi su se preselili u Švedsku, Belgiju, Englesku i Kanadu da bi pomogli u delu propovedanja među tamošnjim stanovništvom koje govori grčki. I verovatno ni u jednoj drugoj zemlji na svetu, izuzev same Grčke, nema toliko objavitelja s grčkog govornog područja koliko ih ima u Nemačkoj.

 Šta se zbivalo u Istočnoj Nemačkoj?

Na kraju Drugog svetskog rata, Nemačku je okupirala armija Velike Britanije, Francuske, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država. Poražena država je bila podeljena na četiri okupacione zone; svaka od četiri osvajačke sile dobila je nadležnost nad jednom zonom. (Prestonica Berlin takođe je bila podeljena na četiri okupaciona dela.) Budući da je sovjetska okupaciona zona bila istočni deo zemlje, uskoro je postala poznata kao Istočna zona. Godine 1949, ovom delu Nemačke je vraćen suverenitet, i postala je Demokratska Republika Nemačka. Ali, u stvari, izraz „Istočna zona“ jednostavno je otvorio put za naziv Istočna Nemačka. Kada su 1955. tri ostale okupacione zone postale Savezna Republika Nemačka, ona je tada, u skladu s poznatom upotrebom, postala poznata kao Zapadna Nemačka.

Nakon pada nacističke države, Jehovini svedoci koji su živeli u Istočnoj zoni bez oklevanja su iskoristili priliku da javno održavaju sastanke i da revno učestvuju u službi na terenu. Do sredine 1949, u Istočnoj Evropi je više od 17 000 izveštavalo službu na terenu. Ali, olakšanje koje su osetili nakon pada nacističkog režima bilo je kratkog veka. Policija je opet prekidala skupštinske sastanke. Literatura je bila konfiskovana. Putevi su bili blokirani da bi sprečili Svedoke da prisustvuju kongresima. Braća su hapšena. Dana 31. avgusta 1950, stavljena je zvanična zabrana. Svedoci u Istočnoj Nemačkoj ponovo su bili prisiljeni na ilegalu, ovog puta od komunističkog režima, i to se neće promeniti narednih skoro 40 godina.

Proganjanje u Istočnoj Nemačkoj bilo je najokrutnije na početku zabrane. Godine 1990, nemačke novine Berliner Morgenpost izvestile su: „Između 1950. i 1961. [kada je izgrađen Zid], zvaničnici u Istočnoj Nemačkoj  su pohapsili 2 891 Jehovinog svedoka; njih 2 202, uključujući i 674 žene, izvedeno je na sud i osuđeno na ukupno 12 013 godina zatvora. Za vreme pritvora, 37 muškaraca i 13 žena je umrlo od maltretiranja, bolesti, neishranjenosti ili od starosti. Dvanaestoricu su sudovi osudili na doživotnu robiju, ali su kasnije smanjili njihove kazne na 15 godina.“

Naravno, to je bio samo početak. Zabrana je trajala četiri decenije. Bilo je perioda naizglednog prekida pritiska na Svedoke. Zatim bi bilo upada u kuće i još mnogi bi bili pohapšeni. Premda donekle postoji neizvesnost u pogledu tačnih brojeva, istorijski zapisi Zajednice pokazuju da je tokom godina zabrane 4 940 Svedoka u Istočnoj Nemačkoj bilo u zatvoru na 231 mestu.

Oprezno sastajanje

Čak i pod ovim otežanim uslovima, Jehovini svedoci su u globalu pronašli način da dođu do biblijske literature radi proučavanja. Stotine hrabre braće i sestara rizikovali su svoju slobodu, a ponekad čak i svoje živote da bi se brinuli za duhovne potrebe. Sestre su često imale glavnu ulogu. Pre nego što je 1961. sagrađen Berlinski zid, putovale bi u zapadni deo Berlina, uzimale literaturu iz kancelarije Zajednice, i nosile je sa sobom. Kada su špijuni Istočne Nemačke počeli da motre na kancelariju da bi videli ko uzima literaturu, neke od kurirki su bile uhapšene. Zato su korišćene druge taktike. Sestre koje su služile kao kuriri podigle bi literaturu u kućama drugih Svedoka u Berlinu i vratile se kući. Uprkos činjenici da su neke bile hapšene, dovlačene na sud i da su dobijale zatvorske kazne, dotok duhovnih zaliha nikada nije u potpunosti presušio.

 Da li su mogli da i pod ovakvim uslovima održavaju hrišćanske sastanke? Posve razumljivo, neki su isprva osetili malu uznemirenost. Ali, shvatili su da je sastajanje sa suhrišćanima važno ako žele da ostanu duhovno jaki (Jevr. 10:23-25). Uredili su da se oprezno sastaju, u malim grupama. Radi bezbednosti, oslovljavali su se samo imenima. Sastanci su se uglavnom održavali kad padne mrak, na različitim mestima i različitim danima. Tokom leta, sastanci nisu mogli početi pre 22.00. Pa ipak, braća su to lako savladavala.

Iako nisu mogli da koriste Dvorane Kraljevstva, jedan prijateljski nastrojen farmer u Saksoniji ponudio je svoj ambar. Taj ambar je imao zadnja vrata koja su izlazila na put sakriven žbunjem. Ambar je jednu celu zimu primao grupu od oko 20 osoba koje su se sastajale uz svetlost sveće. Uskoro je i taj farmer postao Svedok.

Iznad svega, pripremili su da proslave Gospodovu večeru. Manfred Tame se priseća kako je jednom prilikom neku braću u pritvoru snabdeo simbolima za Memorijal: „Napunio sam vinom jednu bočicu od melema za kosu i zamolio da se preda jednom zatvorenom bratu. Službenik je otvorio bočicu, pomirisao i rekao: ’Ovo vam valjda sprečava opadanje kose?‘ ’Pa, tako kažu‘, odgovorio sam. Ponovo je zavrnuo čep i odneo bočicu bratu kome je bila namenjena!“

Naučili su da svedoče pod zabranom

Delo propovedanja dobre vesti o Božjem Kraljevstvu u Istočnoj Nemačkoj nije stalo. Biblija nije bila zabranjena, tako da su braća često započinjala razgovor jednostavno ukazujući na Bibliju. Pošto su imali malo literature ili je uopšte nisu imali, biblijske razgovore su razvijali na temelju povezanih stihova koje su pripremili o različitim temama. Naravno, propovedanje  je bilo opasno. Svaki dan u službi mogao je biti i poslednji dan na slobodi. Svedocima je molitva postala njihov „stalni drugar“, kako se jedan od njih izrazio, dodajući: „Pružala nam je spokojstvo i staloženost. Nikada se nismo osećali usamljeno. Međutim, bila je neophodna stalna budnost.“

Uprkos naporima da budu oprezni, bilo je slučajeva kada su se s policijom suočavali oči u oči. Kada su Herman i Margit Laube jednom prilikom išli kod ljudi koje su im preporučili poznanici, iza čoveka koji je otvorio vrata ugledali su na čiviluku policijsku uniformu. Margit je prebledela; Hermanovo srce je zalupalo. Pomolili su se u sebi. Ovo je sigurno značilo zatvor! „Ko ste vi?“ odsečno je upitao čovek. Margit je odgovorila: „Sigurna sam da vas odnekud znam, ali ne mogu da se setim odakle. Tačno, vi ste policajac. Mora da sam vas videla na dužnosti.“ Donekle prijatnijim tonom, rekao je: „Jeste li vi Jehove?“ „Da“, odgovorio je Herman, „jesmo, i morate priznati da nam treba hrabrosti da bismo pokucali na vaša vrata. Zainteresovani smo za vas lično.“ Pozvani su u kuću. Nakon određenog broja poseta, započet je biblijski studij. S vremenom je on postao hrišćanski brat.

Svedočilo se i u samim zatvorima. Volfgang Majze je bio u zatvoru u Valthajmu. Jednog dana je primio pismo od svoje žene u kom je stajalo da je bila „u Berlinu i uživala u [K]nor supi“. ([K]nor je naziv marke jedne poznate supe u Nemačkoj.) Volfgang je iskoristio priliku da jednom zatvoreniku objasni da to znači da je bila na jednom kongresu u Berlinu i da je na njemu govorio N. H. Nor, predsednik Watch Tower Societyja. Taj čovek nikada nije zaboravio sjaj Volfgangovih očiju koje su odražavale radost koju je osećao dok je objašnjavao pismo svoje žene. Oko 14 godina kasnije, kad se preselio  u Zapadnu Nemačku, taj čovek je počeo da proučava Bibliju, i nakon dve godine se krstio u Vircburgu.

Hildegard Zeliger, koja je već mnoge godine provela u nacističkim koncentracionim logorima, komunistički sud u Lajpcigu je osudio na još deset godina. Kasnije je jedna čuvarka u zatvoru Hale rekla Hildegard da su je smatrali naročito opasnom zato što je ’vazdan pričala o Bibliji‘.

Uprkos zabrani, stalni porast

Revnost koju su pokazala braća donela je dobre plodove. Horst Šram izveštava da je početkom 1950-ih u skupštini Kenigs Vusterhauzen bilo 25 objavitelja, ali kada je pao Berlinski zid, bilo ih je 161. Ipak, 43 objavitelja su se preselila na Zapad, a nekoliko ih je umrlo. U stvari, u nekim skupštinama više od 70 posto sada aktivnih Svedoka upoznalo je istinu pod zabranom.

Pogledajmo, na primer, porodicu Kemnic. Bernd i Valtrud saznali su istinu i krstili se dok su još bili prilično mladi, u prvim godinama zabrane. Kad su se venčali i počeli podizati porodicu, nisu dozvolili da ih zabrana spreči da decu odgajaju da postanu Jehovine sluge. U 1980-im, dok je delo još uvek bilo pod zabranom, Andrea, Gabrijela, Ruben i Ester, sledeći vođstvo svojih roditelja, predali su se Jehovi i krstili. Samo je najmlađi Matijas kršten nakon što je zabrana skinuta. Jehova je bogato blagoslovio odlučnost ovog para koji se suočavao s protivljenjem. Kakva je nagrada za njih kad znaju da danas svih petoro dece služe kao članovi betelske porodice u Seltersu!

Jedan starešina koji je pomagao u sastavljanju mesečnih izveštaja službe na terenu za Zajednicu, kaže: „Svih 40 godina zabrane, nije prošao nijedan jedini  mesec a da nije bilo izveštaja da se neko krstio.“ Zatim pruža detalje: „Krštenje je uglavnom bilo u malom, i obavljalo se u privatnim kućama. Nakon govora, kandidati za krštenje su bili podronjeni u kadi. Često je bio problem da ih potpuno podronimo. Uprkos ovim manjim poteškoćama, svako od njih se i dalje s radošću priseća dana kada je kršten.“

Kada su se u Istočnoj Nemačkoj ponovo mogli objaviti izveštaji službe na terenu, koja je radost bila saznati da je u toj oblasti tokom 1980-ih bilo aktivno čak 20 704 objavitelja! Sada naravno nisu potrebni odvojeni izveštaji. Tokom 1990, broj objavitelja ponovo ujedinjene Nemačke porastao je na 154 108.

Reorganizacija u cilju jačanja bratstva

Tokom razdoblja kada su komunistički vladari nastojali da Svedoke u tom delu sveta drže odsečenima od njihove braće u drugim zemljama, širom sveta vršene su značajne promene u samoj organizaciji Jehovinih svedoka. Ove promene, izvršene da bi se još više došlo u sklad sa onim što Biblija kaže o hrišćanskoj skupštini prvoga veka, poslužile su da ojačaju međunarodno bratstvo i pripreme organizaciju za nagli porast u godinama koje će uslediti. (Uporedi s Delima apostolskim 20:17, 28.)

Tako od oktobra 1972. skupštine više nije nadgledao samo jedan čovek, poznat kao sluga skupštine, koji se uz podršku pomoćnika brinuo za neophodno delo. Umesto toga, naimenovano je starešinstvo da nadgleda svaku skupštinu. Do 1975, dobri rezultati ove promene već su postali uočljivi.

Međutim, jedan dugogodišnji putujući nadglednik, Ervin Hercig, priseća se da ova promena nije kod svih naišla na dobrodošlicu. Ona je poslužila da se „otkrije  kakvo je stanje srca kod nekih slugu skupštine“, kaže on. Premda je velika većina imala lojalno srce, ta promena je očistila nekoliko njih koji su bili ambiciozni i više želeli da budu „broj jedan“ nego da služe svojoj braći.

Na pomolu je bilo još promena. Tokom 1970-ih, Vodeće telo Jehovinih svedoka bilo je uvećano a zatim reorganizovano, a njegov posao je podeljen na šest odbora koji su počeli s radom 1. januara 1976. Mesec dana kasnije, 1. februara 1976, promenilo se i nadgledanje kancelarija podružnice po svetu. Podružnica više nije radila pod nadležnošću samo jednog sluge podružnice. Umesto toga, svaku podružnicu je nadgledao Odbor podružnice koga je naimenovalo Vodeće telo.

Braća Frost, Franke i Kelsi su ranije u različitim periodima služili kao sluge podružnice u Nemačkoj. Brat Frost je uvideo da je neophodno da ode iz Betela zbog zdravstvenih razloga. (Umro je 1987, u 86. godini. Njegova životna priča nalazi se u Kuli stražari od 15. aprila 1961. /engl./.) Kada je 1976. u Nemačkoj osnovan Odbor podružnice od pet članova, u njemu su bili i Konrad Franke (koji je u više navrata hapšen tokom nacističke ere) i Ričard Kelsi (diplomac Gileada koji je do tada u Nemačkoj služio već 25 godina). Takođe su bili uključeni i Vili Pol (preživeo nacističke koncentracione logore i bio u 15. razredu Gileada), Ginter Kinc (diplomac 37. razreda Gileada) i Verner Rutke (bivši putujući nadglednik).

Ovi prvi članovi, izuzev brata Frankea, koji je umro 1983, još uvek služe u Odboru podružnice. (Životna priča Konrada Frankea izašla je u Kuli stražari od 15. marta 1963. /engl./.) Još dva brata su neko vreme služila pre svoje smrti: Egon Peter, od 1978. do 1989, i Volfgang Krolop, od 1989. do 1992.

 Sada Odbor podružnice ima osam članova. Pored već pomenutih tu su Edmund Anštat (od 1978), Peter Mitrega (od 1989), takođe Eberhard Fabijan i Ramon Templton (od 1992).

Kada je 1976. uvedena izmenjena priprema za nadgledanje podružnice, betelska porodica je bila u Vizbadenu i imala samo 187 osoba. Od tada je osoblje poraslo na 1 134 među kojima su osobe iz 30 nacija. U ovome se donekle ogledaju međunarodni aspekti dela u kom podružnica ima prednost da učestvuje.

Postrojenja za štampanje da bi se udovoljilo rastućim potrebama

Sredinom 1970-ih, objekti podružnice u Nemačkoj bili su smešteni u delu Vizbadena poznatom kao Kolhek, nekada mirno predgrađe pored jedne šume, ali sada deo grada koji naglo raste. Zajednica je već 13 puta uvećavala svoju imovinu u toj oblasti. Ali, broj objavitelja Kraljevstva u Zapadnoj Nemačkoj porastao je na oko 100 000. Bila je potrebna veća kancelarija za nadgledanje polja rada. Bila je potrebna veća štamparija da bi se obezbedila biblijska literatura. Bilo je sve teže da se dobije dodatno zemljište za proširenje. Kako će se problem rešiti? Odbor podružnice se molio Jehovi za vođstvo.

Pri kraju 1977, članovi novonaimenovanog Odbora podružnice počeli su da razmatraju mogućnost izgradnje jednog novog betelskog doma na nekom drugom mestu. Ali, da li je to bilo stvarno neophodno? Opšti utisak je bio da je kraj starog sistema sigurno veoma blizu. Međutim, trebalo je uzeti u obzir još jedan činilac. Metode štampanja su se menjale i Zajednica je bila pod pritiskom da ih prihvati ako želi da i dalje štampa na veliko, koliko god da još traje stari sistem. Interesantno,  iskustvo stečeno u izlaženju na kraj sa situacijom u Istočnoj Nemačkoj za vreme zabrane za Jehovine svedoke, olakšalo je braći u Vizbadenu da naprave izmene, kada su one postale neophodne. Kako je to bilo?

Odluka da se radi ofset štampa

Nakon što je 1961. podignut Berlinski zid, bilo je sve teže snabdevati literaturom Jehovine svedoke u Istočnoj Nemačkoj. Da bi to bilo lakše, za njih je pripremljeno jedno specijalno izdanje Kule stražare manjeg formata. Sadržavalo je samo studijske članke. Izrada ovakvog izdanja iziskivala je još jedan put slaganje članaka. Bilo je teško štampati na izuzetno tankoj hartiji, a izazov je bio i sastavljati štampane stranice. Kada su braća pronašla automatsku mašinu za sastavljanje, koja je mogla izvršiti taj posao, otkrili su da je konstruisana u Lajpcigu, u Istočnoj Nemačkoj — paradoksno, ali tamo gde su Jehovini svedoci bili pod zabranom i baš u zemlji za koju je dizajnirano ovo manje sumnjivo izdanje Kule stražare.

Da bi se posao pojednostavio, jedan brat koji je naučio da radi ofset štampu pre nego što je došao u Betel predložio je da se časopisi reprodukuju na taj način. Studijski članci bi se mogli uslikati, smanjiti i zatim osvetliti na jednoj ofset ploči. Jedna mala ofset presa za arke stavljena je podružnici na raspolaganje kao poklon. S vremenom, bilo je moguće objaviti ne samo studijske članke već i ceo časopis, prvo u crno-belom i na kraju u boji. Na isti način su se proizvodile čak i male knjige.

Kada je Natan Nor, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, posetio Vizbaden 1975, sa interesovanjem je posmatrao taj postupak. „Nije loše“, rekao je nakon što je  pregledao štampani materijal. Kada mu je objašnjeno da je to specijalno izdanje za Istočnu Nemačku i da smo zadovoljni tom novom metodom proizvodnje, brat Nor je odgovorio: „Braća koja toliko trpe zaslužuju najbolje što im možemo pružiti.“ Odmah je dao odobrenje da se kupi još mašina da bi se obavio posao.

Stoga, kada je Grant Sjuter, član Vodećeg tela, 1977. godine posetio Nemačku i napomenuo da Zajednica odavno ozbiljno razmišlja da pređe na ofset štampu i da je sada odlučila da to radi u velikom obimu, braća u Vizbadenu su već imala nešto iskustva u tome. Zabrana u Istočnoj Nemačkoj ih je na indirektan način pripremila za ovu promenu.

Međutim, bilo je uključeno više od samog prihvatanja ideje da je neophodna promena u metodama štampanja. Brat Sjuter je objasnio da će biti potrebne veće i teže štamparske mašine. Ali gde da se stave? Jedno je bilo sanjati o ofset rotacionoj mašini koja štampa u boji, a drugo ostvariti taj san. Razmotreno je nekoliko mogućnosti za daljnje proširenje u Kolheku, ali ispalo je da su sve teško rešive. Šta će se uraditi?

 Novi kompleks podružnice

Započela je potraga za novim zemljištem na drugom mestu. Dana 30. jula 1978, oko 50 000 Svedoka okupljenih na kongresu u Diseldorfu i mnoštvo od skoro 60 000 u Minhenu su, na svoje iznenađenje, primili obaveštenje da se prave planovi za kupovinu zemljišta na kom bi se mogao graditi potpuno novi kompleks podružnice.

Za skoro godinu dana, pregledane su 123 lokacije. Konačno je izabrano zemljište na jednom brdu s kog se pruža vidik na selo Selters. Uz odobrenje Vodećeg tela, kupovina je obavljena 9. marta 1979. Daljnji pregovori sa 18 vlasnika zemljišta omogućili su dobijanje još 65 susednih parcela, pružajući tako 30 hektara građevinskog zemljišta. Pošto je smešten oko 40 kilometara severno od Vizbadena, do Seltersa se lako moglo doći kamionima. Međunarodni aerodrom Rajna-Majna u Frankfurtu bio je udaljen manje od 65 kilometara.

Trebalo je da započne najveći građevinski projekat u istoriji Jehovinih svedoka u Nemačkoj. Da li smo bili stvarno dorasli ovom poslu? Rolf Nojfert, član Odbora za gradnju, priseća se: „Niko, izuzev brata koji je bio naš arhitekta, nikada nije radio na tako velikom projektu. Težinu ovog zadatka teško je i zamisliti. Ovako velikog i komplikovanog projekta obično bi se latila neka poslovnica s godinama iskustva i sa svim potrebnim stručnjacima.“ Međutim, braća su rezonovala da ako Jehova želi da se gradi, on će onda i blagosloviti ishod.

Trebalo je pribaviti četrdeset dozvola za gradnju, ali su lokalni službenici lepo sarađivali i to se mnogo cenilo. O, u početku je bilo malo protivljenja, ali uglavnom je dolazilo od sveštenika koji su organizovali sastanke da bi podstrekavali protivljenje, ali sve je to bilo uzalud.

 Svedoci iz cele zemlje su se dobrovoljno prijavili da pripomognu u radu. Duh koji su pokazivali bio je izvrstan. Na gradilištu je svakodnevno u proseku bilo 400 redovnih radnika, a u drugim prilikama bilo je još oko 200 radnika na „odmoru“. U toku četiri godine izgradnje, najmanje 15 000 Svedoka dobrovoljno je nudilo svoje usluge.

 Jedan brat se priseća: „Bez obzira na vreme, bez obzira na poteškoće, bilo da je vruće ili hladno ili ciča zima, stvari su išle dalje. U vreme kada bi drugi prestali s radom, mi smo baš počinjali.“

Pomoć je stigla i iz drugih zemalja. Čak ni put od više hiljada kilometara, iz Oregona u Sjedinjenim Državama, za Džeka i Noru Smit i njihovu 15-godišnju kćerku Beki nije bio suviše dug da bi došli da pruže pomoć. Bili su na međunarodnom kongresu u Minhenu kada je dato obaveštenje da Zajednica planira da gradi nove objekte podružnice u Nemačkoj. „Kakva bi to prednost bila raditi na izgradnji novog Betela!“, rekli su. Stavili su do znanja da su na raspolaganju. Džek se priseća: „Dok smo 1979. pripremali kongres, dobili smo molbu i poziv da dođemo čim pre možemo. Bili smo toliko uzbuđeni da smo se jedva mogli koncentrisati na naš posao ili na kongres.“

Da bi se smestili građevinski radnici, trebalo je preudesiti zgrade koje su već bile na zemljištu. Do zime 1979/80, dovršena je prva kuća. Septembra 1980, izliven je temelj za novi betelski dom. Takođe je započeo posao na štampariji, i to jedva na vreme. Dvadeset sedam metara duga ofset rotaciona presa poručena u januaru 1978, trebalo je da bude isporučena početkom 1982. Do tada se štamparija, bar donekle, morala završiti.

Većinu poslova uspeli smo sami da uradimo. Jedan brat još uvek u čudu kaže: „Niko od nas nije imao nikakvog iskustva u radu na tako velikom projektu, sa ekipom radnika koja se uvek menjala. Često smo mislili da smo na nekom području došli do zastoja, jer za neke poslove nismo imali potrebne stručnjake. Ali, mnogo puta bi se u poslednji minut iznenada pojavila molba od nekog kvalifikovanog brata. Pojavila bi se baš ona braća koja su nam bila potrebna.“ Bili su zahvalni Jehovi za njegovo vođstvo i blagoslov.

 Preseljenje u Selters

U preseljenje nameštaja i ličnih stvari oko 200 članova Betela bilo je uključeno mnogo posla, a da i ne spominjemo sve mašine i opremu koja je bila potrebna za njihov rad. Bio je to posao toliko veliki da se nije mogao uraditi odjednom. Rađeno je postepeno, odeljenje po odeljenje, i dok je izgradnja tekla dalje, betelska porodica se preselila u Selters.

Među prvima koji su se preselili bili su oni koji su radili u štampariji, budući da je ona bila prvi deo kompleksa koji je završen. Mic po mic, i mašine u Vizbadenu su bile razmontirane i preseljene u Selters. U međuvremenu, 19. februara 1982, u Seltersu je započelo štampanje u boji na novoj rotacionoj ofset presi. Kakav povod za slavlje! Do maja je štamparija u Vizbadenu zaćutala. Nakon 34 godine, naša štamparija u Vizbadenu je završila s radom.

Prvi veliki zadatak za novu ofset presu bilo je štampanje knjige Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. Planirano je da ova nova publikacija bude objavljena 1982, na oblasnim kongresima, a Nemačka je zamoljena da ih proizvede na sedam jezika. Problem je bio što je knjigoveznica još uvek bila u Vizbadenu. U stvari, nije bila preseljena u Selters još godinu dana. Nakon što bi tabaci knjige izašli iz prese u Seltersu, kamioni Zajednice bi ih brzo odvozili na uvezivanje u Vizbaden. Uprkos dodatnom radu koji se iziskivao, braća su uspela da završe 485 365 primeraka od 1 348 582 primerka u prvom izdanju, omogućujući međunarodnom mnoštvu na kongresima u nekoliko zemalja da se raduju zbog ovog novog izdanja.

Posve razumljivo, što se tiče preseljenja osećanja su bila zbrkana. Nekim članovima betelske porodice, Vizbaden je bio dom skoro 35 godina. Ali, betelski kompleks  u Vizbadenu ne zadugo je bio isparcelisan i prodat različitim osobama. Samo jedan mali deo bivše knjigoveznice zadržan je i prepravljen u Dvoranu Kraljevstva. Danas ovu dvoranu, što je tipično za međunarodno jedinstvo Jehovinog naroda, koriste četiri skupštine — dve nemačke, jedna engleska i jedna ruska.

Dan posvećenja

Nakon što je završeno i poslednje doterivanje betelskog kompleksa u Seltersu, 21. aprila 1984. održan je program posvećenja. Svi koji su učestvovali u projektu snažno su osećali da je Jehovina ruka bila s njima. Gledali su na njega za vođstvo i zahvaljivali mu dok su naizgled nesavladive prepreke raščišćavane. Sada su videli opipljiv dokaz njegovog blagoslova u završenim objektima, koji su se već koristili za unapređivanje pravog obožavanja (Ps. 127:1). Zaista, ovo je bilo vreme posebne radosti.

Početkom nedelje, vrata kompleksa su bila otvorena za posetioce. Različiti službenici s kojima je Zajednica sarađivala bili su pozivani da obiđu objekte. Izražena je dobrodošlica i komšijama. Jedan posetilac je stavio do znanja da je došao zahvaljujući svom pastoru. Objasnio je da je poslednjih godina pastor tako često mumlao protiv Svedoka da se cela crkva već umorila od slušanja. U prethodnu nedelju, opet je napao Svedoke, upozoravajući svoje stado da ne prihvate poziv od Svedoka da posete njihove objekte kada su otvoreni za javnost. „Znao sam za vaš poziv“, objasnio je posetilac, „ali sam zaboravio datum. Da ga pastor nije spomenuo prošle nedelje, sigurno bih ga prevideo.“

Nakon početnih obilazaka, konačno je došao dan za program posvećenja. Kada je u 9.20 program započeo s muzikom, kakva li je radost bila znati da je od tadašnjih 14 članova Vodećeg tela, 13 moglo prihvatiti poziv da bude  prisutno! Budući da je bilo nemoguće da svako ko je na ovaj ili onaj način doprineo uspehu projekta bude lično prisutan, uređeno je da se putem telefona povežu još 11 drugih mesta širom države. Na ovaj način je mnoštvo od 97 562 osobe moglo uživati u dobrom programu.

Tog nezaboravnog dana u Seltersu, među prisutnima je bilo i mnogo onih koji su dokazali svoju veru dok su bili zatvoreni u nacističkim koncentracionim logorima za vreme Drugog svetskog rata, zajedno s nekoliko njih koji su u skorije vreme bili oslobođeni iz zatvora u Istočnoj Nemačkoj. Među njima su bili Ernst i Hildegard Zeliger. Brat Zeliger je svoju karijeru u punovremenoj službi započeo tačno pre 60 godina, a on i žena su ukupno proveli više od 40 godina u zatvorima i koncentracionim logorima pod nacističkim i komunističkim režimom. Nakon što su prisustvovali programu posvećenja, napisali su: „Možete li da zamislite kako smo se osećali što nam je omogućeno da prisustvujemo ovoj predivnoj duhovnoj gozbi u našem duhovnom raju? Od početka do kraja, slušati izuzetan program bilo je kao da slušamo božansku simfoniju teokratskog jedinstva i harmonije“ (Za detalje o ispitima vere kroz koje su prošli, vidi Kulu stražaru od 15. jula 1975. /engl./.)

’Domovi za Jehovino ime‘

Ljudi su često zadivljeni kad vide kako Jehovini svedoci dobrovoljnim radom za nekoliko nedelja — ili možda samo nekoliko dana — sagrade Dvorane Kraljevstva, izgrade velike Kongresne dvorane, i kako dobrovoljnim prilozima finansiraju betelske komplekse koji koštaju milione dolara. Stanovnici Nemačke su imali mnogo prilika da sve ove delatnosti vide iz prve ruke.

Prva Kongresna dvorana u Zapadnoj Nemačkoj posvećena je početkom 1970-ih u Zapadnom Berlinu. Usledile  su i druge, tako da su se do 1986. svi pokrajinski sastanci u Zapadnoj Nemačkoj održavali u dvoranama koje su posedovali Svedoci.

Jehovin blagoslov je bivao sve očigledniji dok su braća radila na ovim projektima. Kao ishod saradnje s gradskim zvaničnicima, u Minhenu je pribavljeno zemljište po najpovoljnijoj ceni za jednu Kongresnu dvoranu, s druge strane autoputa od džinovskog Olimpijskog stadiona, pored prelepo uređenog olimpijskog parka.

Marljivim naporima, troškovi opreme i izgradnje bili su svedeni na minimum. Zato što je jedna elektrana koja je imala na prodaju kabine sa električnim prekidačima i telefonsku centralu, bila u procesu preseljenja, braća su to mogla kupiti za manje od 5 posto od njihove prvobitne cene. Rušenje jednog kompleksa zgrada baš u to vreme, omogućilo je nabavku potrebnih lavaboa, wc-šolja, vrata, prozora i stotina metara cevi za vodu, gas i ventilaciju po prosečnim cenama. Daljnja ušteda je bila u tome što su sami pravili stolice i stolove. Da bi bili u toku s gradskom politikom uređenja zemljišta, braća su na zemljište Kongresne dvorane morala da posade 27 stabala lipe. Jedan rasadnik koji je prestajao s radom imao je baš toliko stabala, i svako stablo je bilo tačno zahtevane visine, a kupljeni su za deseti deo od redovne cene. Nakon što je u Minhenu završeno popločavanje većine kaldrma, tone kamenja za kaldrmu bilo je skoro za džabe na raspolaganju, i upotrebljeno je za popločavanje staza oko dvorane i obližnjeg parkinga.

Slično se može ispričati i o drugim Kongresnim dvoranama u Nemačkoj, koje su projektovane svaka za sebe i lepe na svoj način. Svaka od njih je zaista — ’dom imenu Gospodnjem [„Jehovinom“, NW]‘ kao što je kralj Solomon opisao hram u Jerusalimu pre više od 3 000 godina (1. Kralj. 5:5).

 Pored toga, izgradnja Dvorana Kraljevstva i dalje brzo napreduje da bi se zbrinule potrebe 2 083 skupštine u Nemačkoj. Sada postoji 17 Regionalnih odbora za gradnju. Pre nego što je prvi od njih osnovan 1984, u celoj Nemačkoj je u vlasništvu Svedoka bilo samo 230 Dvorana Kraljevstva. Otada do kraja avgusta 1998, svake godine se u proseku izgradi 58 novih dvorana — više od jedne nedeljno za poslednjih 12 godina!

Nadalje, kada je reč o izgradnji, Jehovini svedoci u Nemačkoj gledaju iza nacionalnih granica. Oni su deo svetske porodice. Više od 40 osoba iz Nemačke služe kao međunarodne sluge koje su spremne da učestvuju u izgradnji gde god da ih Zajednica pošalje i koliko god je to potrebno. Drugih 242 služe u raznim periodima na ovakvim projektima u drugim zemljama.

Putujući nadglednici pasu stado

Važan činilac duhovnog stanja organizacije jeste delo koje vrše putujući nadglednici. Ti ljudi su pravi pastiri Božjeg stada (1. Petr. 5:1-3). Oni su, kako ih je apostol Pavle opisao ’darovi u ljudima‘ (Ef. 4:8).

Posle Drugog svetskog rata, putujući nadglednici su posećivali skupštine, izgrađivali ih i radili s njima u službi na terenu. Među takvom braćom su bili i Gerhard Oltmans, Jozef Šarner i Paul Vrobel, koji su svi kršteni 1925. Tu su bili i Oto Vule i Maks Zandner, koji su se krstili tokom 1930-ih.

Kako su potrebe rasle, druga braća su pridodavana spisku putujućih nadglednika. Od završetka svetskog rata pa do danas, više od 290 braće u Zapadnoj Nemačkoj i preko 40 braće u Istočnoj Nemačkoj učestvovalo je u putujućem delu. Oni su se zaista davali za unapređivanje interesa Kraljevstva. Za neke je to značilo da retko viđaju svoju odraslu decu odnosno unučiće. Drugi su, dok su se brinuli za svoje dodele, takođe uredili da redovno  provode vreme sa svojim ostarelim ili bolesnim roditeljima.

Neki od ovih putujućih slugu decenijama služe u ovom napornom a ipak nagrađujućem delu. Primera radi, Horst i Gertruda Krečmer su u putujućem delu po Nemačkoj od sredine 1950-ih. Brat Krečmer se još uvek seća kako mu je, kada je 1950. nakratko bio u Betelu u Vizbadenu, brat Erih Frost s ljubavlju položio ruku na rame i rekao: „Horst, nemoj nikada da se brineš. Ako budeš veran Jehovi, on će paziti na tebe. Ja sam to doživeo; a i ti ćeš to doživeti. Samo budi veran.“

U 1998, 125 braće u Nemačkoj služili su kao pokrajinski ili oblasni nadglednici. To su zreli muškarci, i u proseku imaju 30 godina punovremene službe Jehovi. I njihove žene su revne u službi, a posebno su ohrabrenje za sestre u skupštinama koje posećuju.

Putujući nadglednik ide za Bruklin

Martin i Gertruda Pecinger su bili dobro poznati među Jehovinim narodom u Nemačkoj. Oboje su verno služili Jehovi pre, za vreme i nakon Hitlerovog Trećeg rajha. Čim su oslobođeni iz nacističkog zatvora, odmah su ponovo započeli s punovremenom aktivnošću. Bili su u putujućem delu preko 30 godina, služeći u pokrajinama po celoj Nemačkoj. Hiljade Svedoka ih je zavolelo i poštovalo.

Godine 1959, brat Pecinger je pohađao 32. razred Gileada. Gertruda, koja nije znala engleski, nije bila s njim, ali se ipak radovala s njim njegovoj prednosti. Za nju nije bilo ništa novo to što je bila odvojena od svog supruga. Nacistički progon ih je nasilno razdvojio na devet godina i to nakon samo nekoliko meseci braka. Sada, kada ih je Jehovina organizacija zamolila da se dobrovoljno razdvoje radi teokratske aktivnosti, nisu oklevali, a kamoli žalili.

 Nijedno od njih dvoje nije služilo Jehovi iz lične koristi. Uvek su spremno prihvatali teokratske dodele. Međutim, iznenadio ih je poziv 1977. godine da postanu članovi betelske porodice u svetskoj centrali u Bruklinu, u Njujorku, SAD. Trebalo je da brat Pecinger postane član Vodećeg tela!

Dobili su uputstvo da ostanu u Betelu u Vizbadenu dok ne dobiju američku boravišnu vizu. Čekanje je ispalo duže nego što su očekivali, i proteglo se na nekoliko meseci. Dok je Martin obnavljao svoj engleski, njegova energična žena Gertruda takođe ga je učila. Naučiti neki novi jezik nije mali zadatak za ženu od 65 godina. Ali sve radi službe Jehovi!

Nekoliko članova betelske porodice u Vizbadenu,  koji su govorili engleski, imali su veliku radost što su Martinu i Gertrudi pomagali oko jezika. Svaki put kada bi se Gertruda previše uzrujala u učenju engleskog, njen muž bi je ljubazno posavetovao: „Polako, Gertruda, polako.“ Ali, Gertruda nikad nije bila dobra što se tiče tog ’polako‘. Njen celokupni život u Jehovinoj službi bio je obeležen zdušnim učešćem i odlučnošću. Sa istim duhom, prionula je na učenje jezika, a novembra 1978, čim su primili stalne boravišne vize, krenula je sa svojim mužem za Bruklin.

Iako su braća u Nemačkoj, kada su oni otišli, bili pomešanih osećanja, ipak su se radovali s njima njihovim novim prednostima službe. Takođe su bili duboko potreseni kada su, oko deceniju kasnije, čuli da je 16. juna  1988, u starosti od 83 godine, Martin završio svoj zemaljski životni put.

Nakon smrti svoga muža, Gertruda se vratila u Nemačku, gde služi kao član betelske porodice. I dalje ne uzima stvari ’polako‘. I izgleda da nikada neće. Pored toga što izvršava svoje zaduženje u Betelu, Gertruda često svoj odmor provodi u pomoćnoj pionirskoj službi. (Za daljnje informacije o Pecingerovima, vidi Kulu stražaru od 1. decembra 1969; 1. avgusta 1984; i 15. septembra 1988. /sve engl./.)

 Posebne škole pomažu da se udovolji međunarodnim potrebama

Od 1978, ne puno pre odlaska Pecingerovih za Bruklin, započela je Pionirska škola službe, jedan desetodnevni kurs praktičnog poučavanja, koji ima svrhu da se pioniri u Nemačkoj utvrde. Svake godine, škola se organizuje u pokrajinama širom države. Pozivaju se svi pioniri koji su barem godinu dana bili opšti pioniri, a ranije nisu pohađali školu. Do početka 1998, školu je pohađalo 16 812 osoba. Pored nemačkog, razredi su se održavali na grčkom, engleskom, italijanskom, poljskom, portugalskom, ruskom, srpskohrvatskom, turskom, francuskom i španskom.

Neki su pohađali Školu pionirske službe uprkos veoma teškim okolnostima. Nešto više od nedelju dana pre nego što je Kristina Amos trebalo da pohađa školu, njen sin je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada se sa sastanka vraćao kući. U ovakvim okolnostima, da li bi imala koristi od škole? Kako bi bilo njenom mužu ako bi ga ostavila samog kod kuće za to vreme? Odlučili su da ona treba da ide u školu; to što bi misli zaokupila duhovnim stvarima bio bi blagoslov. Za to vreme njen muž je bio pozvan da radi u Betelu. Ubrzo posle toga, oboje su pozvani u Selters da učestvuju u građevinskim radovima. Kada je završeno s tim, učestvovali su na izgradnji projekata u Grčkoj, Španiji i Zimbabveu. Sada su opet pioniri u Nemačkoj.

Među onima koji su prisustvovali toj Školi pionirske službe nalazili su se i oni koji su pionirsku službu učinili svojom karijerom — koju smatraju i stalnim izazovom i nečim što ih duboko ispunjava. Inge Kort,  pionirka od 1958, kaže: „Punovremena služba pruža jednu posebnu mogućnost da svakodnevno pokazujem duboku ljubav i zahvalnost prema Jehovi.“ Valtraut Gan, koja je počela da pioniri 1959, dodaje: „Pionirska služba je zaštita u ovom zlom sistemu. Osetiti Jehovinu ruku donosi istinsku sreću i unutrašnje zadovoljstvo. Materijalne vrednosti se ne mogu uporediti s tim.“ Martina Šaks, koja pioniri sa svojim mužem, dodaje: „Pionirska služba je ’životna škola‘, pošto mi pomaže da razvijam određene osobine, kao što su samokontrola i strpljenje. Kao pionir osećam se veoma blizu Jehove i njegove organizacije.“ Za druge, pionirska služba se pokazala kao odskočna daska za službu u Betelu, misionarsku ili putujuću službu.

Da bi se udovoljilo hitnoj potrebi za više misionara, u Nemačkoj je 1981. osnovana Proširena škola Gilead kako bi ovaj dobar kurs bio pristupačan i pionirima koji govore nemački. Pošto novi betelski kompleks u Seltersu još uvek nije bio završen, prva dva razreda su održana u Vizbadenu. Nakon preseljenja u Selters, održana su još tri razreda. Studenti koji govore nemački iz Luksemburga, Švajcarske i Holandije, pored 100 studenata iz Nemačke, pohađali su ovih pet razreda. Nakon što su diplomirali, studenti su bili razaslani u ukupno 24 zemlje, uključujući i mesta u Africi, Latinskoj Americi, istočnoj Evropi i na Pacifiku.

Do sredine 1970-ih, Biblijsku školu Gilead Watchtowera pohađalo je 183 punovremenih slugu iz Nemačke. Do kraja 1996, delimično zahvaljujući Proširenoj školi Gilead, taj broj se popeo na 368. Kako je divno znati da su u januaru 1997. oko polovine ovih studenata još uvek služili kao misionari na stranim dodelama! Među njima su Paul Engler, koji je na Tajlandu od 1954; Ginter Bušpek, koji je od 1962. služio u Španiji, dok 1980. nije dobio dodelu za Austriju; Karl Zemiš, koji je  služio u Indoneziji i na Srednjem istoku, pre nego što je prebačen u Keniju; Manfred Tonak, koji je nakon službe u Keniji bio zamoljen da pomogne podružnici u Etiopiji i Margarita Keniger, koju je misionarska služba u poslednje 32 godine odvela na Madagaskar, u Keniju, Benin i Burkinu Faso.

Još jedna škola, Škola za osposobljavanje slugu, pruža obuku za neoženjene starešine i sluge pomoćnike, i od 1991. ona se u Nemačkoj redovno održava. Braća koja govore nemački iz Austrije, Belgije, Republike Češke, Danske, Mađarske, Luksemburga, Holandije i Švajcarske pridružila su se onima iz Nemačke da bi uživala u izvanrednom školovanju koje škola nudi. Nakon što su diplomirali, nekim studentima su date dodatne odgovornosti, i poslani su u Afriku, istočnu Evropu i na druga područja gde postoji posebna potreba.

Betelski dom i štamparija u Seltersu i sami su se, u stvari, pokazali kao jedna „škola“, gde su braća obučavana da udovolje potrebama kad se otvori istočna Evropa. Betelski život ih je naučio da rade sa svim vrstama ljudi i da shvate da Jehova može koristiti ljude svih vrsta, uprkos ljudskoj nesavršenosti, da bi izvršio svoje delo. Braća koja su radila u Službenom odeljenju uvidela su da se problemi mogu rešavati doslednom primenom biblijskih načela i pažljivim sleđenjem uputstava Vodećeg tela. Poučavala su ih braća koja su, čak i pod velikim pritiskom, i dalje pokazivala plodove duha i uravnotežen stav i koja su položila potpuno poverenje u Jehovu. Kakve korisne pouke koje su mogli podeliti sa svojom braćom iz drugih podržnica!

Prevazići barijeru obrazovanjem i ljubavlju

Tokom poslednje decenije, sprovodi se jedan svetski program obrazovanja kojim Jehovini svedoci žele da učvrste svoj odlučan stav da budu poslušni biblijskoj  zabrani o upotrebi krvi (Dela 15:28, 29). Program je uključivao prevazilaženje zida predrasuda i dezinformacija. U vezi sa ovim programom, u Nemačkoj je 1990. osnovana Služba za bolničke informacije. Novembra te godine, jedan seminar u Nemačkoj je pohađalo 427 braće, mnogi iz Nemačke, a ostali iz drugih devet zemalja. To je ojačalo međunarodne veze. Starešine su veoma cenile pomoć koju su primile. Jedan starešina iz Manhajma je zapazio: „Bili smo opremljeni da naše stanovište pojasnimo s čvrstinom i dužnim poštovanjem ali ne u stezi straha.“ Jedan prisutni starešina iz Austrije je rekao: „Nikada nisam prisustvovao nekom seminaru koji se na tako jednostavan i lak način bavio tako širokim poljem informacija.“

Od tada je održano još nekoliko seminara za pružanje uputstava za 55 Odbora za odnose s bolnicama, koji su u međuvremenu osnovani u Nemačkoj da bi služili potrebama Svedoka u pogledu beskrvnog medicinskog lečenja. Posao koji obavljaju ovi odbori ubira dobre plodove. Do avgusta 1998, preko 3 560 doktora po celoj Nemačkoj izrazilo je spremnost na saradnju u beskrvnom lečenju Svedoka. U ovaj broj je uključena jedna četvrtina doktora, koje je unazad nekoliko godina časopis Focus označio kao „1 000 najboljih lekara u Nemačkoj“.

Januara 1996, Odbori za odnose s bolnicama započeli su distribuciju jednog specijalno izrađenog priručnika Porodična briga i medicinski tretman za Jehovine svedoke. (Ovaj fini priručnik koji je osmišljen isključivo za medicinsko osoblje i službenike, sadrži informacije o beskrvnim medicinskim alternativama koje su na raspolaganju. Učinjen je zajednički napor da bi se uručio sudijama, socijalnim radnicima, neonatolozima i pedijatrima.) Većina sudija je izrazila svoje cenjenje, često komentarišući o visokom kvalitetu priručnika  i o njegovoj praktičnosti. Mnogi su bili iznenađeni kad su saznali za mnogobrojne beskrvne alternativne tretmane koji su na raspolaganju onima koji nisu voljni da prime transfuziju krvi. Sudija iz Nortlingera je rekao: „Baš ovo mi treba.“ Jedan profesor sa Univerziteta Sarland koristio je materijal iz priručnika kao temelj za diskusiju i pismeni ispit za grupu na jednom višem kursu građanskog prava.

Budući da Odbori za odnose s bolnicama sada rade širom sveta, moguća je međunarodna saradnja u hitnim situacijama. U slučajevima kada se izvesni lekovi koje prepiše doktor, ne mogu naći u zemlji gde se pacijent nalazi, naša međunarodna veza olakšava njihovu nabavku i slanje iz Nemačke. Pored toga, izvršene su pripreme za braću i sestre iz mnogih zemalja da stupe u kontakt s doktorima iz Nemačke koji su spremni na saradnju, s ciljem da se sprovedu pripreme za ovakvo lečenje ako oni to sebi mogu priuštiti.

Naravno, braća koja žive u Nemačkoj takođe imaju koristi od ove međunarodne saradnje. Godine 1995, na putovanju za Norvešku, jedna sestra je imala saobraćajnu nesreću i primljena je u bolnicu. Njen sin iz Nemačke je, nakon što je bio obavešten, odmah zamolio Službu za bolničke informacije za pomoć. Obavestili su kancelariju podružnice u Norveškoj. Narednog dana, sestru je posetio jedan brat iz Norveške koji je, da bi bio od veće pomoći, prevalio 130 kilometara da bi povezao i jednu zainteresovanu osobu koja je govorila nemački. Kasnije je taj sin izrazio svoje cenjenje pišući: „Kakva organizacija! Kakva ljubav!... Reči obično ne uspeju da prenesu ono što osoba oseća. Nešto poput ovoga je stvarno jedinstveno.“

Tako se obrazovanjem i ljubavlju postiže veliki napredak u prevazilaženju nekada strašne prepreke. Baš pre ove prepreke, uklonjena je još jedna.

 Iznenada — pada Berlinski zid!

Iznenadnost ovog događaja zapanjila je svet! Ljudi po celom svetu pratili su ga na televiziji. U Berlinu je hiljade ljudi bučno slavilo. Otklonjena je prepreka između Istoka i Zapada. Bio je to 9. novembar 1989.

Više od dvadeset pet godina ranije, u jutarnjim satima 13. avgusta 1961, građani Berlina bili su preneraženi kada su ustanovili da službenici Istočnog Berlina grade jedan zid koji odvaja sektor pod nadzorom komunista od ostalog dela grada. Berlin je doslovno bio podeljen na istok i zapad, odražavajući tako stanje u narodu Istočne i Zapadne Nemačke. Možda najdramatičnije od svega jeste to što je Berlinski zid postao simbol borbe dve supersile tokom Hladnog rata.

Onda je, 12. juna 1987, malo više od dve godine pre zapanjujućih događaja iz 1989, američki predsednik Ronald Regan u vidokrugu Brandenburške kapije i s Berlinskim zidom iza leđa, zatražio: „G. Gorbačov, otvorite ovu kapiju. G. Gorbačov, srušite ovaj zid.“ Ali, da li je bilo ikakvog ukazivanja da će se njegova molba uvažiti? Nije li to bilo ništa drugo do hladnoratna retorika? Ne baš. Još tamo početkom 1989, Erih Honeker, predsednik istočnonemačkog režima, naveo je, kao odgovor, da će Zid „postojati još 50 ma i 100 godina“.

Međutim, neočekivano i iznenada, Brandenburška kapija je otvorena i Berlinski zid je srušen. Jedan član betelske porodice u Seltersu priseća se da je u četvrtak naveče, 9. novembra, bio na skupštinskom sastanku i kad se vratio kući da je upalio TV da bi pogledao kasne vesti. S nevericom je pratio izveštaje da je granica između Istočnog i Zapadnog Berlina otvorena. Građani Istočnog Berlina slobodno su ulazili u Zapadni Berlin, prvi put nakon 27 godina! Jedva je mogao da veruje svojim očima: kola su prelazila granicu, a sirene su slavljenički  trubile dok se sve više i više zapadnih Berlinaca — nekih koji su ustali iz kreveta — uputilo prema granici da bi se duž puta postrojilo i stiglo da zagrli neočekivane posetioce. Suze su same tekle. Zid je pao — bukvalno preko noći!

Naredna 24 sata, ljudi širom sveta nisu se mogli odlepiti od svojih televizijskih aparata. Stvarala se istorija. Šta će to značiti za Jehovine svedoke u Nemačkoj? Šta će to značiti za Svedoke širom sveta?

Trabant stiže u posetu

Naredne subote ujutro, malo pre osam sati, dok je jedan brat iz Betela u Seltersu išao na posao, sreo je još jednog člana betelske porodice, Karlhajnca Hartkopfa, koji sada služi u Mađarskoj. Taj brat je uzbuđeno rekao: „Siguran sam da neće proći mnogo vremena dok se prva braća iz Istočne Nemačke ne pojave ovde u Seltersu!“ Brat Hartkopf je, na svoj uobičajeno smiren i trezven način, odgovorio: „Već su ovde.“ U stvari, u ranim jutarnjim satima, u svom malom istočnonemačkom trabantu s dvotaktnim motorom stigla su dva brata koja su se parkirala ispred kapije Betela čekajući da otpočne radni dan.

Novost se brzo proširila po Betelu. Međutim, pre nego što je svako imao priliku da vidi i pozdravi ove iznenadne ali dobrodošle posetioce, oni su već bili na putu za Istočnu Nemačku, kolima punim literature. Iako je tamo literatura i dalje bila zvanično pod zabranom, kao i delo Jehovinih svedoka, uzbuđenje ovog trenutka povratilo je braći hrabrost. „Moramo se vratiti do sastanka sutra u jutro“, objasnili su. Zamisli radost u skupštini kada su se ova braća pojavila s kutijama literature koje je tako dugo bilo jako malo!

Tokom nekoliko narednih nedelja, hiljade ljudi iz Istočne Nemačke pohrlilo je preko granice u Zapadnu  Nemačku, mnogi od njih prvi put u svom životu. Očigledno su uživali u slobodi kretanja koju dugo nisu imali. Na granici su ih čekali zapadni Nemci koji su im mahali. Jehovini svedoci su takođe bili tu, pozdravljajući posetioce — međutim, s nečim mnogo bitnijim od samog ispoljavanja emocija. Oni su distribuisali  besplatnu biblijsku literaturu ovim posetiocima sa Istoka.

U nekim pograničnim gradovima, skupštine su uložile poseban napor da dođu do posetilaca Nemaca iz istočnog dela. Pošto je literatura Jehovinih svedoka decenijama bila zabranjena, mnogi su malo znali o njoj ili nisu znali ništa. Umesto od vrata do vrata, u modi je bila služba od „trabanta do trabanta“. Ljudi su bili željni da istraže sve što je novo, uključujući i religiju. U nekim slučajevima, objavitelji su jednostavno rekli: „Verovatno nikada niste čitali ova dva časopisa, jer su skoro 40 godina bili zabranjeni u vašoj zemlji.“ Često se čuo ovaj odgovor: „Pa, ako su bili zabranjeni mora da su dobri. Dajte mi ih.“ Dva objavitelja iz pograničnog grada Hof uručivali su mesečno i do 1 000 časopisa. Nije potrebno ni reći da su lokalne i obližnje skupštine uskoro ispraznile svoj višak časopisa.

U međuvremenu, braća iz Istočne Nemačke su uživala u novopronađenoj slobodi, iako u početku nekako oprezno. Vilfrid Šreter, koji je upoznao istinu pod zabranom, 1972, priseća se: „Tokom nekoliko prvih dana nakon što je zid pao, normalno da smo malčice strahovali da bi se sve moglo iznenada preokrenuti.“ Manje od dva meseca kasnije, prisustvovao je jednom većem skupu u berlinskoj Kongresnoj dvorani. Što se tiče ovog sastanka, kasnije je izjavio: „Naprosto me ponela ova mogućnost da budem zajedno s toliko mnogo braće. Oči su mi, kao i mnogim drugima, bile pune suza dok smo pevali naše pesme Kraljevstva. Radost što sam doživeo ’kongres uživo‘ bila je ogromna.“

Slični izrazi cenjenja dolaze i od Manfreda Tamea. U vreme zabrane, sastanci su bili mali i nije bila potrebna zvučna oprema. Ali on sada kaže: „Iako sam bio  specijalni pionir preko 30 godina, prvi put u životu sam govorio na mikrofon. Još uvek se sećam kako sam bio užasnut kada sam čuo svoj glas kako dopire sa zvučnikâ.“ Ipak, kaže on, „bilo je predivno odjednom sedeti s celom skupštinom u jednoj iznajmljenoj dvorani“.

Bilo je korisno čuti i mišljenja drugih, kao ono što je Manfred čuo nekoliko meseci kasnije. On iznosi: „Januara 1990, bio sam u jednoj sauni radi lečenja. Tamo sam upoznao bivšeg ovlašćenog agenta Državnih policijskih snaga. Za vreme prijateljskog razgovora, rekao je: ’Manfrede, sada uviđam da smo se borili protiv pogrešnih ljudi.‘“

Duhovne hrane u izobilju!

„Ne živi čovek samo od hleba, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božjih.“ Jehovini svedoci su posvuda dobro upoznati sa ovom osnovnom istinom koju je iz nadahnutih Hebrejskih spisa citirao Isus Hrist (Mat. 4:4; P. zak. 8:3). Uz ljubaznu podršku međunarodnog bratstva, Svedoci u Istočnoj Nemačkoj su čak i za vreme zabrane primali duhovnu hranu, ali u ograničenim količinama. Kako su žudeli da imaju pristup duhovnom obilju u kom uživaju njihova braća u drugim zemljama!

Čim je Berlinski zid pao, pojedini Svedoci su počeli da nose zalihe literature na Istok. Oko četiri meseca kasnije, 14. marta 1990, Jehovini svedoci su bili zakonski priznati u Demokratskoj Republici Nemačkoj. Sada je Zajednica mogla direktno da isporučuje literaturu. Na dan 30. marta, jedan kamion sa 25 tona duhovne hrane krenuo je iz kompleksa u Seltersu i uputio se na Istok. Delo 1991 Britannica Book of the Year kasnije je primetilo: „Za samo dva meseca, kancelarija podružnice Watchtower Societyja u Zapadnoj Nemačkoj isporučila je 275 tona literature zasnovane na Bibliji, uključujući i 115 000 Biblija, i to samo u Istočnu Nemačku.“

 Otprilike u to vreme, jedan brat iz Lajpciga je pisao jednom Svedoku u Zapadnoj Nemačkoj: „Pre nedelju dana još uvek smo tajno uvozili hranu u malim količinama; sada ćemo uskoro iz kamiona istovariti četiri tone!“

„Prva isporuka literature došla je tako brzo“, priseća se Hajnc Gerlah iz Kemnica, „da smo jedva bili spremni. Nakon što je stigla prva isporuka, jedva sam se mogao provući do svog kreveta — cela spavaća soba je bila prepuna kutija. Osećao sam se kao da spavam u nekakvom trezoru.“

Takođe su i braća u Seltersu u malome iskusila šta novonastala situacija znači za one koji su tako dugo bili odsečeni od stvari koje Svedoci na slobodi često uzimaju zdravo za gotovo. Jedan nadglednik u štampariji iznosi: „Jedan stariji, skromno obučeni brat stajao je i gledao jednu od naših štamparskih presa. Njegova grupa za obilazak je već prošla dalje, ali on se zadržao, još uvek zadubljen, gledajući kako časopisi pri najvećoj brzini izlaze iz mašine. Sa suzama u očima, prišao je jednom bratu; očigledno, bio je duboko ganut. Pokušavajući da nešto kaže na iskrivljenom nemačkom, glas mu je zadrhtao. Ali, razumeli smo njegov osmeh kad je iz unutrašnjeg džepa svog sakoa izvadio nekoliko stranica papira i pružio nam ih, a onda požurio dalje. Šta nam je dao? Gotovo nečitljivu Kulu stražaru na ruskom koja je bila ispisana na listovima školske sveske. Koliko je trebalo da se napravi ovaj primerak časopisa? Nije bilo načina da to saznamo, ali sigurno sto puta više od delića sekunde koliko nama treba da bismo proizveli jedan časopis na presi.“

Svedoci u svakoj grupi za proučavanje nisu više morali da se snalaze s nekoliko časopisa malog formata ili onih pisanih rukom koje su mogli da zadrže samo nekoliko dana. Sada je svako imao svoj primerak — sa  ilustracijama u boji — plus dodatne primerke za korišćenje u službi na terenu.

Prilagođavanje slobodi obožavanja

Veća sloboda je imala svoje izazove. Propovedati pod vladinom zabranom iziskivalo je hrabrost. To je one koji su to činili takođe poučavalo potpunom oslanjanju na Jehovu. Međutim, nakon što je zabrana bila ukinuta, Ralf Švarc, hrišćanski starešina iz Limbah-Oberfrona rekao je: „Sada treba da budemo oprezniji da nas materijalizam i životne brige ne odvuku na sporedni kolosek.“ U nekim slučajevima, nakon što je Istočna Nemačka spojena sa Saveznom Republikom oktobra 1990, porodice Svedoka sa Istoka preselile su se u skromnije kvartove tako da mogu platiti stanarinu a da ne moraju raditi dodatno te tako propuštati sastanke kada stanarina skoči (Mat. 6:22, 24).

Čak i tokom teških godina pod komunističkom vladavinom, braća su nastavila da učestvuju u službi na terenu. Čak su išli od kuće do kuće — ali oprezno, možda tako što su pozvonili na jedna vrata u stambenom bloku, a zatim otišli u drugi blok da rade drugu kuću. Neki su to činili čak i u vreme najveće opasnosti od pritvaranja. Martin Jan, koji je imao samo 11 godina kada je stavljena zabrana, objasnio je neke promene s kojima su se sada suočavali: „Sva područja su se morala ponovo raditi tako da su objavitelji sada mogli da obrade cele blokove. Bili smo navikli da radimo po starom sistemu, samo izvesne kućne brojeve ili neke spratove. To je bio normalan način toliko dugo da smo sada morali biti strpljivi sa onima kojima je bilo teško da se prilagode. Ne davati više literaturu na zajam već je uručivati, bilo je novo i za objavitelje i za zainteresovane osobe. Pošto smo se bili navikli na drugačiji način, objavitelji bi ponekad nakon službe  na terenu završili s više literature u svojoj torbi nego kad su krenuli.“

Takođe su se promenili i stavovi ljudi. U godinama zabrane, mnogi ljudi su Jehovine svedoke smatrali herojima, zato što su Svedoci imali hrabrosti da stoje iza svojih ubeđenja. To im je donelo poštovanje. S većom slobodom, mnogi su Svedoke pozdravljali s dozom entuzijazma. Međutim, stvari su se promenile za nekoliko godina. Ljudi su postali zaokupljeniji načinom života koji ide uz tržišnu privredu. Neki od njih su počeli smatrati da im posete Svedoka remete mir i spokojstvo, čak i da su dosadne.

Za svedočenje pod zabranom trebalo je hrabrosti. Prilagoditi se novoj situaciji nije zahtevalo ništa manje odlučnosti. U stvari, mnogi Svedoci se slažu sa onim što je rekao jedan nadglednik u jednoj zapadnoevropskoj zemlji gde je delo bilo dugo zabranjeno, naime: „Lakše je raditi pod zabranom nego na slobodi.“

Protivljenje ne uspeva da uspori delo

Iako je propovedanje dobre vesti u Istočnoj Nemačkoj započelo sa obnovljenom snagom, sveštenstvo hrišćanskog sveta isprva nije baš mnogo marilo. Međutim, kada je postalo očigledno da ljudi zaista slušaju Jehovine svedoke, porasla je i uznemirenost sveštenika. Prema novinama Deutsches Allgemeines Sonntagsblatt, jedan sveštenik iz Drezdena koji je sebe smatrao stručnjakom za religije tvrdio je da su „Jehovini svedoci poput komunističke partije“. Tako su sveštenici namesto tvrdnje da su Svedoci američki špijuni koji se suprotstavljaju komunizmu, kako su tvrdili 1950-ih, sada pokušavali da Svedoke dovedu u vezu s komunistima. Naravno, ljudi koji su znali da je 40 godina komunistička vlast zabranjivala Svedoke, shvatali su da je to bilo teško izvrtanje činjenica.

 Šta je bio cilj? Sveštenici su se nadali da će Jehovini svedoci ponovo biti zabranjeni, kao što su bili za vreme nacističke ere i ponovo pod komunističkom vladavinom. Iako su religiozni elementi, uz podršku otpadničkih snaga, nastojali sprečiti Jehovine svedoke da uživaju ustavom zagarantovane slobode, Svedoci su u potpunosti koristili prilike da daju svedočanstvo, kao što je Isus Hrist i zapovedio (Mar. 13:10).

Neki koji su prigrlili istinu

Među onima koji su se odazvali na poruku o Kraljevstvu nalazili su se i neki koji su bili duboko zagazili u stari sistem. Egon je 38 godina bio policajac u Istočnoj Nemačkoj. Nimalo mu nije bilo drago kada je njegova žena počela da proučava s Jehovinim svedocima. Međutim, na njega je ostavilo jak uticaj njihovo prijateljsko, puno ljubavi i disciplinovano ponašanje, kao i pravovremeni članci iz Probudite se! koje su često donosili u njegovu kuću. Kada je sa svojom ženom jednom prilikom prisustvovao danu posebnog sastanka, bio je šokiran kada se susreo oči u oči s bratom koga je jednom pre bio uhapsio. Nije teško zamisliti kako se nelagodno osećao, da, čak je osećao i krivicu. Ali, bez obzira na prošlost, između njih dvojice se razvilo prijateljstvo. Sada su i Egon i njegova žena kršteni Svedoci.

Ginter je 19 godina bio član Službe državne bezbednosti, i napredovao je do čina majora. U ogorčenju i razočaranju nakon kolapsa sistema za koji je radio tako dugo, prvi put je sreo Svedoke 1991. Bio je impresioniran njihovim ponašanjem i razumevanjem koje su pokazali za njega i njegove probleme. Započet je biblijski studij i, iako je bio ateista, konačno se uverio da Bog postoji. Do 1993, bio je spreman za krštenje. Danas srećno radi na podupiranju Božjeg Kraljevstva.

 Još jedan čovek, koji nije imao veru u Boga i koji je u potpunosti bio ubeđen da je komunizam jedina nada za čovečanstvo, bez griže savesti se uvukao u Jehovinu organizaciju da bi Službi državne bezbednosti prenosio informacije o njenim aktivnostima. Nakon „krštenja“ 1978, deset godina je skrivao pravo lice. Ali sada on priznaje: „Ponašanje Jehovinih svedoka, koje sam doživeo iz prve ruke, i proučavanje knjiga Stvaranje i Vrhunac Otkrivenja, uverilo me je da je mnogo toga što neprijatelji govore o Svedocima netačno. Dokazi za postajanje Stvoritelja su i te kako brojni.“ Kratko pre pada Berlinskog zida, suočio se s teškom odlukom: da nađe neki izgovor da se povuče iz Jehovinog naroda i nastavi da podupire sistem u koji više nije verovao ili da prizna da je izdajnik i da se zatim potrudi da postane istinski Jehovin sluga. Izabrao je ovo drugo. Iskreno pokajanje vodilo je do biblijskog studija i do još jednog krštenja, ovog puta zasnovanog na tačnom spoznanju i pravom predanju.

Sada su mogli pričati o tome

Nakon što je zabrana bila ukinuta, Svedoci sa Istoka mogli su mnogo slobodnije da pričaju o iskustvima pod komunističkom vladavinom. Tokom svečanosti posvećenja jedne administrativne zgrade Jehovinih svedoka u Berlinu, 7. decembra 1996, nekoliko starešina koji su igrali bitnu ulogu u tome da stado u Istočnoj Nemačkoj ostane duhovno jako, prisećali su se prošlosti.

Volfgang Majze, koji je 50 godina Svedok, prisećao se šta se dogodilo juna 1951, kada je imao 20 godina. U jednom insceniranom suđenju kom je dat veliki publicitet, bio je osuđen na četiri godine zatvora. Dok su njega i još nekoliko braće izvodili, oko 150 Svedoka koji su bili prisutni u sudnici okružili su ih, uhvatili se za ruke i počeli da pevaju jednu pesmu Kraljevstva. Glave su provirivale sa svih prozora sudnice dok su ljudi  pokušavali da vide šta se događa. To nije bio utisak koji su vlasti htele da ostave na javnost. Tako su se okončala inscenirana suđenja Svedoka.

Egon Rink se prisećao da su se tokom početnih dana zabrane, pojedini članci Kule stražare kucali u šest do devet indigo primeraka. „Da bi skupštine obezbedio duhovnom hranom, jedan brat iz Zapadnog Berlina, vozač kamiona koji je vozio na relaciji Zapadni Berlin-Istočni Berlin, stavio nam se na raspolaganje. ’Hrana‘ se brzo prenosila — za samo tri ili četiri sekunde — za koje vreme su dve velike mece iste veličine prebačene iz jednog vozila u drugo. Nakon što su bili doneseni kući, stomaci su im bili ’ispražnjeni‘ da bi se otkrile važne poruke i informacije o novim naimenovanjima.“ (Uporedi s Jezekiljem 3:3.)

Pričana su i iskustva o hrabrosti koju su pokazivali kuriri kada su pre nego što je sagrađen zid nabavljali literaturu iz Zapadnog Berlina i krijumčarili je u Istočnu Nemačku. Naravno, postojala je mogućnost da se jednog dana preseče put za Zapadni Berlin. Trebalo je razmotriti jednu takvu mogućnost i zato je određeni broj braće iz Istočne Nemačke bio pozvan na jedan sastanak 25. decembra 1960. „To je očigledno bilo Jehovino vođstvo“, naveo je brat Majze, „zato što je naša organizacija bila spremna kada je 13. avgusta 1961. iznenada podignut zid.“

Herman Laube je ispričao da je prvi put došao u kontakt sa istinom kao ratni zarobljenik u Škotskoj. Po povratku kući u Istočnu Nemačku, kada je zabrana stupila na snagu, uvideo je da je potrebno snabdeti braću sa što je moguće više duhovne hrane. Zato su Svedoci osnovali vlastitu štampariju, koristeći improvizovanu štamparsku presu. „Ali bez papira i najbolja presa je od slabe vajde“, zapazio je brat Laube, prisećajući se dana  kada mu je rečeno da ima papira za još samo tri izdanja. Šta sada?

Brat Laube je nastavio: „Nekoliko dana kasnije, čuli smo da neko kuca o kućnu strehu. Bio je to jedan brat iz Baucena koji je rekao: ’Ti si štampar. Nekoliko rolni novinskog papira leži u deponiji u Baucenu, to su neupotrebljene rolne od jedne novinske štamparije i planiraju da ih zakopaju. Možeš li da ih upotrebiš?‘“

Braća nisu gubila vreme. „Te iste noći, nagovorili smo jednu grupu, i otišli za Baucen. Ne, nije bilo samo nekoliko rolni već skoro dve tone papira! Pravo je čudo da smo našim klimatavim autima mogli prebaciti papir, ali za kratko vreme sve je bile preneseno. Onda smo imali dovoljno papira da nastavimo s radom sve dotle dok Zajednica nije uredila da nas snabdeva publikacijama na tankom papiru sa sitnim slovima.“

Okolnosti su zahtevale da se identitet pojedinih članova stada čuva u najvećoj tajnosti. Rolf Hintermejer se prisetio: „Jednom prilikom, nakon što sam se sastao s braćom, bio sam uhvaćen i odveden na ispitivanje u jednu zgradu. Imao sam nekoliko papirića na kojima su bile adrese i druge informacije. Nakon dolaska, morali smo se popeti uz neko kružno stepenište. Ovo mi je dalo priliku da progutam papiriće. Ali budući da ih je bilo mnogo, bilo je potrebno poprilično vremena. Na vrhu stepeništa, policajci su shvatili šta radim i zgrabili me za vrat. I ja sam stavio ruke na vrat i promucao: ’Evo, već sam ih progutao.‘ Kad su to čuli pustili su me, što mi je u stvari dalo priliku da ih do kraja progutam, pošto su sada bili tanji i vlažni.“

Horst Šlojsner je došao u istinu sredinom ’50-ih kada je progonstvo bilo najgore, tako da je znao o čemu govori kad je rekao: „Jehova Bog je stvarno s puno ljubavi  štitio svoje sluge tokom skoro 40 godina koliko su bili pod zabranom.“

Pobedničko slavlje u Berlinu

S ovom erom komunističkog progona iza sebe, braća su jednostavno morala da proslave. Nadasve, čeznuli su da na javnom skupu izraze Jehovi svoju zahvalnost za mogućnost koja im se sada otvorila da mu služe s većom slobodom.

Čim je novembra 1989. pao Berlinski zid, Vodeće telo je dalo uputstva da se počnu praviti planovi da se održi jedan međunarodni kongres u Berlinu. Brzo je uspostavljena kongresna organizacija. Uveče, 14. marta 1990, predviđeno je da se ova grupa sastane kako bi se razmotrile kongresne pripreme. Helmut Martin se još uvek seća kada ga je naimenovani nadglednik kongresa, Ditrih Ferster, zamolio da okupljenoj braći objavi da je ranije tog dana Jehovinim svedocima u Istočnoj Nemačkoj dodeljeno zvanično priznanje. Da, zabrani je zvanično došao kraj!

Budući da je kongres bio isplaniran za relativno kasniji datum, Olimpijski stadion više nije bio na raspolaganju za vikend. Tako je kongres predviđen od utorka do petka, od 24-27. jula. Kada je došlo vreme da braća uđu na stadion, imali su samo jedan dan da pripreme objekte i samo nekoliko sati da na kraju sve rasklone.

Stoga je u ponedeljak 23. jula, već u pet sati ujutro, na stadionu bilo stotine dobrovoljaca. Gregor Rajhart, član betelske porodice u Seltersu, priseća se da su se „oni iz Istočne Nemačke bacili na posao s puno poleta, kao da to već godinama rade“. Jedan službenik stadiona je kasnije prokomentarisao kako mu je drago što je „stadion prvi put temeljno očišćen“.

Oko 9 500 istočnih Nemaca doputovalo je na kongres u 13 iznajmljenih vozova. Drugi su došli u 200  iznajmljenih autobusa. Jedan starešina izveštava da je dok je sređivao neke stvari za jedan od iznajmljenih vozova, jednom službeniku železnice rekao da je planirano da krenu tri voza samo s područja Drezdena. Službenik je u čudu razrogačio oči pitajući: „Zar u Istočnoj Nemačkoj stvarno ima toliko Jehovinih svedoka?“

Za one koji su putovali iznajmljenim vozom, kongres je započeo čak i pre nego što su stigli u Berlin. „Sastali smo se na železničkoj stanici u Kemnicu kako bismo se ukrcali u voz rezervisan za nas“, priseća se Harald Pesler, starešina iz Limbah-Oberfrona. „Putovanje u Berlin bilo je nezaboravno. Nakon godina i godina zabrane, tokom kojih smo delovali ilegalno u malim grupama, odjednom smo mogli videti toliko mnogo braće u isto vreme. Sve vreme putovanja mešali smo se po različitim kupeima, razgovarajući s braćom koju nismo videli godinama, da, čak decenijama. Bili smo neopisivo radosni što smo ponovo zajedno. Svi smo bili stariji za nekoliko godina, ali smo verno izdržali. Dočekani smo na stanici Berlin-Lihtenberg i preko zvučnika upućeni do različitih zbornih mesta gde su stajala naša braća iz Berlina čekajući nas s velikim natpisima. Kakvo potpuno novo iskustvo — naše izranjanje iz anonimnosti! Lično smo doživeli ono o čemu smo do tada samo čitali ili slušali: mi smo zaista jedno veliko međunarodno bratstvo!“

Zaista, za mnoge Svedoke ovo je bio njihov prvi kongres. „Svi smo bili uzbuđeni kad smo primili poziv“, priseća se Vilfrid Šreter. Možemo razumeti njegova osećanja, budući da se predao Jehovi 1972. godine pod zabranom. „Nedeljama unapred smo gorljivo iščekivali. Nikada nisam doživeo tako nešto, kao ni mnoga druga braća. Bilo je prosto nepojmljivo da ćemo videti jedno međunarodno bratstvo okupljeno na ogromnom stadionu.“

 Koliko često su braća koja su živela u Istočnom Berlinu čeznula da prođu nekoliko kilometara kroz grad do mesta gde su se njihova braća okupila na kongresu! I sada su to napokon mogla.

Bilo je prisutno skoro 45 000 iz 64 zemlje. Među njima je bilo i sedam članova Vodećeg tela. Došli su da se na ovom značajnom događaju raduju sa svojom hrišćanskom braćom iz Istočne Nemačke. To je bilo na onom istom stadionu na kom je Treći rajh nastojao da iskoristi olimpijske igre 1936. godine kako bi impresionirao svet svojim dostignućima. Sada se stadion opet orio od gromoglasnog aplauza, premda ovog puta ne u čast sportista niti zbog nacionalnog ponosa. Tu su bili pripadnici jedne zaista srećne međunarodne porodice Jehovinog naroda, i njihov aplauz je bio iz zahvalnosti prema Jehovi i zbog cenjenja za dragocene istine iz njegove Reči. Ovom prilikom, 1 018 osoba se predstavilo za podranjanje u vodu, a većina ih je upoznala istinu u Istočnoj Nemačkoj za vreme zabrane.

Oni koji su možda najbolje mogli da razumeju osećanja braće istočnih Nemaca bili su oduševljeni delegati iz Poljske, prvog suseda Istočne Nemačke, njih oko 4 500. I oni su mnoge godine izdržali pod zabranom i tek odnedavno, nakon mnogo godina, imali su svoj prvi veliki kongres. Jedan Svedok iz Poljske je kasnije napisao: „Braća iz Poljske mnogo cene požrtvovani duh svojih zapadnih suseda, koji su im pružili besplatan smeštaj, besplatnu hranu i prevoz do kongresa, bez čega bi bilo nemoguće da mnogi od nas dođu.“

Braća iz Zapadne Nemačke, kojima je prisustvovanje kongresima na slobodi bila uobičajena stvar, ipak su bili duboko ganuti. „Bilo je dirljivo videti priličan broj naše verne stare braće — od kojih neki nisu bili proganjani samo tokom 40 godina komunističke  vladavine već takođe i za vreme Trećeg rajha — kako sede na rezervisanom delu gde su nekada sedeli Adolf Hitler i druge nacističke glavešine“, prokomentarisao je Klaus Fajge, iz betelske porodice u Seltersu. Ovaj odabrani deo stadiona, s puno ljubavi je bio rezervisan za ostarele i invalide. Kakav izrazit simbol Božjeg Kraljevstva, koje je sada trijumfovalo nad političkim snagama koje su bile skovale zaveru da zaustave njegov pohod ka konačnoj pobedi!

 Obezbeđivanje mestâ za kongrese

Odmah nakon što je u Istočnoj Nemačkoj ukinuta zabrana, učinjene su pripreme da i ondašnja braća izvlače korist iz redovnih kongresnih programa koje imaju Jehovine sluge širom sveta. Čak i pre nego što su pokrajine u potpunosti bile reorganizovane, skupštine su bile pozvane da prisustvuju danu posebnog sastanka i pokrajinskim sastancima u Zapadnoj Nemačkoj. Isprva su prisutni objavitelji bili podjednako podeljeni na one iz Zapadne Nemačke i one iz Istočne Nemačke. To je ojačalo bratske veze i takođe braći iz Istočne Nemačke pružilo mogućnost da nauče kako se organizuju kongresi tako što su radili sa svojim kolegama iz Zapadne Nemačke.

Dok su se pokrajine formirale, oni na Istoku su bili pozvani da koriste Kongresne dvorane koje već postoje u Zapadnoj Nemačkoj. Pet dvorana — u Berlinu, Minhenu, Buhenbahu, Melbergenu i Trapenkampu — bile su dovoljno blizu bivše granice da bi to bilo ostvarivo. Međutim, čim je postalo moguće, započelo se s radovima na jednoj Kongresnoj dvorani u Istočnoj Nemačkoj. Nalazi se u Glauhauu, u blizini Drezdena, i posvećena je 13. avgusta 1994. Trenutno je to najveća Kongresna dvorana Jehovinih svedoka u Nemačkoj i prima 4 000 osoba.

Pažnja je bila poklonjena i izgradnji Dvorana Kraljevstva. One nisu bile dozvoljene u Demokratskoj Republici Nemačkoj, ali sada su bile potrebne da bi se zbrinulo preko 20 000 Svedoka na tom području. Način kako su se izvodili građevinski radovi terao je ljude da zure u čudu.

U vezi sa izgradnjom jedne Dvorane Kraljevstva u Stavenhagenu, jedne novine su pisale: „Način i brzina kojom je podignuto ovo zdanje već je zapanjio mnoge radoznale posmatrače... Građevinu je podiglo oko 240 obučenih  građevinara sa 35 zanata, a svi su oni dobrovoljci i Jehovini svedoci. Sve za jedan vikend i to bez plate.“

Jedne druge novine su pisale o jednoj dvorani izgrađenoj u Zagardu, na ostrvu Rigen u Baltičkom moru: „Oko 50 muškaraca i žena, vrednih kao pčele, izlivaju temelj za zgradu. Ali nema histerične žurbe. Atmosfera je neobično opuštena i prijateljska. Uprkos očiglednoj brzini kojom rade, niko ne izgleda nervozno i niko se ne breca na druge radnike kao što je slučaj na većini gradilišta.“

Do kraja 1992, sagrađeno je sedam Dvorana Kraljevstva koje koristi 16 skupština. Otprilike još 30 je u fazi planiranja. Do 1998, više od 70 odsto skupština u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj već se sastajalo u svojoj Dvorani Kraljevstva.

Uzbudljivi međunarodni kongresi

Kako su u Istočnoj Evropi, u jednoj zemlji za drugom, ukidane vladine zabrane, Vodeće telo je izvršilo pripreme da se u tim zemljama održe kongresi. To su bile prilike za duhovnu izgradnju, prilike na kojima je pružano ohrabrenje da se u žiži zadrži delo za koje je Bog opunomoćio svoje sluge (Mat. 6:19-24, 31-33; 24:14). Pošto su se mnogi Svedoci iz ovih zemalja godinama sastajali samo u malim grupama, ovi kongresi su im omogućili da upoznaju druge Svedoke i da se ohrabre dokazom Jehovinog blagoslova nad njihovom vernom ustrajnošću. Bili su pozvani i delegati iz drugih zemalja, tako da su braća u potpunijoj meri mogla doživeti šta znači međunarodno bratstvo čiji su deo bili i oni. Od ovih delegata mnogi su bili iz Nemačke. Oni su u velikom broju bili prisutni na međunarodnim kongresima od 1989. do 1993, održanim u Poljskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj i bivšem Sovjetskom Savezu.

 Dan pre početka Međunarodnog kongresa „Ljubitelji božanske slobode“ 1991. godine u Pragu, koji je sada u Češkoj Republici, novine Lidové noviny su izvestile o izuzetnom poslu koji je obavio tim od četrdesetak Svedoka koji je instalirao „uređaje za ozvučenje koje su im pozajmila njihova ’braća iz Nemačke‘“. Ne samo da su braća iz Nemačke pozajmila uređaje za ozvučenje već su i bila deo tima za instaliranje. Bili su srećni što su na ovaj način mogli da sa svojom braćom iz Češke podele neke koristi iz decenija iskustva sa kongresima. Za razliku od drugih međunarodnih kongresa na kojima su delegacije iz Nemačke najvećim delom bile ograničene na nekoliko stotina, na ovaj kongres u Pragu bilo je pozvano 30 000 delegata. Kakav je to kongres bio!

Diter Kabus, koji je 1955. služio u Čehoslovačkoj kao oblasni nadglednik, a na ovom kongresu bio kao delegat iz Nemačke, napisao je: „Kada je objavljen New World Translation [sada štampan na presama Zajednice], svako je ustao sa svog sedišta, a stadionom se spontano prolomio aplauz, za koji je izgledalo da neće nikada prestati. Svi smo grlili jedni druge; hiljade ih je bez ustezanja plakalo od radosti. Prisećali smo se vremena u zatvoreničkom logoru kada smo nas 16 braće imali samo jednu Bibliju. Mnogi su stajali sat ili duže nakon završetka programa, pevajući pesme i uživajući u predivnom društvu.“

Naredne godine, 1992, nemački delegati su takođe bili i na međunarodnom kongresu u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Neki delegati se možda sećaju da nije sve teklo glatko, barem što se tiče smeštaja nemačkih delegata. Ali, čak se i to pokazalo kao jedno svedočanstvo. Kada se jednoj grupi delegata moralo reći da se brzo prebace iz jednog hotela u drugi, jedna 50-godišnja Ruskinja, prevodilac za tu grupu, bila je toliko  impresionirana ponašanjem Svedoka da je uzviknula: „Vi niste obični ljudi; ne vičete i ne uzrujavate se!“ Međutim, ono što je ovim delegatima bilo važnije bio je duh koji su pokazala njihova voljena ruska braća i sestre. Nakon kongresa jedan delegat iz Nemačke je napisao: „Ne može se rečima iskazati koliko su braća cenila program. Bez Biblija, bez pesmarica [u to vreme ih još uvek nije bilo dovoljno u Rusiji], sa iščekivanjem i pažljivo su slušala šta je Jehova imao da im kaže.“

Naredne godine, preko 1 200 nemačkih Svedoka prisustvovalo je međunarodnim kongresima u Moskvi, u Rusiji, i u Kijevu, u Ukrajini. Kakve su uzbudljive priče imali da ispričaju kada su se vratili kući! Među delegatima je bio i Titus Tojbner, putujući nadglednik od 1950, koji je rekao: „Svojoj ženi sam obećao da ako se delo na Istoku, ikada otvori ja ću biti među onima koji će prisustvovati prvom moskovskom kongresu.“ Nakon što je to 1993. i učinio, rekao je: „Pravo je čudo da sam na Crvenom trgu mogao distribuisati časopise o božanskoj vladavini.“ Još jedan delegat je napisao: „Prisustvovali smo ovom kongresu da bismo ohrabrili našu braću Ruse — i nesumnjivo smo to i učinili. Ali, to je bilo obostrano. Naša braća Rusi su nas na divan način ohrabrili svojim primerom ljubavi, zahvalnosti, vernosti i cenjenja.

Članovi betelske porodice u Seltersu nisu mogli a da ne budu zahvalni za prednost da služe ovako vernoj braći i sestrama. Njihovo cenjenje za ovu prednost bilo je nadalje produbljeno kada su čuli izveštaje od betelskih vozača kamiona koji su se vraćali iz drugih zemalja gde su vozili humanitarnu pomoć i literaturu. Oni su pričali s kakvim su žarom bili dočekivani, kako su se braća radovala što su imala udeo u istovaru robe čak do kasno u noć, i o ujedinjenim molitvama braće pre nego  što su se oprostili s onima koji su im dovezli isporuke.

Još gradnje — da bi se udovoljilo hitnim potrebama

U Istočnoj Evropi, u jednom delu za drugim, ukidane su zabrane. Održavani su veliki kongresi. Propovedanje dobre vesti se ubrzavalo. Potražnja za biblijskom literaturom kako bi se udovoljilo potrebama tog dela područja naglo je rasla. Kako će joj se udovoljiti? Podružnica u Nemačkoj bila je pozvana da odigra još jednu ulogu.

Već 1988, pre nego što je srušen Berlinski zid, Vodeće telo je odobrilo 50-postotno proširenje objekata podružnice u Nemačkoj. Isprva je Odbor podružnice teško razumeo zašto je potrebno toliko proširenje. Jedan veliki, potpuno novi kompleks bio je posvećen pre samo četiri godine. Međutim, braća su podnela zahtev lokalnim državnim službenicima. Brat Rutke se priseća: „Kada smo izneli naše planove, građevinski savetnik Seltersa mi je skoro šapatom rekao: ’Savetujem vam da gradite što veće možete, jer vam vlasti nikada više neće ponovo dati dozvolu za proširenje.‘ To nas je navelo na razmišljanje.“ Začuđujuće, za nekoliko meseci dobili smo dozvolu od svih nadležnih uprava, i prvobitno predloženo proširenje od 50 posto ispalo je da je 120 posto!

Sama gradnja je otpočela u januaru 1991. Međutim, izgleda da nisu sva braća i sestre bili uvereni da je to potrebno, što je bilo očigledno iz slabog odziva na obaveštenja o potrebi za sposobnom braćom koja bi učestvovala u ovom projektu, kao i iz ograničene finansijske podrške. Šta se moglo učiniti?

Očigledno je braću trebalo samo bolje informisati, tako da su 3. oktobra 1991, u svim kongresnim dvoranama  u Nemačkoj, održani specijalni sastanci sa odabranim starešinama. Objašnjeno je da se proizvodnja knjiga u Nemačkoj podružnici skoro utrostručila u prethodnoj deceniji. Zabrane su ukinute u Poljskoj, Mađarskoj, Istočnoj Nemačkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Ukrajini i Sovjetskom Savezu. Literatura se isporučivala u zemlje daleko izvan nemačke granice. Objavitelji u tim zemljama su vapili za još literature. Selters je bio zamoljen da odigra glavnu ulogu u snabdevanju literaturom. Kada su braća jasno uvidela potrebu, pružila su velikodušnu podršku.

U stvari, ispalo je da je prvobitno slab odaziv bio blagoslov. Kako to? Umesto da se osloni samo na dobrovoljce iz Nemačke, podružnica je odlučila da iskoristi jednu pripremu koju je 1985. načinilo Vodeće telo. U to vreme uveden je jedan međunarodni program dobrovoljne izgradnje. Pre završetka rada na Nemačkoj podružnici, tamo je zajedno s betelskom porodicom radio 331 dobrovoljac iz 19 zemalja.

I mnogi Svedoci iz Nemačke su pomagali u poslu; većina ih je to činila za vreme svog odmora. U njih je spadalo i oko 2 000 objavitelja iz bivše Istočne Nemačke, od kojih u toku zabrane većina verovatno nikada nije ni sanjala da će jednog dana moći da radi u Betelu.

Vikend posvećenja

Bilo da su ovaj građevinski projekat podržali svojim radom ili finansijama ili molitvama, svi Jehovini svedoci iz Nemačke su ga potpomogli. Selters je bio njihov Betel, naveliko uvećan građevinski kompleks koji su oni sada želeli da posvete Jehovi. Zato su, mnogo pre nego što su građevinski radovi privedeni kraju, pravljene pripreme da se celokupno bratstvo u Nemačkoj, kao i mnogi gosti iz inostranstva, okupe na proslavi.

 Program je započeo u subotu pre podne, 14. maja 1994, s naglaskom na ’velika vrata povoljna za rad‘ koja se otvaraju u istočnoj Evropi (1. Kor. 16:9, Ča). Čuti braću iz tih zemalja kako lično iznose izveštaje o dobrim porastima koji se već dešavaju i o izgledima za daljnji porast, jačalo je veru. Polet toga dana, u kom je u Seltersu uživalo oko 3 658 osoba, preneo se i na nedelju. Svi Jehovini svedoci iz Nemačke bili su pozvani da se okupe na šest stadiona iznajmljenih za tu priliku — u Bremenu, Kelnu, Gelsenkirhenu, Lajpcigu, Nirnbergu i Štutgartu.

Dok se desetine hiljada iščekujući stišavalo, program je simultano započeo na svih šest lokacija. Nakon kratkog pregleda subotnjeg programa posvećenja u Seltersu, bilo je daljnjih dirljivih izveštaja od stranih delegata. Vrhunac su bili govori u Gelsenkirhenu, Lajpcigu i Štutgartu, koje su održali članovi Vodećeg tela koji su bili prisutni. Da bi i slušaoci na ostale tri lokacije imali koristi, ovi govori su bili prenošeni putem telefonskih linija. Svih 177 902 prisutnih bili su ohrabreni da ostanu jaki u veri i da se odupru bilo čemu što bi ih moglo usporiti. Bilo je vreme za akciju! Jehova je neočekivano otvorio vrata za porast u istočnoj Evropi, i ništa se nije smelo isprečiti dovršenju ovog dela. Pre nego što su pognuli glave da bi se zahvalili Jehovi, udružili su se u pevanju: „Mirjade, mirjada braće,/ na mojoj strani su./ Kao svedoci verni,/ čistoću čuvaju.“ Veći izraz jedinstva i odlučnosti karakterističnih za Jehovin narod gotovo da nikada nije bio na tim prostorima.

Iako se veličanstveni vikend posvećenja primicao kraju, proširenje se nastavljalo. Rano narednog jutra, građevinski radnici ponovo su bili na poslu. Jedna nova priprema za skladištenje, koju je Zajednica baš nedavno bila uvela da bi se izbeglo bespotrebno  ponavljanje posla i rashodi, iziskivala je u Seltersu dodatni prostor za otpremu.

Godine 1975, Nemačka podružnica je proizvela 5 838 095 knjiga i 25 289 120 časopisa. Dve decenije kasnije, tokom službene 1998. godine, proizvodnja je porasla na 12 330 998 knjiga, 199 668 630 časopisa i 2 656 184 audio-kasete. Ovaj izvanredni porast je bio uglavnom zahvaljujući potražnji iz zemalja istočne Evrope.

Dok se zabrana za zabranom ukidala, Selters je započeo otpremanje literature i u druge zemlje istočne Evrope. U stvari, 68 posto literature proizvedene u Seltersu između maja 1989. i avgusta 1998, to jest 58 793 tone, bilo je poslato u 21 istočnoevropsku i azijsku zemlju. To je kao kolona od 2 529 kamiona, natovarenih po 23 tone literature.

Izgradnja, ali i propovedanje

Od 1975, Jehovini svedoci su jako puno gradili. Poput Noja, koji je pored toga što je bio graditelj bio i ’propovednik pravde‘, i Svedoci se trude da uravnoteže  svoje odgovornosti (2. Petr. 2:5). Oni uviđaju da je danas izgradnja jedan važan elemenat pravog obožavanja. Istovremeno, njihove su oči jasno usmerene na važnost i hitnost propovedanja dobre vesti.

U stvari, Službeno odeljenje zapaža da je dodatna aktivnost na izgradnji u Seltersu zapravo dovela do porasta vremena provedenog u službi na terenu. Naravno, podizanje građevina teokratije bilo je samo po sebi svedočanstvo. Zbog brze izgradnje Dvorana Kraljevstva kao i Kongresnih dvorana, posmatrači su se stalno divili. Tako gradnja koju Jehovini svedoci obavljaju s revnošću i odanošću, pomaže da se pažnja usmeri na dobru vest  koju propovedaju. Iskreni ljudi su znatiželjni da utvrde koja je to sila koja motiviše Jehovine svedoke na način koji se ne može videti ni kod jedne druge religiozne grupe.

Šta se sve desilo Magdeburgu?

Još jedna Dvorana Kraljevstva posvećena u tom razdoblju bila je ona u Magdeburgu. Daleke 1923, Zajednica je preselila nemačku kancelariju iz Barmena u Magdeburg. Tamo je 1927/28. izgrađena jedna dostojanstvena kongresna dvorana koja je primala oko 800 osoba. Iz cenjenja prema knjizi Harfa Božija, koju je izdao Watch Tower Society, braća su je prozvala Dvorana Harfa. Njen stražnji zid je bio ukrašen jednim reljefom koji je prikazivao kralja Davida kako svira harfu.

Juna 1933, nacisti su konfiskovali imovinu Zajednice u Magdeburgu, zatvorili fabriku i nad zgradama podigli kukasti krst. Nakon Drugog svetskog rata, imovina je vraćena Svedocima, ali ne zadugo. Avgusta 1950, oduzeli su je komunistički službenici.

Godine 1993, nakon ujedinjenja Nemačke, Zajednici je vraćen veliki deo imovine, i data joj je nadoknada za veliki deo ostalog. U tom delu koji je vraćen nalazila se i bivša Dvorana Harfa. Nakon nekoliko meseci renoviranja imovine, Magdeburg je imao prikladnu i potrebnu Dvoranu Kraljevstva.

„Ovo je treći put da se ove prostorije posvećuju — prvi put 1920-ih, zatim 1948, i sada ponovo 1995“, objasnio je Peter Konšak tokom proslave posvećenja. Vili Pol, predstavnik nemačkog odbora podružnice, održao je govor za posvećenje. Kao mladić služio je u magdeburškom Betelu. U stvari, kada je 1947. Hejden Kovinton iz svetske centrale posetio braću i održao govor baš u ovoj dvorani, brat Pol je služio kao njegov prevodilac. „Možete zamisliti kako se osećam dok  držim ovaj govor“, poverio se publici od 450 pozvanih gostiju.

Danas, nekoliko magdeburških skupština koje se redovno sastaju u bivšoj Dvorani Harfa predstavljaju živi dokaz istinitosti Jehovinih reči upućenih njegovim slugama, a koje je zapisao Isaija pre više od 2 700 godina: „Svako će oružje protiv tebe tupo biti.“ Ili kao što je kralj Jezekija jednom podsetio svoje ljude: „S nama je Gospod Bog naš, da nam pomože i da bije naše bojeve“ (Isa. 54:17; 2. Let. 32:8).

Prevodilačka kancelarija

Značajan aspekt posla koji se obavlja u Nemačkoj podružnici obuhvata prevođenje. Nemačko prevodilačko odeljenje prebačeno je 1956. iz Berna u Švajcarskoj u Vizbaden. Tada su ga sačinjavale samo četiri osobe. Alis Berner i Erika Surber, koje su bile u toj grupi, verno su služile do svoje smrti. Ani Surber, jedna od prvih četvoro, još uvek služi u ovom odeljenju. S godinama je odeljenje raslo, tako da sada, u većini slučajeva, Svedoci u Nemačkoj dobijaju na svom jeziku ne samo časopise Kula stražara i Probudite se! već i uvezane knjige u isto vreme kada izađu i na engleskom.

Pored prevođenja na nemački, u Nemačkoj se donekle prevodilo na ruski i poljski, čak do 1960-ih. To je nadgledalo Odeljenje za službu u drugim zemljama, koje se brinulo za nekoliko zemalja gde je delo bilo zabranjeno, uključujući i Istočnu Nemačku, Poljsku i Sovjetski Savez.

Kada je to postalo moguće, u Selters su bili pozvani neki iskusni prevodioci iz Poljske i izvestan broj budućih prevodilaca iz Sovjetskog Saveza. Tamo su imali neophodnu opremu kao i ugodno okruženje gde je trebalo da se dalje školuju za rad. Takođe su mogli da izvlače  korist iz iskustva nemačkih prevodilaca, koji su nudili korisne sugestije kako da se pozabave problemima uobičajenim za sve prevodioce, bez obzira na jezik. Ovi prevodioci su uskoro postali dragi betelskoj porodici u Seltersu koja ih je zavolela.

Naravno, priprema školovanja je bila privremena. S vremenom, trebalo je da se prevodioci vrate u svoje domovine. Nakon što je 1992. posvećen novi betelski kompleks blizu Varšave u Poljskoj i nakon što su prevodioci završili jedan veliki projekat, poljski prevodioci koji su bili u Nemačkoj pridružili su se ostalom poljskom prevodilačkom timu u Poljskoj.

Međutim, pre nego što su otišli na školovanje počelo je da stiže još budućih prevodilaca — Rusa i Ukrajinaca. Prvih petoro došlo je 27. septembra 1991, a ostali kasnije. Ukupno ih je došlo preko 30.

Januara 1994, ruski prevodioci su otišli da se usele u Betel koji se tada gradio u Solnečnoju, u blizini Sankt Peterburga. S druge strane, dok se ovo pisalo ukrajinski prevodioci su očekivali da se u doglednoj budućnosti presele u novi betelski dom koji je planiran za Ukrajinu. S vremena na vreme, i drugi prevodilački timovi su takođe radili u Seltersu i izvlačili korist iz pomoći koja im je tamo pružana. Sve ovo služi kao stalni podsetnik na Jehovinu nameru da sakupi ljude „od svakoga roda i plemena, naroda i jezika“ s ciljem da od njih sačini „novu zemlju“, temelj jednog ljudskog društva koje je predano službi jedinom pravom Bogu, Jehovi (Otkr. 7:9, 10; 2. Petr. 3:13).

Mesto međunarodnih seminara

Pogodna lokacija Nemačke podružnice privlači mnoge posetioce. Frankfurt navodno ima najveći promet putnika u kontinentalnoj Evropi, i to preko aerodroma Rajna-Majna. Pošto je Selters udaljen manje od 60  kilometara od aerodroma u Frankfurtu, mnogi Svedoci, iako putuju na drugo mesto, smatraju da je osvežavajuće da kratko svrate u obilazak objekata i uživaju na trenutak u gostoljubivosti porodice te podružnice.

Pokazalo se da je Selters i dobra lokacija za međunarodne seminare i sastanke na kojima se predstavnici različitih podružnica mogu međusobno dogovarati. Tako je 1992. godine, Odbor za izdavanje pri Vodećem telu uredio da se predstavnici iz 16 evropskih podružnica na četiri dana sastanu s braćom iz Bruklina. Cilj im je bio da usklade rad kako bi zasigurali dovoljno snabdevanje duhovnom hranom u svim podružnicama u Evropi, uključujući i one zemlje koje su bile u lošem ekonomskom položaju.

Čak i pre ovoga, Jehovini svedoci u Nemačkoj su besplatno nudili biblijsku literaturu svim ljudima koji su bili zainteresovani da je čitaju. To sigurno pobija optužbe koje protivnici prave da Watch Tower Society prodaje literaturu zarađujući na njoj.

Nakon seminara u Seltersu, ova priprema je proširena na celu Evropu. Pokazalo se da je to naročito korisno u istočnoj Evropi, gde mnogi ljudi pokazuju glad za duhovnim stvarima ali su često u škripcu u ekonomskom smislu. Kako se onda pokrivaju troškovi za svetsko delo Kraljevstva? Dobrovoljnim prilozima Jehovinih svedoka i drugih zahvalnih ljudi. A zašto daju ove priloge? Neki to čine jer uviđaju vrednost da se svakome pruži prilika da nauči kako primena biblijskih načela već sada može poboljšati život (Isa. 48:17; 1. Tim. 4:8). Druge pak motiviše želja da na ovaj način učestvuju u donošenju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu do ljudi u svim zemljama, pre nego što Bog privede kraju ovaj sadašnji zli sistem stvari (Mat. 24:14).

 Drugi seminar održan kasnije, 1992, usredsredio se na predlog da Nemačka podružnica direktno otprema literaturu pojedinačnim skupštinama u evropskim zemljama umesto da ih šalje u kancelarije podružnice za reisporuku, kakva je bila tadašnja priprema. Na trećem seminaru, u aprilu 1993, preduzete su mere da se u ovu pripremu uključi šest centralnoevropskih zemalja. Februara 1994, u Beču u Austriji, održan je seminar za istočnoevropske zemlje i bilo je sređeno da skupštine iz još 19 zemalja izvuku korist iz ovoga.

Prednosti ove pripreme su očigledne. Smanjeni su troškovi jer nema potrebe da se literatura skladišti u svakoj podružnici; tako više nisu potrebni veliki pojedinačni ekspediti u svakoj zemlji. U nekim zemljama ova priprema je otklonila potrebu za proširenjem postojećih objekata Betela. Kada se grade novi betelski domovi, nema potrebe da budu tako veliki, pošto se Nemačka brine o skladištenju, pakovanju i otpremanju.

Dok je 1989. Nemačka podružnica skladištila 2 000 artikala na 59 jezika, 1998. godine je imala 8 900 artikala na 226 jezika. Do kraja aprila 1998, podružnica u Seltersu u Nemačkoj snabdevala je literaturom 742 144 objavitelja iz 8 857 skupština u 32 zemlje.

Pravi hrišćani omraženi — ne samo u prošlosti

Poslednje večeri pre svoje smrti, Isus Hrist je rekao svojim apostolima: „Kako niste od sveta, nego vas ja od sveta izabrah, zato svet mrzi na vas... Ako mene goniše, i vas će goniti“ (Jov. 15:19, 20). Stoga, trebalo je očekivati da nakon pada Hitlerovog Trećeg rajha progonstvo Jehovinih svedoka u Nemačkoj neće u potpunosti prestati. Isto tako, kada su ukinute zabrane koje je postavio komunistički režim, iako je uopšte gledano bilo više lične slobode za ljude, progonstvo Jehovinih  svedoka nije prestalo. Samo je poprimilo druge oblike (2. Tim. 3:12).

Sada su otpadnici, namesto bivših progonitelja Jehovinog naroda, uzeli batinu kako bi tukli svoje bivše hrišćanske drugove (Mat. 24:48-51). Pri kraju ’80-ih i početkom ’90-ih, ovi otpadnici su postali glasniji, njihove lažne optužbe su postale brojnije i pakosnije. Urednici nekih TV-emisija u kojima su gosti bili otpadnici predstavili su ih kao „stručnjake“ za Jehovine svedoke. Međutim, neke iskrene osobe  su se pitale koliko je mudro procenjivati Svedoke na temelju izjava tih mrzovoljnih bivših članova. Nakon jedne takve TV-emisije, jedan mladić je telefonirao kancelariji Zajednice u Seltersu i objasnio da je taj bivši Svedok koji je bio intervjuisan, pre nekoliko godina proučavao Bibliju s njim. Taj mladić je iz nekih ličnih razloga prekinuo studij. Ali nakon što je pogledao ovu TV-emisiju i prepoznao svog bivšeg učitelja, mladić se veoma uzrujao. Upitao je: „Kako može da kaže tako nešto? On zna da to što priča o Jehovinim svedocima nije tačno.“ Rezultat je bio da je taj mladić obnovio svoj biblijski studij, ovog puta s jednim starešinom iz lokalne skupštine.

Naravno, ima i mnogo onih koji bespogovorno prihvataju ono što čuju na TV ili čitaju u štampi. Zbog učestalosti napada na Jehovine svedoke od strane medija, Zajednica je pripremila jednu posebnu brošuru od 32 strane da bi suzbila tu  poplavu iskrivljene propagande. Ona ima naslov Jehovas Zeugen, Menschen aus der Nachbarschaft—Wer sind sie? (Vaše komšije, Jehovini svedoci — ko su oni?).

Brošura sadrži činjenične informacije uzete iz jedne ankete iz 1994. godine, u kojoj je učestvovalo otprilike 146 000 nemačkih Svedoka. Rezultati ovog anketiranja lako su opovrgli mnoge krive zamisli koje su ljudi imali o Svedocima. Jedna bapska religija? Od deset Svedoka u Nemačkoj četvoro su muškarci i prosek godina Svedoka iznosi 44. Religija ljudi kojima su u detinjstvu isprali mozak? Pedeset dva procenta Svedoka postali su Svedoci kao odrasli ljudi. Religija koja razara porodice? Devetnaest posto Jehovinih svedoka su samci i samice, 68 posto je u braku, 9 posto su udovice i udovci, a samo 4 posto Svedoka je razvedeno, od čega je dobar broj razveden pre nego što su i postali Svedoci. Religija koja se protivi rađanju dece? Gotovo četiri petine venčanih Svedoka su roditelji. Sastavljena od ljudi s mentalnim sposobnostima ispod proseka? Jedna trećina Svedoka govori bar jedan strani jezik, i 69 posto je redovno u toku s tekućim događajima. Religija koja svojim članovima zabranjuje da uživaju u životu? Svaki Svedok nedeljno provede 14,2 sata u različitim oblicima relaksacije. U isto vreme, on daje prednost duhovnim ciljevima, trošeći nedeljno oko 17,5 sati na religiozne aktivnosti.

Jedna sporna stvar kojoj je poklonjena posebna pažnja u brošuri ticala se „malog Olivera“. Nedugo nakon što se rodio 1991, doktori su otkrili malu rupu na njegovom srcu. Oliverova majka je tačno na vreme uredila da se on operiše, i u skladu sa svojim religioznim verovanjima, pronašla je doktore koji su bili voljni da to urade bez krvi. Ali, protivnici su izvrnuli ovu priču u pokušaju da naškode dobrom glasu Jehovinih svedoka.  Čak i nakon što je operacija uspešno izvršena bez bilo kakve transfuzije, jedne novine su taj slučaj stavile na naslovnu stranu, ukazujući da je Oliver, uprkos protivljenju „fanatične“ majke, sada spasen zato što mu je data ’životospasavajuća krv‘. Ova totalna laž pobijena je u brošuri.

Brošura je prvobitno bila namenjena samo ljudima koji su postavljali pitanja u vezi s lažnim optužbama koje su podizane protiv Svedoka. Međutim, 1996. je promenjen izgled naslovne strane i na poslednjoj strani se nudio besplatni biblijski studij, tako da je bilo distribuisano 1 800 000 primeraka širom Nemačke.

Pružiti medijima činjenične informacije

Te iste godine, preduzet je još jedan korak kako bi se izašlo na kraj sa upornim nastojanjima protivnika da koristeći medije prikažu iskrivljenu sliku o Jehovinim svedocima. Valter Kebe je bio naimenovan kao predsedavajući jednog odbora koji je nadzirao Službu za informisanje. On iznosi: „Masivna kampanja koju su pokrenuli protivnici primorala nas je da damo jedan odgovor pod nadzorom tako što ćemo omogućiti lakši pristup informacijama.“ Postavljene su osobe koje su imale potencijala za delotvorne odnose s javnošću. Održani su seminari za njihovu obuku. Zemlja je podeljena na 22 celishodne oblasti, i do 1998. u službi za informisanje bilo je stotine osposobljenih radnika koji su vodili računa o potrebama u ovim područjima. Naročitu pažnju su posvetili ličnom kontaktiranju sa urednicima i novinarima.

Još nešto vezano za ovo odeljenje bila je i priprema za javno prikazivanje video-kasete Jehovini svedoci stoje čvrsto protiv nacističkog napada. Svetska premijera nemačkog izdanja Stoje čvrsto bila je 6. novembra  1996, u spomen-koncentracionom logoru Ravensbrik, gde su bili zatvoreni mnogi Jehovini svedoci. Bili su prisutni predstavnici štampe i vodeći istoričari.

Do 1. septembra 1998. ukupno se skoro preko 269 000 osoba sakupilo na 331 javnoj projekciji ove video-trake. Bili su prisutni ne samo Svedoci već i predstavnici štampe, državni službenici i javnost. U člancima koji su, gledano skupa, bili pozitivnog tona, stotine novina su komentarisale o ovoj projekciji. Na ovim video-projekcijama bilo je 176 javnih izložbi koje su prikazivale nacističko progonstvo Jehovinih svedoka.

Sve više i više predstavnika medija dele osećanja jednog novinara koji je novembra 1993. u novinama Meissner Zeitung napisao: „Oni koji smatraju da Jehovini svedoci slepo i lakoverno slede nerealnu biblijsku nauku, iznenadili bi se kada bi otkrili koliko oni tačno poznaju svog Uzora, Isusa Hrista, i kako to spoznanje pretvaraju u jedan smisaon život.

Nakon pola veka još uvek stoje čvrsto

Prošlo je više od pola veka od kada su Jehovini svedoci u Nemačkoj oslobođeni iz koncentracionih logora. Ali, dosije o njihovom integritetu nije postao deo zaboravljene istorije. Pomoću toga, svetu se i dalje pruža snažno svedočanstvo. Neki koji su bili u koncentracionim logorima zbog svoje beskompromisne vere, još uvek su bili živi u vreme kad je ovo pisano, i revni su za Jehovinu službu kao i nekada što su bili. Njihovo hrabro držanje svedoči da Jehova može sačuvati svoj narod. Poslušaj šta kažu neki koji su preživeli koncentracioni logor, govoreći o stotinama koji su bili poput njih, i zapazi u zagradama koliko imaju godina (početkom 1998).

 Hajnrih Dikman (95): „U Zaksenhauzenu sam bio primoran da gledam pogubljenje svog brata Augusta ispred celog logora. Imao sam priliku da odmah budem oslobođen ako se odreknem svoje vere. Zato što nisam hteo da napravim kompromis, zapovednik logora je rekao: ’Porazmisli i videćeš koliko ćeš još dugo.‘ Pet meseci kasnije on je bio mrtav, a ne ja. Moje geslo je bilo: ’Uzdaj se u Jehovu svim svojim srcem.‘ Još uvek je tako.“

Ani Dikman (89): „Gledam na to [iskustvo u koncentracionom logoru] kao na školovanje koje mi pomaže da održim svoj integritet prema velikom Stvoritelju i Darovaocu života, Jehovi. Sva moja iskustva obogatila su mi život i približila me Bogu. Vera u Boga i ljubav prema njemu je ono što me motiviše sve ove godine. Nikada nisam bila terana.“

Jozef Revald (86): „Sa zadovoljstvom se osvrćem na to teško vreme ispita zato što sam uprkos pritisku i patnji, zadržao hrišćansku veru i neutralnost. Uveren sam da sam preživeo samo uz pomoć Svemoćnog Boga, Jehove! Moja hrišćanska ubeđenja su sada čak i jača nego što su bila onda, i moja je želja da i dalje beskompromisno stojim na Božjoj strani.“

Elfrida Ler (87): „Kada se prisetim stvari koje sam doživela za osam godina zatvora pod Hitlerom, moram reći da ništa nije bilo neočekivano. Bilo je jasno da, s jedne strane, put istine znači borbu i progonstvo ali, s druge strane, radost i pobedu. Ne smatram da je to bilo protraćeno vreme niti da je bilo bez koristi.“

Marija Hombah (97): „Od srca se radujem kada znam da sam imala jedinstvenu prednost da pokažem svoju ljubav i zahvalnost prema Jehovi pod najsurovijim uslovima. Niko me nije prisiljavao na to! Naprotiv, oni koji su pokušali da nas prisile bili su naši neprijatelji koji su pokušavali da nas pretnjama navedu da više slušamo  Hitlera nego Boga. Ali bezuspešno! Imajući dobru savest, bila sam srećna čak i iza zatvorskih zidina.“

Gertruda Pecinger (86): „Bila sam osuđena na tri i po godine samice. Kada su me nakon suđenja vraćali u ćeliju, oficir mi je rekao: ’Hvala vam. Ohrabrili ste me da ponovo poverujem u Boga. Ostanite tako hrabri i neće vam biti problem da izdržite ove tri i po godine.‘ Kako je to tačno! U samici sam naročito osećala Jehovinu ljubav i snagu koju on daje.“

Da, preživeli iz koncentracionih logora i dalje stoje čvrsto. Sada, preko pola veka nakon oslobođenja, put integriteta ovih Svedoka još uvek govori kao jedno svedočanstvo svetu i kao hvala Jehovi. Kakvo ohrabrenje za sve Božje sluge!

Propovedanje dobre vesti u Nemačkoj još uvek se nije završilo. Od završetka Drugog svetskog rata, ovde je preko 800 000 000 sati bilo posvećeno razgovaranju s ljudima o Božjem Kraljevstvu. Služba Jehovinih svedoka u Nemačkoj u isto vreme utiče i na živote ljudi iz mnogih drugih zemalja. Oni sebe ne smatraju nekom odvojenom nacionalnom grupom, već delom jedne globalne porodice koju sačinjavaju obožavaoci Jehove.

Jedan izuzetan dokaz ovog međunarodnog jedinstva mogao se videti 1998. kada je na pet međunarodnih kongresa „Božji put života“, održanih u Nemačkoj, bilo prisutno 217 472. Došli su delegati iz mnogih zemalja; ceo program je iznet na 13 jezika. Kongresi su naglasili potrebu da ostanemo verni i da ustrajemo u propovedanju dobre vesti. Uz Jehovinu pomoć, Jehovini svedoci u Nemačkoj odlučni su da nastave lojalno Božjim putem života.

 [Mapa na 79. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ZAPADNA NEMAČKA

Hamburg

Mekenhajm

Selters

Frankfurt

Vizbaden

Rojtlingen

Minhen

ISTOČNA NEMAČKA

Berlin

Magdeburg

Glauhau

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slika na 69. strani]

Međunarodni kongres „Pobedonosno Kraljevstvo“, Nirnberg, 1955.

 [Slike na 73. strani]

Nemački Svedoci pomažu mnogim imigrantima da izvuku korist iz biblijske istine

[Slika na 88. strani]

Betelski kompleks u Vizbadenu 1980.

[Slika na 90. strani]

Odbor podružnice (s leva na desno). Ispred: Ginter Kinc, Edmund Anštad, Ramon Templton, Vili Pol. Iza: Eberhard Fabijan, Ričard Kelzi, Verner Ritke, Peter Mitrega

 [Slike na 95. strani]

Neke od deset Kongresnih dvorana koje se koriste u Nemačkoj

1. Glauhau

2. Rojtlingen

3. Minhen

4. Mekenhajm

5. Berlin

[Slika na 99. strani]

Martin i Gertruda Pecinger

[Slike na stranama 100, 101]

Objekti podružnice u Seltersu

 [Slike na 102. strani]

Neki koji su iz Nemačke a služe u misionarskoj službi u inostranstvu: (1) Manfred Tonak, (2) Margarita Keniger, (3) Paul Engler, (4) Karl Zemiš, (5) Ginter Bušpek

[Slike na 110. strani]

Kako su ukidane zabrane, velike isporuke literature slate su u istočnu Evropu

 [Slike na 118. strani]

Kongres u Berlinu, 1990.

[Slike na 124. strani]

Prva Dvorana Kraljevstva sagrađena u bivšoj Istočnoj Nemačkoj

[Slike na stranama 132, 133]

Program posvećenja — u Seltersu (iznad), zatim na šest stadiona širom Nemačke

[Slika na 139. strani]

Sredstva za zaustavljanje poplave dezinformacija

[Slike na stranama 140, 141]

 Iako zatvoreni u koncentracionim logorima (gde su Jehovini svedoci bili prepoznatljivi po ljubičastim trouglovima), ovi lojalni hrišćani (slika iz 1995. u Brandenburgu) ostali su čvrsti u veri

 [Slike na 147. strani]

Na suprotnoj strani, u smeru kazaljke na satu: Hajnrih Dikman, Ani Dikman, Gertruda Pecinger, Marija Hombah, Jozef Revald, Elfrida Ler