Svetski izveštaj

Afrika

Na svetskom nivou, prikupljanje ljudi koji su ’ispravno naklonjeni večnom životu‘ nastavlja se velikom brzinom (Dela 13:48, NW). U dobrom delu Afrike, priliv ljudi koji žele da hode Jehovinim putem života naročito je veliki. Da bi se ovo poduprlo, prošle službene godine objavljen je New World Translation of the Holy Scriptures na jeziku joruba (kojim govori 23 miliona ljudi) i Christian Greek Scriptures na tonga jeziku (kojim govori 4 miliona).

Tokom zadnjih pet godina, Angola i Uganda su izvestile poraste od preko 70 posto u broju javnih hvalilaca Jehove. Ekvatorijalna Gvineja, Gambija, Mozambik i Ruanda, svaka od ovih država je imala porast daleko iznad 100 posto. Gvineja-Bisao ima porast od 300 posto. Nigerija redovno ima prosek od preko 200 000 objavitelja. U Demokratskoj Republici Kongo i Zambiji, ima preko 100 000 objavitelja Kraljevstva koji daju dobro svedočanstvo, često uprkos ozbiljnim problemima.

 Burkina je područje gde su mnogi željni da saznaju šta stoji u Bibliji. Tokom godine, četiri specijalna pionira su za tri meseca propovedala u 169 sela u krugu od 140 kilometara od glavnog grada, Uagadugua. U nekim područjima, gotovo da nije bilo puteva i dok su išli od sela do sela, ovi revni pioniri su pešačili po petnaest i više kilometara pri dnevnoj temperaturi od preko 45 stepeni Celzijusa u hladu. Razgovarali su s ljudima koji nikada nisu čuli za Jehovu niti su se susreli s nekim od njegovih Svedoka. Nedavnih godina, vlasti su ulagale trud da nauče lokalno stanovništvo da čita i piše na jeziku mor, maternjem jeziku ovih ljudi. Ali bilo je veoma malo štiva. Da bi se udovoljilo ovoj potrebi, Zajednica je štampala mnogo publikacija na ovom jeziku. Pioniri izveštavaju: „Reakcija stanovništva je veoma dirljiva, i to nas ohrabruje... Vidimo koliko su radosni što najzad imaju publikacije na svom jeziku, naročito one koje govore o Božjoj dobroj vesti.“ Tokom tri meseca na tom području, pioniri su podelili 3 615 knjiga, 22 228 brošura i 368 časopisa.

U jednom gradu u Nigeriji, objavitelji su se spremali za svedočenje na jednom području gde se napetost opasno pojačavala za vreme jednog etničkog sukoba. Poslušavši savet koji im je dat, uputili su se kući. Ali, jedna gomila razjarenih mladih zaustavila je kola ovih objavitelja i tražila od njih gorivo kojim bi palili kuće. Braća su objasnila svoj neutralni stav, ali ovi omladinci nisu slušali (Jov. 17:16; Rimlj. 12:18). Zatim su objavitelji svakom iz ove gomile dali po primerak traktata Vest Kraljevstva broj 35, koji je postavljao pitanje „Da li će ikada svi ljudi voleti jedni druge?“ Omladinci su se oduševili traktatom, aplaudirali braći i pustili ih da na miru odu kući.

Dok je prošle godine jedan Svedok obrađivao jedno zabačeno područje u Ruandi, upoznao je čoveka koji je bio  presrećan što je dobio knjigu Spoznanje i što ima biblijski studij. Od samog početka, taj čovek je pokazivao cenjenje za skupštinske sastanke (Jevr. 10:24, 25). Iako nije imao jednu nogu, od kolena naniže, on je prelazio jedno jezero u izdubljenom kanuu i pešačio četiri sata da bi došao na mesto sastanka. Redovno je prisustvovao, upisao se u Teokratsku školu službe i pomagao svojoj deci da uče o svom Stvoritelju. Koliko se samo radovao nadi da će uskoro moći ponovo da hoda obema nogama! (Isa. 35:6).

Jedan čovek po imenu Džekson proučavao je sa Svedocima u Monroviji, u Liberiji, ali ga je rat primorao da pobegne u jedno selo u Bopoluu, njegovom kraju. Nakon izvesnog vremena, podružnica je od njega primila pismo u kom hitno traži pomoć u izgradnji Dvorane Kraljevstva i u organizovanju zainteresovanih ljudi. Zašto? On je objasnio: „Počevši od pola sedam svakog jutra u nedelju, zaokupljen sam biblijskim studijama sve do devet naveče... Ne mogu više da se snađem sa svim tim ljudima kojima je potreban biblijski studij, tako da sam odredio svoja četiri studenta Biblije da pripomognu tako što i oni vode mnoge biblijske studije... Najveći problem s kojim se trenutno suočavam jeste kako da se brinem za ovu skupštinu koja raste. I sâm sam dete i treba mi duhovno mleko; kako mogu hraniti druge?“ Jedan pokrajinski nadglednik koji je posetio Bopolu izvestio je da je Džekson vodio biblijske studije sa 37 osoba i da je bilo još onih koji su želeli da proučavaju. Taj pokrajinski nadglednik je dao preporuku da je jedan specijalni pionir hitno potreban u Bopolu. Na kraju se i Džekson kvalifikovao da služi kao nekršteni objavitelj.

Razredi za opismenjavanje su održavani u 372 od 637 naših skupština u Mozambiku. Trenutno ove razrede pohađa oko 5 800 studenata, a prošle ih je godine 1 525 naučilo da čita. Vredno je napomenuti da među Jehovinim  svedocima u Mozambiku, stopa pismenosti sada iznosi 72 posto. Razredi za opismenjavanje mnogo doprinose u pomaganju ljudima da dođu do tačnog spoznanja biblijske istine (1. Tim. 2:3, 4).

Jednog jutra kada su dvojica dečaka od četiri i pet godina, iz različitih porodica, bili dovedeni u školu u Vindhuku, u Namibiji, direktorka je objasnila da će razred imati jednu rođendansku proslavu. Ona je pročitala brošuru Škola, pa je jednog roditelja, našu sestru, upitala šta da uradi. Sestra joj je objasnila naš stav ali je rekla da su dečaci sposobni da donesu svoju odluku.

Kada je jedna od sestara na kraju dana došla po svoje dete, direktorka je rekla: „Možete biti tako ponosni na ovu dvojicu dečaka! Ja sam ih poslala da izađu iz učionice kada su deca pevala ’srećan rođendan‘. Kada je došao na red kolač, mlađi dečak je upitao da li je to ’rođendanski‘ kolač. Rekla sam mu da jeste, i on je odgovorio: ’Ne, hvala.‘ I drugi dečak je rekao isto.“ Kasnije, jedan od dečaka je pitao tu učiteljicu da li zna Božje ime i zatim joj svedočio o Jehovi. Drugi dečak joj je, na svoju inicijativu, odneo video-kasetu Jehovini svedoci — organizacija iza imena. Zbog njihovog dobrog primera i hrabrog svedočenja, učiteljica je došla na Memorijal kad je bila pozvana. Jedan od roditelja je započeo biblijski studij s njom, i ona kaže: „Obavezala sam se da stvari sada obavljam na Božji način, i odlučila sam da mi se ništa ne ispreči na mom putu.“

Jedan revni starešina iz Zambije efikasno koristi izdanja publikacija Zajednice na audio-kasetama u uličnom svedočenju. Kako to? On parkira svoj auto uz ivicu puta i pusti audio-kasetu Tajna porodične sreće. On pozove prolaznike da priđu i čuju šta se čita, i oni ubrzo pitaju šta je to. Naš brat im objasni da su čuli deo knjige Porodična sreća. Kao rezultat toga, u jednom mesecu je uručio 29 knjiga i započeo dva biblijska studija.

 Amerike

Trenutno je žetva u nekim zemljama veća nego u drugim, ali još uvek su ’njive žute za žetvu‘ (Jov. 4:35). Proteklih pet godina, Brazil je imao porast od 33 posto objavitelja Kraljevstva; Meksiko 36 posto; Kuba 64 posto i Kolumbija 65 posto. Tokom istog perioda, u Sjedinjenim Državama je 209 249 osoba simbolizovalo svoje predanje krštenjem u vodi, i dostignut je najveći broj od 1 040 283 objavitelja koji učestvuju u službi na terenu!

Jedan specijalni pionir koji služi u južnom delu Hondurasa, vodio je jedan biblijski studij koji je bio prava radost. Kad su stigli do 12. poglavlja knjige Spoznanje, taj student je postao nekršteni objavitelj. U roku od dva meseca već je i sam vodio dva napredna biblijska studija, i obe osobe su dolazile na sastanke. Nakon tri i po meseca, jedan od ovih studenata je postao nekršteni objavitelj dobre vesti. Tri meseca kasnije, i drugi student se pridružio u svedočenju. Kada je najprvi student bio spreman za krštenje, bio je spreman i njegov prvi student. I  drugi student dobro napreduje. A šta zatim sledi? Najprvi student, sada naš brat, već vodi drugi biblijski studij s jednim bračnim parom. Kakva je samo radost delo pravljenja učenika!

Iskreni napori se ulažu da bi se pružilo temeljno svedočanstvo u području reke Amazon u Brazilu. Podružnica je dodelila 21 pionira da propovedaju na tom području, koristeći četiri velika čamca. Svi ovi pioniri su iskusni u plovidbi, i što je još važnije, imaju spreman, samopožrtvovan duh. Ovi čamci saobraćaju duž reka Madeire, Purusa, Solimosa i Tokantisa kao i u oblasti oko ostrva Maražo. Ove reke se prostiru na oko 9 700 kilometara i otprilike 370 000 ljudi živi uz obale ili nedaleko od njih. Nedavno pismo ovih pionira s jednog od čamaca delimično glasi: „Napokon smo stigli do grada Šavsa... Održali smo jedan sastanak za javnost i prikazali video-kasetu Ujedinjeni božanskom poukom. Prisustvovalo je sedamdeset osoba. Jedan čovek je dobio knjigu Zauvek da živiš, i čitao je tokom sedmice našeg boravka tamo. Rekao nam je: ’Ako otvarate ovde crkvu, želim da budem njen član.‘“

Do drugih je teško doći, ne zato što žive u udaljenim područjima već zato što putuju na odmor u ta mesta. Skoro milioni onih koji svako leto idu na Aljasku nastoje da vide planinu Mak Kinli, visoku 6 194 metra! Možemo li doći i do njih, s nečim što bi im moglo pomoći da razmišljaju o Bogu i njegovoj nameri? Tamošnji Svedoci su nabavili specijalnu dozvolu da postave sto sa literaturom u Nacionalnom parku Denali. Izabrali su prikladne teme iz Probudite se!, kao što su „Planine — remek-dela stvarstva“ (8. oktobar 1994. [engl.]), „Ko će spasti naše životinje“ (8. jul 1997), „Mogu li se spasti naše kišne šume?“ (8. maj 1998) i „Iditarod — deset vekova stvaranja“ (8. oktobar 1995. [engl.]). Kao rezultat njihovog naprezanja da idu gde god ima ljudi, došli su do posetilaca  iz Australije, Grčke, Kanade, Engleske, Nemačke, Italije, Škotske, Švedske, Švajcarske, sa Tajvana i iz Kine! Takođe su svedočili i mnogima iz drugih delova Sjedinjenih Država.

Područje u Meksiku se sada često obrađuje — u mnogim gradovima svake ili svake dve sedmice. U mestu Las Nubes, u državi Čiapas, većina stanovnika su Jehovini svedoci. Postoje samo tri kuće u kojima ne žive Svedoci. U mestu San Antonio Buenavista, sada ima osam skupština i samo 64 kuće za službu u kojima ne žive Svedoci. Tamo Svedoci pešače nekoliko sati da bi došli do područja za svedočenje i da bi vodili biblijske studije.

Po završetku jednog sastanka u Dvorani Kraljevstva u Nikaragvi, jedna Svedokinja je pozdravila dve mlade žene. Mislila je da su Svedokinje koje su došle u posetu iz druge skupštine. Kada je naša sestra shvatila da to nije tako i da su svratile iz radoznalosti, ponudila im je biblijski studij. Prihvatile su. Obe su pripadale jednoj religioznoj grupi poznatoj kao Mladi život, u kojoj su bile oblasne vođe. Jedna od njih, Karelija, počela je da poučava svoju grupu o stvarima koje je učila na svom biblijskom studiju. Započela je s Božjim imenom. Jedan crkveni pastor je pokušao da je obeshrabri, rekavši da Jehova nije pravo Božje ime. Karelija je rekla da ako to nije tako, onda on ne treba više da koristi svoju Bibliju zato što sadrži Jehovino ime. Ostao je bez teksta. Posle toga, Karelija je poučavala svoju grupu istini o Trojstvu i krstu. Ubrzo joj je pastor oduzeo prednost molitve na njihovim sastancima zato što se molila Jehovi, u ime Isusa Hrista. Nije bila pozvana na njihov naredni skup. Onda je na jednom od njihovih narednih sastanaka objavila da odlazi iz grupe da bi postala Jehovin svedok. Tu odluku je donela nakon što je proučila samo prva četiri poglavlja knjige Spoznanje. Krstila se za manje od šest meseci.

 Azija

I Orijent se odaziva na poziv: „Hvalite Jah!... Sve što diše neka hvali Jah“ (Ps. 150:1, 6, NW). Jehovini svedoci propovedaju dobru vest u svim azijskim zemljama, i kako ljudi dobijaju mogućnost da čuju tu poruku, njihov broj raste. U nekim zemljama taj porast je rapidan. Izrael, Bangladeš i Makao imaju poraste od preko 100 posto u zadnjih pet godina. Nepal, Gruzija i Kazahstan izveštavaju porast daleko iznad 200 posto. U Republici Koreji, nekih 85 000 redovno učestvuje u propovedanju dobre vesti. U Japanu, preko 222 000 ljudi lojalno služe Jehovi.

Kolika je radost bila kada je 30. aprila 1998, delo Jehovinih svedoka u Kirgistanu dobilo zakonsko priznanje! Predsedavajući državne komisije u čijoj je nadležnosti registracija, iznenadio se kada su mu braća uručila primerak knjige Spoznanje, koja je već bila dostupna za distribuciju na kirgijskom jeziku.

Iako još nekrštena, mala deca ponekad mnogo doprinose u privlačenju ljudi ka pravom obožavanju. Jedan  troipogodišnji dečkić iz porodice Svedoka u Indiji, bio je prijateljski naklonjen prema svojim komšijama i ophodio se s njima kao da su mu stariji brat i sestra. Taj dečkić je redovno pozivao svog komšiju „brata“ da nedeljom ide s njim na skupštinski sastanak. Ali je taj komšija vikendom išao u bioskope. Međutim, na kraju je popustio i pristao da ode na sastanak. Zatim je dečkić uporno tražio da komšija treba da se prikladno obuče kada ide u Dvoranu Kraljevstva. Kada je pokušao da se izvuče, dečkić ga je uhvatio za ruku, odveo u svoju sobu i pokazao mu šta bi bilo odgovarajuće da obuče. Dok je bio na sastanku, taj mladić je bio iznenađen što je uvideo da mu se dopada to što čuje. Od tada, on i njegova rođena sestra nikada nisu propuštali sastanke. Kasnije, kada je video kako je dečkić poslušan svojim roditeljima bilo da su roditelji tu ili nisu — zato što „Jehova posmatra“ — ovaj mladić je bio zaista zadivljen. Sada on i njegova sestra jedva čekaju da postanu kršteni Svedoci.

Jedna objaviteljka iz Kagošime, u Japanu, dobro koristi video-kasete Zajednice. Ubeđena da su one izuzetno delotvorna sredstva da bi se došlo do srca ljudi, odlučila je da ih sve odgleda sa svojim mužem koji nije u veri. Započeli su s gledanjem kasete Jehovini svedoci — organizacija iza imena. Kao rezultat toga, njen muž je pristao na redovan biblijski studij. Onda ga je video-kaseta Ujedinjeni božanskom poukom zadivila realnošću svetskog bratstva i ulila mu želju da bude Jehovin svedok. Pa ipak, zbog svog posla i pritisaka rodbine, osećao je da je to neizvodljivo. Međutim, kad je odgledao oba dela video-kasete Biblija — knjiga činjenice i proročanstva, počeo je lično da primenjuje biblijska načela. Uskoro je bio u službi na terenu kao nekršteni objavitelj. Na kraju, kaseta Jehovini svedoci stoje čvrsto protiv nacističkog napada ostavila je na njega dubok utisak da  Jehova jača svoj narod. Sada je bio spreman za krštenje i krstio se oktobra 1997.

Valkim, jedna veoma religiozna žena s Mjanmara priključila se metodističkoj crkvi. Kada je njen pastor napustio tu crkvu i postao pastor u drugoj crkvi, ona je pošla za njim zato što nije pronalazila pravu radost tu gde je bila. Kasnije je pastor izvršio još jednu promenu, pridružio se evangelističkoj crkvi i postao i tamo pastor. Još jednom je Valkim krenula za njim. Međutim, s vremenom se veoma razočarala u sve religije jer nisu zadovoljile njenu duhovnu potrebu. Ne zadugo nakon toga, za tri godine joj je nastradalo troje dece. Bila je očajna. Njeni prijatelji su predlagali da gleda video-kasete i da čita romane kako bi joj bilo lakše. Depresija nije popuštala. Jednog dana, Valkim je otišla da poseti jednu rođaku koja je postala Jehovin svedok. Za vreme njene posete, kod rođake se zadesio jedan starešina i saslušao je nesreću ove žene. On ju je pozvao na sastanke u Dvoranu Kraljevstva i rekao da nakon sastanaka može da postavi bilo koje pitanje koje ima. Prihvatila je poziv. Nakon što je dobila biblijske odgovore o stvarima koje su je zbunjivale, najzad je bila zadovoljna. Rado je pristala na biblijski studij. Veoma je brzo napredovala i sada je kršteni objavitelj.

Obično je potrebno strpljenje da bi se prevazišle prepreke religioznih predrasuda kako bi se dobra vest podelila sa drugima. Pa ipak, neki zahvalno slušaju i pokazuju cenjenje time što se iskreno trude da redovno prisustvuju skupštinskim sastancima. Natalija, koja ima oko 60 godina, živi u planinama Kazahstana. Ona mora da promeni dva autobusa da bi stigla na sastanke u Dvoranu Kraljevstva, 30 kilometara od kuće. Prvi autobus je vozi 12 kilometara do doline, a drugi preostalih 18 kilometara do Dvorane Kraljevstva.  Zimi autobus ne ide u planine zbog opasnosti od leda i snega. Ali, Nataliji nije preopasno da peške siđe do doline kako bi uhvatila drugi autobus. Ona kaže: „Moram da idem kući“, to jest, u Dvoranu Kraljevstva. Zatim objašnjava: „Imam dve kuće. Jedna kuća je ona u kojoj spavam, a moja druga kuća je Dvorana Kraljevstva.“

Izraelsko stanovništvo je šarenilo od rasa, jezika i religija. Svedoci u Izraelu često su pozivani u kuću da bi objasnili razlog svoje posete. Mnogi izražavaju iskreno cenjenje za vest o Kraljevstvu. Međutim, unutar krajnje ortodoksne jevrejske zajednice postoji mala manjina koja je uznemirena ovim povećanim povoljnim odazivom na poruku o Kraljevstvu. U decembru 1997, u blizini Tel Aviva, organizovane su demonstracije sa oko 300 ljudi van mesta oblasnog sastanka u Jafi. Većina demonstranata je autobusima poslata iz drugih delova zemlje i nisu imali pojma protiv koga demonstriraju.

Organizovano nasilje je vodilo do nemilih događaja u kojima je rulja ozbiljno pretukla sestre, a braća upala u zasedu dok su vršila naknadne posete. Protivnici pokušavaju da raspiruju mržnju protiv naše braće izvikujući slogane kojima nam pripisuju da smo nacisti i govore da plaćamo ljude da bi se preobratili u našu religiju. Iako organizatori ove mržnjom ispunjene kampanje protiv nas znaju da to nije tačno, mnogi zavedeni pojedinci veruju ovim lažima i spremni su da urade šta god se od njih traži.

Protivljenje nije zastrašilo našu braću, niti je zainteresovane osobe zaustavilo u traženju istine. Velika većina Izraelaca se stidi takvog nedoličnog ponašanja. Mnogi prolaznici koji vide kako religiozni elementi demonstriraju ispred Betela, zaustavljaju se te postavljaju pitanja i drago im je što čuju biblijske  odgovore. Neki kojima su demonstracije privukle pažnju, čak su počeli i da proučavaju s Jehovinim svedocima i da posećuju njihove sastanke.

U Libanu je jedna brižna sestra bila u mogućnosti da pomogne jednoj omladinki koja je odgajana u društvu Jehovinog naroda. Sve do 15. godine prisustvovala je sastancima i izgledalo je da je sve u redu. Onda je odjednom prestala da se druži sa skupštinom i nije želela da razgovara o biblijskoj istini. Prošlo je skoro godinu dana od kako je bila odvojena od skupštine. Na kraju, jedna sestra je nakon što je porazgovarala sa starešinama i nakon što se pomolila, pozvala telefonom tu devojku da bi je pitala ima li išta protiv da navrati. Odgovor je bio: „Zašto želiš da me posetiš? Ako želiš sa mnom da razgovaraš o istini, molim te nemoj dolaziti.“ Sestra je uverila devojku da joj ona nedostaje i da bi želela da joj priča o svom nedavnom putovanju u Evropu. Obećala je da će poštovati njenu želju, ali je utom dodala: „U stvari, imam za tebe nekoliko pitanja, i tvoji bi mi odgovori koristili da pomognem omladincima poput tebe.“

Kada su se srele, naša sestra je ovoj devojci pričala o putovanju u Evropu i o kongresu kom je prisustvovala. Izražavala je radost koju je doživela što je bila među braćom i komentarisala je o pokazanoj ljubavi. Devojka je izgledala srećno što to čuje i bila je zadivljena. Onda joj je sestra postavila neka pitanja: „Tokom prošle godine, živela si život na svoju ruku bez sveza istine. Molim te, reci mi sada jesi li srećna i zadovoljna? Šta je to nedostajalo istini što si pronašla u svetskom načinu života? Kakvi su oni s kojima si se družila tokom ove godine — da li misliš da su bolji od onih s kojima si se ranije družila?“ Zamolila je devojku da razmisli o ovim pitanjima i da joj onda odgovori neki drugi put.

 Nakon deset dana su se ponovo srele. U odgovoru na pitanja devojka je rekla da se, između ostalih stvari, dosađivala, da je pokušavala da ispuni vreme radeći po kući, slušajući muziku i gledajući TV i video, ali da nije bila srećna. Takođe je rekla da ima dečka i da očekuje da se venčaju. Strpljivo, sestra je upotrebila neke stihove, neke članke „Mladi pitaju“ iz Probudite se!, i knjigu Porodični život učiniti srećnim, kako bi joj pomogla da shvati šta je prava ljubav i kako će dečko koji zaista voli svoju devojku pokazati svoju ljubav i zainteresovanost prema njoj. Nakon brojnih poseta tokom kojih su zajedno razmatrale prvih pet poglavlja knjige Porodični život, devojka je došla do zaključka da njen dečko nije muž kakvog bi želela.

S njom je ponovo započet biblijski studij i ona je postojano napredovala. Onda se jedan drugi mladić zainteresovao za nju i istinu. Ali, iako je proučavao nije uopšte napredovao. Prekinula je sve veze s njim, budući da je odlučila da želi da se uda za nekoga ko će zajedno s njom svim srcem služiti Jehovi. Nakon godinu dana se krstila. Pronašla je posao s pola radnog vremena i započela da pioniri. Umesto da se dosađuje, ona sada služi kao jedna srećna pionirka. Takođe može da pomaže mladima koji misle da će ih svet usrećiti, baš kao što je to i ona nekada mislila.

Kako se ovcama slične osobe mogu pronaći među 130 000 000 ljudi u Pakistanu? Naša braća su prošle godine uradila što je bilo do njih time što su revno distribuisali publikacije kao što je Vest Kraljevstva broj. 35 na urdu i engleskom. Međutim, mesecima kasnije, molbe za brošuru Zahtevi i za biblijski studij su stalno pristizale, čak i iz gradova gde nije bilo Svedoka. Očigledno je da anđeo, koji leti posred neba, na kog se ukazuje u Otkrivenju 14:6, ima značajnu ulogu u ovom delu.

 Evropa

Sada je Jehovin „dan spasenja“ (2. Kor. 6:2). Još uvek je otvorena mogućnost da ljudi izaberu život. Istočna Evropa je jedno područje gde mnogi sada prave taj mudri izbor. Počev od 1993, porasti od preko 100 posto bili su u Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Estoniji, Litvaniji, Moldovi i Ukrajini. Preko 300 posto u Letoniji i Rusiji, uprkos sve većem protivljenju iz različitih izvora. Preko 500 posto u Belorusiji. U Albaniji izvanrednih 830 posto! Očigledno ima još puno ljudi koji su, kada im se pruži potrebno ohrabrenje, zahvalni za priliku da izaberu život.

Jedna Svedokinja u Austriji je navraćala do jedne gospođe koja je uvek govorila kako nema vremena. Prilikom sledeće posete Svedokinja je samo pokazala traktat Život u miroljubivom novom svetu, i pre nego što je gospođa uspela da kaže: „Nemam vremena“, Svedokinja joj je dala traktat uz kratku napomenu: „Tiče se budućnosti vaše porodice.“ Ono što je pročitala navelo ju je da  želi da sazna još više. Kada je Svedokinja ponovo došla, gospođa je zamolila za knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji, koju je spolja videla izloženu u Dvorani Kraljevstva. U međuvremenu je ta porodica primila letak koji je najavljivao jedno biblijsko predavanje koje je finansirala lokalna crkva. Ona i njen muž su otišli zajedno. Ali, kada su svešteniku postavili neka pitanja, on je odgovorio da tokom predavanja treba da bude samo meditacija, ne diskusija. Međutim, kada ih je Svedokinja ponovo posetila dobili su odgovore na svoja pitanja i započet je biblijski studij. Kao što se i očekivalo, nastupilo je protivljenje. Taj muž je bio crkvenjak i član parohijskog veća. Zbog pritiska, jedno vreme je prekinuo studij. Kontakt je održavan putem telefona i uručivanjem časopisa. Nakon tri meseca studij je nastavljen. U znak cenjenja što mu je Jehova dozvolio da napreduje, povukao se iz parohijskog veća i prestao sa službom crkvenjaka. Sada su i on i njegova žena kršteni Svedoci, a njihova deca su nekršteni objavitelji.

Mnogi Evropljani su imigrirali u Sjedinjene Države u potrazi za bogatstvom. To je učinio i Aleksandar, jedan čovek iz Letonije. Ali, ustanovio je da život u toj obećanoj zemlji nije lak; u finansijskom pogledu bio je u škripcu. Međutim, pronašao je duhovno bogatstvo. Proučavajući Bibliju s Jehovnim svedocima shvatio je da je pronašao istinu, nešto vrednije od zlata. Po prirodi poletan, uskoro je želeo da s drugima podeli svoja nova verovanja. Pre polaska za Sjedinjene Države, razveo se od svoje žene Inare, ostavljajući je da se brine o njihovom sinu, Kimu. Međutim, Inara je kao rezultat mnogih pisama i telefonskih poziva od njenog bivšeg muža Aleksandra, počela da proučava sa Svedocima u Letoniji. Aleksandar se na kraju krstio u Njujorku, a Inara u Litvaniji. Nakon odsutnosti od pet godina,  Aleksandar se vratio u Letoniju i ponovo se oženio svojom bivšom ženom, na veliku radost Kima koji je tada imao devet godina.

Isus nas je poučavao da volimo čak i svoje neprijatelje (Mat. 5:44, 45). I neki od njih promene svoj put tako da se mogu dopadati Jehovi. Ovo je bilo očigledno kada je jedan starešina iz skupštine Tauragi u Litvaniji radio pitanja s jednim kandidatom za krštenje iz grada Panavezisa. Tokom razgovora, taj kandidat, jedna starija žena, spomenula je da joj je bilo teško da obuče blagu ličnost, zbog prirode posla koji je mnoge godine obavljala. Bila je čuvar u jednom ženskom zatvoru u Panevezisu. Starešina se zainteresovao. Pitao ju je da li je tamo radila tokom ’60-ih. Odgovorila je potvrdno, pa je on dalje pitao: „Da li ste znali neke žene koje su bile Jehovini svedoci koje su bile pritvorene u to vreme zbog istine.“ Setila ih se dve ili tri, uključujući i Petrutu, sestru koja joj je nedavno pomagala da upozna istinu. Takođe se setila i jedne sestre koja je bila strpana u zatvor zajedno sa svojom malom devojčicom. Kada je to starešina čuo, uzbuđeno joj je rekao da ona priča o njegovoj majci koja je bila uhapšena jer je svedočila, i da su joj sva deca, izuzev tog odojčeta, po sudskom nalogu oduzeta i odvedena rođacima. Ovaj starešina je u to vreme imao tri godine. Sada je radio pitanja za krštenje s bivšim zatvorskim čuvarem svoje majke. Koliko je samo bio srećan što je ona prigrlila istinu!

Iako je ukupan broj Svedoka u Finskoj prošle godine samo malo porastao, radovali su se što su imali novi najveći broj od 20 103 objavitelja. U toj zemlji još uvek ima ljudi koji traže istinu. Na primer, jedan bračni par Svedoka planirao je da se bolje upozna sa susednom porodicom. Međutim, pre nego što su mogli da sprovedu svoje planove, ta komšinica je došla na njihova vrata. Dok su razgovarali, diskusija je prešla na  duhovne stvari i naša sestra je toj ženi ponudila knjigu Spoznanje.

Kada je knjigu donela kući, njen muž ju je pročitao za nekoliko dana, ali samo da bi je kritikovao, zato što je imao predrasude o Jehovinim svedocima. Međutim, otkrio je da želi da sazna nešto više. Uskoro su ovim Svedocima rekli da su već dugo tragali za religijom koja ima istinu. Ispitali su nekoliko religija. Jehovine svedoke su zaobišli zato što su svi govorili protiv njih. Mislili su: „Teško da bi istina bila kod njih kada je već druge religije nemaju.“

Sa ovom porodicom je odmah započet studij. Taj par je rekao: „Dok smo proučavali, mnogi dobro poznati stihovi pomaljali su se na jedan novi način. Osećali smo kako se plašt mraka podizao dok se istina malo po malo pomaljala. Kada smo ugledali sliku Raja u jednoj od naših knjiga, odmah smo pomislili: „Baš tu želimo da budemo!“

Ubrzo su počeli da idu na skupštinske sastanke. Ta žena se priseća: „Veoma srdačno smo dočekani — jednostavno nisam mogla da verujem!“ Njen muž je bio oduševljen redom i tačnošću. Njihov dvanaestogodišnji sin je zapazio nešto drugo: „Primetio sam u našoj porodici da su tata i mama zbog studija postali prijatniji, i atmosfera je postala pozitivnija i opuštenija.“ Taj suprug sada s cenjenjem kaže: „Jehova je bio dugotrpljiv s nama. On nije želeo da budemo uništeni, nego nas je vodio do pokajanja.“ Za sedam meseci, krstila se cela porodica (Rimlj. 2:4; 2. Petr. 3:9).

Jedan čovek iz Švajcarske je saznao za istinu u vreme kada je radio kao glavni mehaničar, visoko u planinama. Voleo je taj posao, ali se vratio u dolinu da radi u fabrici za manju platu kako bi mogao redovno da prisustvuje sastancima. Molio se Jehovi da mu pomogne da  se dobro brine o odgovornom poslu koji mu je poveren, a i takođe da poklanja odgovarajuću pažnju svojim drugim odgovornostima.

Na kraju godine, direktor ga je pozvao u svoju kancelariju i rekao mu da su veoma zadovoljni njegovim radom i duhom koji je pokazao. Samo mu nije bilo jasno zašto brat svakog dana s posla odlazi u 4 po podne. Kada je naš brat rekao da ima i druga dva ugovora da ispuni, direktor ga je začuđeno pogledao i upitao ga šta time misli. „Vidite“, rekao je brat, „kada sam se oženio, obećao sam svojoj ženi da ću se brinuti o njoj i provoditi vreme s njom. Pored posla za izdržavanje svoje porodice, postoji i jedna duhovna dimenzija, moj odnos s Bogom koji iziskuje vreme. Tako, ove tri aktivnosti moraju se harmonično uklapati u moj svakodnevni život.“ Dodao je da svetovni posao u stvari oduzima veći deo njegovog dana — devet sati rada plus vreme putovanja do fabrike i nazad. Direktor je shvatio poentu i zasigurao mu da i dalje može završiti s radom u 4 sata. Na taj način je mogao svedočiti direktoru, a takođe koristi i prilike da razgovara s drugim radnicima, kod kojih Svedoci ranije nisu bili.

Godinama je Fernando čistio prozore u jednoj ustanovi u Španiji gde radi Karlos, jedan Jehovin svedok. Kratko su razgovarali, ali Fernando nije pokazao neki naročit interes za istinu. Međutim, nakon posete svojoj svastiki u Barseloni, Fernando je imao pitanja. Video je da se njen komšija — nekadašnji pijanac i bundžija koji je stalno tukao svoju ženu — potpuno promenio i postao dobar muž. Rečeno mu je da je taj čovek postao Jehovin svedok. Ali, kako je uopšte moguća takva promena? Karlos je objasnio Fernandu da Božja Reč može činiti takve promene u ljudima (Jevr. 4:12). Onda se Fernando zainteresovao. Za kratko vreme, i on je napravio izmene u svom životu i sada je objavitelj dobre vesti.

 Ostrvske Zemlje

Jehovini svedoci su zaokupljeni propovedanjem o Božjem Kraljevstvu na 84 ostrva i ostrvske grupe. Na nekim ostrvima postoji izvrstan odaziv na biblijsku istinu. U Francuskoj Polineziji, na jugu Tihog okeana, svaki 115. stanovnik je Svedok. Gvadelup, na Karibima, ima 410 000 stanovnika, ali kao rezultat tamošnjeg istrajnog propovedanja, srazmera je 1 Svedok naprema 52 stanovnika. Sveta Jelena, na jugu Atlantskog okeana ima srazmeru 1 prema 31.

La Dig je jedno majušno ostrvo u grupi Sejšelskih ostrva u Indijskom okeanu. Ima samo oko dve hiljade stanovnika, što znači otprilike 500 kuća. Ali, tamo se događaju lepe stvari. Fredi, koji se rodio i odrastao na ostrvu Mae, saznao je stvari koje su duboko promenile njegov život nakon preseljenja u La Dig. Odgajan je kao katolik, i sa 18 godina je krenuo u školu za obrazovanje sveštenika. Mislio je da će tamo učiti o Bibliji, i uporno je tražio jedan primerak, ali umesto toga, rečeno mu je da  uči crkvene tradicije. Potpuno razočaran, nakon nekoliko nedelja je napustio tu ustanovu da bi tražio Boga na svoj način. Nabavio je Bibliju, i razgovarao o njoj sa svakim ko je bio voljan da razgovara. Međutim, njegov način života nije bio tako ispravan kao njegove namere. Upustio se u nemoral, drogirao se, napijao i učio borilačke veštine.

Kasnije, dok je stanovao u La Digu, sreo je misionare koji su bili Jehovini svedoci. Ubrzo je s njim vođen biblijski studij, ponekad dva ili tri puta nedeljno. Kada je saznao Božje ime, bio je stvarno dirnut i narednog dana je rekao: „Kako je dobro da čovek zna kome da se moli, a ne više da se obraća nekom koga ne poznaje. Celu noć sam se molio koristeći njegovo ime, i prvi put sam zaista osećao da me Bog sluša.“

Jednog dana je rekao: „Jedan mladi čovek je veoma zainteresovan. Znam da nemate vremena da proučavate s njim. Možda bih mogao ja da proučavam s njim jer sam već dosta toga naučio.“ Misionari su ga podstakli da prvo razmotri svoj sopstveni položaj pred Bogom. Dva dana kasnije, Fredi je rekao: „Razumem da biti Svedok za Jehovu ne znači samo znati savet već i primeniti ga u životu. Shvatam da nisam u poziciji da predstavljam Jehovu. Kako da propovedam drugima kada moj život nije sređen?“ Zato se razdvojio od svoje konkubine sve dok nisu ozakonili svoju vezu. Venčali su se narednog meseca. Kada je izvršio i daljnje promene, Fredi je bio razdragan što napokon ima tu prednost da učestvuje u službi na terenu. Od tada je kršten.

Elsi, jedna žena s Mauricijusa, bila je poznata u svom gradu kao Gros mama, vračara. Svi su zazirali od nje. Sprovodila je mračne rituale po groblju i bila poznata kao duhovni iscelitelj s velikim moćima. Kako je ona upoznala istine iz Biblije? Uz mnogo strpljenja, ličnog interesovanja i Jehovine nezaslužene dobrote. Nakon što  je Elsina kćerka počela da proučava, jedna Svedokinja je otišla da poseti i nju, i njenu majku. Ta Svedokinja je ustanovila da ne samo što je ova majka duboko zabrazdila u spiritizam već nije znala ni da čita, imala je ozbiljne porodične probleme i bila je težak pušač. Međutim, s njom su bili započeti biblijski razgovori uz Moju knjigu biblijskih priča. Svedokinja ju je posećivala tri puta nedeljno, stalno je hrabreći i snažno podstičući: „Položi svoje poverenje u Jehovu.“

Promene nisu nastupile lako. Dok se borila protiv pušenja, morala je da nauči da Jehova vidi sve što mi radimo, te da ništa ne možemo da sakrijemo od njega (Jevr. 4:13). U knjizi Živeti zauvek videla je sliku na kojoj su rani hrišćani spaljivali svoje knjige o magijskim veštinama, i objašnjeno joj je šta to znači, ali ona nije odmah prestala s demonskim ritualima (Dela 19:19). Međutim, nakon jednog užasnog iskustva, uzela je sve što je koristila u krivom obožavanju i bacila u reku.

Zatim, kada su ljudi dolazili do nje radi okultnih usluga, ona im je objašnjavala da se ono što je radila nije dopadalo Bogu. Hrabrila ih je da proučavaju Bibliju. Rekla im je da ih samo Jehova može zaštiti od zla, i bodrila ih da se uzdaju u njega. Premda je Elsi nedavno preminula, neke od njenih bivših mušterija sada su Jehovine sluge.

Propovedanje od kuće do kuće nije dozvoljeno ni u jednom selu na ostrvima Valis i Futuna, na jugu Tihog okeana, ali je ipak moguće posetiti rođake i neformalno svedočiti. Jedan student Biblije je tamo uručio primerak Vesti Kraljevstva broj 35. jednom svom prijatelju, čoveku koji je bio dobro poznat kao pijanica s dugom kosom i zapuštenom bradom. On je često tukao svoju ženu i decu. Nakon nekoliko razgovora, taj čovek je pristao da poseti skupštinski Studij knjige. Toliko je cenio ono što je saznao da je pitao da li može da ide u Dvoranu  Kraljevstva i da povede svoju ženu. Javno predavanje te nedelje bilo je „Čist narod iskazuje čast Jehovi“. Bili su zadivljeni. Zatražili su biblijski studij. Student Biblije koji je pozvao ovaj par uredio je da dođu kod njega i tu upoznaju još dvoje Svedoka. Kada je zainteresovani par stigao, čoveka niste mogli prepoznati. Obrijao se, odsekao svoju dugu, čupavu kosu i nosio čistu odeću. Čak je i način na koji je razgovarao bio drugačiji. Bio je potpuno novi čovek. Otada, redovno posećuju sve skupštinske sastanke. Očigledno da naš posao nije da prosuđujemo druge, već umesto toga, da delimo biblijsku istinu s njima. Ako imaju ispravno srce, Jehovin duh će im pomoći da izvrše potrebne promene u životu.

Mnogi na Tajvanu moraju da se suoče s pravim ispitima vere u pogledu sahrana, obožavanja predaka i stvari vezanih za to. Mejhua, jedna novokrštena sestra, mesecima je s ljubavlju posećivala svog svekra na samrti u bolnici. Kada je umro, njena svekrva je uporno tvrdila da ako ga ne bude obožavala, njegova duša neće imati mira i on će se vratiti i neće porodici davati mira. Uprkos svim pritiscima, Mejhua je bila nepokolebljiva. Njena svekrva je želela da je otera od porodice i vrati njenim roditeljima. Iako nije pristala da učestvuje u obožavanju mrtvih, Mejhua je odlučila da ih zamoli da joj dopuste da oda poštu na svoj način. Iznenađujuće, oni su se složili! Pripremila je jednu prikladnu molitvu. Kada je došlo vreme za to, stala je ispred cele porodice i sa suzama koje su se slivale niz lice iskreno se pomolila Jehovi, moleći ga da pomogne celoj porodici da shvate da se njen svekar više ne muči, već da je u miru. Spomenula je uskrsenje i kako njen svekar može imati koristi od toga (Dela 24:15). Rezultat je bio zadivljujući. Njena svekrva, njen muž koji nije u veri i cela porodica sada je poštuju kao dobru, hrabru ženu. I dalje pokazuje svoje cenjenje prema Jehovi time što revno učestvuje u službi.