Urugvaj

KADA su Španci prvi put došli u Urugvaj 1516, nisu pronašli ni zlato ni srebro, niti su pronašli prolaz ka Orijentu koji su tražili. Ali s vremenom su uvideli da su brežuljkasto zemljište i blaga klima idealni za stoku. To je pružalo mogućnost za stvaranje profita. Koristeći metode koje su često karakteristične za kolonijalne sile, Španija je pokrenula jednu agresivnu vojnu akciju kako bi istrebila domorodačke Čarua Indijance i uzela zemlju. Tokom 17. i 18. veka, oni su praktično zamenili lokalno indijansko stanovništvo. Kasnije su takođe prispele i hiljade doseljenika iz Italije i drugih zemalja. Dakle, većina današnjeg stanovništva Urugvaja, potomci su doseljenika iz Evrope, a zvanični jezik je španski.

Uprkos preovladavajućem uticaju Evropljana kojih ima više od tri miliona, oko 10 posto stanovnika vuče poreklo od domorodačkih Indijanaca, a manje od 3 posto su potomci robova dovedenih iz Afrike. Većini Urugvajaca religija nije najvažnija. Katolička crkva nema tako snažan uticaj kao u drugim južnoameričkim zemljama. U stvari, od početka 20. veka, crkva i država su se prilično razdvojile. Međutim, iako postoji dosta slobodoumnika, agnostika i ateista, znatan broj ljudi još uvek veruje u Boga. Uobičajena izreka koja se može čuti pokazuje kakav  je njihov stav: „Ja verujem u Boga. Ali ne verujem u religiju.“

Kako bi ti ljudi reagovali ako bi, umesto toga da se poučavaju verovanjima hrišćanskog sveta, saznali nešto o pravom Bogu, čiji su ljubazni postupci i namera puna ljubavi izneseni u Bibliji? Da li bi se pokazali da su među ’blagom‘ kome Bog želi dobrodošlicu u svoj duhovni dom obožavanja? (Ag. 2:7).

Mali počeci

Godine 1924. čovek po imenu Huan Munjez, iz Španije, došao je da potraži osobe iskrenog srca koje bi postale obožavaoci Jehove. Tadašnji predsednik Watch Tower Bible and Tract Societyja, Dž. F. Raterford, zamolio ga je da se preseli u Južnu Ameriku i nadgleda propovedanje dobre vesti u Argentini, Paragvaju, Urugvaju i Čileu. Ubrzo nakon što je stigao u Argentinu, preplovio je La Platu kako bi propovedao narodu Urugvaja.

Tokom naredne 43 godine, sve do svoje smrti 1967, Huan Munjez je bio neustrašivi učitelj Božje Reči i bio je oruđe za širenje dobre vesti u nekoliko južnoameričkih zemalja, uključujući i Urugvaj. Mnogi Jehovini svedoci iz tog perioda sećaju se da je mogao zadržati pažnju publike dva do tri sata ne oslanjajući se pritom ni na kakve zabeleške, koristeći samo Bibliju.

Uslišen poziv za još radnika

Čim je stigao u Južnu Ameriku, Huan Munjez je uvideo veliki potencijal za pravljenje učenika i shvatio je da postoji velika potreba za radnicima. Mora da je osećao isto što i Isus: „Žetve je mnogo, ali je poslenika malo. Molite se dakle gospodaru od žetve da pošalje poslenika na žetvu svoju“ (Mat. 9:37, 38). Tako je u skladu sa svojim molitvama Jehovi, „gospodaru od žetve“, brat Munjez saopštio svoje brige bratu Raterfordu.

 U odgovoru na njegovu molbu, tokom kongresa u Magdeburgu u Nemačkoj 1925, brat Raterford je upitao jednog pionira iz Nemačke da li bi bio spreman da pomogne u Južnoj Americi. Njegovo ime je bilo Karl Ot. Brat Ot je prihvatio dodelu i među braćom sa španskog govornog područja postao poznat kao Karlos Ot. Nakon što je neko vreme služio u Argentini, 1928. je bio dodeljen da služi u Montevideu, glavnom gradu Urugvaja. U Urugvaju je služio narednih deset godina.

Karlos je odmah prionuo na posao. Pokazao se i vrednim i dovitljivim. Brzo je pronašao mesto u ulici Rio Negro gde je mogao da stanuje i da vodi redovne sastanke za proučavanje Biblije s nekoliko zainteresovanih ljudi. Organizovao je takođe i održavanje biblijskih predavanja preko radija. Jedna radio stanica je čak pristala da besplatno emituje predavanja.

Katkad bi Karlos ušao u neki restoran i prilazio ljudima koji su jeli za stolovima. Jednog dana dok je učestvovao u tom svedočenju od stola do stola, sreo je Nemca Hozea Gajeka, vlasnika radnje koji je brzo prigrlio biblijsku istinu. Uskoro se Hoze pridružio Karlosu kao jedan od prvih objavitelja dobre vesti u Urugvaju.

Odlučan da punovremeno učestvuje u širenju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu, brat Gajek je prodao svoju bakalnicu i stupio u pionirsku službu. On i brat Ot su obrađivali velik deo zemlje, propovedajući od kuće do kuće i iznoseći biblijske govore u mnogim gradovima i selima. Brat Gajek je obilno sejao seme u srca mnogih  Urugvajaca sve do svoje smrti 1953. Mnogi njegovi studenti su postali članovi hrišćanske skupštine i ostali verni do dan-danas.

Rusi prihvataju istinu

Tokom Prvog svetskog rata, nekoliko ruskih porodica se preselilo u Urugvaj i smestilo na severu. Tamo su osnovali napredne poljoprivredne kolonije. Takođe su zadržali svoje tradicionalno poštovanje Biblije, redovno je čitajući. Vredni i rezervisani kao ličnosti, oformili su asketsku zajednicu koja je slabo kontaktirala sa urugvajskim društvom. Baš tu se pojavio još jedan od prvih objavitelja dobre vesti u Urugvaju. Njegovo ime je Nikifor Tkačenko.

U svojoj rodnoj Besarabiji, Nikifor je bio strogi komunista. Međutim, nakon što se doselio u Brazil, dobio je brošuricu koju je izdao Watch Tower Society, pod naslovom Gde su mrtvi? Odmah je raspoznao zvuk istine i postao strastveni istraživač Biblije. Uskoro je počeo da propoveda među narodom s ruskog govornog područja u području Sao Paula u Brazilu. Nagnan željom da propoveda na svom jeziku svojim zemljacima u Urugvaju, proputovao je oko 2 000 kilometara. Tako je 1938, brat Tkačenko dospeo do ruske zajednice zvane Kolonija Palma u severnom Urugvaju i služio je s takvom revnošću da je uskoro iscrpio svu svoju zalihu biblijske literature na ruskom.

Farmeri su se oduševljeno odazivali. Čitave porodice su počele da proučavaju i prihvataju istinu. Pokazali su se kao „blago“ pozvano u Jehovin dom. Tkačenko, Stanko, Kotlerjenko, Gordjenko, Sekljenov, Sikalo, samo su neke porodice čija su unučad i praunučad postala temelj severnih skupština kao što su Bela Union, Salto i Pajsandu. Neki pojedinci iz ovih porodica postali su specijalni pioniri, starešine, pokrajinski nadglednici  i misionari. Što se tiče brata Tkačenka, on je ostao veran sve do svoje smrti 1974.

Šestoro Nemaca

Zbog žestokog progonstva Jehovinih svedoka u nacističkoj Nemačkoj, mnogi nemački pioniri su napustili svoju domovinu kako bi služili u Južnoj Americi. Početkom 1939, šestoro tih pionira je došlo u Montevideo, bez novca, sa samo nešto ličnih stvari. Bilo im je drago što su sreli Karlosa Ota, koji je tu bio da im izrazi dobrodošlicu. Njih šestoro su bili Gustavo i Beti Bender, Adolfo i Karlota Fos, Kurt Nikel i Oto Hele. Samo tri dana po njihovom dolasku, već su propovedali od kuće do kuće. Pošto nisu znali španski, koristili su štampanu karticu za svedočenje na španskom. Sve što su mogli da kažu na španskom bilo je: „Por favor, la esto“ („Molim vas pročitajte ovo“). Uprkos svojim ograničenjima što se tiče jezika, ova nemačka grupa je ostala u Urugvaju kako bi se brinula za delo Kraljevstva u toj zemlji kada je brat Ot bio preraspodeljen u Argentinu.

 Prvi meseci nisu bili laki. Učenje jezika je bilo izazov. Nije bilo neuobičajeno da pozovu ljude na rinjones (bubrege) umesto na rauniones (sastanke); govorili su o abekas (pčelama) umesto o ovekas (ovcama); i tražili su aranu (pesak) umesto arinu (brašno). Jedan od njih se priseća: „Propovedati od kuće do kuće i voditi biblijske studije i sastanke bez znanja jezika bio je težak zadatak. Osim toga, nismo imali novčanu pomoć. Mogli smo da koristimo priloge od uručene literature kako bismo pokrili naše troškove života i prevoza. Na sreću, do kraja 1939, uspostavili smo 55 pretplata na časopise, i uručili više od 1 000 knjiga i 19 000 brošurica.“

Bicikli i šatori

Ovih šestoro Nemaca nisu se lako obeshrabrili. Ubrzo su počeli da pokrivaju celu zemlju s dobrom vešću na što je moguće ekonomičniji način — kupili su šest bicikala. Oto Hele i Kurt Nikel, vozili su nekoliko dana — 615 kilometara — kako bi stigli u Kolonija Palmu i pomogli bratu Tkačenku. Zamislite samo njihovo iznenađenje kada su ustanovili da on ne govori ni španski niti nemački, a oni nisu razumeli ni reč ruskog! Osećajući posledice onog što se dogodilo kod Vavilonske kule, odlučili su da sa svojim slabim znanjem španskog propovedaju u obližnjem gradu Saltu dok je brat Tkačenko nastavio da radi s Rusima (Post. 11:1-9).

U međuvremenu, Benderovi su otišli na put dug stotine kilometara po šljunkovitim i prašnjavim putevima, kako bi širili biblijsku poruku u gradovima i selima na jugu. Na svojim biciklima poneli su šator, malu pećnicu, kuhinjsko posuđe, literaturu, fonograf s pločama na kojima su biblijski govori, kao i odeću neophodnu za period od nekoliko meseci. Oprema na svakom biciklu je bila teška kao još jedna osoba. S tom oskudnom opremom, prkosili su hladnoći, vrućini i kiši. U nekim  prilikama kada su gazili kroz bujice, morali su da nose sve na svojim ramenima kako bi knjige i fonograf ostali suvi.

Jedan veoma važan deo njihove opreme bio je šator. Benderovi su sami napravili da šator bude nepromočiv, tako što su ga čistili uljem i belim lukom kako bi ga zaštitili od moljaca. Jednog jutra su jedva mogli da poveruju svojim očima kada su se probudili i videli nebo kroz mnoštvo rupa na krovu svog šatora. Tokom noći mravi su imali neodoljiv obrok od šatorskog platna obloženog uljem i belim lukom! Nemački par je potcenio mravlju proždrljivost.

„Nacistički špijuni“?

To što su bili nemačke nacionalnosti bio je jedan od najvećih problema za Gustava i Beti Bender dok su propovedali u unutrašnjosti zemlje. Zašto? Drugi svetski rat je bio u punom jeku, a urugvajski radio i štampa davali su senzacionalne izveštaje o nemačkom napredovanju u Evropi. Jednom prilikom dok su Benderovi kampovali na periferiji jednog grada, radio je objavio da su Nemci izbacili naoružane padobrance na biciklima iza neprijateljskih linija. Obuzeti panikom, ljudi iz grada su odmah zaključili da su bračni par Nemaca koji su kampovali izvan grada nacistički špijuni! Lokalna policija je brzo došla do šatora kako bi izvidela situaciju, s velikom grupom naoružanih ljudi u pozadini.

Gustavo i Beti su bili ispitani. Policija je zapazila da su neke stvari pokrivene platnom. Zato su nervozno pitali: „Šta ste pokrili tim platnom?“ Gustavo je odgovorio: „Naša dva bicikla i biblijsku literaturu.“ S nevericom, policajac im je naredio da skinu platno. Nije bilo pušaka — samo dva bicikla i nekoliko knjiga, na veliko olakšanje policajca. Policajci su prijateljski pozvali Benderove da budu na mnogo prijatnijem  mestu — u policijskoj stanici — dok propovedaju u gradu!

Tih šestoro Nemaca je decenijama verno propovedalo u Urugvaju. Kad je Gustavo Bender 1961. umro, njegova žena se vratila u Nemačku, gde je nastavila s pionirenjem. Umrla je 1995. Adolfo i Karlota Fos su služili kao misionari u Urugvaju sve do svoje smrti 1993. odnosno 1960. Kurt Nikel je takođe ostao u Urugvaju do svoje smrti 1984. Dok se ovo pisalo, Oto Hele, u svojoj 92. godini, još uvek je služio u Urugvaju.

Seme donosi plod

Ovi rani objavitelji dobre vesti u Urugvaju, revno su tražili potencijalne podanike Božjeg Kraljevstva. Do 1944, bilo je 20 objavitelja i 8 pionira koji su izveštavali o svojoj aktivnosti u Urugvaju. To su bili mali počeci. Ostalo „blago“ je tek trebalo pronaći.

Maria de Berveta i njeno četvoro dece — Lira, Selva, Herminal i Liber — započeli su da prisustvuju hrišćanskim sastancima 1944. Ubrzo nakon toga, Lira i Selva su počele s propovedanjem, a za nekoliko meseci stupile su u pionirsku službu. Pridružile su se Aidi Larijeri, jednoj od prvih i veoma revnih objavitelja u zemlji. Međutim porodica Berveta još nije bila simbolizovala svoje predanje krštenjem u vodi. Tokom jedne od svojih poseta iz Argentine, Huan Munjez je zapazio taj propust. Tako su nakon šest meseci u punovremenoj službi, Lira i Selva bile krštene zajedno sa svojim bratom Liberom i njihovom majkom Marijom.

„Podržavani Jehovinom nezasluženom dobrotom, nikada nismo izneverili to predanje“, kaže Lira. Godine 1950, ona je bila pozvana u školu Gilead. Kao misionar, bila je dodeljena u Argentinu, gde je služila 26 godina. Godine 1976, vratila se u Urugvaj. Selva je takođe pohađala školu Gilead 1953, zajedno sa svojim mužem. Oni su  bili dodeljeni u Urugvaj gde je on služio kao pokrajinski nadglednik. Selva je nastavila s vernom službom sve do svoje smrti 1973. Liber se oženio i podigao porodicu. On je takođe uživao mnoge prednosti službe. Sve do svoje smrti 1975, bio je predsednik pravne korporacije koju koriste Jehovini svedoci u Urugvaju, Sociedad La Torre del Vigía. Šta se desilo sa Herminalom? On je prestao da se druži s Jehovinim narodom. Ipak, nakon nekih 25 godina, seme istine je ponovo niklo u njegovom srcu. Danas je on starešina u jednoj od skupština u Montevideu.

Stižu misionari Gileada

U martu 1945, Natan H. Nor i Frederik V. Franc iz svetske centrale Zajednice, prvi put su posetili Urugvaj. Bili su izvor ohrabrenja za sve. Bio je još jedan brat, Rasel Kornelius, koji je došao u Urugvaj otprilike u isto vreme. Brat Kornelius nije došao samo u posetu. Na veliku radost braće, on je bio prvi diplomac Gileada koji je bio dodeljen u Urugvaj. Tada je on znao samo nekoliko reči na španskom ali je bio odlučan da uči. Za šest sedmica bio je u stanju da iznese svoje prvo javno predavanje na španskom! Pokazao se kao neprocenjiva pomoć u delu Kraljevstva u Urugvaju.

Te iste godine je Zajednica poslala još 16 misionara. To su sve bile mlade sestre. Njihovo prisustvo u Montevideu je uskoro bilo poznato, i jedne novine su izjavile da su „našminkani plavokosi anđeli“ sišli s neba u Montevideo! Sestre su odmah započele da propovedaju s revnošću i oduševljenjem. Rezultati njihove službe počeli su da se pokazuju. Broj prisutnih na Memorijalu je skočio sa 31, 1945, na 204, sledeće godine. Kasnije je nekoliko ovih misionara bilo poslato u gradove u unutrašnjosti zemlje. Jehova je blagoslovio njihove napore dok su propovedali u područjima u koja dobra vest nikada ranije nije stigla.

 Tokom godina, u Urugvaju je služilo više od 80 misionara. Oni koji su još uvek na svojim dodelama su Etel Fos, Birden Hofsteter, Tove Hogensen, Ginter Šonhart, Lira Berveta i Florens Latimer. Svi oni su proveli više od 20 godina na svojim dodelama. Muž sestre Latimer, Vilijam, umro je na svojoj dodeli nakon 32 godine misionarske službe, od čega je veliki deo proveo u putujućem delu.

Dobro obezbeđen sastanak

Džek Pauers, diplomac prvog razreda Gileada, počeo je da služi u Urugvaju 1. maja 1945. On i njegova žena Džejn, neumorno su radili, unapređujući ovde interese Kraljevstva sve do 1978, kada su morali da napuste zemlju da bi se brinuli o svojim onemoćalim roditeljima u Sjedinjenim Državama. Džek se seća jednog nezaboravnog događaja koji se odigrao dok je bio u Urugvaju. Godine 1947, Džek je došao u Riveru, grad koji se nalazi na severu zemlje, blizu brazilske granice. Iako tu nije bilo nijednog objavitelja, uz pomoć jednog brata iz Brazila, proveo je čitav mesec propovedajući po gradu, uručivši više od 1 000 primeraka brošurice Jedan svet, jedna vladavina, na španskom.

Kao veliko finale te celomesečne aktivnosti, odlučio je da održi Sastanak za javnost u Plasi Internasional. Kao što i samo ime kaže, Plasa je bila smeštena u centru baš na međunarodnoj granici između Brazila i Urugvaja. Nakon nekoliko dana reklamiranja sastanka, dva brata su zauzela svoja mesta u Plasi očekujući da će mnoštva nagrnuti da čuju predavanje. Uskoro je 50 naoružanih policajaca došlo da bi se brinulo o redu na sastanku. Koliko je bilo prisutno? Ukupno 53 — dva brata, jedna osoba koja je bila zainteresovana za temu predavanja, i 50 policajaca. Sastanak je bio uredan i zaista veoma dobro obezbeđen!

 Sledeće godine, Zajednica je dodelila pet misionara u Riveru. Ubrzo nakon što su misionari stigli, Natan H. Nor i Milton G. Henšel, iz centrale Zajednice, održali su sastanak u Riveri uz 380 prisutnih. Tokom godina u Riveri je bilo pronađeno mnogo ljudi koji su bili prijemčivi za poruku Kraljevstva. Sada su na tom području aktivne dve skupštine.

Dve radoznale komšinice

Jedan od najvećih gradova u unutrašnjosti Urugvaja je Salto, smešten na istočnoj obali reke Urugvaj. To je plodonosno poljoprivredno područje poznato po svojim pomorandžama i drugim agrumima. Salto je takođe bio produktivan i u duhovnom pogledu, s pet skupština na svom području. Međutim, 1947, misionari su u Saltu tek počeli potragu za Jehovinim ’blagom‘.

Te godine je Mejbel Džons, jedna od 16 misionarki koje su stigle 1945, otišla u Salto zajedno s drugim misionarima na nekoliko sedmica kako bi podstakli interes za skup koji je tada trebalo da se održi tamo. Dve komšinice, Karola Beltrameli i njena prijateljica Katalina Pomponi, radoznalo su posmatrale Mejbel. U subotu popodne dok se Mejbel vraćala kući nakon službe na terenu,  te dve radoznale komšinice su je presrele i ispitivale je u vezi s Biblijom. Katalina Pomponi se priseća: „Uvek me je religija mnogo interesovala. Zato sam i započela sama da čitam Bibliju. Naučila sam mnoge stvari. Na primer, naučila sam da molitve Bogu treba da se upućuju privatno, a ne da bi to drugi videli. Nakon toga sam često klečala i molila se Bogu za razumevanje. Kada je Mejbel Džons prvi put razgovarala s nama, osetile smo kao da nam je bio skinut veo s očiju. Došla sam kući, i klekla da bih se zahvalila Bogu. Narednog dana smo i Karola i ja prisustvovale javnom predavanju na tom skupu.“

Uprkos protivljenju njihovih muževa, Mejbeline dve komšinice su brzo napredovale i krstile se. S vremenom je Katalina Pomponi bila naimenovana za specijalnog pionira. Tokom svoje plodonosne karijere od preko 40 godina u punovremenoj službi, ona je pomogla da 110 osoba postanu kršteni Jehovini svedoci. Karola Beltrameli se takođe pokazala kao revan objavitelj Kraljevstva, pomažući da se preko 30 osoba krsti. Karolina dva sina su postala pioniri. Stariji, Delfos, imao je prednost da pohađa školu Gilead, i pomagao je oko nadgledanja podružnice od 1970.

U zemlji matea

Dok su misionari obilazili sela, posetili su nekoliko estancija, velikih poseda za odgajanje goveda i ovaca. Ljudi koji žive na estancijama su jednostavni i gostoljubivi. Veoma je uobičajeno da požele dobrodošlicu Svedocima nudeći im tradicionalno piće mate. Mate je vruć čaj koji se pijucka iz posude od tikve kroz bombilu, metalnu cev s cediljkom na kraju. Za Urugvajce, pripremanje i posluživanje matea je takoreći ceremonija. Nakon što je čaj spreman, posuda kruži od osobe do osobe, dok svi piju kroz istu bombilu.

Zamisli reakciju misionara kada su prvi put bili pozvani da se pridruže kolektivnom pijenju matea. Njihovi  domaćini su se zabavljali posmatrajući kako se lica misionara mršte na toliko različitih načina dok piju zeleno i gorko piće. Nakon što su jedanput probali neki su odlučili da im to bude i poslednji put. Naredni pozivi na pijuckanje matea bili su ljubazno odbijeni.

’Ako budete imali ikone, neću više doći‘

Jedna grupa misionara je bila dodeljena u grad Takvarembo, u severnom Urugvaju. Taj grad je okružen velikim estancijama i drugim poljoprivrednim naseljima. Godine 1949, Gerardo Eskribano, jedan mladi farmer koji je imao mnogo pitanja o životu, bio je pozvan da dođe na javno predavanje u Dvoranu Kraljevstva. Prihvatio je poziv pod jednim uslovom: „Ako budete imali ikone ili ako se bude tražilo od mene da ponavljam molitve, neću više doći.“

Gerardu je bilo drago što nije našao ni ikone niti neke obrede u Dvorani Kraljevstva. Umesto toga, uživao je u govoru na temelju Pisma koji je oživeo njegovo zanimanje za Bibliju. Nastavio je da prisustvuje sastancima i s vremenom je postao predani i kršteni sluga Jehove. Kroz godine je uživao mnoge prednosti službe, kao što su specijalna pionirska služba, putujuća i oblasna služba. Brat Eskribano i njegova žena Ramona, zajedno su proveli ukupno više od 83 godine u punovremenoj službi. Od 1976, brat Eskribano je bio član Odbora podružnice zajedno s Delfosom Beltramelijem i Ginterom Šonhartom, misionarom iz Nemačke koji je mnoge godine toliko doprinosio duhovnoj izgradnji skupština u okolini podružnice.

Povećava se žetva

„Žetve je mnogo, ali je poslenika malo“, rekao je Isus (Mat. 9:37, 38). Ove reči su dobile posebno značenje u životima misionara u Urugvaju koji su imali da obrade toliko ogromno područje. Kako su godine prolazile, postalo  je očigledno da je Jehova podupirao i blagosiljao napore svojih radnika.

Godine 1949, kada su braća Nor i Henšel došli po drugi put u posetu, u Montevideo su došle 592 osobe da bi slušale govor brata Nora: „Kasnije je nego što mislite!“ Tom prilikom je 73 bilo kršteno. U to vreme je u zemlji bilo 11 skupština. Deset godina kasnije, tokom njegove četvrte posete, brat Nor je govorio pred publikom od više od 2 000 njih u Montevideu. Do tada je bilo 1 415 objavitelja i 41 skupština u Urugvaju.

Decenija 1950-ih je bila obeležena rastom broja skupština širom zemlje. Ipak, mnogi su morali da se sastaju u privatnim kućama. Jednom prilikom, domaćin je bio mudar i ugradio točkiće na svem nameštaju u dnevnoj sobi. Tako kada je došlo vreme da se soba pripremi za skupštinski sastanak, sve što je trebalo da uradi bilo je da odvoza nameštaj. Jednom drugom prilikom, skupština se sastajala u maloj sobi u prednjem delu privatne kuće. Kako se skupština uvećavala, bili su rušeni pregradni zidovi kako bi se smestila veća grupa. Na kraju je većina zidova bila srušena i porodica je pristala da živi u suženom prostoru u zadnjem delu kuće.

Jedna izvanredna alatka koja se pokazala korisnom u upoznavanju ljudi s delom Jehovinih svedoka u Urugvaju bio je film Društvo Novog sveta u akciji. Ovaj film je stigao u Urugvaj 1955. Te godine je Liber Berveta putovao u unutrašnjost zemlje i film je videlo više od 4 500 ljudi. To je pokrenulo mnoge koji su prethodno bili slabo zainteresovani za naše delo da bi proučavali Bibliju s Jehovinim svedocima.

Nova kancelarija podružnice

Kako je broj objavitelja i dalje brzo rastao, postala je očigledna potreba za odgovarajućim objektima gde bi bila smeštena kancelarija podružnice i misionarski dom.  Tokom godina, iznajmljivane su različite zgrade kako bi se udovoljilo toj potrebi. Ali došlo je vreme da se kupi zemljište kako bi se izgradili vlastiti objekti Zajednice. Međutim, zemljište u centru glavnog grada Montevidea, bilo je preskupo. Izgledalo je da nije bilo druge šanse nego da se kupi zemljište malo dalje, prema periferijama grada. Tako je i bilo kupljeno jedno veće parče 1955. Planovi su bili odobreni i ekipe su bile spremne da otpočnu s radom na gradilištu. Zatim su braća bila šokirana kada su saznala da je lokalna uprava odlučila da produži jednu važnu ulicu i to baš kroz nedavno nabavljeno zemljište!

Šta će uraditi? Usledila su pregovaranja s vlastima. Kao rešenje zvaničnici su ponudili da kupe to parče od Zajednice. Međutim, iznos koji su oni bili spremni da plate, bio je manji nego što su braća prvenstveno platila. Novac ne bi bio dovoljan za kupovinu sličnog zemljišta.

„U jednom momentu smo zaključili da možda još nije bilo od Jehove vreme za gradnju“, priseća se Džek Pauers. „Ali uskoro smo došli do boljeg razumevanja Pavlovih reči u Rimljanima 11:34, 35: ’Ko poznaje misao Gospodnju, ili ko mu bi savetnik?‘ Jedan od zvaničnika je predložio da bismo možda mogli trampiti naš komad zemljišta za neki vladin komad zemljišta koji se ne koristi. Ponudio nam je parče slične veličine i idealno smešteno baš u centru Montevidea, u ulici Fransiska Bause. Bez ustezanja smo prihvatili ponudu. Konačno, to zemljište je bilo mnogo skuplje nego ono koje smo prethodno kupili — a nismo morali da platimo ni cent više! Zaista je Jehovina ruka vodila stvari u korist njegovog naroda!“

Jedan arhitekta donosi odluku

Izgradnja kancelarije podružnice napredovala je pod vođstvom Hustina Apola, poznatog arhitekte. Hustino  je tek počeo da proučava Bibliju s jednim misionarom. „Uvek sam želeo da pronađem istinu o Bogu“, priseća se Hustino. „Odgajan sam kao katolik, ali kako su godine prolazile postajao sam sve više i više razočaran. Još uvek se dobro sećam dana kada sam otišao u crkvu da bih organizovao svoje venčanje. Sveštenik me je pitao: ’Koliko lampi želiš u crkvi tokom ceremonije venčanja? Što više upaljenih lampi, to će te više koštati, ali ćeš barem biti siguran da si impresionirao svoje prijatelje.‘ Naravno, želeo sam lepo venčanje. Zato sam tražio mnogo lampi. Sveštenik je zatim pitao: ’Da li želite crveni tepih ili beli?‘ Kakva je razlika? ’Naravno, crveni tepih više ističe venčanicu mlade‘, objasnio je, ’ali je duplo skuplji‘. Zatim je na red došao razgovor o himni ’Ave Marija‘. Da li želite da to peva jedna osoba ili hor? Sveštenik mi je prodavao jednu ceremoniju za drugom.

„Venčao sam se u crkvi. Ali bio sam veoma razdražen svim tim komercijalizmom u religiji. Kada sam počeo da proučavam s Jehovinim svedocima, razlika je bila očigledna. Brzo sam uvideo da sam pronašao istinu.“

Nakon mnogo meseci proučavanja Biblije, dok je radio na izgradnji Betela i dok se družio sa Svedocima, Hustino je shvatio da mora doneti odluku. Kada je gradnja bila završena, krajem 1961, taj arhitekta je doneo ispravnu odluku i krstio se. Sada Hustino služi kao starešina i pomogao je oko izgradnje više od 60 Dvorana Kraljevstva u Urugvaju.

Proširivanje podružnice se nastavlja

Dana 28. oktobra 1961, odigralo se radosno posvećenje predivne nove zgrade. U prizemlju je bilo dosta prostora za kancelarije, skladište za literaturu i udobnu  Dvoranu Kraljevstva. Na spratu se nalazilo devet spavaćih soba za misionare i osoblje kancelarije.

Za 1 570 objavitelja koji su bili aktivni u zemlji u to vreme, izgledalo je da će taj novi Betel biti odgovarajuć za brigu oko bilo kog rasta koji se očekuje u narednim godinama. Međutim, rast je bio brži nego što se očekivalo. Godine 1985, dvospratno proširenje je udvostručilo veličinu podružnice.

Nedavno je Zajednica dobila još jedno dobro parče zemljišta na periferiji Montevidea. Izgradnja objekata nove podružnice zajedno s Kongresnom Dvoranom sada je već prilično u toku. Uz pomoć međunarodnog tima radnika, očekuje se da projekat bude završen 1999.

Obuka za nadglednike

Da bi se izašlo u susret porastu ’blaga‘ u Urugvaju, nisu potrebni samo objekti podružnice već i brižni pastiri. Između 1956. i 1961, broj objavitelja se udvostručio i osnovano je 13 novih skupština. Kako je samo puna ljubavi i pravovremena bila priprema Škole službe za Kraljevstvo! Kada je ona započela 1961, mnogo braće na odgovornim mestima u skupštini načinilo je pripreme da prisustvuje ovim celomesečnim kursevima. Neki su morali da putuju daleko, a neki su rizikovali i da izgube svoj posao kako bi prisustvovali celom kursu.

Na primer, Horasijo Legisamon je živeo u Doloresu, 300 kilometara od Montevidea, gde se održavala Škola službe za Kraljevstvo. Kada je pitao svog poslodavca da ode na jedan mesec, rekao mu je da je to nemoguće. Brat Legisamon je objasnio koliko mu je takva obuka važna i da želi da ode i po cenu da izgubi posao. Nekoliko dana kasnije, iznenadio se kada je od svog poslodavca čuo da je odlučio da napravi izuzetak i da mu omogući da pohađa školu, a da ne izgubi svoj posao.

 Da li je taj kurs bio vredan svih tih nevolja? „Nikada nismo doživeli ništa slično tome“, priseća se jedan od prvih učenika. „Biti u društvu zrele braće sa svih krajeva zemlje prouzokovalo je da se osećamo kao da smo jedan mesec živeli u novom svetu. Škola nas je adekvatno opremila da se suočimo sa izazovima delotvornog pastirenja stada, uz ljubaznu podršku Jehovine vidljive organizacije.“

Škola službe za Kraljevstvo je pomogla stotinama zrelih hrišćana da budu još bolje opremljeni, a to je doprinelo jačanju skupštine, naročito u vreme kada se povećavaju problemi u ovom starom sistemu stvari.

Siromašni — a ipak duhovno bogati

Prema urugvajskim istoričarima, u deceniji ’60-ih, ekonomska situacija u zemlji je počela da se pogoršava. Tradicionalnim proizvodima za izvoz, kao što su govedina, koža i vuna, postepeno je opadala cena na međunarodnom tržištu. Bankrotirao je velik broj banki i velikih industrijskih kompanija, ostavljajući hiljade bez posla. Ljudi su bili zabrinuti zbog nekontrolisane inflacije, iznenadne devalvacije valute, povećanog poreza i teškoća oko dobijanja hrane i drugih osnovnih potrepština za život.

Ekonomska kriza je imala teške socijalne posledice. Osiromašenje ogromne srednje klase je imalo za  posledicu veliki porast kriminala. Nezadovoljstvo je vodilo do čestih, i ponekad nasilnih demonstracija protiv vlasti. Hiljade Urugvajaca, naročito mladih, otišlo je u druge zemlje kako bi izbeglo krizu koja se rapidno pogoršavala.

S druge strane, unutar Jehovine organizacije, decenija ’60-ih je urodila duhovnim rastom koji doziva u misli reči iz Isaije 35:1, 2: „Radovaće se pustinja i zemlja suha, veseliće se pustoš i cvetaće ko ruža. Cvećem će se pokriti, zaigraće od radosti s pesmama veselja, s pobednim pokličima.“ Između 1961. i 1969. bilo je osnovano 15 novih skupština, i ukupan broj objavitelja u zemlji dostigao je 2 940.

Dana 9. decembra 1965, vlada je odobrila statut naše zakonske korporacije poznate kao Sociedad La Torre del Vigía. Ovo telo je omogućilo da se dobiju posebne dozvole i oslobađanja od poreza na štampanje, uvoz i distribuciju Biblija i biblijske literature. Pravni status je omogućio i kupovinu zemljišta i izgradnju Dvorana Kraljevstva.

„Veliki skup“

Godina 1967. će se uvek pamtiti kao godina „velikog skupa“. Delegacija od oko 400 Svedoka iz Sjedinjenih Država i Evrope, uključujući i F. V. Franca i M. G. Henšela, došla je da bi prisustvovala tom skupu. Prisutnih 3 958 je prvi put uživalo u iznošenju kostimirane biblijske drame. Prvi put su takođe braća mogla da koriste Palasio Penjarol, prostrani stadion zatvorenog tipa gde se odigravaju važni društveni, umetnički i sportski događaji Montevidea.

Mnoga lokalna braća su uložila ogromne napore da bi finansirala putovanje i smeštaj. Jedna sestra je na šest meseci prihvatila posao ručnog pranja odeće kako bi skupila dovoljno novca za putovanje. Jedna druga sestra,  čiji se muž protivio tome što je ona Jehovin svedok, prikupila je potreban novac tako što je pravila hladno osveženje i prodavala ga komšijama.

Kakav je utisak kongres ostavio na upravnike stadiona? Jedan od njih je izjavio da „Palasio Penjarol nikada pre nije bio tako čist i bez neprijatnih mirisa!“ Upravnici su bili tako impresionirani redom i dobrom organizacijom Svedoka, da su dali svoje privatne kancelarije na raspolaganje braći iz uprave kongresa. Posle toga, stadion je korišćen za mnoge oblasne kongrese do 1977. Međutim, te godine je vlada promenila svoj stav prema Jehovinim svedocima, i nekoliko godina nakon toga Svedocima je održavanje kongresa bilo ograničeno.

„Mudri kao zmije“

Početkom 1970-ih, ekonomska situacija u Urugvaju se pogoršavala. Činovi građanske neposlušnosti su bili sve uobičajeniji. Radničke i studentske demonstracije su prerasle u nasilni i destruktivni bes. U velikim gradovima su počele da se pojavljuju naoružane  bande gradske gerile. Teror se širio pošto su ove bande učestvovale u pljačkama, postavljanju bombi, napadima i kidnapovanjima. Usred te gungule, vojska je dobijala na moći i 1973. preuzela vlast.

Vojska je vladala gvozdenom rukom. Sve političke aktivnosti i aktivnosti trgovačkih unija bile su zabranjene. Uvedena je stroga cenzura štampe. Javni skupovi se nisu mogli održavati, a da prethodno nije dobijena dozvola od vlasti. Lične slobode su bile jako ograničene. Kako su braća mogla da ’propovedaju reč‘ čak i u ovo nepogodno vreme? (Uporedi s 2. Timoteju 4:2.)

Brat Eskribano se priseća: „U to vreme, kao nikada pre, morali smo da primenimo Isusove reči iz Mateja 10:16: ’Eto ja vas šaljem kao ovce među vukove! Budite dakle mudri kao zmije a bezazleni kao golubovi.‘ U skladu s tim, Zajednica je brzo dala smernice svim starešinama kako da objaviteljima pruže potrebnu obuku da bi nastavili s revnim delom propovedanja — ali sada oprezno i s dobrim prosuđivanjem.“

Neki članovi sveštenstva i neke religiozne grupe podržavali su ustanike. Zato je nova vojna vlast postala veoma sumnjičava prema svim verskim pokretima, uključujući i Jehovine svedoke. Kao posledica toga širom zemlje su mnogi bili uhapšeni dok su učestvovali u službi od kuće do kuće. Međutim, u većini slučajeva bili su odmah oslobođeni čim su pokazali biblijsku literaturu i objasnili prirodu svog rada. Nakon te početne bujice hapšenja, braća su smatrala da je mudro da njihovo prisustvo bude što manje upadljivo, tako da su išli u manjim grupama.

U nekim slučajevima vojska je prećutno dala pristanak delu Svedoka od kuće do kuće. Jednom su čak pokušali i da pomognu — na svoj način. Jedna grupa vojnika je  patrolirala u kraju gde je jedna sestra propovedala. Pred jednom kućom, kada je sestra pozvonila, domaćica se pojavila na prozoru sa sprata i na veoma neljubazan način zatražila od sestre da ode. Jedan vojnik koji je video šta se desilo odmah je reagovao tako što je uperio pušku u domaćicu i naredio joj da siđe i prikladno pozdravi sestru. Domaćica je pristala.

Mesto za skupove

U junu 1974, kancelarija podružnice je dobila obaveštenje od vlade u kome je zatražila da se odgovorna braća pojave pred sekretarom Vrhovnog suda pravde. Brat Beltrameli je bio jedan od njih. On se priseća: „Bili smo nervozni. Znali smo da vojna vlast ima moć da odmah zabrani naše delo ako to želi. Ali kakvo je samo olakšanje bilo kada su nam zvaničnici objasnili da je vlada bila zainteresovana da kupi jednu zgradu koja se koristila kao Dvorana Kraljevstva! Čak su se ponudili i da nam pomognu da nađemo drugo prikladno mesto za Dvoranu Kraljevstva. Kao rezultat, mogli smo da kupimo bioskop Lutesija u Montevideu. Bio je na idealnoj lokaciji, u jednoj od glavnih ulica. I novac koji smo dobili od vlade bio je više nego dovoljan da pretvorimo taj bioskop u novu Dvoranu Kraljevstva.“

„Bili smo uvereni da je Jehova imao neku nameru s tim“, priča brat Beltrameli. „Veliki auditorijum u ovom bioskopu mogao bi smestiti 1 000 osoba. Služio bi ne samo kao Dvorana Kraljevstva za to područje, već i kao Kongresna Dvorana, koja je bila tako potrebna s obzirom na nova ograničenja što se tiče skupova i kongresa.“

Tako je za nekoliko godina nekadašnji bioskop, iako zvanično Dvorana Kraljevstva za lokalnu skupštinu, u stvari svake sedmice bio korišćen za pokrajinske  sastanke. Za ova velika okupljanja braća su naučila da budu veoma oprezna. Oni su ulazili i napuštali zgradu što je neupadljivije moguće i parkirali svoja kola po raznim mestima u celoj okolini.

Vreme kad se gradi

Čak i tokom tog burnog perioda, stalni rast broja objavitelja Kraljevstva, zajedno s dodavanjem novih skupština, bio je izvor velike radosti. Do 1976, za manje od deset godina broj objavitelja je porastao za više od 100 posto. Ali to je takođe predstavljalo velik izazov: Kako da smestimo tako puno novih u stare Dvorane Kraljevstva, koje su najvećim delom bile iznajmljene? „Sve svoje vreme ima“, rekao je kralj Solomon pod nadahnućem. Uz 85 skupština i samo 42 Dvorane Kraljevstva, bilo je očigledno da je došlo ’vreme kad se grade‘ Dvorane Kraljevstva (Prop. 3:1-3).

Ipak, cela zemlja je bila u finansijskoj krizi, i skupštine nisu imale dovoljno novca za gradnju. Odakle bi novac mogao doći? Delfos Beltrameli, koordinator podružnice, priseća se: „U to vreme smo osetili Jehovinu ruku i ljubav njegovog naroda na delu. Velikodušni prilozi braće širom sveta omogućili su podružnici da pozajmi skupštinama u Urugvaju novac koji im je bio potreban.“

Postojala je i potreba za sposobnim radnicima i Svedoci u Urugvaju su se odazvali na tu potrebu. Mnogi su nastavili da se stavljaju na raspolaganje u pomaganju oko izgradnje Dvorana Kraljevstva u jednom mestu za drugim. Avelino Filiponi je bio jedan od tih neumornih dobrovoljaca. Nakon što je 1961. učestvovao u izgradnji podružnice, brat Filiponi i njegova žena Elda, služili su kao specijalni pioniri, a od 1968, on je služio kao pokrajinski nadglednik. Takođe je godinama bio dodeljen da pomaže oko izgradnje Dvorana Kraljevstva,  obezbeđujući stručne usluge i uputstvo za projekte gradnje.

„El plomito“

Brat Filiponi se seća nekih iskustava u vezi sa izgradnjom Dvorana Kraljevstva: „Na svakom mestu gde smo gradili Dvoranu Kraljevstva, komšije i prolaznici su uvek bili veoma impresionirani oduševljenjem i revnošću koju su pokazivali Svedoci radnici. Na jednom gradilištu, jedan šestogodišnji dečak iz komšiluka dolazio je svaki dan preklinjući nas da mu damo da nešto radi na projektu. Bio je toliko uporan da je postao poznat kao el plomito, što je lokalni izraz koji znači ’mala napast‘. I tako su prošle godine i nismo više ništa čuli o tom dečaku. Ali na jednom skupu jedan brat mi je pristupio i pitao: ’Brate Filiponi! Da li se sećate „el plomita“? To sam ja! Krstio sam se pre dve godine.‘“ Očigledno je seme istine u ovog dečaka bilo posejano tokom izgradnje Dvorane Kraljevstva.

Sada ovde postoji Dvorana Kraljevstva na svakih 129 objavitelja — ukupno 81 Dvorana Kraljevstva. Nesumnjivo je da je Jehova blagoslovio izgradnju prikladnih mesta za obožavanje za svoj narod u Urugvaju.

Skupovi koji pomažu našim komšijama

Vojni režim je bio uspostavljen i u Argentini, susednoj zemlji na zapadu. Tamo je vlada zatvorila kancelariju Zajednice i Dvorane Kraljevstva. Zato su braća iz Argentine počela da održavaju svoje sastanke u malim grupama. Međutim, tokom tog perioda mogli su da održavaju skupove u javnosti bez uplitanja vlasti. Kako je to bilo moguće? Prelazom preko granice i održavanjem svojih skupova u Urugvaju! Ova velika okupljanja organizovala su braća iz Urugvaja, ali mnoge delove programa  održavala su naša braća iz Argentine. Bila je posebna prednost omogućiti smeštaj za hiljade braće koja su dolazila iz Argentine. To je doprinelo ’razmeni ohrabrenja‘ koja jača veru (Rimlj. 1:12, NW).

Jedan nezaboravan kongres bio je održan od 13. do 16. januara 1977, na Palasio Penjarolu. Publika je bila izmešana od skoro 7 000 braće i sestara iz Urugvaja i Argentine. Na kraju kongresa svi prisutni su zajedno pevali hvalospev Jehovi. Publika je naizmenično pevala — dok su Argentinci pevali jednu strofu Urugvajci su ćutali, i obrnuto. Na kraju, svi su zajedno otpevali zadnju strofu. Izmešana osećanja radosti što su bili zajedno na kongresu i tuge što moraju reći do viđenja svojoj dragoj braći, izazvala su suze kod mnogih.

Međutim, 13. januara 1977, kada je taj veliki kongres bio održavan na Palasio Penjarolu, poznate novine koje su naklonjene katoličkoj crkvi, izdale su članak na naslovnoj strani pod nazivom: „Jehovini svedoci: Njihovo ovlašćenje na ispitu“. Članak je osudio stav Svedoka prema nacionalnim simbolima. Istakao je da je u Argentini vlada zabranila naše delo i da bi se to isto moglo desiti i u Urugvaju. Ubrzo nakon izlaska tog članka, vlada je prestala da izdaje dozvole za naše kongrese i skupove.

Ograničenja se povećavaju

Godine 1975, vojna vlast je pokrenula kampanju osmišljenu da poveća patriotizam i nacionalizam. Ta nacionalna euforija je donela teškoće mnogoj našoj braći koja su težila da očuvaju svoju hrišćansku neutralnost. Oni su nastojali da ’daju Caru carevo i Božje Bogu‘ (Mar. 12:17). Nekoliko mladih Svedoka bilo je izbačeno iz škole zbog svog savesnog uzdržavanja od obožavanja nacionalnih simbola. Mnogo braće je podnosilo podsmevanje i zlostavljanje na svom radnom mestu.  Neki Svedoci su čak izgubili posao zbog svog neutralnog stava.

U manjim gradovima i mestima u unutrašnjosti, lokalne vlasti su veoma pomno posmatrale Svedoke. U nekim slučajevima vladini špijuni su posećivali Dvorane Kraljevstva, praveći se da su zainteresovani. Iz tog razloga braća su uvidela potrebu da budu još opreznija. Na sastancima su izbegavali da diskutuju o pitanju neutralnosti, sprečavajući time bilo kakve sukobe s vlastima.

Jednom prilikom je jedan špijun posetio Dvoranu Kraljevstva baš pred početak sastanka. Pitao je jednog brata: „Kada će skupština danas pevati himnu?“ Španska reč himno može ukazivati ili na nacionalnu himnu ili na religioznu pesmu. Znajući da je taj čovek špijun, brat je odgovorio: „Tri puta — na početku sastanka, u sredini i na kraju.“ Naravno, brat je mislio na naše pesme Kraljevstva. Špijun je odmah otišao, u potpunosti zadovoljan onim što je pretpostavljao, naime da će braća tri puta tokom sastanka pevati nacionalnu himnu.

Uhapšeni — ali srećni

Ponekad bi policija usred sastanka upadala u Dvorane Kraljevstva i hapsila sve prisutne. Zatim bi saslušavali svakog brata i sestru. To se pokazalo kao izvrsna prilika za braću da daju dobro svedočanstvo velikom broju policajaca. Nakon što bi svi bili saslušani — što je proces koji je obično trajao nekoliko sati — svi bi bili pušteni. (Uporedi s Delima apostolskim 5:41.)

U skupštini Florida, koja je smeštena severno od Montevidea, sestra Seli Asandri de Nunjez je po rasporedu imala učenički govor u Teokratskoj školi službe.  Pozvala je komšinicu Mejbel da dođe na sastanak i čuje njen govor. Mejbel pre toga nikada nije bila u Dvorani Kraljevstva. Te večeri je policija upala na sastanak i sve pohapsila, uključujući i Mejbel. Nakon što je Mejbel bila zadržana nekoliko sati, njen muž je sredio da bude oslobođena. To iznenadno iskustvo, probudilo je u njoj iskreno zanimanje za učenja Jehovinih svedoka. Nedugo posle toga, počela je da proučava Bibliju i prisustvuje sastancima. Sada je Mejbel predani i kršteni Jehovin svedok.

Uprkos skoro 12-godišnjim ograničenjima od strane vojnog režima, stalna bujica ljudi iskrenog srca nastavila je da se stiče u Jehovinu organizaciju. Godine 1973, bio je 3 791 objavitelj u toj zemlji. Do 1985, kada se okončao taj težak period, dostignut je broj od 5 329, što je porast od više od 40 posto! Nesumnjivo je da je Jehova blagoslovio svoj narod tokom tog vremena nevolje.

Skupovi bez ograničenja

U martu 1985, uspostavljena je demokratska vlast, i sva ograničenja su bila povučena. Od tada pa nadalje, Jehovin narod je mogao slobodno da učestvuje u propovedanju Kraljevstva i poučavanju. Braća su sada slobodno održavala svoje skupove i oblasne kongrese. Braća i sestre su bili ispunjeni radošću jer su mogli da se ponovo sastanu sa suobožavaocima iz udaljenih krajeva zemlje. Kako je samo bilo ohrabrujuće videti braću koja su takođe ostala postojana i još uvek verna u Jehovinoj službi!

Ali gde bismo mogli naći kongresna mesta da smestimo više od 10 000 ljudi, što je bio broj prisutnih koji se očekivao? Nijedno mesto koje se ranije koristilo sada ne bi bilo adekvatno. Još jednom je Jehova odgovorio na naše molitve. Tokom godina vojne vlasti, bio je izgrađen novi fudbalski stadion, Estadio Čarua u  Parke Riveri, jednom od najvećih parkova u Montevideu. Iako se stadion koristio isključivo za sportske događaje, mogli smo da ga iznajmimo za nacionalni kongres u decembru 1985. Od tada su lokalne vlasti spremno sarađivale dozvolivši nam svake godine da koristimo stadion za naše kongrese na kojima je često bilo više od 13 000 prisutnih.

Jedno značajno svedočanstvo bilo je dato na pokrajinskom sastanku održanom na stadionu grada Trenta i Tres u decembru 1990. Iz katoličke crkve se mogao videti ceo stadion, ispunjen do poslednjeg mesta Jehovinim svedocima. Jednog jutra je sveštenik pokazao kroz prozor i rekao svojim župljanima: „Vidite li koliko puno ljudi su Jehovini svedoci okupili? Kako su došli do toliko ljudi? Oni imaju nešto što vi katolici nemate — duh jevanđeliziranja! Naš broj se svakodnevno smanjuje zato što ne idemo da jevanđeliziramo kao što oni idu. Ili ćemo početi da propovedamo kao Svedoci ili će naša crkva izumreti.“

Obrađivanje izolovanih područja

Godine 1980, bio je uložen poseban napor da bi se došlo do najudaljenijih područja zemlje s dobrom vešću. Tokom godišnje posete jednom mestu u severoistočnom delu zemlje, grupa braće je uručila nekoliko knjiga u selu Kučila de Karagvata. Sledeće godine, kada su ti Svedoci posetili jednog čoveka, on nije želeo da ih sluša tvrdeći da ima istinu. Rekao je: „Ja sam Jehovin svedok!“ On je bio van tog sela kada su Svedoci tu bili prethodne godine. Ali kada se vratio kući pročitao je literaturu koja je ostavljena i bio je siguran da je to istina. Išao je selom govoreći svakome da je on sada Jehovin svedok. Danas u tom selu postoji jedna mala skupština.

 Iako je Berta de Herbig živela u udaljenom mestu Dolores, cenila je važnost redovnog prisustvovanja sastancima. Pešačila je 11 kilometara sa svoje šestoro dece do Dvorane Kraljevstva. Uglavnom je dolazila oko sat vremena pre sastanka. Njen dobar primer istrajnosti i odlučnosti kao majke, imao je snažan uticaj na njenu decu. Sada nakon godina njene verne službe, četvoro njene dece je aktivno u istini. Migel Angel, jedan od njih koji je kasnije postao pionir, vozio bi se biciklom 58 kilometara kako bi došao do jedne izolovane grupe u La Čarkeada-Sebolati. Drugi sin, Daniel, trenutno služi kao specijalni pionir u mestu Trenta i Tres.

Bolji odnos

Godinama su zdravstveni radnici u Urugvaju na Jehovine svedoke gledali s prezirom zbog toga što nisu razumeli njihov stav u vezi sa uzdržavanjem od korišćenja krvi (Dela 15:28, 29). Velik broj bolnica u zemlji odbijao je da primi Jehovine svedoke. Druge bi primale Svedoke, a zatim kada oni ne bi prihvatili krv, otpustili bi ih pred samu operaciju. Međutim, u nekoliko zadnjih godina, odnos između zdravstvenih radnika i Svedoka znatno se poboljšao.

Godine 1986, zdravstvena ustanova Ospital Sentral de las Fuersas Armadas, organizovala je jedan kongres kako bi razmotrila alternativno lečenje Jehovinih svedoka i dovela je određen broj istaknutih ličnosti na poljima medicine i hirurgije, kao i pravnike s polja medicine. Jehovini svedoci su obezbedili informacije i predloge medicinskim zvaničnicima. Kao rezultat tog posebnog skupa, mnogi doktori u Urugvaju su promenili stav prema Svedocima i sada su spremni da leče Svedoke i poštuju njihovo na Bibliji zasnovano gledište o krvi.

 Zatim su bili održani sastanci s velikim publicitetom, prvi u Montevideu, a zatim i u drugim gradovima. Prominentni specijalisti su potvrdili da su uz pomoć Jehovinih svedoka naučili nove tehnike beskrvnog medicinskog lečenja. Jedan profesor hemoterapije je rekao: „Mnogo smo naučili i ispravili smo naše razmišljanje zahvaljujući Jehovinim svedocima. U prošlosti smo imali brojne sukobe s njima jednostavno zbog toga što ih nismo razumeli. Sada shvatamo da su u mnogim stvarima oni uvek bili u pravu. Očigledno je da su sebe poštedeli mnogih nevolja zbog toga što su odbijali krv.“

Njihov rad nije uzaludan

Zaista se može reći da težak rad koji su obavljali revni objavitelji Kraljevstva u Urugvaju tokom 1920-ih i sve do 1940-ih, nije bio uzaludan. Pregršt revnih objavitelja Kraljevstva iz inostranstva se okupio i poučio hiljade ’blaga‘ u ovoj predivnoj brežuljkastoj zemlji (Ag. 2:7). U Urugvaju sada ima više od 10 000 objavitelja Božjeg Kraljevstva. Više od 135 skupština u proseku ima skoro pet starešina po skupštini. U Školi službe za Kraljevstvo, koja je zadnji put održana tokom marta 1998, prisustvovalo je 656 starešina i 945 slugu pomoćnika. Skoro sve skupštine imaju svoje sopstvene Dvorane Kraljevstva, od kojih su mnoge izgradila braća uz finansijsku pomoć Zajednice.

Tokom prošlih 20 godina, broj objavitelja se više nego udvostručio, i postoje dobri izgledi za budući rast. Sve dok Jehova zadržava vetrove dolazeće velike nevolje, Jehovini svedoci u Urugvaju će nastaviti da pozivaju druge: „Dođite da se popnemo na goru Gospodnju, idimo u dom Boga Jakovljeva, da nas svojim putevima uči, da hodimo stazama njegovim“ (Isa. 2:3; Otkr. 7:1).

 [Slika na celoj 224. strani]

[Slika na 227. strani]

Huan Munjez

[Slika na 229. strani]

Oni su živeli u šatorima koje su sami napravili i putovali širom Urugvaja na biciklima kako bi svedočili (sleva na desno): Kurt Nikel, Gustavo i Beti Bender, Oto Hele

[Slike na 235. strani]

Rani urugvajski objavitelji (sleva na desno): Maria de Berveta, Karola Beltrameli, Katalina Pomponi

 [Slike na 237. strani]

Misionari koji još uvek služe u Urugvaju: (1) Florens Latimer; (2) Etel Fos; (3) Birden Hofsteter; (4) Lira Berveta; (5) Tove Hogensen; (6) Ginter Šonhart

[Slika na 243. strani]

Novi objekti podružnice u izgradnji 1998.

[Slika na 245. strani]

Odbor podružnice (sleva na desno): Ginter Šonhart, Delfos Beltrameli, Herardo Eskribano