Češka

Za Jehovine svedoke u Češkoj, spone međunarodnog bratstva dobile su 1998. dodatno značenje. Širom sveta su održani međunarodni kongresi koji su naglasili temu „Božji put života“.

Od 42 763 delegata koji su se okupili na kongresu u Pontiaku (Mičigen, SAD) bilo je 345 iz Češke. Delegati su se okupili iz najmanje 44 zemlje — iz obe Amerike, iz Evrope, Afrike i Azije. Pored toga, 700 delegata iz Češke, zajedno sa 700 njih iz Slovačke, bilo je na kongresu u Nirnbergu u Nemačkoj, jednom od pet istovremeno održanih kongresa u Nemačkoj na kojima je ukupno bilo 217 472 prisutnih iz raznih zemalja.

Češke delegate je duboko dirnuo srdačan doček u kongresnim gradovima, smeštaj koji je odisao ljubavlju u domovima hrišćanske braće koju ranije nikada nisu videli i oduševljeni aplauz dobrodošlice međunarodnim delegatima prvog dana kongresa. U Nirnbergu su se Svedoci iz Češke i Slovačke pozdravili s puno ljubavi, grleći jedni druge i često plačući od sreće što mogu opet biti zajedno. Bili su to nezaboravni događaji.

Iste godine su se hiljade okupile na sličnim kongresima i u samoj Češkoj. Osim programa koji je iznesen na ovim većim kongresima, delegati su bili oduševljeni što su primili tek dovršeni prevod dvotomne biblijske enciklopedije na češkom, Insight on the Scriptures.

 To su zaista bili srećni događaji u istoriji Jehovinih svedoka u Češkoj. Ali put do njih je bio dug i naporan. Sve je započelo pre više od 100 godina, a to se ne bi moglo odigrati bez podrške Jehove Boga, podrške pune ljubavi.

Na putovanju po Evropi 1891, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, Č. T. Rasel, nakratko je posetio i Prag. U godinama koje su usledile, Jehovini svedoci su doživljavali periode velikog porasta, kao i vreme patnje, progonstva i rešetanja. Njihovo delo je bilo potpuno zabranjeno 46 godina. Čak i kad nisu bili pod  zabranom, Svedoci nisu uvek uživali zakonsko priznanje.

Iskustvo Jehovinih svedoka na tlu Češke je poput iskustva proroka Jeremije kome je Jehova rekao: „Oni će rat na te dizati, ali te neće nadvladati, jer sam ja s tobom da te izbavljam, reče Jehova“ (Jer. 1:19).

Kako je nastala Češka

Nakon političkih pregovora u svetskim diplomatskim centrima oktobra 1918, u srednjoj Evropi je osnovana Čehoslovačka. Za vreme Drugog svetskog rata bila je privremeno ukinuta, ali se onda ponovo pojavila nakon više od šest godina nacističkog tlačenja. Takođe je izdržala i preko četiri decenije komunističke vladavine. Zatim je nakon 74 godine ovaj politički entitet prestao da postoji. Istočni deo zemlje je 1993. godine postao Slovačka. Zapadni kraj, uključujući i Bohemiju, Moravsku i deo Šleske, postao je Češka.

Češka se prostire oko 500 kilometara od istoka prema zapadu i oko 250 kilometara od severa prema jugu. Na severu i zapadu su prelepe planine obrasle šumom; takođe ima i dosta plodnog obradivog zemljišta kuda protiču reke. Ali baš kao i u većem delu srednje Evrope, zagađenje okoline predstavlja ozbiljan problem. Većina ljudi živi u gradovima.

Kratak izveštaj o razvoju delatnosti Jehovinih svedoka u celoj bivšoj Čehoslovačkoj, u razdoblju od 1912. do 1970. objavljen je u Godišnjaku za 1972. Sada pružamo daljnje detalje, ali glavnu pažnju ovaj izveštaj usredsređuje na sadašnju Češku.

Religiozno nasleđe

Prestonica Prag se ponekad zove i grad stotinu tornjeva. Ali, čak ni veliki broj crkvenih tornjeva nije mogao preduprediti to da Češka postane ono što je  danas — jedna uglavnom ateistička zemlja. Međutim, nije uvek bilo tako.

Na zahtev moravskog vladara kneza Rastislava, vizantijski car Mihailo III je 863. n. e. poslao u Moravsku jednu versku misiju. Konstantin (kasnije poznat kao Ćirilo) i Metodije, dvojica ljudi koji su sačinjavali ovu misiju, bili su sveštena lica iz Soluna (Grčka). Pored crkvene službe na lokalnom jeziku, Konstantin je osmislio i azbuku pogodnu za ovaj slovenski jezik kojim su govorili Moravci. Zatim je koristeći tu azbuku počeo da prevodi delove Biblije. Međutim, tek mnogo kasnije Božja Reč će se jasno razumeti.

Objavljivanje hitne poruke

Godine 1907, oko 16 godina nakon što je Č. T. Rasel svratio u Prag, jedan stariji Istraživač Biblije (kako su tada Jehovini svedoci bili poznati) počeo je da jednom mesečno odlazi u severnu Bohemiju i distribuiše biblijsku literaturu. Bio je to brat Erler koji je došao iz Drezdena (Nemačka). Revno je po dva-tri dana svedočio u Liberecu i drugim gradovima. Distribuisao je Raselovu knjigu Bitka od Armagedona i s uverenjem objavljivao da će 1914. izbiti svetska katastrofa.

Do 1912, priličan broj poletnih osoba sejao je seme biblijske istine, osnivao male grupe i krštavao. Kada je 1914. izbio svetski rat, to nije iznenadilo Istraživače Biblije, premda se te godine nisu ostvarila sva njihova očekivanja.

Literatura koju su tih ranih godina Istraživači Biblije distribuisali u Češkoj bila je na nemačkom. Neki stanovnici koji su govorili nemački primili su je s cenjenjem. Harlota Jankovcova iz Plzenja, priseća se da je njena majka dobila neke knjige brata Rasela od jednog Istraživača Biblije koji je došao iz Drezdena i koji je 1925. došao i do njihovog doma. Uskoro su počele  da posećuju sastanke. Ona kaže: „Mnogo smo proučavali tokom ličnog studija i dobro se pripremali za sastanke. Svaku nedelju bismo ceo dan proveli u službi na terenu. Bili smo Istraživači Biblije, proučavali smo Kulu stražaru, čitali knjige, a takođe imali i Bilten [sada je to Naša služba za Kraljevstvo].“

Postepeno je literatura prevođena na češki. Uzbudljiva publikacija Milioni koji sada žive neće nikada umreti, bila je na raspolaganju 1922, a tri osobe su kao kolporteri učestvovale u punovremenoj službi da bi je distribuisale češkom stanovništvu. Najzad je od 1923. godine svakog meseca na raspolaganju bilo izdanje Kule stražare od 16 strana na češkom jeziku.

Kancelarija podružnice Watch Tower Societyja u Magdeburgu u Nemačkoj poslala je u Bohemiju 1923. godine Antonjina Glajsnera zajedno s njegovom suprugom kako bi  se poboljšalo propovedanje dobre vesti u češkim zemljama. Pod nadzorom brata Glajsnera, koji je 1916. već vodio sastanke u Mostu, Zajednica je tamo otvorila skladište za literaturu.

Godine 1928, kancelarija podružnice u Magdeburgu počela je tesnije da nadzire delo u Čehoslovačkoj. To je dovelo do bolje organizovanosti grupa, delotvornije službe na terenu i usklađenijeg rada kolportera. S tim u vezi je svakoj grupi, kao i kolporterima (pretečama današnjih pionira) dodeljeno određeno područje na kom će da propovedaju. Izveštaj Čehoslovačke za tu godinu pokazuje da je bilo 25 malih grupa, koje su se sastojale od 106 objavitelja i takođe 6 kolportera. Sveukupno su uručili 64 484 knjige i brošurice i oko 25 000 časopisa, i na taj način zainteresovane osobe upućivali na Božje Kraljevstvo kao rešenje za ljudske probleme.

Naredne godine je Oto Estelman pristigao iz Nemačke i doneo uzbudljivu „Foto-dramu stvaranja“ koju je objavio Watch Tower Society. Prikazivana je publici od jednog kraja zemlje do drugog. Vrhunac u toj aktivnosti postignut je pred kraj 1933, kada su braća iznajmila Kapitol, najveći bioskop u Pragu, i četiri puta prikazala „Foto-dramu“. Došlo je toliko puno ljudi da je bioskop bio krcat i dve dodatne večeri. Mnogi koji su želeli da budu pozvani na daljnje biblijske govore dali su ime i adresu. Naravno, kako je rast organizacije postajao očigledan, dolazilo je i do protivljenja. Isus je svojim sledbenicima rekao da to i očekuju (Jov. 15:18-20).

Neki od onih koji su prigrlili dobru vest

U ovom razdoblju je dobru vest čuo i jedan čovek koji je kasnije odigrao važnu ulogu u delatnosti Jehovinih  svedoka u ovoj zemlji. Njegovo ime je Bohumil Miler. Pred kraj svog zemaljskog života 1987, mogao je da se osvrne na preko 55 godina verne službe, u koju spada i oko 14 godina provedenih u koncentracionim logorima i zatvorima, jer nije kompromitovao svoju veru.

Godine 1931, Bohumil je sa 16 godina učio da bude slovoslagač. Njegov brat Karel je učio za knjigovesca. Njihov otac Tomaš Miler je bio istaknuti član Bratske zajednice koja se veoma dičila svojom starom tradicijom i istorijom. Karelov šef je dao Karelu karte za „Foto-dramu stvaranja“. Karel se nakon prve predstave  sav uzbuđen vratio kući. Opisao je sve što je video i čuo, a ocu je dao dve knjige na nemačkom koje je dobio. Naredne večeri kada se vratio bio je još više uzbuđen i sa sobom je doneo knjigu Stvaranje na češkom. Dok je iznosio svoje utiske, spomenuo je da je na kraju programa dao svoju adresu da bi ga pozvali na daljnja biblijska predavanja.

Oko mesec dana kasnije, kad je porodica upravo završila s nedeljnim ručkom, začulo se zvono. Bohumil Miler je kasnije napisao: „Otac je izašao da vidi ko je. Malo je popričao u hodniku s posetiocem, a onda se vratio u kuhinju s čuđenjem na licu. Njegove prve reči su bile: ’Nikada nisam ovako nešto doživeo. Zamislite, neko ulaže trud da bi nas nedeljom posetio i pozvao na nekakvo predavanje! To je predavanje Istraživača Biblije. Mi iz Bratske zajednice nikada ne bismo učinili tako nešto. I suviše smo lenji!‘“ Kasnije su Milerovi počeli redovno da se sastaju s malom grupom Jehovinih svedoka.

S vremenom se Bohumil predao Jehovi, ali se krstio tek oko dve godine nakon toga. Do tada je već služio kao pomoćnik skupštinskog nadglednika (koji se tada zvao voditelj službe), održavao sastanke i radio u betelskom domu u Kancelariji Zajednice u Pragu. U to vreme niko od Svedoka nije u potpunosti shvatao koliko je ozbiljno hrišćansko krštenje.

Nekako u to vreme Bohumilova rođaka, Libuše Šteherova, upoznala je istinu. Ona se mnogo brže krstila. Kasnije je sestra Šteherova rekla: „Moj ujak Tomaš Miler je bio veoma religiozan čovek. Jednog letnjeg popodneva 1932, rekao mi je da se Bog zove Jehova, kakva je budućnost sveta i da postoje izvanredni biblijski sastanci jedne grupe koja se zove Jehovini svedoci. Na kraju mi je dao knjigu Izbavljenje od Dž. F. Raterforda. Počela  sam da uviđam da postoji nešto što moj Stvoritelj želi da ja razumem. Na mom prvom sastanku za službu, čula sam za krštenje koje je tada tek po drugi put trebalo da se održi u Pragu. Sedela sam tamo i slušala, a da nisam imala pojma o tome šta će se uskoro desiti. Dok smo se vraćali kući, ujak Miler me je upitao: ’Zar ne bi i ti volela da se krstiš?‘ ’Ali ja još ništa ne znam‘, prigovorila sam. ’Ti si poput nekog obraćenika‘, produžio je ujak. ’Znaš Bibliju. Treba samo da shvatiš vremena u kojima živimo i šta Bog želi od tebe.‘ Stoga sam ga zamolila da me upiše za krštenje i 6. aprila 1933, ja sam se krstila.“ Ona je stvarno saznala šta Jehova želi od nje i verno mu je služila sve do svoje smrti 1995.

U to vreme se s novozainteresovanim osobama nije vodio kućni biblijski studij. Obučavanje za službu na terenu često se sastojalo samo od toga da osoba s nekim Svedokom ode na vrata da bi videla kako to izgleda, a onda produži sama.

Tih godina su mnoge žene upoznale istinu. Služba je postala najvažnija stvar u životu znatnog broja njih, i one su postigle mnogo toga. Često su sa sobom vodile i svoju decu i ta deca su zbog toga iz prve ruke doživela Jehovin blagoslov. Blanka Pihova je krenula s majkom u službu na terenu kad je imala deset godina. Ona se  priseća jednog događaja: „Mama i ja smo dobile da obrađujemo jedno selo. Majka mi je rekla da ja radim na seoskom trgu dok ona obrađuje okolne kuće. Kad sam došla na trg, sva užasnuta sam shvatila da je pun gusaka. Nisam se bojala nijedne životinje sem gusaka. Šištale su na mene i kada su pokušale da me ugrizu, kao štit sam upotrebila svoju torbu s knjigama. Ali, nije bilo lako, tako da sam se u očajanju molila: ’Gospode Jehova, molim te pomozi mi!‘ I odjednom su guske pobegle, a pored mene je stajao ogroman bernardinac. Pomazila sam tog psa i on me je pratio od kuće do kuće. Guske se više nisu usudile da mi priđu.“ Njena majka se kasnije pobrinula da Blanka u onom što se desilo uvidi Jehovinu brigu punu ljubavi.

Doći do ljudi na mnoge načine

Za službu u ovom delu Evrope, 1932. je na raspolaganju bilo još jedno sredstvo. Na češkom je počeo da izlazi časopis Zlatni vek (sada poznat kao Probudite se!). Te godine je ljudima uručeno 71 200 časopisa. Nakon čitanja Zlatnog veka, mnogi ljudi su bili voljni da uzmu i drugu literaturu koja opsežnije objašnjava Bibliju.

Da bi se svakom pružila mogućnost da izvuče korist iz dobre vesti o Božjem Kraljevstvu, iz Nemačke su slati pioniri. Oni su živeli skromno kako bi se mogli posvetiti tom delu. Od 84 pionira, koji su tokom 1932. izveštavali o svom radu, 34 su bili iz Nemačke. Za mnoge od njih, to je značilo učenje novog jezika. Šta su mogli da učine pre nego što ga savladaju? Oskar Hofman, jedan brat iz Nemačke koji je služio u Pragu, rekao je: „Premda nisam znao jezik ove zemlje, svakodnevno sam posećivao ljude u njihovim domovima. Da bih im pomogao da shvate zašto dolazim, zamolio sam ih da pročitaju karticu sa svedočanstvom, na kojoj je bila štampana kratka propoved na njihovom jeziku. Na ovaj  način je Česima uručeno hiljade primeraka biblijskih publikacija.“

Godine 1934, poseban vladin ukaz protiv priliva stranaca iziskivao je da većina pionira iz inostranstva ode iz zemlje. Ali, obavljeno je dosta toga. Te godine su pioniri svedočili na većini područja koja nisu bila dodeljena nekoj redovnoj grupi.

Iste godine kad su pioniri iz inostranstva morali da napuste zemlju, Zajednica je lokalne Svedoke snabdela biblijskim predavanjima snimljenim na gramofonskim pločama. Lokalna braća su pokazala inicijativu vrednu svake pohvale. Skupština Prag je kupila jedan motocikl, Indian 750, s prikolicom na koju su postavili pojačalo. Nakon što bi stigli na neki gradski trg ili bilo kakav drugi otvoren prostor u nekom selu, postavili bi pojačalo na jedan visoki tronožac i pustili neki muzički snimak dok su oni išli od kuće do kuće. Kada je veliki broj ljudi bio privučen muzikom, braća bi pustila neku ploču s kratkom biblijskom propovedi. Ovako su za samo jedno nedeljno jutro mogli dati svedočanstvo stotinama ljudi u nekoliko sela.

Zakonska registracija

Godine 1930, preduzete su mere da bi se obezbedila zakonska osnova za delovanje Jehovinih svedoka u Čehoslovačkoj. To je obuhvatalo osnivanje korporacija koje bi nosile pravo svojine na imovinu, koje bi dobavljale literaturu i vršile druge neophodne službe.

U Pragu je održan jedan poseban sastanak na kom su učesnici pozdravili plan da se osnuju dve korporacije i odobrili su njihove povelje. Prva korporacija je nazvana Watch Tower Bible and Tract Society (Čehoslovačka podružnica). Njen zadatak je bio da nabavlja publikacije, da se brine za sastanke i distribuciju literature. Druga korporacija je nazvana Mezinárodní sdružení  badatelů Bible, československá větev (Međunarodno udruženje Istraživača Biblije, Čehoslovačka podružnica) sa sedištem u Pragu. Ona je predstavljala zakonsko telo za nadgledanje delovanja Jehovinih svedoka u Čehoslovačkoj. Osnovane su tri kancelarije Čehoslovačke podružnice Udruženja međunarodnih Istraživača Biblije, da bi se svaka pobrinula za određeni deo republike. Delo u češkim zemljama je nadgledala jedna kancelarija u Brnu, a Antonjin Glajsner je bio predsedavajući. Ove korporacije su olakšavale delo jevanđeliziranja u Čehoslovačkoj.

Tri godine kasnije, Watch Tower Society je 1933. otvorio kancelariju podružnice u Pragu gde se vršilo štampanje. To je bilo potrebno zbog teške situacije u Nemačkoj nakon Hitlerovog dolaska na vlast. Tamo su bile nametnute zabrane i konfiskovana je podružnica Zajednice u Magdeburgu. Edgar Merk iz Magdeburga bio je postavljen za slugu podružnice u Pragu. Karel Kopecki iz Praga dobio je da nadgleda betelski dom i kancelariju.

Međutim, ni u Pragu nije sve teklo glatko. Zbog ličnog ponosa i drugih činilaca, bilo je razmirica između ova dva brata. Podružnica u Pragu je 1936. stavljena pod nadzor Kancelarije Zajednice za srednju Evropu, koja se nalazila u Švajcarskoj. Kratko nakon toga, Karel Kopecki i Jozef Gitler, obojica na odgovornim položajima u zakonskim korporacijama Zajednice u Čehoslovačkoj, bili su povučeni. Zamenili su ih Jozef Baner i Bohumil Miler. Novi sluga podružnice bio je Hajnrih Dvenger, blag i lojalan Jehovin sluga koji se već brinuo za razne teokratske zadatke. Uz nadgledanje puno ljubavi, skupštine su nastavile da radosno učestvuju u objavljivanju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu — vesti koja je u sve nestabilnijem svetu ljudima bila jako potrebna.

 Ojačani međunarodnim skupovima

Jehovini svedoci u Čehoslovačkoj svakako su znali da Svedoci u drugim zemljama održavaju kongrese i silno su želeli da i u svojoj zemlji održe jedan takav kongres.

Određeno je da se jedan veliki međunarodni sastanak, kako se tada zvao, održi u Pragu od 14. do 16. maja 1932, u pozorištu Varijete. Bio je to prvi takav međunarodni kongres u ovoj zemlji. Javno predavanje je bilo pravovremeno jer je istaklo temu „Evropa pre uništenja“. Program je iznesen na češkom, nemačkom, mađarskom, ruskom i slovačkom. Bilo je 1 500 prisutnih. Pruženo je snažno svedočanstvo. Tokom tih kongresnih dana, delegati su učestvovali u službi od kuće do kuće i ljudima uručili preko 21 000 primeraka biblijske literature.

Još jedan međunarodni skup održan je u Pragu 1937. Stotine posetilaca došlo je iz Austrije, Mađarske, Poljske i Nemačke. „Bio je to predivan kongres!“, prisećao se kasnije brat Miler.

Propovedanje dobre vesti je nastavilo da napreduje po celoj Čehoslovačkoj. Svedoci su tokom 1937. dobro koristili 7 pojačala i 50 gramofona da bi puštali snimljena biblijska predavanja. Te godine su ovu opremu koristili na 2 946 javnih prezentacija na kojima je bilo ukupno 31 279 prisutnih. Izveštaj o delu u Čehoslovačkoj u toj godini je naveo: „Širom zemlje delo propovedanja dobre vesti je napredovalo. Mogli su je čuti ljudi po velikim gradovima kao i po selima, čak i u dvorcima i planinskim kućama.“

Na pomolu nacistička pretnja

Primicao se Drugi svetski rat. U Evropi je rasla napetost. Kako će se Jehovini svedoci poneti u toj situaciji? U Čehoslovačkoj se još uvek nije svuda znalo  o prigovoru savesti na vojnu službu. Nijedna velika tradicionalna religija nije se držala biblijskih načela u toj meri da je sačuvala hrišćansku neutralnost. Prva osoba uhapšena kao neutralan hrišćanin u ovoj zemlji bio je Bohumil Miler. On je napisao: „Trebalo je da započnem s vojnom službom 1. oktobra 1937. Međutim, savest mi je govorila da Bog ne želi da se njegove sluge ’uče boju‘ (Isa. 2:4). Oslonio sam se na Jehovu da mi pruži dovoljno snage i izdržljivosti za predstojeća iskušenja. Zbog svog stanovišta, do kraja marta 1939. četiri puta sam pozivan na vojni sud i svaki put osuđen na nekoliko meseci zatvora. Kad se osvrnem na te dane, sada mogu da kažem da sam zahvalan za te kušnje jer su me pripremile na mnogo gora vremena koja su me čekala.“

Kako je rasla nacistička pretnja tako su se povećavali i pritisci na Jehovine sluge. U pograničnoj oblasti s Nemačkom pojačavalo se protivljenje. Sastanci Jehovinih svedoka su avgusta 1938. zabranjeni, tako da su počeli da se okupljaju u malim grupama. Libuša Šteherova je napisala: „Politička napetost se tokom 1938. povećavala i morali smo da se obučimo kako da svedočimo pod novim okolnostima. Kasnije, tokom rata, dobro bismo se upoznali s nekom osobom pre nego što smo s njom popričali o našoj veri.“

Nemačka je 1938. krenula da zauzme Sudetsku oblast koja je tada bila unutar granica Čehoslovačke. Da bi sprečile rat, Britanija i Francuska su mirno pristale na Hitlerov zahtev da Sudetska oblast postane deo Nemačke, tako da se tamošnje stanovništvo našlo pod nacističkom vlašću.

Počinje nemačka okupacija

Nemačke trupe su 15. marta 1939. okupirale celu Bohemiju i Moravsku. Hitler je stvorio novu političku  državu koju je nazvao Protektorat Bohemije i Moravske, koji je imao svog predsednika i marionetsku vladu.

Ubrzo je Gestapo krenuo u akciju protiv Jehovinih svedoka. Došli su 30. marta u kancelariju Watch Tower Societyja u Pragu. Bohumil Miler je nakon izdržane zatvorske kazne zbog svoje hrišćanske neutralnosti oslobođen 1. aprila. Na putu od zatvora do železničke stanice telefonirao je kancelariji podružnice. Kasnije je ispričao: „Rekao sam im da ću doći sledećeg dana da učinim sve što je u mojoj moći. Tog narednog dana nas je bilo troje u Betelu. Bilo je mnogo posla. Neka štamparska oprema je već bila u luci, spremna za otpremu u Holandiju. Preostalo je odmah trebalo da se spakuje. Brat Matejka i ja smo se pobrinuli za taj posao, dok je brat Kapinus raščišćavao kancelarije i betelske prostorije. U međuvremenu smo takođe prevodili časopise Kula stražara i Uteha (sada Probudite se!). Takođe smo uspeli da prebacimo veliku količinu knjiga i brošurica na češkom koje nisu zanimale Gestapo tokom racije u martu. Međutim, Gestapo je nekoliko puta posetio podružnicu tokom likvidacionog postupka.“

S početkom okupacije, bilo je jasno da će uslovi za propovedanje biti veoma teški. Mnoga braća su otišla iz Čehoslovačke. Brat Dvenger je otišao za Švajcarsku veče pre nego što je Gestapo došao da ga uhapsi. Brat Miler se takođe spremao da ode. Baš kad je primio neophodnu dozvolu od državnih vlasti, od podružnice u Bernu je stiglo pismo u kom je stajalo da bi bilo korisno ukoliko bi mogao da ostane na svojoj dodeli, te tako pruža potreban nadzor i ohrabrenje braći u Čehoslovačkoj. Brat Miler je odmah pristao i uništio svoj pasoš kako se ne bi predomislio.

Nakon 48 godina je rekao: „Ako bi me neko sada upitao da li se kajem što nisam otišao iz Praga tog  proleća 1939, odlučno bih rekao: ’Ne!‘ Nikada nisam zažalio što sam ostao. S vremenom sam shvatio da tu pripadam. Ovde su me Jehova i njegova organizacija postavili. I stvarno, sva okrutna patnja i batine koje sam često trpeo bili su neznatni u odnosu na radost koju sam osećao posmatrajući kako delo iz godine u godinu raste kao i mnoštvo radosnih obožavalaca Svemoćnog!“

Gestapo je 1939. počeo s hapšenjem. Oto Buhta, duhovni stub u skupštini Brno, bio je među uhapšenima, a kasnije je umro u koncentracionom logoru Mauthauzen. U jesen 1940, uhapšen je brat Kapinus, koji je ranije služio u kancelariji podružnice u Pragu, kao i još neka braća i sestre iz Moravske. Međutim, verni Jehovini svedoci su nastavili s propovedanjem Reči gde god su to mogli.

Neki koji su služili Jehovi u mnogo povoljnijem vremenu, sada su napustili svoje obožavanje i udružili snage s neprijateljima njegovog naroda. Karel Kopecki je bio veoma sposoban, revan brat. Ali, kada ga je brat Miler, njegov bivši saradnik, sreo 1940, Kopecki je bio sasvim drugi čovek. Desilo se to ovako: braća su umnožila na geštetneru jednu biblijsku publikaciju i stavila je u poštanske koverte. Brat Miler ih je stavio u torbu i biciklom išao od jedne do druge pošte u Pragu. Ubacio je nekoliko koverti u svako sanduče. On je ispričao: „Kad sam ušao u jednu poštu, ugledao sam čoveka u uniformi SS-a kako čeka ispred jednog šaltera. Zastao sam i pre nego što sam odlučio šta da uradim, čovek se okrenuo i stajali smo oči u oči jedan naspram drugog. Na trenutak smo se gledali. Na moje veliko iznenađenje, gledao sam lice svog bivšeg brata Karela Kopeckog! Brzo sam se sabrao, otišao do jednog šaltera, zgrabio nekakav obrazac, izašao  iz pošte i odjurio na svom biciklu.“

Sledeće godine je brat Miler, koji je tada nadgledao delo u ovoj zemlji, uhapšen i odveden u koncentracioni logor Mauthauzen.

Propovedanje u ’užarenoj peći‘

Godinama se mnogo piše o koncentracionim logorima i patnji naše braće u njima. U logorima su bili i Jehovini svedoci iz Češke. Nećemo se zadržavati na detaljima njihove patnje već, umesto toga, na tome kako su se duhovno izgrađivali i kako su izgrađivali druge čak i u toj ’užarenoj peći‘. (Uporedi s Danilom 3:20, 21.)

Tih dana su ljudi širom sveta čuli za češko selo Lidice. Na Hitlerovu izričitu zapovest, 9/10. juna 1942, celo selo je sravnjeno sa zemljom u znak odmazde za smrt jednog nemačkog oficira. Trebalo je da se naziv tog sela izbriše iz karte Evrope. Božena Vodražkova koja je preživela taj užas, kasnije se prisećala: „Gestapo je opkolio celo selo. Svi muškarci su poubijani, deca odvedena ko zna gde, a žene transportovane u koncentracioni logor Ravensbrik. Tamo sam srela Svedoke našeg Gospoda Jehove... Jednom mi je jedna prijateljica rekla: ’Božena, razgovarala sam sa Istraživačima Biblije. Pričaju izvanredne stvari. Zvuči kao bajka, ali, oni tvrde da je tačno to što Biblija kaže da će Božje Kraljevstvo doći i okončati zlo.‘ Kasnije sam ih  lično upoznala. Svedočili su mi o Božjem Kraljevstvu i veoma me je privukla njihova poruka.“ Da, i ona je postala Jehovin svedok.

Mnogi zatvorenici su bili veoma impresionirani ponašanjem Jehovinih svedoka u logorima. Alojz Miček se priseća: „Tokom rata bio sam zatvoren zbog komunističke delatnosti i stavljen sam u koncentracioni logor Mauthauzen. U njemu su Svedoci nekako uspevali da pribave Kulu stražaru i drugu literaturu, koju su koristili u poučavanju drugih zatvorenika, i SS tome nije mogao stati na put. Stoga je SS kao jedno upozorenje odlučio da ubije svakog desetog Svedoka u logoru. Poređali su sve Svedoke jednog do drugog i svaki deseti je pod oružanom pratnjom izdvojen na stranu. Ali, sasvim iznenada, kao da je pre dogovoreno, svih 90 posto preostale braće se okrenulo i pošlo prema grupi koja je izdvojena za pogubljenje. ’Ako želite da ubijete svakog desetog, onda nas poubijajte sve!‘ Ceo logor je bio ispunjen divljenjem zbog ovog gesta, a na SS je to ostavilo tako jak utisak da su povukli naređenje. Bio sam očevidac ovog događaja“ (Jov. 15:13). A kako je ovo uticalo na njegov život?

Njegova ćerka Marija Gogolkova iznosi: „Posmatranje Jehovinih svedoka u Mauthauzenu navelo je mog oca da prigrli istinu. Kršten je odmah nakon rata i revno je propovedao o Božjem Kraljevstvu te je mnogima pomogao da upoznaju istinu.“

Oldrih Nesrovnal iz Brna je takođe bio u koncentracionom logoru. Zašto? Imao je odbojnost prema ratu tako da je pokušao da pobegne preko granice u Švajcarsku. Uhvaćen je, optužen za špijunažu i deportovan u Dahau. On se priseća: „U zatvoreničkom vozu koji nas je vozio u logor, primetio sam jednog mirnog 13-godišnjaka kako sedi pored prozora i nešto  čita. Izgledalo je kao da je pokušavao da sakrije to što čita. Pitao sam ga šta je to, a on je odgovorio: ’Biblija.‘ Rekao mi je da se neće odreći svoje vere u Boga. Nisam shvatao, ali sam se prilepio uz dečaka. Zvao se Gregor Vicinski; bio je iz Poljske. Sledećeg dana sam saznao da je Jehovin svedok. Odbio je da potpiše neki spisak stvari koje je morao da preda. Spisak je bio na nemačkom, a on se plašio da će potpisati neku kompromisnu izjavu. Pretučen je, ali čak ga ni to nije slomilo...

„Pisao sam majci zatraživši Bibliju i, gotovo neverovatno, Biblija je stigla. Počeo sam je redovno čitati. Jedan čovek iz Ostrave [u Moravskoj] me posmatrao. Pitao me da li razumem ono što čitam, a ja sam rekao da razumem oko polovinu pročitanog. ’A da li bi želeo da je razumeš još više?‘ ’Da‘, odgovorio sam.  ’Hajde onda da se nađemo sutra posle 6 uveče na tom i tom mestu.‘ Tada sam prvi put bio na nekom od sastanaka Jehovinih svedoka. Sastanci su se održavali svakodnevno posle 6 uveče, a nedeljom tri puta. Voditelj i tema su bili ranije dodeljeni. Moj ’učitelj‘ je bio sluga za literaturu. Radio je kao obućar u logoru i sva rukom prepisivana literatura bila je sakrivena pod sedištem njegove radne stolice. Međutim, za Gregora nisam ništa čuo godinu i po dana. A onda, krajem 1944, dok sam posmatrao jednu gomilu zatvorenika koji se vraćaju iz logora, spazio sam mog Gregora. Izgledao je skoro pola metra viši, ali je bio užasno mršav. Nakon karantina pridružio nam se na sastanku. Srdačno smo se pozdravili, a onda je on rekao: ’Molio sam se Gospodu Jehovi da te ne ostavi ovde samog.‘ Jehova je uslišio njegovu molitvu.“

Memorijal u koncentracionom logoru

Da li je bilo izvodljivo da se pod takvim okolnostima proslavi Memorijal Hristove smrti? Zaista je bilo! Ali, povremeno su se pojedinci pitali kako bi se to moglo ostvariti. Božena Novakova je obrazložila: „Memorijal se približavao. Osećala sam se užasno jer sam mislila da neću moći da uzmem simbole. Ali, Jehova se pobrinuo. On je znao moju želju, tako da sam na dan Memorijala pozvana u jednu baraku. U njoj je već bilo nekoliko  sestara različitih nacionalnosti. Memorijal, uključujući i uzimanje simbola, protekli su bez smetnji. Hvala, slava i čast našem Bogu Jehovi i njegovom Jagnjetu!“

Ali kako su nabavili beskvasni hleb i vino? Ona je dodala: „Desilo se da je u obližnjem Firstenbergu bilo Jehovinih svedoka koji su radili na jednom  državnom imanju i oni su uspeli da nas snabdeju simbolima.“

Sestra Novakova je posle ovog blagoslova imala još jedno iskustvo — doduše teško, ali ono koje jača veru. Prisećala se: „Jednog dana sam bila pozvana u zajedničko kupatilo. Bilo je to kupatilo s tuševima, ali kada bi se pustio tuš, izlazio bi gas umesto vode. Otrovane žene, pokatkad još uvek žive, bacane su u peć. Nisam bila svesna svega toga, sve dok mi se jedna čuvarka nije obratila: ’Onda, ti Bibelforšeru [tako su zvali Jehovine svedoke], ti ideš pod gas! Da vidimo sad hoće li te tvoj Jehova spasti!‘“ Kad se sestra Novakova okrenula, grunule su joj suze na oči i ona se pomolila: „Oče Jehova, molim te, ako moram da umrem, neka bude tvoja volja. Ali molim te za moju decu. Potpuno ih predajem tvojoj brizi.“ Pričajući šta se tada desilo, ona je navela: „Dok sam se molila, otvorila su se vrata i ušao je glavni lekar, video moj ljubičasti trougao i rekao: ’Bibelforšeru, šta radiš ovde? Ko te ovde poslao?‘ Odgovorila sam da me je poslala čuvarka. Rekao je: ’Sklanjaj se odavde! Tvoje mesto je tamo!‘ i pokazao mi rukom ka vratima. Dok sam odlazila, čula sam čuvarkinu opasku: ’Sada verujem da ih njihov Jehova čuva.‘“

Svedočenje pod nacističkom okupacijom

Iako tokom tog vremena nisu sastavljani izveštaji o službi na terenu, propovedanje dobre vesti u Čehoslovačkoj nije utihnulo. Ružena Livancova iz Kladna je napisala: „Majka nas je učila da verujemo u Boga, ali ne onako kako su nas to sveštenici učili, već tako da budemo uviđavni prema ljudima. Jedna sestra iz Praga nam je svedočila 1940. godine. Tako sam počela da učim o Jehovi, našem divnom Bogu i Ocu punom ljubavi. Majka, sestra i ja zajedno smo se krstile 1943.“

 Čak i u to vreme pod ratnim uslovima, Jehova je sebi privlačio ’sve koji su imali ispravan stav prema večnom životu‘ (Dela 13:48). František Šnajder iz Praga je rekao: „Bili smo katolička porodica, ali nikada nismo išli u crkvu. Ja sam bio mehaničar i vodio sam jedan običan život. Često sam odlazio u krčme gde sam se kartao. Dolazio bi neki čovek, popio čašu piva i prisutnima svedočio. Oni bi se šegačili s njim. Ali, dok sam se kartao jednim uhom bih ga slušao. Govorio je o 24. poglavlju Mateja. To mi se dopalo i ja sam mu to rekao. Zato me je pozvao da dođem kod njega kući. Kad sam stigao, bio je u toku neki sastanak. Već ih je bilo sedmoro u kući. Upitao sam: ’Recite mi, molim vas, kada dolazi sveštenik?‘“ Ali, nikakav sveštenik nije došao. Odmah pored Františeka sedeo je Jožef Valentja, koji je predsedavao.

František je nastavio da proučava Bibliju i krstio se avgusta 1942. Sledeće godine uhapsio ga je Gestapo. Ali, Jehova je nastavio da mu pruža potrebnu pomoć za duhovni rast. František je izneo: „U Mauthauzenu sam upoznao brata Martina Pecingera. Bio je to hrabar i razborit brat. Napravio mi je jedan par papuča i uvek me snabdevao literaturom. Redovno smo održavali sastanke — naravno tajno — i to svake nedelje, na samom ’Placu‘“ — očigledno na području koje se koristilo za prozivku zatvorenika.

Jan Matušnji je takođe shvatio da mu treba duhovna pomoć. Kasnije je napisao: „Za vreme rata sam radio u jednom rudniku. S dvojicom svoje braće svirao sam u rudarskom orkestru. Pušio sam i pio. Bio sam u tako očajnom stanju da su mi ruke drhtale kao u nekog starca. Jednom kad sam bio pijan, osećao sam se bedno i počeo naglas da se molim Bogu moleći ga da mi pomogne da nekako nađem izlaz iz svojih problema.“

 Ubrzo je nakon toga jedna Svedokinja, koja je posećivala njegovu telesnu sestru, potanko porazgovarala s tim čovekom i dala mu Bibliju i tri brošurice. Dok ih je čitao, postao je ubeđen da je to istina. Prestao je da puši, zloupotrebljava alkohol i svira u orkestru, i počeo je da posećuje sastanke. Krstio se 1943. u jednom ribnjaku. Dodao je: „Održavali smo sastanke sve vreme rata. Naučili smo šta znači reč ’kompromis‘ i da je bolje umreti nego izdati nekog brata. To je služilo kao dobar temelj za progonstvo koje nas je čekalo“ — da, progonstvo koje je nastupilo čak i posle rata.

Dobro smo koristili razdoblje relativnog mira

U razdoblju od 1945. do 1949, nakon završetka rata, nastupilo je razdoblje relativne slobode i u izvesnoj meri period mira za Jehovin narod. Bilo je to vreme duhovnog oporavka i vreme kada su naša braća s obnovljenom revnošću učestvovala u delu propovedanja koje im je Bog dao (Mat. 24:14).

Prvo je trebalo da se lociraju sve skupštine i objavitelji ponaosob. Neki su umrli, drugi su se preselili a hiljade objavitelja nemačke nacionalnosti, koji su živeli blizu granice, bili su u procesu deportovanja. Brat Miler, možda jedan od braće koja su prva stigla kući, naporno je radio da bi obnovio komunikaciju među skupštinama. Takođe je nastojao da stupi u vezu s kancelarijama podružnica Zajednice u drugim zemljama, ali isprva bezuspešno. Onda je početkom juna jedna telegrafska poruka uspela da dođe do Berna u Švajcarskoj. Počela su da stižu pisma iz Berna, i svako se sastojalo od nekoliko stranica Kule stražare na nemačkom. Brzo se počelo s prevođenjem. Avgusta 1945, braća u Pragu su objavila prvo posleratno izdanje Kule stražare na češkom, štampano na uređaju za umnožavanje.

 Mnogi ljudi su se sećali onoga što su Svedoci propovedali pre rata i sada su neki od njih bili spremni da slušaju. Javna biblijska predavanja — i to ne snimljeni govori, već govori koje su iznosili sposobni govornici — dobijala su na značaju. Na stotine ljudi je prisustvovalo. Prvo predavanje, na temu „Sloboda u novom svetu“, održano je 11. novembra 1945. u sali Praške poljoprivredne berze. Oko 600 prisutnih je pokazalo veliko oduševljenje. U Čehoslovačkoj je za tri godine održano 1 885 takvih javnih predavanja. Mnogi koji su sada Jehovini svedoci kažu da su ih baš ta predavanja privukla istini.

Jedan od njih je bio i Tibor Tomašovski, koji sada živi u Bohemiji. Jedan Svedok se na svom radnom mestu upoznao s Tiborom i u toku razgovora pomenuo Bibliju.  Tibor je bio zadivljen skromnošću tog Svedoka te ga pozvao kod sebe kući. Nakon toga, Tibor je pozvan na sastanak. Kasnije je rekao: „Ono što smo supruga i ja doživeli na tom sastanku bilo je neopisivo. Nikada nisam slušao tako izvanredno predavanje. Tri predavača su se izmenjala držeći govore. ’Ovo su sigurno veoma obrazovani ljudi‘, rekao sam osobi koja je sedela do mene. ’Ne, oni su samo zemljoradnici.‘ Ono što smo čuli bilo je toliko divno da nam se nije išlo kući. Naredne sedmice nisam se mogao koncentrisati na svoj posao u kancelariji i jedva sam čekao da svane nedelja. Nikada nismo propustili neki sastanak.“

U mestima gde su Svedoci vršili svoju službu bili su i mnogi radni logori gde su, nakon rata, držani ratni zarobljenici i Nemci koji su čekali deportovanje. Jedan izveštaj o aktivnostima u to vreme iznosi: „Braća su u radnim logorima s mnogo uspeha odlazila kod Nemaca, uglavnom nacista.“ Da li će pod izmenjenim okolnostima biti prijemljivi za biblijsku istinu? Jehovini svedoci su želeli da im pruže tu priliku.

U novembru 1945, stiglo je zvanično naimenovanje brata Milera za nadglednika podružnice. Braća su sledećeg leta uspela da kupe jednu gotovo novu četvorospratnicu u Suhdolu, u blizini Praga. Ona je pružala mirno mesto za rad i dobar smeštaj za betelsku porodicu. Zemlja je podeljena na pokrajine, sastavljene od oko 20 skupština, i redovno su počeli da se održavaju pokrajinski kongresi. Pokazalo se da je to bio obilan blagoslov. Ovi skupovi su bili uvek povezani sa službom od kuće do kuće i pružano je dobro svedočanstvo javnim predavanjem u nedelju po podne. Kad je po skupštinama počela da funkcioniše Teokratska škola službe, sve više braće je uz pomoć Jehovinog duha bilo kvalifikovano da drži javna predavanja, a objavitelji su postali bolji učitelji.

 Takođe su organizovani oblasni kongresi. Na jednom takvom kongresu 1946. u Brnu u Besednji dumu, objektima jednog kluba, bilo je 1 700 prisutnih i posebno su istaknuta predavanja „Radujte se “ i „Knez mira“. Bio je prisutan i Franc Cirker iz Berna u Švajcarskoj. Naredne godine je u Brnu održan još jedan kongres i u programu su služila tri člana osoblja svetske centrale — N. H. Nor, M. Dž. Henšel i H. Č. Kovington. Javno predavanje „Radost svih naroda“ najavljivano je po celom gradu s posterima i lecima i došlo je da ga čuje  oko 2 300 ljudi. Mnogi su dali svoje adrese i izrazili želju da budu pozvani i na buduće sastanke.

Početkom 1948, došlo je do krize u vladi. Komunisti su došli na vlast. Jehovini svedoci su nastavili revno da propovedaju dobru vest. U toj godini su doživeli porast broja objavitelja Kraljevstva za 25 posto. U septembru je održan još jedan kongres — ovaj put u Pragu. Javno predavanje je istaklo pravovremenu temu „Božje Kraljevstvo — nada za celo čovečanstvo“. Predavanje „Sačuvati besprekornost pod kušnjom“ takođe je bilo veoma prikladno s obzirom na to šta je nosila budućnost. Čak i u toku samog kongresa, neprijatelji Jehovinog naroda pripremali su se za napad.

Ponovo se nadvijaju tamni oblaci

Nije još prošlo ni četiri godine otkako su braća oslobođena iz zatvora, a društvena klima se već naglo promenila. Na jednom pokrajinskom kongresu novembra 1948, u Karlovim Varima, na zapadu Bohemije, pojavili su se olujni oblaci. Sam kongres nije bio prekinut. Međutim, dok je brat Miler u nedelju po podne 28. novembra iznosio javno predavanje, neka od zadnjih sedišta u sali zauzeli su agenti Državne bezbednosti u civilu. Istog dana, dok je brat Miler večerao, Oldrih Skupina, nadglednik skupštine u Karlovim Varima, pronašao ga je i sav uzrujan mu rekao da je Državna bezbednost pretražila kuće nekoliko braće i konfiskovala njihovu literaturu.

Brat Miler je pokušao da telefonira u Betel u Pragu, ali niko nije dizao slušalicu. I tamo se sigurno nešto ozbiljno desilo. Brzo se vratio u Prag. Međutim, dok se približavao zgradi Betela, video je dvojicu ljudi kako se pretvaraju da nešto rade, a u stvari su motrili na betelski dom. U Betelu je sreo brata koji je izvestio da je nekoliko agenata Državne bezbednosti  pretražilo sve prostorije i zatvorilo kancelariju podružnice. U roku od 45 minuta po njegovom dolasku, u Betelu su se pojavila dva zvaničnika Ministarstva unutrašnjih poslova i objavila da je zgrada konfiskovana. Brat Miler je energično prigovarao, ukazujući da mora postojati sudski nalog za konfiskaciju. Kad su oni otišli, uspeo je da neku arhivu koju Državna bezbednost nije pronašla prenese u kuću svojih roditelja. Ali, kada se vratio u Betel, jedan agent Državne bezbednosti je čekao s nalogom za hapšenje njega i dveju sestara koje su bile s njim. Ostali članovi betelske porodice su već bili uhapšeni.

Da li su tako brzo izdali i sudski nalog? Ne. Mesecima kasnije, dok su braća još uvek bila u pritvoru, brat Kapinus, koji je i sam bio uhapšen, primio je jedno pismo. Ono je sadržalo odluku Ministarstva unutrašnjih poslova, s datumom od 4. aprila 1949. — što je više od četiri meseca nakon počinjenog dela — da se delovanje Zajednice obustavlja i da se konfiskuje njena imovina.

Uprkos ovome, Državni sud je u julu zbog nedostatka dokaza obustavio krivične postupke protiv braće. Pušteni su iz pritvora. Međutim, iz zgrade Državnog suda nisu izašli kao slobodni ljudi. Dva zvaničnika iz Ministarstva unutrašnjih poslova su ih zaustavila i obavestila da se prema odluci Komisije komunističke partije šalju u radni logor na dve godine. Ono što se nije moglo postići pravnim postupkom, učinjeno je jednostavno samovoljnim dekretom. Brata Milera su poslali u Kladno gde je radio u rudniku uglja.

Talas hapšenja je prohujao zemljom i Jehovinim svedocima doneo mnogo tegoba. Ali, nije se desilo ono što su komunistički zvaničnici očekivali. Bratu Mileru su u zatvoru rekli: „Odseci glavu i telo će umreti.“  Mislili su da su on i druga braća na odgovornim položajima ta „glava“, ali nisu razaznali da je prava Glava hrišćanske skupštine Gospod Isus Hrist koji je na nebesima (Ef. 4:15, 16).

Pravo obožavanje se ne zaustavlja

Uprkos pritisku tog mračnog doba, pravo obožavanje nije uminulo. Uskoro su braća počela da prave pripreme da se nastavi delo svedočenja o Isusu kao mesijanskom Kralju. Jožef Skohotil iz Praga obrazlaže: „Nekoliko dana od početka progonstva, posetio me je jedan lokalni nadglednik, brat Gros. Dao mi je imena deset objavitelja i rekao da se brinem o njima.“ Neko vreme su još pokušavali da svedoče od kuće do kuće, ali postepeno su naučili i druge metode obavljanja tog dela.

Premda je mnogo braće bilo u zatvoru, oni koji su bili na slobodi nastavili su da se zajedno sastaju. Nisu  se mogle koristiti javne sale, ali su se skupovi sa skraćenim programom održavali u velikim stanovima. Povremeno su se veći skupovi održavali napolju u šumi. Prvi je bio 1949. u Oldrihovu, u blizini Nejdeka. Jedan proplanak na kom su iz zemlje izvirivale stene obezbedio je mesta za sedenje 200 prisutnih. U blizini je bila jedna napuštena kuća, ambar i jezerce. U ambaru su stavili jednu pregradu da bi obezbedili odvojene svlačionice za muškarce i žene koji će se krstiti. Očistili su jezerce i napravili drvene merdevine koje su se spuštale u vodu. Tom prilikom se krstilo 37 osoba.

Kako je bilo s nabavkom biblijskih publikacija za proučavanje? To pokazuje jedan izveštaj koji je podneo brat Vikoržil iz Teplica. U izveštaju stoji: „U Teplicama je 1950. ostalo samo nas troje. Poštom smo dobijali Kulu stražaru na francuskom od jedne sestre iz Švajcarske. Neko vreme smo izgubili vezu, ali smo je kasnije ponovo obnovili. Počeo sam da primam pisma pisana simboličnim jezikom. U tim pismima traženo je da pronađem nekog ko je poznavao nekog, ko je za uzvrat opet znao nekog, i tako bi se veza ponovo uspostavila. Braća koja su predvodila bila su u zatvoru, tako da smo morali da obnovimo kontakte u organizaciji. Radili smo bez ikakvih zvaničnih naimenovanja — svako je radio ono što je bilo potrebno. Međutim, uvek smo dobijali Kulu stražaru.“

To je bio početak jednog od najtežih perioda u istoriji Jehovinih svedoka u ovoj zemlji. Samo zahvaljujući Jehovinoj ruci delo nije stalo. Naprotiv, ono je uprkos mnogim kušnjama nastavilo da raste.

Kratak predah

Svi Jehovini svedoci, i braća i sestre, neočekivano su početkom 1950. otpušteni iz radnih logora. Šta ih je čekalo? Brat Miler se prisećao: „Bio sam prijatno  iznenađen dobrom organizacijom koja je uspostavljena dok smo bili odsutni.“ Jehovin duh je pokrenuo mlađu braću, uključujući i Jana Sebina i Jaroslava Halu, da revno predvode. Jaroslavljev otac je uhapšen 1948. (i kasnije je umro u jednom zatvoru), ali Jaroslav je postao primer i izvor velikog ohrabrenja za mnogu braću i sestre. Puštena braća su ustanovila da je za dve godine broj aktivnih Svedoka širom zemlje (bivše Čehoslovačke) porastao sa 1 581 na 2 403, što je porast od 52 posto. Naredne godine porast je bio još 38 posto.

Kad je 1951. na češkom izašla knjiga u šest delova „Neka Bog bude istinit“, to je bio temelj za daljnji rast. Ova publikacija će poslužiti kao osnova za kućne biblijske studije. Sadržavala je ono što je studentima bilo potrebno za dobar početak u služenju Jehovi.

Međutim, komunistički zvaničnici nisu s naklonošću gledali na aktivnost Jehovinih svedoka. Još jedan poduži period teškog progonstva Jehovinih svedoka otpočeo je 1952.

Ponovo u ’užarenu peć‘

U ranim jutarnjim satima 4. februara 1952, Državna bezbednost ponovo je uhapsila brata Milera. Ovog puta su mu stavili povez preko očiju dok su ga vozili u zatvor. Kasnije je on napisao: „Narednih 14 meseci mi nije bilo dozvoljeno da iz svoje samice izađem bez poveza. Otprilike svakog drugog dana zvaničnik koji me je ispitivao vodio me u svoju kancelariju. Tu su me dugo ispitivali i pokušavali me ubediti da priznam da sam bio uključen u špijunažu i da sam izvršio izdaju. Pisani su mnogi policijski izveštaji, zatim uništavani, pa opet pisani novi. Ispitivači su stalno pokušavali s novim metodama kako bi u izveštaju imali barem neki jedva primetan nagoveštaj krivice. Uvek iznova sam odbijao da potpišem takve izveštaje. Nekih 16 godina  kasnije, kad sam bio na slobodi, jedan zvaničnik Ministarstva unutrašnjih poslova rekao mi je da sam bio na spisku osoba koje je trebalo likvidirati. Dana 27. marta 1953, s povezom preko očiju odveden sam na saslušanje na sud u Pankracu. Dva moja saradnika i ja bili smo pod užasnim psihološkim pritiskom. Saslušanje je trajalo dva dana. Održano je u apsolutnoj tajnosti. Sedišta za javnost su zauzeli samo ispitivači Ministarstva unutrašnjih poslova.“

Ispalo je da je 4. februar 1952. bio dan brojnih hapšenja u celoj Čehoslovačkoj. Tog dana je Državna bezbednost uhapsila ukupno 109 Jehovinih svedoka (104 brata i 5 sestara).

Među onima koji su toga dana odvedeni u zatvor bila je i Emilija Macičkova. Ona priča: „Moj muž je bio u bolnici kad su u tri ujutru 4. februara 1952. u našu kuću došla tri muškarca i jedna žena iz Državne bezbednosti. Odmah sam uhapšena. Detaljno su pregledali kuću i zaplenili ono što su našli. Odveli su me u Okružni policijski odsek u Ostravi. Tamo je već bilo mnogo Svedoka. Masovno smo hapšeni. Strpali su nas u hladne, sveže okrečene ćelije ali koje su bile neprijatnog mirisa, dali nam studenu vodu da se operemo, a zatim zaključali gvozdena vrata. Gde god su nas vodili, stavljali su nam tamne naočare. U ćelije su nam stavljali cinkaroše, ali smo s njima govorili samo o Božjem Kraljevstvu. Ovi pioni su čak pevali naše pesme Kraljevstva i pretvarali se da se mole — eto do koje je mere išao naš neprijatelj da bi nas slomio, ali Jehova nas je jačao!“

Jedno stravično suđenje u Pragu

Bilo je to vreme mnogih političkih suđenja u Čehoslovačkoj. Kazne na ovim suđenjima bile su strašno surove — ili mnoge godine zatvora ili smrt. U tom razdoblju je, 27. i 28. marta 1953, održano suđenje  Jehovinim svedocima. Iza zatvorenih vrata su održana dva tobožnja suđenja glavnim nadglednicima Jehovinih svedoka. Drugo je bilo mesec dana nakon prvog. Kazne su bile sledeće: „Miler i Vogel: kazna od 18 godina zatvora. Optuženi Sebin, Gros i Hala: 15 godina; Nahalka: 12 godina; Novak: 8 godina i Porupski: 5 godina. Svim optuženima zaplenjena je imovina i mogli su da izgube građanska prava.“

Javnost je do informacija o ovim suđenjima mogla da dođe samo putem novina. Šta su one rekle? Jedan primer je sledeći iskrivljeni izveštaj koji se 30. marta pojavio u komunističkom dnevniku Rudé právo (Crveni zakon): „Američki imperijalisti, u svojoj mržnji prema narodu demokratske Čehoslovačke, na sve moguće načine pokušavaju da naše radničke mase odvuku od puta u socijalizam... Prvostepeni sud u Pragu imao je posla s jednim vidom te razorne aktivnosti američkih imperijalista... Na suđenju su bile vođe jedne religiozne sekte čije pristalice sebe nazivaju Jehovini svedoci. Ova organizacija, kojom se upravlja iz Bruklina (SAD) i koja je od 1949. zbog destruktivnih nastojanja zabranjena u našoj zemlji, prokrijumčarila je u Čehoslovačku kosmopolitske ideologije čija je namera da pod velom čistog hrišćanstva podriva moral naših radnih masa, podstiče na mržnju prema državi i njenim zakonima, i priprema svoje pristalice za mogući rat u kom bi oni imali ulogu pete kolone.“

Ovo iskrivljavanje činjenica da bi se opravdali sudski postupci postavilo je presedan koji se oponašao svuda po zemlji.

Pronalaženje ovcama sličnih osoba u zatvorima

Međutim, čak je i u zatvoru bilo prilika za svedočenje. Trebalo je domišljatosti, ali naša braća su našla  put. U zatvoru je bilo osoba koje su povoljno reagovale na biblijsku istinu. Jedan od njih je bio František Janeček iz Časlava. On se priseća: „Tokom rata sam učestvovao u Pokretu otpora. Godine 1948, nisam se složio s novim vidom nasilja i budući da sam se otvoreno suprotstavljao nepravdi, osuđen sam na 11 godina zatvora. U zatvoru mi je bilo dopušteno da imam Bibliju i čak sam je učio u periodima kad nisam radio. Međutim, braća su mislila da sam neki sveštenik. Bili smo u različitim barakama, i ponekad smo imali noćnu stražu izvan baraka, zvanu i požarna straža. Jedne noći dok sam bio na straži, bilo je jako hladno, a nebo je bilo puno zvezda. Jedan drugi zatvorenik koji je takođe počinjao sa svojom stražarskom dužnošću izašao je iz susedne barake. Rekao sam mu: ’I ti služiš faraonu, ha?‘ On me je upitao: ’A ti znaš ko je bio faraon?‘ ’Da, egipatski vladar.‘ ’A da li znaš koga je predočavao?‘ ’Ne!‘ ’Onda dođi ovamo da ti kažem.‘ Zajedno smo hodali oko dva sata i on mi je to dobro objasnio. Brzo sam napredovao. Bog me je voleo i video je moju želju za istinom.“ František se pridružio Jehovinim svedocima u proučavanju Biblije i uskoro je svakog meseca izveštavao oko 70-80 sati u službi za Jehovu.

Mnogi koji su u zatvoru upoznali istinu, tamo su se i krstili. Kako je to izgledalo? Ladislav Šmejkal, koji je istinu upoznao kao politički zatvorenik, objašnjava: „U rudniku gde smo radili imali smo pristup rashladnim tornjevima ogromnih rudničkih kompresora. Zajedno s još nekoliko drugih, krstio sam se juna 1956. u rezervoaru jednog takvog tornja. Nije bilo lako, jer smo morali da to obavimo tokom kratke pauze pre početka popodnevne smene. Poneli smo donje rublje, otišli do tornja, krstili se, brzo se presvukli i onda se  javili na posao.“ Ove Jehovine sluge su bile zahvalne što im je Jehova pomogao da nađu način da iz poslušnosti prema zapovesti Isusa Hrista simbolizuju svoje predanje (Mat. 28:19, 20).

„Sveci“ u ugljenokopima

Zabrana Jehovinih svedoka je primenjivana na različite načine i u različitoj meri. Nije uvek bilo isto na svakom mestu i u svako doba. Braća su pod svim okolnostima savesno nastojala da održe svoju hrišćansku besprekornost. Zbog toga su mnogi bili u zatvoru.

Na osnovu jednog vladinog dekreta iz 1958, za rudare ispod 30 godina odobreno je oslobađanje od vojne službe. Umesto da čekaju dok ne budu uhapšeni i osuđeni na zatvor — možda da rade u rudnicima — neka braća su zaposlivši se u rudnicima zadržala određenu meru slobode (Posl. 22:3). Tako se desilo da su „sveci“ odnosno „sveštenici“, kako su ljudi zvali ove Svedoke, bili na platnim spiskovima mnogih rudnika. A pošto je u nekim rudnicima bilo mnogo Jehovinih svedoka, oni su počeli da obrazuju jake skupštine u kojima su braća rasla do duhovne zrelosti, te su postala osposobljene sluge.

Eduard Sobička je deset godina radio u rudniku u selu Kamenje Žehrovice, u blizini Kladna. On kaže: „Najveći broj braće koji su u isto vreme radili u rudniku gde sam i ja bio zaposlen bio je koliko se ja sećam oko 30. Radili smo u  različitim smenama i postavili smo sebi pravilo da ne budemo toliko tesno vezani da ne ispadne da se izdvajamo od drugih rudara. Pa ipak su, „sveci“, kako su nas često zvali, privlačili mnogo pažnje. Drugi rudari su nam se izrugivali i vređali nas, ali istovremeno i potajno poštovali.“ Braća su u tim rudnicima koristila prilike za svedočenje, i na pokazani interes su pozajmljivali dragocenu biblijsku literaturu.

Na odmor s drugim Svedocima

Bez obzira što su to bila teška vremena, odmor je takođe imao svoje mesto u životu Jehovinog naroda. Kada su bili brižljivo planirani, ovi odmori su bili ne samo vreme za fizičku okrepu već i za duhovnu izgradnju. U vreme kada je na sastancima bilo najviše 10 prisutnih, zamisli kako je to izgledalo da možda 30 Jehovinih svedoka budu zajedno nedelju ili dve!

 Bilo je važno da se mudro odluči koga pozvati. Oni koji su to planirali nastojali su da ne daju prednost mlađima nad starijima ili braći nad sestrama. Potrudili su se da bude uključeno nekoliko duhovno zrele hrišćanske braće koja bi pružala potreban nadzor.

Glavna stvar je bila da se obezbedi jedan uravnotežen duhovni program. Dnevni raspored je katkad bio ovakav: jutarnja molitva, dnevni stih i čitanje Biblije. Poneko popodne bi bio sastanak od sat vremena. S večeri bi često bio neki duhovni skup s pripremljenim programom. Preostali deo dana je bio slobodan. Ti prijatelji su mogli da proučavaju, pešače, plivaju ili nešto tako. Služba je obično bila vezana za odlazak u šetnju, ali su i tada postojala nepisana pravila. Pokušaj da zamisliš grupu od 20 pešaka. Po selima, u šumama i na poljima oni su nailazili na meštane. Nakon što bi nekog sreli, brat ili sestra bi ostavili grupu i pokušali da započnu razgovor. Ostali iz grupe bi nastavili svojim putem.

Ovi grupni odmori su doneli mnogo dobra. Jačali su veru i poslužili širenju dobre vesti. Takođe su bili sastavni deo savremene istorije Jehovinih svedoka u ovoj zemlji. Međutim, Jehovine sluge nikada nisu mogle sebi da dozvole da im popusti duhovna opreznost.

Podmukli napad

Satana Đavo, „otac laži“, gleda da oslabi pouzdanje Božjih slugu time što izvrće činjenice i prikazuje ih u krivom svetlu (Jov. 8:44). Tu taktiku je koristio da bi oslabio drevni Izrael, da bi Jevreje iz prvog veka okrenuo protiv Hrista i da bi pokušao da unese razdor u ranu hrišćansku skupštinu (Br. 13:26–14:4; Jov. 5:10-18; 3. Jov. 9, 10). Neki koji služe svojim ciljevima traže da budu istaknuti. Drugi možda smatraju da je tačno  to što sami kažu, ali pri tom iznose snažan sud kada ne poznaju sve činjenice. Satana može da koristi i jedno i drugo, a to je i koristio u ovoj zemlji.

Za braću u Čehoslovačkoj je pred kraj 1950-ih bila teška situacija. Mnogi su bili u zatvoru. Veza sa svetskom centralom Jehovinih svedoka bila je u prekidu. Neki su preuzeli inicijativu da pružaju vođstvo koje je odražavalo njihovo mišljenje umesto da je bilo čvrsto utemeljeno na Pismu (Titu 1:9; Jak. 3:1). Zbog pritiska vremena u kom su živeli, neki su zauzeli čvrst stav o stvarima o kojima nisu imali sve činjenice. (Uporedi s Poslovicama 18:13, 17.) Neki su počeli da ’odvlače učenike za sobom‘ (Dela 20:30).

Brat Miler je o događajima tog vremena kasnije napisao: „Jednog januarskog dana 1956. u zatvoru Valdice, odveden sam u jednu kancelariju gde su me čekala dva čoveka. Tvrdili su da su iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Pokušali su da me ubede da treba malo da ’popustimo‘ u nekim našim religioznim učenjima. U tome nismo mogli da se složimo i zato je ispitivanje bilo kratko. Godine 1957, posetila su me druga dva zvaničnika Ministarstva unutrašnjih poslova. Ta diskusija od tri sata bila je u sasvim drugačijem duhu. Mogao sam otvoreno da objasnim poglede i stavove Svedoka o raznim pitanjima. Zanimao ih je naš stav prema vojnoj  službi, transfuziji krvi, sindikatima i mnogim drugim stvarima. Na kraju me je jedan od njih upitao: ’G. Miler, mislite li da možemo biti prijatelji?‘ Ja sam odgovorio: ’Prijatelji su veoma bliski i imaju mnogo zajedničkih interesovanja. Mi Jehovini svedoci verujemo u Boga. A vi komunisti ste ateisti. Mi ne možemo imati neki zajednički temelj. Ali mislim da možemo živeti i postojati jedni pored drugih.‘ Taj zvaničnik je rekao: ’Drago mi je zbog tog što ste rekli, jer inače ne bismo mogli da vam verujemo.‘ Imao sam utisak da je ovo poslednje pitanje bilo da bi odredili da li se u budućnosti može računati na neki smisaon dijalog između nas. I ako bi moglo, to bi nas dovelo korak bliže do rešenja naše situacije.“

Ovaj razgovor je doveo do nešto otvorenije komunikacije između izvesne braće i vlasti. Međutim, zbog ondašnje opšte klime, neki Svedoci koji su čuli za ta ispitivanja smatrali su da su ta odgovorna braća učinila kompromis. Nesumnjivo, neki koji su reagovali na takav način bili su podstaknuti jakom željom da izbegavaju da na bilo koji način kompromituju hrišćanska načela. Međutim, neki koji su bili dogmatični u svom ponašanju otvoreno su izražavali svoje nepoverenje prema braći koja su razgovarala s vladinim zvaničnicima. Ali, da li je njihovo nepoverenje bilo osnovano?

U pitanju su bili i drugi činioci. Juraj Kaminski, koji je preko 50 godina lojalno služio Jehovi, iznosi: „Nakon što su odgovorna braća i mnoge starešine bili uhapšeni, neki koji su predvodili u skupštinama i pokrajinama počeli su da propisuju pravila ponašanja za objavitelje, praveći spisak stvari koje se smeju i koje se ne smeju.“ Koliko bi samo bilo bolje da su ’unapređivali poslušnost posredstvom vere‘, kao što  je to i Pavle radio! (Rimlj. 16:26). Budući da je zakon nalagao da ljudi glasaju, neki Svedoci su odlazili na biračka mesta ali, zbog savesti, nisu nijednom političkom kandidatu dali svoj glas. Drugi su smatrali da su ovi učinili kompromis. Neka braća su, možda razumljivo, bila jako nastrojena protiv vlasti jer je maltretirala njihovu hrišćansku braću. Brat Miler komentariše: „Veoma me je mučila ta situacija, tako da sam s jeseni 1957. [iz zatvora] napisao jedno pismo koje je trebalo braći da pomogne da ispravno gledaju na stvari.“ Jedan odlomak iz tog pisma glasi:

„Još nešto mi je teško na srcu... Podsećam braću da su naši sastanci posvećeni proučavanju Pisma i obučavanju Jehovinih svedoka da budu bolje, osposobljenije sluge. Jasno je da niti diskusijama o politici niti bilo kakvom zagovaranju antidržavnih mišljenja, na sastancima nema mesta, bez obzira gde se oni održavaju i da li su prisutne samo dve osobe ili ih ima mnogo. Braćo, zadržite to na umu i ne dozvolite bilo kakve diskusije te vrste. Da li bilo ko od vas gunđa protiv režima jer smo neka braća i ja u zatvoru? Onda vas preklinjem u svoje ime, i u ime ostale braće, odbacite takva osećanja. Ne prepuštajte se gnevu i zlovolji, jer mi smo Bogu izneli svoju situaciju, a i vi isto“ (Rimlj. 12:17–13:1).

Ovim pismom su verna braća i sestre bili veoma ohrabreni. Jan Tesarz je rekao: „Dobili smo njegovo pismo koje je 1957. napisao u zatvoru. Nikakvog traga od kompromisa, već hrišćanska razumnost!“ Međutim, nisu svi bili takvog stava. Pismo brata Milera je postalo predmet nesuglasica i mnogih spekulacija.

Odvojeni od skupštine

Nakon što je maja 1960. u širokim razmerama objavljena amnestija političkih zatvorenika, većina  Jehovinih svedoka je oslobođena iz zatvora. Bio je to predivan osećaj! Uprkos opasnostima, oni su se bez odlaganja vratili propovedanju dobre vesti. Mnogi od njih su u mislima imali primer koji su ostavili apostoli Isusa Hrista, koji su se nakon izlaska iz zatvora molili za odvažnost da nastave s propovedanjem reči (Dela 4:23-31). Ali, čekale su ih nove kušnje.

Među braćom su se razvile sumnje i nepoverenje. Kada je brat Miler poslao braći pismo da bi razjasnio stvari, neki koji su imali snažna i kritička uverenja nisu dopustili da se to pismo pročita u skupštinama. Godine 1959, broj aktivnih Svedoka u Čehoslovačkoj je bio 2 105, ali više od 1 000 onih koji su i dalje tvrdili da služe Jehovi, nisu to više činili u jedinstvu sa svojim bivšim hrišćanskim saradnicima. Čelnici ove grupe što se odvojila čak su tvrdili da imaju odobrenje od svetske centrale u Bruklinu (Njujork) i odobrenje N. H. Nora tadašnjeg predsednika Watch Tower Societyja.

Ono što se zatim događalo samo je povećalo sumnje koje su oni koji su se odvojili imali prema svojim bivšim hrišćanskim saradnicima. Vladini službenici u Čehoslovačkoj su do tog vremena u principu shvatili da Jehovini svedoci nisu američki imperijalistički špijuni, kako su bili optuženi. Takođe su znali da nije moguće zaustaviti delovanje Jehovinih svedoka ili ih ubediti da kompromituju svoju veru. Zato je vlast, totalitarni komunistički režim, preduzela korake ka dijalogu sa Svedocima. Bio je to prisilan dijalog. Cilj Državne bezbednosti je bio da zasigura da se verska osećanja neće koristiti protiv režima već da će se, ako je to moguće, koristiti da bi ga podržali. Ponekad su kontakti izgledali tako što su brat Miler ili neki putujući nadglednik pozvani da dođu u policijsku stanicu  na saslušanje. Katkad je to izgledalo kao prijateljski razgovor u nekom kafeu.

Ne znajući sve činjenice, neki posmatrači su mislili da su braća koja su bila uključena u ove diskusije sarađivala s Državnom bezbednošću. Imena neke braće su čak bila stavljena na spisak navodnih saradnika s neprijateljem, i bili su optuženi da su čak izmenili članke u publikacijama da bi odgovarali željama Državne bezbednosti.

Ljubazno ohrabrenje da ’traže Jehovu‘

Brat Nor je bio veoma zainteresovan za Gospodovo delo i za one koji su se trudili da verno služe s Jehovinom organizacijom. Dana 7. decembra 1961, on je napisao pismo braći u Čehoslovačkoj u kom je skrenuo pažnju na stihove iz Miheja 2:12 i Psalma 133:1. Objasnio je stav Zajednice o različitim temama i izrazio podršku određenoj braći kojima su bile poverene odgovornosti. To je u stvari bilo ljubazno ohrabrenje da braća ’traže Jehovu‘ — da razaberu kako deluje Jehovin duh u ispunjavanju njegove reči, te da onda rade u skladu s posrednicima koje Jehova koristi (Zah. 8:21). Sledi jedan odlomak tog pisma:

„Draga moja braćo... Vesti koje stižu do mene pokazuju da većina braće u Čehoslovačkoj na teokratski način održava svoje hrišćansko jedinstvo, ali zbog loših veza pojedinci su dopustili da glasine i ogovaranja stvore pitanja u njihovim mislima što dovodi do toga da neki ne sarađuju ili ne daju svoje izveštaje službe. Te pojedince to može dovesti samo do nesreće i poteškoća, i već ih je dovelo. Zato vam pišem da vas obavestim da Zajednica priznaje brata Adama Janušku i brata Bohumila Milera i braću koja rade s njima kao odgovorne hrišćanske nadglednike u Čehoslovačkoj i ja vas pozivam da u mislima zadržite Pavlove reči iz Jevrejima  13:1, 7, 17. Ta braća su zainteresovana za vas i nastoje svima da pomognu da budu verni Jehovi Bogu. Zato ponizno sarađujte s njima i oni će sarađivati s vama, sve na hvalu Jehovi.“ Nažalost, ubrzo nakon što je to pismo stiglo, bilo je nephodno da se Adam Januška isključi zbog ponašanja koje je neprikladno za jednog hrišćanina.

Neki su cenili pismo brata Nora, ali nisu svi dopustili da se poprave na osnovu tog saveta. U stvari, problemi su 1962. uzeli maha. U Kuli stražari je objavljena serija članaka koja je objasnila hrišćanske odgovornosti ponajpre prema Bogu, a zatim prema svetovnim vlastima, „višim vlastima“, na koje se ukazuje u Rimljanima 13:1. Ono što je objavljeno predstavljalo je ispravku u našem razumevanju. Oni koji su bili podozrivi i kritički raspoloženi širili su glasine da je u stvari brat Miler pod upravom Ministarstva unutrašnjih poslova izmislio te članke. Šta se moglo učiniti? Umesto da sve svoje vreme koriste pokušavajući da ubede one koji tada nisu želeli da budu ubeđeni, braća su svoju pažnju usmerila na propovedanje dobre vesti onima koji su gladovali i žeđali za pravednošću.

U kasnijim godinama su neki koji su napustili organizaciju videli dokaz Jehovinog blagoslova na njoj i tražili da se vrate. Međutim, bilo je i onih koji su bili odvojeni sve do 1989. kada je Vodeće telo poslalo ljubazno pismo upućeno „Onima koji žele da obožavaju Jehovu i da mu ujedinjeno služe“. To pismo je skrenulo pažnju na proročanstva iz Zaharije 8:20, 21 i Isaije 60:22, koja se sada ispunjavaju. Ono je istaklo biblijski savet i načela koja se nalaze u Mateju 24:45-47, 1. Korinćanima 10:21, 22 i Efešanima 4:16. Onda je pismo delimično navelo:

 „Žao nam je što čujemo da sve do sada niste aktivno povezani s teokratskim pripremama i procedurama koje sledi Božji narod u svim delovima sveta. Pišemo vam da bismo vas ohrabrili da pružite dokaz da želite da radite u skladu s Jehovinom vidljivom organizacijom koja je uspostavljena po celom svetu, a postoji i u vašoj zemlji. Tu pravednu želju možete da pokažete time što ćete prihvatiti braću koju smo mi izabrali. Ona su spremna da se pobrinu za ovo pismo i da vam ga pročitaju. Možete imati potpuno poverenje u braću koja vam dođu i koja će se preko ovog pisma identifikovati kao ona koja su od nas ovlašćena. Prednost im je da vas pozovu da se vratite jednom stadu i da više ne budete odvojeni (Jov. 10:16).“

Ovaj potez Vodećeg tela je mnogo doprineo popravljanju preostale štete od Sataninog podmuklog napada na skupštine u vreme kada su one bile odsečene od slobodne veze s ostalim delom Jehovine vidljive organizacije.

Organizovanje i obuka za daljnju službu

Nakon oslobađanja Svedoka iz zatvora 1960, bilo je još puno toga da se uradi u vezi s propovedanjem dobre vesti u češkim zemljama. Da bi se to postiglo, bila je važna ispravna organizacija i dobro obučavanje. To što su ti ciljevi ostvareni pri postojećim teškim okolnostima pružilo je zadovoljavajući dokaz Jehovine ljubazne zaštite i njegovog blagoslova.

Veliki korak napred u teokratskoj organizaciji bilo je osnivanje Škole službe za Kraljevstvo 1961. godine, da bi se na temelju Biblije pružila posebna obuka putujućim nadglednicima i skupštinskim slugama (sada poznati kao predsedavajući nadglednici). Karel Plzak iz Praga, koji je tada služio kao pokrajinski nadglednik, seća se prvog razreda. Trebalo je da se održi blizu Karlovih Vari. Ali, ispostavilo se da je i  Državna bezbednost takođe saznala za tu lokaciju. Tako je u zadnji čas sređeno da se braća okupe u jednoj privatnoj kolibi.

Tada su mnoga mlada braća uviđala važnost službe za Jehovu. Neki su brzo sazreli i uskoro su pozivani da izvuku korist iz Škole službe za Kraljevstvo. Jedan od njih, Jaromir Leneček, služio je kao voditelj skupštinskog studija knjige kad je imao 14 godina. Sa 16 je naimenovan za pomoćnika skupštinskog nadglednika a sa 20 je bio pozvan da prisustvuje Školi službe za Kraljevstvo. Sada je član Odbora podružnice.

Daljnji program obučavanja, uveden 1961, u velikoj meri je doprineo poboljšanju kvaliteta službe na terenu. Jedan iskusan objavitelj bio bi dodeljen da obučava jednog manje iskusnog. Oni bi se zajedno pripremali i zajedno radili u službi. Cilj je bio da se onom ko se obučava dovoljno pomogne kako bi on, za uzvrat, mogao pomagati drugima. U to vreme se moglo svedočiti samo neformalno, ali je ova obuka mnoge osposobila da postanu delotvorni hvalioci Jehove.

Vlast totalitarnog režima obično pažljivo proverava poštu. Zato su putujući nadglednici u Čehoslovačkoj postali važna karika u teokratskoj komunikaciji. Svaka poseta pokrajinskog nadglednika bila je žarko očekivani događaj. Eduard Sobička se priseća: „Putujući nadglednik je morao da ima neki svetovni posao i zato je mogao da radi sa skupštinama svaki drugi vikend od petka do nedelje uveče — ukupno oko 5 dana u  toku meseca. To je baš onoliko vremena koliko pokrajinski nadglednici u zemljama u kojima delo nije zakonski ograničeno provedu nedeljno s nekom skupštinom. Zbog toga su se pokrajine obično sastojale od samo šest skupština.“ Preko te braće se održavala veza sa skupštinama, i one su tako bile u toku sa stvarima.

Kada se zaboravi na opreznost

Povremeno je, uz napredak dela, bilo lako zaboraviti da su Jehovini svedoci još uvek bili pod zabranom. Braća koja su bila odgovorna za nadgledanje ohrabrila su na zdrave misli u svim postupcima. Ali, neki nisu bili zadovoljni metodama koje su se koristile. Želeli su brže rezultate.

Jednog dana 1963, dva brata su u jednom praškom parku okupila gomilu ljudi. Jedan od braće se popeo na klupu i počeo da drži propoved. Kada je neki čovek iz gomile imao pritužbe, brat ga je nazvao Đavolovim zastupnikom. Došla je policija i od braće zatražila legitimaciju, ali tu nije bio kraj. Taj nemili događaj je izazvao jednu veliku policijsku operaciju. Za samo nekoliko dana privedeno je preko 100 braće i sestara iz Praga. To je dovelo do dve stvari — sudskih istraga i lekcije za braću. Šestorica uhapšenih su izvedena na sud i osuđena.

Ovaj nemili događaj nije usporio službu, ali je i te kako podsetio braću da treba da budu praktično mudra (Posl. 3:21, 22, NW). To je bilo naročito važno krajem 1960-ih kada su porasle nade za ukidanje zabrane.

Sloboda obožavanja na horizontu?

Godine 1968. došlo je do neočekivanih promena. Na vlast su došli takozvani reformatorski komunisti i počeli da rade na demokratizaciji. Narod je pozdravio te promene i govorilo se o „čovečnom socijalizmu“.

 Kako su Jehovini svedoci reagovali na ove promene? Suzdržano. Iako su pozdravili liberalizaciju sistema, u nadi da će se možda ukinuti zabrana, izbegavali su prenagljene korake zbog kojih bi kasnije mogli da zažale. Pokazalo se da je to bio mudar put (Posl. 2:10, 11; 9:10). Nakon osam meseci relativne slobode, vojne trupe pet zemalja Varšavskog pakta ušle su na teritoriju Čehoslovačke. Oko 750 000 vojnika i 6 000 tenkova stavili su tačku na „čovečan socijalizam“. Narod je bio očajan. Međutim, neutralno ponašanje Jehovinih svedoka tokom tog „Praškog proleća“ u velikoj meri im je pomoglo u kasnijim godinama, jer su državne vlasti morale da priznaju da Jehovini svedoci ne predstavljaju nikakvu pretnju po vlast.

Zadivljujuće je što su nakon ovih događaja građani Čehoslovačke imali mogućnost da jedan kratak period slobodno putuju u zapadnu Evropu. Mnogi Jehovini svedoci su iskoristili ovu situaciju, uglavnom zato što su za tu godinu planirani Međunarodni kongresi „Mir na zemlji“. Oko 300 braće i sestara iz cele Čehoslovačke putovalo je do najbližeg kongresnog grada, Nirnberga u Zapadnoj Nemačkoj. To im je ulilo dodatnu duhovnu snagu. Međutim, veoma brzo granice su se opet zatvorile.

Početkom 1970-ih započelo je jedno razdoblje nazvano politička normalizacija. Simpatizeri reformatorskog pokreta 1968, sistematski su uklanjani iz kulturnog i političkog života. Bilo je obuhvaćeno skoro 30 000 ljudi. Skoro četvrtina službenika Državne bezbednosti bili su simpatizeri reforme, i zato su ostali bez posla. Neki ljudi su govorili da se vratio Mračni vek.

Iako se ovo razdoblje razlikovalo od 1950-ih, bilo je to vreme kada je Državna bezbednost ponovo pažljivo  motrila na delovanje Jehovinih svedoka. U nekim delovima zemlje, braća su bila zatvarana. Svedoci nisu prestali da propovedaju, ali su bili mnogo oprezniji.

„Šest hiljada godina ljudskog postojanja“

Časopis Kula stražara na češkom počeo je 1969. da objavljuje seriju članaka temeljenih na knjizi Večni život — u slobodi sinova Božjih. U 1. poglavlju pod podnaslovom „Šest hiljada godina ljudskog postojanja ističe“, objašnjen je Jubilej i biblijska hronologija. Taj materijal je na neke uticao pozitivno; ali je takođe doveo i do mnogih pitanja i dosta spekulacija.

Kancelarija u Čehoslovačkoj je svim skupštinama poslala pismo s datumom od 22. februara 1972. Ono je iznelo opširno objašnjenje zašto ne treba da iznosimo nikakve konkretne tvrdnje o datumu izbijanja Armagedona. Naglasilo je da nijedna publikacije Zajednice nije rekla da će Armagedon doći neke određene godine. To pismo je zaključilo: „Te činjenice su poznate Jehovinim svedocima širom sveta, i niko ne treba da dodaje bilo kakve lične tvrdnje o tome šta će se desiti pre ili tokom 1975. Ne postoji nikakav biblijski temelj za bilo kakve tvrdnje, i one bi mogle štetno da utiču na delo propovedanja. Zato nastojte da ’svi složno govorite, i da među vama ne bude podelâ, nego da budete odgovarajuće ujedinjeni istim mislima i istim pravcem razmišljanja‘ (1. Kor. 1:10). Jer taj dan i čas niko ne zna“ (Mat. 24:36).

Šta se ipak desilo

Februara 1975, nekoliko braće je uhapšeno u jednoj policijskoj operaciji. Tokom godine došlo je do daljnjih hapšenja u raznim krajevima zemlje. Stanislav Šimek iz Brna, koji je ranije bio mnogo puta zatvaran,  kaže: „Tridesetog septembra 1975. bio sam uhapšen, a stan i radno mesto su mi bili pretraženi. Policija je zaplenila pet vreća literature. Kasnije sam saznao da je u toj operaciji učestvovalo oko 200 agenata Državne bezbednosti. Pretresli su 40 kuća i zaplenili pola tone materijala. Osuđeni smo na 13 do 14 meseci zatvora.“

Kućni pretresi su bili vrlo neugodni. U domovima nadglednika često su čuvani skupštinski izveštaji i bilo ih je teško držati dobro sakrivene. Međutim, u više prilika je Jehova oslepio oči onima koji su želeli da naude njegovim slugama. Brat Maržak iz Plzenja se priseća: „Tada sam služio kao nadglednik službe. I u jednom kabinetu sa staklenim vratima imao sam veliku kovertu sa izveštajima službe, dobrovoljnim prilozima i spiskom imena svih starešina i slugu pomoćnika. Kad su muškarci koji su vršili pretres prišli kabinetu, supruga me je pogledala i počela tiho da preklinje Jehovu za pomoć. Ti muškarci su zurili kroz staklo pravo u veliku sivu kovertu, ali kao da su bili slepi i kao da je ne vide. Iz dubine srca smo zahvalili Jehovi za ovu zaštitu.“

Ophođenje državnih vlasti s našom braćom ponekad je imalo i jednu smešnu stranu. Mihal Fazekaš, kršten 1936. i zatvaran nekoliko puta, imao je sledeće iskustvo: „Ponovo sam 1975. strpan u zatvor. Ovaj put sam bio uslovno pušten. Međutim, zanimljivo je što se te iste godine, na 30-godišnjicu završetka Drugog svetskog rata, moja penzija povećala kao nagrada za ’rad u slabljenju oružanih sila nemačkog rajha‘ jer sam zbog hrišćanske neutralnosti bio u koncentracionom logoru.“

Označavanje skupštinskih područja

Prvog februara 1976, osnovan je petočlani odbor zemlje koji će voditi računa o delovanju Jehovinih svedoka  u Čehoslovačkoj. U njemu su bili Ondrej Kadlec, Mihal Moskal, Bohumil Miler (koordinator), Anton Murin i Eduard Sobička.

Ondrej Kadlec je nešto kasnije iste godine privatno posetio kancelariju podružnice Jehovinih svedoka u Finskoj. U Službenom odeljenju je zapazio jednu kartu Finske na kojoj su bila označena područja oblasti, pokrajina i skupština. Kada se vratio kući predložio je na jednom sastanku odbora zemlje da to isto urade i u Čehoslovačkoj. Brat Miler je odsečno naglasio da bi takva karta mogla biti sumnjiva vladinim službenicima i tako dovesti do neizrecive štete. Brat Kadlec se priseća: „Više uopšte nisam imao želju da ponovo pokrenem tu temu. Ali nakon samo dva meseca, lično ju je pokrenuo brat Miler.“ Potreba za jednom takvom pripremom postala je očigledna. Uskoro su u to bile uključene sve skupštine.

Ali, kako podeliti područje Čehoslovačke od 8 oblasti i 35 pokrajina u kojima ima 220 skupština? Taj zadatak je dodeljen Jaroslavu Bodnjiju iz Praga. On se priseća: „Bilo je mnogo prostora za ličnu inicijativu. I bilo je divno raditi zajedno s bratom Milerom, koji je veoma temeljan u svom poslu. S puno entuzijazma i uz mnogo molitvi bacio sam se na zadatak. Trebalo je ucrtati hiljade granica skupštinskih područja i mnogo skica.“

Doći i do drugih područja

Nakon što su skupštine dobile svoja dodeljena područja, skupštine koje su mogle da se brinu i o nedodeljenim područjima bile su pozvane da to i čine. Bilo je dirljivo videti kako su mnoge skupštine voljno prihvatile te dodatne dodele, naročito u slučaju skupština oko Ostrave u Moravskoj. Neki su do područja morali da putuju i do 200 kilometara.

 Kako je delo bilo organizovano? Braća bi išla na ceo vikend; otišli bi u subotu ujutro i vratili se kući u nedelju uveče. Kola su uvek bila puna, a braća su se brinula za svoje izdatke. Na takav put su mogli da idu svake druge nedelje.

Ti objavitelji su bili ohrabreni da se ponašaju poput turista, da ostave kola izvan sela, prođu kroz selo samo u jednom pravcu, započnu prijateljski razgovor i postepeno skrenu na davanje svedočanstva, a da se u slučaju protivljenja prebace na prvobitnu temu i završe prijateljski. U periodu od deset godina, stvarno su bili retki slučajevi poteškoća.

Da bi se stiglo i do drugih područja, neki pioniri koje su starešine preporučile dodeljivani su na jedan ograničeni period. I kao što je to bilo i ranijih godina, obično su se slali na nedelju ili više. Među prvima u Pragu bile su dve sestre, Marija Bambasova i Karla Pavličkova, koje su skoro 30 godina bile partneri. Karla se priseća: „Marija se penzionisala 1975. Drugog dana nakon penzionisanja bile smo na putu prema Moravskoj gde ćemo pioniriti. Bilo je vreme progonstava, tako da bi takva služba mogla biti opasna, a naročito tamo gde smo mi bile. Služile smo blizu austrijske granice. Jedna naša sestra, meštanka, dala nam je sledeće uputstvo: ’Ne nosite nikakvu literaturu s vama. A ako vas neko uhvati, recite da ste na kraćem putu, zatim otidite iz ovog kraja i ne dolazite kod mene. Stvari ću vam poslati kasnije.‘ Ali, Jehova nas je blagoslovio. Naše prvo iskustvo u ovakvoj vrsti službe bilo je predivno. Na ovaj način smo pionirile svake godine i uvek smo slate na različita mesta.“

Pokatkad su pioniri išli i na dalja područja. „Brate, potreba je u Bugarskoj! Ti govoriš ruski i zato ćeš dobro obaviti posao.“ Ove reči su krajem 1970-ih upućene  jednom bratu iz Praga. On i njegova žena su redovno dobrovoljno putovali u Bugarsku, ponekad čak i dvaput godišnje, i to su radili 13 godina.

Zar nije bilo dovoljno posla i kod kuće tako da su češki objavitelji morali da putuju u Bugarsku, koja je bila u mnogo gorim uslovima? Bilo je mnogo toga za rad u Čehoslovačkoj, ali je takođe postojala i jaka želja da se pruži pomoć gde god je to potrebno.

Brat iz Praga koji je učestvovao u ovome komentariše o bugarskom području tih dana: „Bugari su po prirodi veoma gostoljubivi. To nam je omogućilo da se zbližimo s njima. S vremenom smo shvatili kako kod njih stoje stvari. Istinu su delili uglavnom s članovima porodice. Mnogima nikad nije palo na pamet da bi mogli prilaziti ljudima na ulici. Jednom prilikom, kada sam dobio zadatak da u Sofiji održim Memorijal, iskoristio sam to što je bilo prisutno mnogo objavitelja. Koristeći iskustva i prikaze, pokazali smo objaviteljima kako da mnogo ’bezbednije‘ svedoče. Bilo je važno da se ne kaže: ’Ja proučavam Bibliju‘, već umesto toga da se započne razgovor o nekoj neutralnoj temi i da se postepeno skrene na Bibliju. Mogli smo da kažemo: ’Negde sam čuo da Biblija kaže...‘ Objavitelji su rado prihvatili ovaj novi metod službe, i vest o Bogu je počela da se širi i van kruga njihovih bliskih poznanika.“

Revno delovanje uznemirava zvaničnike

Naši progonitelji su brzo opažali svako pojačano nastojanje u propovedanju dobre vesti, čak i pored toga što su naša braća nastojala da budu diskretna. Skupština u Nejdeku, blizu Karlovih Vari, privlačila je pažnju političkih zvaničnika i policije. Juraj Kaminski, koji je mnoge godine služio kao putujući nadglednik, kaže: „Jedno vreme su čak ozbiljno verovali da se  delom u celoj zemlji rukovodi iz Nejdeka. Komunistički dostojanstvenici su se često konsultovali kako da spreče naše delovanje. Jednom su čak iz Praga došli stručnjaci i održana je jedna konferencija u hotelu u Karlovim Varima. Prisutna su bila i dva vladina zvaničnika, predstavnici ministarstva i policija. Bilo je oko dvesta prisutnih.

„Govornik je za pultom imao našu knjigu Istina. Detaljno je opisao organizaciju Jehovinih svedoka, naglašavajući da smo veoma temeljni i sposobni organizatori. Na vrhuncu svoje hvale Jehovinih svedoka, on je izjavio: ’Mi moramo biti bolji da bismo ih sprečili da nam izmaknu kontroli!‘“

Progonjeni jer iskazuju čast Isusu Hristu

Datum Memorijala Hristove smrti bilo je nemoguće sakriti od komunističke policije. Božena Pjetnjikova, koja je živela u Pragu, podseća nas na jednu takvu priliku: „U to vreme je u skupštinama bilo jako malo braće, i zato su i sestre dobijale zadatak da održavaju sastanke u privatnim domovima. Na sastanku nas je uglavnom bilo najviše deset. Davne 1975. trebalo je da se naša grupa sastane zbog Memorijala na mestu gde se do tada nije održao nijedan sastanak. Oko 40 minuta kasnije, prekinulo nas je zvono na vratima i besno lupanje. Ta buka nije jenjavala i domaćica je otvorila vrata. U sobu su ušla trojica, dvojica u policijskim uniformama i jedan u civilu. ’Vidi, vidi! Gospođo Pjetnjikova, nismo znali da ćemo vas ovde zateći! Šta radite ovde?‘, upitao je onaj u civilu. ’Proslavljamo Memorijal Isusa Hrista. Molim vas sedite i dopustite da završimo proslavu‘, mirno sam odgovorila. Ali, naravno, oni su odbili. Tražili su nam isprave i postepeno svaku osobu ispitali za razlog zbog čega je prisutna. Zatim je na redu bila jedna starija sestra. Pribojavala  sam se šta će reći. Ali, njen odgovor je bio ohrabrujući za sve nas: ’Ja sam Jehovin svedok i iskazujem čast Jehovi‘, rekla je ona. ’Sreća vaša što ste stari‘, odgovorio je policajac, zatečen njenom hrabrošću. Onda su nas primorali da izađemo i u lokalnoj policijskoj stanici morala sam da potpišem da sam držala Memorijal.“

Dvanaest godina kasnije, 1987, Državna bezbednost je u nekim mestima u Bohemiji pohapsila mnogu braću u vreme Memorijala. Glavni cilj im je bio da saznaju gde se održao Memorijal i ko ga je držao. Na jednom mestu je na kraju Memorijala policija legitimisala sve prisutne, a jedan brat je odveden u pritvor i na saslušanje. Na jednom drugom mestu potegnute su krivične prijave protiv tri sestre, a razlog je bio što su posećivale jednu ženu i „proučavale literaturu zabranjene religiozne sekte zvane Jehovini svedoci“.

Miluša Pavlova, jedna druga sestra, osuđena je na zatvor u Pardubicama i to ne zato što su je uhvatili u nečemu, već na temelju sumnji. Zvanični razlog njene kazne bio je sledeći: „Stručno mišljenje ukazuje da je optužena delila i umnožavala zabranjenu literaturu. Apelacioni sud potvrđuje prvobitnu odluku i dodaje: ’Osuđena je da bismo zastrašili kako nju tako i druge.‘“

Snabdevanje duhovnom hranom

Snabdevanje biblijskom literaturom za proučavanje u vreme komunizma obavljalo se veoma pažljivo. Prosečan Svedok nije znao kako se ona prevodila, štampala, a zatim stavljala na korišćenje. Prevodioci i korektori, kao i oni koji su bili uključeni u štampanje i uvezivanje, nisu bili javno poznati.

Prevodilac bi otkucao neki članak Kule stražare na češkom i predao ga korektoru, a da taj materijal  nije video do obrađivanja na skupštinskim sastancima. Na ovaj način je prevođeno sve, uključujući i knjige i brošure. Pa ipak, kvalitet prevođenja je bio relativno dobar. Časopis Probudite se! u to vreme nije prevođen.

Čak ni starešine nisu znale ko je u njihovim skupštinama bio uključen u prevođenje. Kada su ta braća povremeno manje učestvovala u službi na terenu, zbog dodatnog posla oko prevođenja, starešine bi pokušavale da im pomognu, misleći da se možda malo duhovno hlade. Ali, prevodioci i korektori nisu otkrili posao koji su obavljali.

Pod tim veoma teškim okolnostima urađen je jedan izuzetno značajan projekat. Na češki je preveden celokupan New World Translation of the Holy Scriptures. Takođe je u razmaku od 1982. do 1986. odštampan i uvezan u pet tomova i to baš u Čehoslovačkoj, i svaka porodica Svedoka je dobila jedan primerak. Slično je obavljen posao i s prevodom New World na slovački, koji je tek kasnije dovršen.

Kako su štampali literaturu

Braća koja 1950-ih nisu bila u zatvoru, uložila su mnogo truda da bi obezbedila da njihova hrišćanska braća i sestre budu duhovno hranjeni. Jedno vreme nakon što je stavljena zabrana, a braća na odgovornim položajima uhapšena, često je nekoliko skupština delilo samo jedan primerak Kule stražare. Ta situacija se postepeno poboljšavala. S vremenom su imali primerak po skupštini, i kasnije, primerak po porodici. Objavitelji bi rukom pisali beleške. Nisu imali pisaće mašine.

Juraj Kaminski iz skupštine u Nejdeku opisuje jednu uobičajenu situaciju s kojom su se susretala braća. On kaže: „Braća su najzad nabavila neku staru pisaću  mašinu. Čovek koji je prodao tu mašinu, na njihove oči ju je iskopao iz zemlje. Kasnije su našli načina da kupe nove mašine, a takođe i opremu za uvećavanje fotografija.“

Mnogi su bili uključeni u umnožavanje literature. Mnoge sestre, neke stare i preko 70 godina, naučile su da kucaju. Braća su čak uspela da prokrijumčare literaturu u zatvore. Godine 1958, počeli su da proizvode fotografske minijature Kule stražare. Čak i do tri takve fotografske kopije bile bi skrivene u jedan sapun ili pastu za zube i poslate braći u zatvor. Oni bi onda napravili svoj rukom pisani primerak i uništili originale.

Herbert Adami je 1972. pozvan da pomaže na umnožavanju literature. Dodeljeno mu je da upravlja proizvodnjom literature za celu Čehoslovačku. On se priseća: „Isprva se literatura proizvodila tako što su je rukom prepisivale stotine objavitelja u skupštini. Na kraju — baš pred pad komunističkog sistema — imali smo kompleks savremenih, dobro opremljenih tajnih štamparija koje su mogle da proizvedu mnogo više literature nego što je tada bilo potrebno.“

O vremenu kada je korišćen prvi uređaj za umnožavanje, brat Adami kaže: „Cela štamparija je oko četiri puta godišnje morala da bude preseljena na unapred određenu lokaciju koju nije bilo lako otkriti. Tokom jedne ’operacije‘, tim je štampao, spojio, uvezao i otpremio oko 12 000 knjiga. Jedna operacija je trajala otprilike nedelju dana. Radnici bi ustajali u 4 ujutro i obično u krevet išli posle ponoći. Kada bi se operacija završila, pošiljke literature bih odneo do najbliže železničke stanice. Tu sam ih predavao kuriru koji ih je transportovao nekad i 600 kilometara daleko.“

 S vremenom su braća u ovim proizvodnim centrima koje su sami napravili, počeli tajno da izrađuju sopstvene uređaje za umnožavanje. Ukupno su napravili 160 takvih mašina, a neke su poslali i braći u Rumuniji.

U Čehoslovačkoj su 1980-ih braća počela da koriste ofset štampanje, što je u velikoj meri poboljšalo kvalitet njihovog posla. Da bi to obavljali, počeli su i sami da prave ofset štampače. Za godinu i po dana napravili su ih 11 i to s elektronski kontrolisanim rotacionim dopremnim mehanizmom. Samo jedna jedina presa je za sat vremena mogla da proizvede 11 000 kopija dobrog kvaliteta.

Racija u dve štamparije u Pragu

Državna bezbednost je krajem 1986. uspela da otkrije lokaciju dve štamparije i da ih zatvori. Nakon racije u jednoj od njih, pojavio se jedan izveštaj u internom biltenu Ministarstva unutrašnjih poslova. Jedan prijateljski nastrojeni policajac dao je Svedocima primerak toga. Kao prvo, uobičajenom propagandom pokušali su da povežu Svedoke sa stranim političkim pokretima. Onda je taj izveštaj pružio detalje o policijskoj operaciji i naveo kazne izrečene Svedocima. Na kraju je izneseno sledeće neočekivano priznanje: „Jehovci se veoma lepo ponašaju prema onima koji nisu njihovi članovi. Voljni su da pomognu i vredni su, ali ne dalje od ovoga. Oni nisu voljni da se uključe u socijalističke radne brigade i tome slično. Nije poznat slučaj u kom je neki Jehovac krao, pušio, zloupotrebljavao alkohol ili drogu... Nikada niko od njih nije gonjen zbog bilo kakvog moralnog prestupa ili nekog prekršaja imovinskih prava. Članovi sekte nastoje da govore istinu. Nikada ne izdaju imena drugih, već ih samo nazivaju ’brat‘ i ’sestra‘. Uvek pričaju samo o sebi, i ostaju nemi kada su pozvani da daju neku konkretnu informaciju, i to ne samo kad su  oni optuženi, već i kad se pozovu da svedoče.“

Naravno, zatvaranje jedne ili dve štamparije nije zaustavilo delo propovedanja o Božjem Kraljevstvu. U 1987. mogao se videti daljnji porast. Dostignut je novi najveći broj objavitelja od 9 870 u češkim zemljama. U proseku je 699 bilo u pomoćnoj ili u opštoj pionirskoj službi.

Da li je bila moguća zakonska registracija?

Kada je širom sveta 1972. godine uvedeno da starešinstvo nadgleda aktivnosti svake skupštine Jehovinih svedoka, ista priprema je sprovedena i u Čehoslovačkoj. Jedan petočlani odbor zemlje naimenovan je 1976. da bi se starao o delovanju Jehovinih svedoka u ovoj zemlji.

Međutim, u Čehoslovačkoj nisu bili zakonski registrovani ni Jehovini svedoci niti neka korporacija koja bi im obavljala potrebne poslove, a nisu imali ni kancelariju koja bi predvodila delo. Zato je u martu 1979. godine, na ime dva Svedoka, kupljena jedna nedovršena trospratnica u Pragu. Dobrovoljci su dolazili u grupama od po 10 do 12 da bi po nedelju dana radili  na ovoj zgradi. Putovali su do Praga čak i iz udaljenih krajeva Slovačke. Stanovi u zgradi su završeni u roku od šest meseci, a godinu dana kasnije, bio je spreman i deo koji će služiti kao kancelarija. Zgrada je služila kao odgovarajuća kancelarija sve do proleća 1994.

Krajem 1970-ih je izgledalo da bi mogli započeti pregovori za postizanje zakonske registracije. Zato je 1. juna 1979, uručeno jedno pismo Sekretarijatu za verska pitanja pri Prezidijumu Socijalističke Republike Čehoslovačke. Pismo je navelo: „Ljubazno vas molimo za jedan razgovor u korist religiozne grupe poznate kao Jehovini svedoci. Želeli bismo da vas obavestimo o želji izvesnih osoba na odgovornim položajima unutar organizacije Jehovinih svedoka da s vama razmotre poboljšanje odnosa između ove religiozne grupe i sadašnjeg pravnog sistema Socijalističke Republike Čehoslovačke.“

Odgovor je stigao skoro godinu dana kasnije, i razgovor je obavljen 22. aprila 1980. Nakon toga je Ministarstvu unutrašnjih poslova podnesena molba za registraciju Watch Tower Bible and Tract Societyja. Pored povelje, u njoj je bila i dobro obrazložena izjava od 13 tačaka. Navodimo petu tačku:

„Ako država prizna Jehovine svedoke, onda će cele skupštine održavati sastanke na mestima namenjenim u tu svrhu. Skupštine neće morati da se dele u male grupe. Sastanke će voditi osposobljeni ljudi, i to će Watch Tower Societyju omogućiti bolje nadgledanje skupština. Državne vlasti će biti bolje informisane o aktivnostima skupština Jehovinih svedoka. Državni predstavnici mogu kad god to zažele da posete javne sastanke da bi bili sigurni da su ti skupovi bezopasni i korisni.“

Odgovor nikada nije stigao.

 Opsežna saslušanja od strane Državne bezbednosti

Atmosfera u političkom sistemu 1985. odavala je uznemirenost. Sistem je bio vrlo osetljiv na bilo šta što je predstavljalo pretnju njegovoj stabilnosti. Kao posledica toga, sve su bila češća saslušanja naše braće. Mnoga su se odvijala u Pragu. Mnoga braća su dobijala takozvana upozorenja od šefa policije. To je bilo isto kao da su na nekoj doživotnoj uslovnoj slobodi.

Skupštine su u toku te godine primile pet pisama iz kancelarije Jehovinih svedoka u Pragu, s ljubaznim ali čvrstim ohrabrenjem da slede načelo iz Filipljanima 4:5: „Neka vaša razumnost bude poznata svim ljudima.“

Interesantan predlog Državne bezbednosti

Državna bezbednost je početkom 1988. predložila da lokalna braća na odgovornim položajima urede da jedan predstavnik iz svetske centrale Zajednice dođe u posetu na neslužbene razgovore s nekim zvaničnicima iz Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova. Na dnevnom redu bi bili „neki aspekti našeg odnosa... kao priprema za moguću daljnju diskusiju sa ovlašćenim državnim zvaničnicima.“ To je zaista bila promena.

Pre nego što je sve uređeno za taj sastanak, u Beču je održan Oblasni kongres „Božanska pravda“. Uz potpunu saglasnost vlasti, prisustvovala je relativno velika grupa Svedoka iz Čehoslovačke.

U međuvremenu su postepeno napredovale pripreme za razgovore između članova svetske centrale Zajednice i visokih funkcionera Ministarstva unutrašnjih poslova. Sastanak obeju strana je konačno održan ujutro 20. decembra 1988. u sali za konferenciju u hotelu  Forum u Pragu. Zajednicu su predstavljali Milton Henšel i Teodor Džeres iz Vodećeg tela i Vili Pol iz nemačke podružnice. Braća iz Vodećeg tela nisu imala preterana očekivanja. Znali su da će biti potrebno strpljenja i vremena. U svakom slučaju, bio je to veliki korak napred. Taj sastanak je bez sumnje bio značajan činilac u onome što se desilo naredne godine.

Veliki međunarodni kongresi su planirani u tri grada u Poljskoj. Jehovini svedoci iz Čehoslovačke su želeli da prisustvuju. O tome se razgovaralo sa zvaničnicima Državne bezbednosti. Kako su samo braća bila uzbuđena što su dobila dozvolu da njih 10 000 može ići u Poljsku! To je bilo više od polovine Jehovinih svedoka u Čehoslovačkoj u to vreme. Neki su strahovali kad je Ministarstvo unutrašnjih poslova zatražilo spisak svih onih koji će ići. Ali, oni koji su ipak  otišli na taj put bili su izgrađeni iznad svih očekivanja — kongresnim programom koji je naglasio temu „Odanost Bogu“, oduševljenim duhom prisutnih i predivnom gostoljubivošću koju su pokazali poljski Svedoci.

Zadržali smo u žiži delo koje nam je poverio Bog

Nešto kasnije te godine, 17. novembra 1989, u Pragu su izbili studentski nemiri. Komunistički režim je reagovao brutalno primenjujući silu i šaljući specijalne policijske jedinice da bi rasterali demonstrante s Narodnog bulevara u Pragu. To je vodilo do spontanog mirnog protestnog pokreta protiv komunističke vladavine. Kasnije se o tome govorilo kao o Somot revoluciji. Ova situacija je od Jehovinih svedoka iziskivala posebnu opreznost zato što su se osećanja rasplamsala i nije bilo lako zadržati hrišćansku neutralnost.

Kancelarija u Pragu je 22. novembra 1989. poslala jedno pismo svim skupštinama u Čehoslovačkoj. Jedan deo je naveo: „Kako je samo dobro što su braća usredsređena na delo jevanđeliziranja i ne dozvoljavaju da ih bilo šta ometa u tome... Veoma cenimo dobro delo i opreznost naše drage braće i sestara. Njihova služba i rezultati svedoče o činjenici da je Jehova i u ovoj zemlji sa svojim Svedocima. Mi to cenimo i molimo se Jehovi Bogu da ostanemo u njegovoj naklonosti. Budite uvereni u našu ljubav i primite naše bratske pozdrave.“ U službenoj godini koja je kratko pre ovoga završena, najveći broj objavitelja u češkim zemljama je bio 11 394 — još jedan lep porast.

Čehoslovačka je do kraja 1989. imala novu vladu. Naš odbor zemlje je odmah tražio načine da legalizuje status Jehovinih svedoka. Neki članovi odbora su posetili Prezidijum, a dokumenat koji je proizašao iz te  posete bio je veoma važan za to vreme. Ovaj dokumenat, koji je potpisao jedan odgovorni zvaničnik, naveo je:

„Na temelju izjave pripremnog odbora crkve Jehovinih svedoka, primili smo k znanju da će ova crkva od 1. januara 1990. obnoviti svoje delovanje koje je prekinuto fašističkim režimom 1939. i onda opet zabranjeno 4. aprila 1949.“ Ovaj dokument je predstavljao jedan od prvih koraka u pravcu zakonske registracije.

Dug put do registracije

Premda je vlada priznala obnavljanje delovanja „crkve Jehovinih svedoka“, bilo je potrebno još skoro četiri godine strpljivog truda pre nego što je u Češkoj Zajednica zakonski registrovana.

Jedna zvanična molba za registraciju Verske zajednice Jehovinih svedoka podneta je 12. januara 1990. Ministarstvu kulture Češke. Ceo postupak je vođen u tesnoj saradnji s Vodećim telom, pravnim odeljenjem svetske centrale i lokalnim advokatima. Brat Henšel je posetio Prag 1. i 2. marta. U pratnji brata Murina i brata Sobičke posetio je kancelariju premijera i Ministarstvo kulture. Trebalo je da obe posete naglase koliko je važan naš zahtev za što skorijom registracijom. Međutim, nisu postignuti nikakvi opipljivi rezultati, zato što još uvek nisu postojali novi zakoni za registraciju. Nakon ovoga pokušalo se mnogo toga, uključujući i peticije i razgovore s premijerom.

Dana 19. marta 1992, donesen je zakon o registraciji novih crkvi i verskih zajednica. U njemu je stajalo da će postupak registracije započeti samo ako se uz molbu verske zajednice priloži 10 000 potpisa odraslih pristalica. (Takozvane tradicionalne crkve koje su decenijama zakonski funkcionisale pod komunističkim režimom automatski su registrovane.) Tako su Jehovini svedoci obavešteni da treba ponovo da podnesu molbu,  pružajući sve tražene podatke. Zatim je 1. januara 1993, tokom pripreme za registraciju, došlo do daljnjih promena kada se Čehoslovačka podelila na dve države, Češku i Slovačku. Ali napokon, u sredu 1. septembra 1993, češka novinska agencija primila je sledeći izveštaj:

„Danas, 1. septembra 1993. u 10.00, predstavnici Verske zajednice Jehovinih svedoka pojavili su se s registracionim dokumentima u Ministarstvu kulture Češke. Predstavnici Jehovinih svedoka su se zahvalili zvaničnicima ministarstva i obavestili ih da neće tražiti nikakvu finansijsku podršku za ličnu korist niti bilo kakvu direktnu finansijsku pomoć države. Registracija danas stupa na snagu.“

Ovaj važan događaj prenela je i štampa. U nekim novinama je to bilo samo kratko saopštenje. A u nekima su izveštaji bili istaknuti naslovima kao „Jehovci dobili ono što su čekali“ i „Jehovini svedoci priznata religija“. Da li je to označilo kraj progonstva Jehovinih svedoka u Češkoj? Ni govora!

Za samo nekoliko dana, preko medija je započela kampanja okrutnih napada. Najviše slobode za napade na Jehovine svedoke dobila je religiozna štampa, što joj je i svojstveno. Pristrani članci sadržavali su pitanja koja su Svedocima postavljana tokom postupka registracije, i spekulacije pisaca o datim odgovorima. S jedne strane, zamerka je bila da je predstavnik Zajednice varao kada je rekao da Svedoci nisu prisiljeni da veruju odnosno praktikuju izvesne stvari. S druge strane, za pružene odgovore se tvrdilo da predstavljaju izdaju načela same organizacije.

Ova neprijateljska kampanja je označila početak jedne nove ere, ne ere okrutnih zatvaranja, već ere u kojoj će Jehovini svedoci biti izvrgnuti ismejavanju. Bilo je to vreme kada je svaki Jehovin svedok morao hrabro da  stane protiv jedne druge vrste napada na svoju veru i svoju lojalnost Jehovi Bogu i Njegovoj organizaciji.

Postupati u veri

Jehovini svedoci su u Čehoslovačkoj počeli da održavaju javne sastanke — čak i velike kongrese — i pre nego što su bili zakonski registrovani. Obavestili su vladine zvaničnike da će svoju javnu delatnost obnoviti u januaru 1990. Baš tog meseca je pripremljen jedan poseban program za sve skupštine. On je podvukao pravovremenu temu „Izvuci korist iz poslušnosti Božjim zapovestima“. Bio je to u suštini pokrajinski sastanak od dva sata. Ti sastanci su doduše bili skromne veličine, ali su bili u iznajmljenim salama. Na svakoj lokaciji su se okupile jedna ili dve skupštine. Nakon toga su došli veći prolećni pokrajinski kongresi.

Ovi kongresi su dobro protekli, tako da su učinjene pripreme za jedan oblasni kongres — četvorodnevni nacionalni kongres — tog leta u Pragu. Za tu priliku je u Pragu iznajmljen stadion Evžen Rošicki i u programu su služila dva člana Vodećeg tela, braća Henšel i Džeres. Najveći broj prisutnih je bio 23 876, a kršteno je 1 824. Taj kongres je bio apsolutni trijumf čistog obožavanja. Atmosfera je bila jako slična onoj s kongresa održanih godinu dana ranije u Poljskoj, ali ovo je bilo kod kuće i to na češkom i slovačkom jeziku! Dubok emocionalni utisak ovog događaja bio je izražen u srećnim osmesima kao i u suzama srdačnog cenjenja.

Četrdeset godina se u javnosti Čehoslovačke moglo samo šapatom izgovarati „Jehovini svedoci“. O ovoj grupi su kružile neverovatne glasine i na nju se često ukazivalo kao na nekakvu „ilegalnu sektu“. Sada su svi, uključujući i novinare, mogli bolje da pogledaju Svedoke. Izveštaji štampe s tog kongresa su, sve u svemu, bili povoljni. Izražavali su čuđenje o onome šta su  Svedoci uradili na stadionu pre kongresa. Oni su dva meseca radili na njemu — oko 9 500 dobrovoljaca proveli su 58 000 sati u temeljnom čišćenju, popravljanju klupa, poboljšanju kanalizacije i krečenju celog stadiona. Jedan reporter dnevnih novina Večerní Praha (Praški večernji list) divio se nasmejanim licima, harmoniji ljudi iz svih krajeva Čehoslovačke i drugih zemalja, kao i njihovom čistom govoru.

Te godine se desilo još nešto značajno. Tridesetog avgusta 1990. posvećena je Dvorana Kraljevstva skupštine Behinje — prva u zemlji.

Sve ovo je vodilo do još jednog zaista veličanstvenog događaja.

Nezaboravan kongres

Učinjeni su planovi da se u Pragu održi jedan međunarodni kongres Jehovinih svedoka od 9. do 11. avgusta 1991! Prvi korak je bio da se iznajmi stadion. Koji? Stadion Spartakijada u Pragu, jedan od najvećih u svetu. Pošto Jehovini svedoci nisu još bili zakonski registrovani u Čehoslovačkoj, ceo stadion je privatno iznajmio Anton Murin, tadašnji koordinator odbora zemlje. Bio je to hrabar potez. To je bio čin jakog poverenja u Jehovu, i Jehova je to blagoslovio.

Odeljenje za smeštaj je imalo divovski zadatak i nadgledanje je povereno Lubomiru Mileru. Braća iz Vodećeg tela su dobro znala koliko je važan dobar smeštaj. Zato su braća Henšel i Džeres lično pregledali sve predložene hotele u celom Pragu. Ušli su u hotelske sobe i čak isprobali krevete. Rekli su da hoteli sa zajedničkim kupatilima i toaletima u hodniku ne dolaze u obzir. Zašto? Brat Henšel je objasnio: „To bi pod normalnim okolnostima bilo dovoljno, jer gosti dolaze i odlaze u različito vreme. Međutim, kongresni delegati uglavnom odlaze i dolaze u isto vreme. Možete  li da zamislite te prizore po toaletima? Ne možemo to da učinimo našoj braći.“ Lokalni organizatori su primili praktičnu obuku kad su videli kako članovi Vodećeg tela pokazuju lični interes za dobrobit svakog delegata.

Najveći broj prisutnih na ovom Međunarodnom kongresu „Ljubitelji božanske slobode“ bio je 74 587. Od njih je 29 119 bilo iz Čehoslovačke, 26 716 iz Nemačke i 12 895 iz Poljske. Preostalih 5 857 delegata došlo je iz drugih 36 zemalja. Bilo je divno videti krštenje 2 337 novih osoba: 1 760 iz Čehoslovačke, 480 iz Nemačke i 97 iz Poljske.

Vrhunac celog kongresa nesumnjivo je bilo ono što se desilo u subotu 10. avgusta. Ceo čehoslovački deo se podigao u gromovitom aplauzu — aplauzu koji je bez prestanka trajao celih deset minuta! Lica su blistala od sreće. Šta je bio razlog? U zaključku svog predavanja Albert Šroder, član Vodećeg tela, prvo je publici objavio izlaženje jedne nove knjige na engleskom — što je donekle bilo razočaranje — a onda publiku iznenadio objavljujući izlaženje nanovo štampanog jednotomnog izdanja New World Translation of the Holy Scriptures i na češkom i na slovačkom jeziku! Mnogima su se niz lice slivale suze radosnice.

Ovaj kongres se duboko urezao u srca delegata. A kako je bilo sa štampom? Kao i uvek, neki su izveštaji bili puni predrasuda dok su drugi bili prijateljskog duha. U ponedeljak 12. avgusta, pod naslovom „Strahov prepun“ Venkov, deník českého a moravskoslezského venkova (Narodni list, dnevnik češkog i moravsko-šleskog kraja) izvestio je:

„U Pragu je od petka do nedelje održan jedan međunarodni kongres Jehovinih svedoka na kom je bilo prisutno 75 000 delegata iz svih delova Evrope, Amerike i  Japana. Jehovini svedoci su u Čehoslovačkoj aktivni od 1912. Delegati Jehovinih svedoka su bili zapaženi po svojoj obzirnosti i samodisciplini. Sam kongres je bio miran i veoma dobro pripremljen. Iako je počelo da kiši za vreme krštenja u subotu, publika je ostala na svojim mestima i dugim aplauzom pozdravila nove članove.“

I pored svega ovog, zakonska registracija nije dobijena još naredne dve godine.

Vreme za širenje

Iako je zakonski proces skoro tapkao u mestu, potrebe teokratske organizacije su rasle kako su se njene aktivnosti u ovoj zemlji pojačavale. Braća su od 1980. koristila jednu trospratnicu u Pragu kao centralnu kancelariju, s ograničenim prostorom za stanovanje.  Kada je 1990. delo počelo mnogo otvorenije da se vrši, oni su tu zgradu renovirali. Sve sobe za stanovanje su pretvorene u kancelarije. Ali kakve kancelarije? Veće sobe su bile podeljene drvenim pregradama obrazujući manje radne prostore. Ne samo da su služile kao kancelarije radnika već i kao njihove spavaće sobe, tako da je krevet bio odmah uz kancelarijski sto. Bilo je potrebno više prostora.

U proleće 1993, u Pragu je Zajednica dobila na poklon jednu novu desetospratnicu za unapređivanje biblijskog obrazovanja. U renoviranju su učestvovali dobrovoljci iz cele zemlje. Program za posvećenje je održan 28. i 29. maja 1994. Pozvano je na desetine Jehovinih svedoka koji su mnoge godine pod komunističkim režimom sačuvali svoju lojalnost prema Jehovi. U programu je služio Albert Šroder iz Vodećeg tela, a bilo je i prisutnih iz Austrije, Britanije, Danske, Italije, Nemačke, Poljske, Sjedinjenih Država, Slovačke, Ukrajine, Holandije i Švajcarske.

Kada se Čehoslovačka 1933. podelila na dve zasebne države, obe zemlje je i dalje opsluživao samo jedan odbor zemlje pod nadzorom austrijske podružnice. Međutim, uslovi u obe zemlje su se menjali. Naredne godine su za svaku od njih naimenovani odbori zemlje. Onda je 1. septembra 1995, s radom počela kancelarija podružnice u Češkoj. Vodeće telo je za službu u Odboru podružnice naimenovalo Jana Glikseliga, Ondreja Kadleca, Jaromira Lenečeka, Lubomira Milera i Eduarda Sobičku. Kasnije je Lubomir Miler dodeljen u specijalnu službu u Rusiji, a Petar Žitnjik je naimenovan za novog člana Odbora podružnice u Češkoj.

„Brza gradnja“ Dvorana Kraljevstva

Skupštinama Jehovinih svedoka bila su potrebna mesta za sastajanje. U Češkoj nije lako pronaći  prikladna mesta za te sastanke. Mnogi vlasnici dvorana odbijaju da ih izdaju Jehovinim svedocima. To je delimično i zbog ranije i sadašnje lažne propagande protiv Svedoka. Mnoge skupštine zato traže mogućnosti da izgrade dvoranu ili da preprave neku stariju zgradu. Od svih metoda isprobanih u izgradnji novih zgrada, pokazalo se da je najpraktičniji metod brze gradnje. Prva na ovaj način izgrađena Dvorana Kraljevstva u Češkoj, posvećena je 20. novembra 1993. Dvorana je izgrađena u gradu Sezimovo Usti i koriste je dve lokalne skupštine.

Broj Dvorana Kraljevstva i dalje raste. Krajem maja 1999, širom zemlje 242 skupštine koristile su 84 Dvorane Kraljevstva koje pripadaju lično Jehovinim svedocima. Braća i sestre u Češkoj su i te kako svesni da bez finansijske pomoći Jehovinih slugu iz drugih zemalja, ne bi mogli da izgrade tako puno lepih Dvorana Kraljevstva. Velikodušnost našeg međunarodnog bratstva duboko je dirnula srca braće u Češkoj. Oni iskreno žele da izraze svoju zahvalnost braći u drugim zemljama, kao i Jehovi koji podbuđuje takav duh u srcima svojih slugu i koji je stvorio ovako izvanrednu organizaciju (2. Kor. 8:13-15).

Skrivene zamke slobode

Odavno je minula euforija zbog pada komunizma 1989, a isplivali su mnogi novi problemi. S jedne strane tu su ranije nepoznate mogućnosti zgrtanja bogatstva napornim radom. A s druge strane, međuljudski odnosi su pod uticajem socijalne nesigurnosti, rapidnog porasta stope kriminala, inflacije i drugih negativnih činilaca. Porast životnog standarda unapređuje materijalizam, konkurenciju i zavist. Mnogi stanovnici gradova imaju vikendice van grada i u njima vole da provode vreme. Sve više ljudi provodi skupe odmore po  inostranstvu. Novostečena demokratija donela je čoveku slobodu da kritikuje sve i u svako doba. To je otvorilo put za propagiranje nemoralnog načina života. Pod komunizmom je to bilo nezamislivo. Ljudi nisu bili pripremljeni, iznenadila ih je ta nova situacija i neki su tome podlegli.

Taj duh je takođe uticao i na neke Jehovine svedoke. Priličan broj je prestao da služi Jehovi jer su bili zaokupljeni materijalističkim načinom života, jer su pridavali preteranu pažnju društvenim aktivnostima, ostavili visoka biblijska merila za brak ili postali kritični prema svemu — uključujući i Jehovine teokratske pripreme. Drugi koji su odlučili da ostanu u organizaciji pokušavali su da preprave skupštine da bi odgovarale njihovom razmišljanju. Naravna stvar, to je dovelo do trzavica koje su onda otklonili nepokolebljivi nadglednici.

U Češkoj su danas oni koji nastoje da služe Bogu okruženi društvom koje je ateističko i orijentisano ka evoluciji. To je sredina u kojoj se na religiju gleda kao na detinjastu tradiciju ili filozofsku ekscentričnost. Agresivna sredstva javnog informisanja stalno napadaju Jehovine svedoke. To predstavlja ispite vere koji su po oštrini ravni žestokim patnjama i šikaniranju koje su braća podnosila u nacističkim i komunističkim zatvorima. Velika većina Jehovinih svedoka stoji čvrsto u veri uprkos ovim kušnjama.

Uprkos stavu koji mnogi imaju prema religioznim stvarima, u proleće 1999. izrečena je jedna izvanredna pravna odluka u Ustavnom sudu Češke. Jedan članak u češkim novinama Lidové Noviny (Narodni dnevnik) objavio je 11. marta 1999: „Zdrav razum se širi iz Brna“, gde se nalazi Ustavni sud. Sud je doneo odluku da nijedna osoba koja odbija vojnu službu zbog prigovora savesti  ne može za to biti dvaput osuđena. To je donekle bilo olakšanje za mnoge Jehovine svedoke. Ishod ovog slučaja naširoko je priznat kao pozitivan doprinos Jehovinih svedoka češkom pravnom sistemu.

Podstaknuti ljubavlju

Jehovini svedoci u Češkoj nastavljaju da sa svojim bližnjima dele dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Oni žele da još mnogima od njih pomognu da upoznaju našeg ljubaznog Boga Jehovu i da cene čudesne pripreme koje je učinio za sve one koji iskazuju veru. Međutim, da bi došli do njih, Svedoci često moraju da savladaju osećaj koji ljudi imaju — osećaj koji je oblikovan često ponavljanom klevetom — da su Jehovini svedoci „jedna opasna sekta“. Takođe možda moraju da nadvladaju osećaj omalovažavanja religije u celini, do čega su dovele decenije ateističkog režima. Da li Svedoci uspevaju u ovome?

Vredno je pažnje da je 1999. na proslavi uspomene na smrt Isusa Hrista zajedno sa 16 054 Jehovina svedoka iz 242 skupštine bilo i hiljade drugih. Ukupno je bilo prisutno 31 435.

Jehovini svedoci žele da svakome od njih pomognu da uspešno, s istrajnošću, trči hrišćansku trku. Dok propovedaju u javnosti, oni takođe nastoje da pomažu jedni drugima da ostanu čvrsti u veri. I te kako znaju da je Isus opisujući događaje našeg doba rekao i ovo: „Svojom istrajnošću dobićete svoje duše“ (Luka 21:19). A apostol Petar je bio nadahnut da napiše: „Svemu se kraj približio. Zato budite zdravih misli i budni s obzirom na molitve. Pre svega, imajte žarku ljubav jedan prema drugome“ (1. Petr. 4:7, 8). Ta ljubav ih i dalje podstiče da dragocene istine iz Biblije dele s drugima i ona ih međusobno zbližava u neraskidivo hrišćansko jedinstvo.

[Istaknuti tekst na 165. strani]

„Nikada nisam zažalio što sam ostao. S vremenom sam shvatio da tu pripadam“

[Istaknuti tekst na 168. strani]

„’Ako želite da ubijete svakog desetog, onda nas poubijajte sve!‘ Ceo logor je bio ispunjen divljenjem“

[Istaknuti tekst na 184. strani]

’Izrugivali su nam se i vređali nas, ali i potajno nas poštovali‘

[Istaknuti tekst na 187. strani]

„Ni traga od kompromisa, već hrišćanska razumnost!“

[Mapa na 150. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

NEMAČKA

POLJSKA

SLOVAČKA

AUSTRIJA

ČEŠKA

BOHEMIJA

Prag

Liberec

Kladno

Karlove Vari

Most

Teplice

Lidice

MORAVSKA

Brno

ŠLESKA

 [Slika na celoj 148. strani]

[Slika na 153. strani]

Brat Erler iz Drezdena

[Slike na 155. strani]

Oto Estelman je po celoj Čehoslovačkoj prikazivao „Foto-dramu stvaranja“

[Slika na 157. strani]

Bohumil Miler

[Slika na 167. strani]

Božena Vodražkova je upoznala istinu u jednom koncentracionom logoru

[Slike na 169. strani]

František Šnajder i Alojz Miček — poslani u koncentracioni logor Mauthauzen

[Slika na 173. strani]

Mnogi su se okupljali na javnim predavanjima nakon Drugog svetskog rata

[Slike na 175. strani]

Betelska porodica i kancelarija podružnice nakon Drugog svetskog rata

[Slika na 178. strani]

Sastanak u šumi 1949.

[Slika na 185. strani]

Grupni odmori su pružali mogućnosti za duhovnu izgradnju

[Slika na 194. strani]

Jaromir Leneček, član Odbora podružnice, revan u službi još od mladosti

[Slike na 207. strani]

Na zakonskoj registraciji pored drugih radili su i Milton Henšel i Teodor Džeres

[Slika na 210. strani]

Češki delegati na kongresu u Poljskoj 1989.

 [Slike na 216. strani]

Međunarodni kongres u Pragu 1991. — veličanstven događaj

[Slika na 218. strani]

Češki prevodilački tim

 [Slika na 223. strani]

Kancelarija podružnice u Pragu

[Slika na 223. strani]

Ispod: Odbor podružnice (s leva na desno): Jan Glikselig, Jaromir Leneček, Ondrej Kadlek, Petar Žitnjik i Eduard Sobička