Britanija

Na svom vrhuncu, Britanska imperija je obuhvatala ceo svet. U vreme kraljice Viktorije (1837-1901), govorilo se da u tom carstvu „sunce nikada ne zalazi“. Međutim, u 20. veku ta velika imperija bila je zamenjena Britanskom zajednicom naroda, to jest Komonveltom.

Koliki je Komonvelt? On obuhvata otprilike četvrtinu kopnene površine naše planete i uključuje oko četvrtinu njenog stanovništva. Iako su politički nezavisne, 53 članice Komonvelta priznaju britansku kraljicu kao simboličnog poglavara njihove kulturne i ekonomske zajednice.

U zadnjih 50 godina, imigranti iz tih i drugih zemalja promenili su i samu Britaniju. Ona je postala kosmopolitsko društvo od nekih 58 miliona stanovnika.

Mnoge rase, mnoge vere

Empire Windrush, preuređeni transportni brod, pristao je 22. juna 1948. u Tilburi, blizu Londona, i iz njega se iskrcalo 492 Jamajkanaca — prvi od četvrt miliona karipskih imigranata. Ovi veseli, žustri stanovnici Zapadnoindijskih ostrva, srdačno su cenili Bibliju. Međutim, bili su šokirani kad su otkrili da mnogi Britanci više ne kažu da imaju duboku veru u Boga. Otkud takva promena? Ljudima je bilo dosta uplitanja religije u besmislene pokolje tokom dva svetska rata. Pored toga, veru u Bibliju ozbiljno su potkopavali kritičari koji su tvrdili da se nauka nikako ne slaže s religijom.

 Od 1960-ih, Indijci, Pakistanci i, u skorije vreme, ljudi iz Bangladeša sjatili su se u Britaniju. U 1970-im su mnogi Azijci koji su živeli u istočnoj Africi potražili utočište u Britaniji. Izvan Komonvelta došli su Grci i kiparski Turci, kao i Poljaci i Ukrajinci. Posle revolucije u Mađarskoj 1956, 20 000 izbeglica došlo je u Britaniju. U novije vreme, ovde su se, pored drugih, nastanili Vijetnamci, Kurdi, Kinezi, Eritrejci, Iračani, Iranci, Brazilci i Kolumbijci. Do sredine 1990-ih, od 100 stanovnika Britanije, njih 6 je pripadalo nekoj etničkoj manjini.

To nigde nije tako uočljivo kao u Londonu, glavnom gradu Britanije. Posetioci koji šetaju ulicama, putuju dvospratnim autobusima ili se voze podzemnom železnicom, brzo zapažaju da su stanovnici ovog grada iz mnoštva rasa. Zaista, skoro jednu četvrtinu stanovništva Londona čine stranci. Odražavajući tu raznolikost, škole sada pružaju deci obrazovanje koje udovoljava njihovim religijama — između ostalog, hrišćanskoj, muslimanskoj i hinduističkoj. To ne znači da je Britanija nešto posebno religiozna. Naprotiv, u današnje vreme ogromna većina britanskog stanovništva ima umnogome svetovno, materijalističko gledište o životu.

Za razliku od toga, u Britaniji ima preko 126 000 Jehovinih svedoka. I oni dolaze iz raznoraznih sredina. Međutim, oni čvrsto veruju u Boga — ne u neko bezimeno božanstvo, već u Jehovu, koji srdačno poziva ljude svih nacionalnosti da idu njegovim putevima i da izvuku korist iz primene njegovih ljubaznih saveta (Izl. 34:6; Isa. 48:17, 18; Dela 10:34, 35; Otkr. 7:9, 10). Jehovini svedoci priznaju Bibliju za Božju nadahnutu Reč. Oni imaju duboku veru u Božju pripremu za spasenje preko Isusa Hrista. Njihove nade za budućnost temelje se na Božjem Kraljevstvu i biblijskoj nauci da je Božja namera da zemlja  postane Raj (Post. 1:28; 2:8, 9; Mat. 6:10; Luka 23:43). Oni tu dobru vest revno objavljuju drugima. Iskreno žele da ’sve čine zbog dobre vesti‘ kako bi mogli da je podele s drugima (1. Kor. 9:23; Mat. 24:14).

Kako su Jehovini svedoci počeli s delovanjem u ovom delu sveta?

Deliti s drugima

U zadnje dve decenije 19. veka, Britanija je bila u mukama urbanizacije. Iz engleskih, škotskih i velških sela, ljudi su se sticali u male i velike gradove. Tradicionalnim zanatlijama priključili su se mnogi nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici. Posle 1870, obavezno školovanje je nagovestilo doba u kome će više ljudi moći lako da dođe do znanja.

Godine 1881, Dž. K. Sanderlin i Dž. Dž. Bender — dvojica bliskih saradnika Čarlsa T. Rasela, koji je tada predvodio u radu Watch Tower Societyja — došli su iz Sjedinjenih Američkih Država. Oni su doneli poruku koja je živote hiljada ljudi u Britaniji promenila nabolje. Jedan je počeo da deluje u Škotskoj, a drugi u Engleskoj, te su distribuisali publikaciju Food for Thinking Christians, koja je dirnula srca mnogih. U Londonu je jedan skretničar na železnici, Tom Hart, uzeo primerak dok se jednog jutra vraćao kući s posla. Ono što je pročitao probudilo je njegov interes i dovelo do mnogih razgovora o Hristovom povratku. Podstaknut onim što je saznao, Tom je oduševljeno preneo to novo spoznanje svojoj ženi i kolegama na poslu. Uskoro je ta mala grupa, koja je postala poznata kao Istraživači Biblije, počela deliti traktate prolaznicima u komšiluku . Slične grupe nikle su i u drugim gradovima po celoj Britaniji. Svi oni su bili vatreni u širenju biblijske istine.

Do 1891. godine, kad je Č. T. Rasel prvi put lično posetio Britaniju, interesovanje za biblijsku poruku navelo  je oko 150 osoba u Londonu i otprilike isti broj njih u Liverpulu da dođu na predavanje s temom „Izađite iz nje, moj narode“ — to jest, da izađu iz religija koje nose otisak drevnog Vavilona (Otkr. 18:4). „Engleska, Irska i Škotska su polja koja su spremna i čekaju na žetvu“, izvestio je brat Rasel. Delo prenošenja dobre vesti drugima pokazalo se plodnim, tako da je na početku ovog veka postojalo deset malih hrišćanskih skupština. Da bi svi oni lakše mogli doći do duhovne hrane u obliku biblijskih publikacija, Watch Tower Society je u Londonu osnovao kancelariju.

 Prva podružnica

E. K. Henings, još jedan bliski saradnik Č. T. Rasela, stigao je 1900. godine u luku Liverpul, na severozapadu Engleske, i otišao u London da bi potražio objekte koji bi mogli da se zakupe i koriste kao depo za literaturu. Na dan 23. aprila, iznajmio je prostor u ulici Džipsi Lejn, broj 131, Forest Gejt, u istočnom delu Londona. Tu je počela da funkcioniše prva podružnica Watch Tower Bible and Tract Societyja. Danas, posle jednog veka, postoji više od 100 takvih podružnica na strateškim lokacijama širom sveta.

U Londonu je 30. juna 1914. godine bilo zakonski konstituisano novo pravno telo Jehovine organizacije u Britaniji — International Bible Students Association. U to vreme britanska podružnica se brinula za delo Kraljevstva na svim britanskim ostrvima, uključujući i Irsku. Međutim, od 1966. celu Irsku nadgleda posebna podružnica koja je najpre bila u Dablinu, a sada je južno od njega.

Međunarodni koraci

Braća iz Britanije nisu bila zainteresovana samo za britansko polje. Znali su da je Isus Hrist prorekao da će se dobra vest o Božjem Kraljevstvu propovedati po celoj nastanjenoj zemlji pre nego što dođe kraj (Mat. 24:14). Tokom 1920-ih i početkom 1930-ih, mnoga braća iz Britanije trudila su se da prošire svoje polje propovedanja tako što su počeli misionarsku službu u drugim zemljama. Bio je to veliki korak, a Jehova je blagoslovio njihov samopožrtvovani duh.

Godine 1926, Edvin Skiner je napustio Šefild, u severnom delu Engleske, da bi služio u Indiji. Njegova poniznost mu je pomogla da 64 godine istraje na toj dodeli, sve do smrti 1990. godine. Nezaboravni i ljubazni Vilijam Dej iz Škotske, poreski inspektor i prilično bogat  čovek, odrekao se i položaja i penzije da bi postao nadglednik podružnice u novoj kancelariji Zajednice za severnu Evropu, smeštenoj u Kopenhagenu, u Danskoj. Uskoro posle toga, Fred Gabler je prihvatio poziv brata Deja i otišao za Litvaniju, gde mu se pridružio Persi Danem, koji je kasnije prešao da služi u Letoniji. Valas Bakster je preuzeo nadgledanje dela u Estoniji. Klod Gudman, Ron Tipin, Randal Hopli, Džerald Garard, Klarens Tejlor i mnogi drugi iz Britanije započeli su delo u Aziji. Jedan drugi Škotlanđanin, Džordž Filips, mnoge godine je služio u južnoj Africi. Robert i Džordž Nizbet, takođe iz Škotske, pionirili su u istočnoj i južnoj Africi.

Odvažni pioniri pomažu na kontinentu

U 1930-im, mnogi britanski pioniri odgovorili su na poziv da pomognu u objavljivanju dobre vesti u Belgiji, Portugalu, Francuskoj i Španiji. Među njima su bili Džon i Erik Kuk.

Artur i Eni Kregin sećaju se kako su radili na jugu Francuske gde nije bilo skupština. Tamo su se priključili braći iz Poljske koja su pokazala veliku revnost i gostoljubivost. Eni se seća kad su pozvali braću u svoj stan u Le Grand Hôtel de l’Europe, u gradu Albi. „Zgrada je možda bila sjajna u Napoleonovo vreme“, napisala je kasnije, ali njena slava je bila izbledela. Ona je nastavila: „Grupa braće je stigla u nedelju posle podne, i imali smo fantastičan studij Kule stražare. Bilo nas je iz pet nacionalnosti, i svako je imao časopis na svom jeziku, a zajednički jezik nam je bio iskvareni francuski. Redom smo čitali odlomke iz svog časopisa, a zatim smo na lošem francuskom objašnjavali šta smo pročitali. Ali svima nam je bilo stvarno prelepo!“

Nažalost, takvo srećno vreme u stranoj službi nije potrajalo. Džon Kuk, koji je tada bio na jugu Francuske,  ostao je koliko je god mogao. Na kraju je biciklom otišao iz grada gde je služio i bio je evakuisan u Englesku neposredno pre nego što su ušli nemački tenkovi. Izbijanjem Drugog svetskog rata 1. septembra 1939, došlo je do sukoba između Britanije i Nemačke, što je imalo ozbiljne posledice po Jehovine svedoke u Britaniji i drugde.

Kad su nacije strmoglavo jurnule u totalni međusobni rat, Jehovini svedoci su kao neutralni hrišćani zauzeli čvrst stav. Oni su jasno razumeli da poslušnost Bogu treba da ima prioritet u nečijem životu (Dela 5:29). Pošto su se usrdno molili da dođe Božje Kraljevstvo i  pošto su znali šta je Isus Hrist rekao o tome ko je vladar sveta, oni su čvrsto verovali da bi bilo pogrešno da stanu na jednu ili drugu stranu u sukobu između frakcija ovog sveta (Mat. 6:10; Jov. 14:30; 17:14). Jehovini svedoci su kao pojedinci uzeli k srcu ono što Biblija kaže da se ’više neće učiti boju‘ (Isa. 2:2-4). Na početku su neki od njih u Britaniji bili oslobođeni kao oni koji se zbog savesti protive ratu. Međutim, kasnije su i sudije i mediji tvrdili da ljudi postaju Svedoci da bi izbegli da idu u vojsku. Zbog toga je njih oko 4 300 strpano u zatvor. Među njima su bile i mnoge sestre koje su odbile  da rade nešto čime bi podupirale ratne napore. Međutim, posle rata Svedoci su nastavili da pokazuju da ih je u stvari motivisala želja da ugode Bogu i da objavljuju njegovo Kraljevstvo kao jedinu nadu za čovečanstvo. (Više detalja o aktivnostima Jehovinih svedoka u Britaniji u tom periodu može se naći u Godišnjaku za 1973, na engleskom jeziku.)

Dvojezični kongres u Engleskoj

Kongresi su već godinama istaknuti deo života Jehovinog naroda. Jednom prilikom, ključna kongresna predavanja koja je predsednik Watch Tower Societyja održao na jednom kongresu u Londonu bila su prenošena putem radija u mnoge druge zemlje. Delegati iz preko 50 zemalja prisustvovali su kongresima u Londonu tokom 1950-ih i 1960-ih. Ali celi program je bio na engleskom. To se promenilo 1971.

Pripreme za održavanje oblasnog kongresa „Božansko ime“ u Tvikenemu, u Londonu, već su prilično bile u toku. U Evropi su se Svedoci pripremali da prisustvuju kongresima s istom temom. Iako je u Portugalu delo Kraljevstva još uvek bilo pod zabranom, hiljade njih se spremalo da preko Španije ode u Tuluz, u Francuskoj. Bili su veoma lepo raspoloženi. Onda je stigla vest da je u Španiji izbila kolera. Kroz tu zemlju mogli su da prođu samo oni koji su vakcinisani protiv kolere. Međutim, nije bilo dovoljno vakcina za sve one iz Portugala koji su želeli da budu na kongresu. Kad se u Tuluzu saznalo za slučaj navodne kolere, vlasti su odmah poništile dozvole za ulazak u Francusku. Šta sada da urade portugalska braća? Jedan brat je rekao: „Pa, još uvek imamo London.“

V. Dž. (Bil) Bul, nadglednik kongresa u Tvikenemu, brat koji je poznat po svom staloženom, prijateljskom stavu, seća se šta se desilo. „Od njih 800 do 900 koji su došli  u Britaniju, 112 je stiglo avionom, a ostali autobusom. Imali smo manje od nedelju dana da se pripremimo za to mnoštvo. Braća su otišla do Dovera da bi dočekala portugalske delegate koji su stigli trajektom, i koji su većinom slabo govorili engleski ili ga uopšte nisu govorili.“ Za sve njih pronađen je smeštaj, uglavnom u domovima londonske braće. Jedan veliki šator za kafeteriju pretvoren je u auditorijum za program na portugalskom, i Portugalci su se radosno priključili svojoj britanskoj braći da pogledaju kongresne drame Jehova blagosilja lojalne i Neka Jehovina namera bude tvoj životni put, i da slušaju druge delove programa. Lokalne novine, Middlesex Chronicle, izvestile su 13. avgusta 1971: „Njihovim dolaskom ovo je bio prvi dvojezični kongres Svedoka u ovoj zemlji.“

Portugalska braća su oduševljeno izvestila o napretku dela Kraljevstva u njihovoj zemlji, nakon čega se brat koji je nadgledao delo u Portugalu obratio kongresu kako bi se zahvalio britanskoj braći na njihovoj gostoljubivosti. „Toliko ste nam toga dali“, rekao je, „svoje vreme, svoj dom, svoju pažnju, svoju dobrotu, svoju nežnu brigu u ovom ogromnom gradu i, što je najvažnije, svoju ljubav. Braćo, budite uvereni da ćemo se uvek s izuzetnim zadovoljstvom sećati Londona.“ Kad su portugalska braća izrazila svoju zahvalnost u pesmi, malo ko među prisutnima nije zaplakao, jer su svi bili tako dirnuti izrazima srdačne zahvalnosti.

Upoznati ih s Jehovinom ljubaznom porodicom

Ljudima čiji maternji jezik nije engleski bilo je potrebno pokloniti pažnju ne samo u vreme kongresa. U Britaniji je bilo sve više imigranata. To je predstavljalo izazov što se tiče propovedanja dobre vesti. Šta se moglo učiniti?

 Objavitelji koji su govorili engleski bili su željni da pomognu onima koji su došli iz drugih zemalja i koji su govorili druge jezike. Gde je to bilo moguće, Svedok je nastojao da ponudi stanaru da pročita nešto na svom jeziku. Ali problem je bio u komunikaciji. Međutim, među onima koji su došli izvana bilo je i Jehovinih svedoka, i to je doprinelo da se premosti taj jaz.

U 1960-im, Svedoci koji su govorili grčki i koji su došli s Kipra bili su zaokupljeni prenošenjem istine drugima u Engleskoj koji su govorili grčki. Italijanski Svedoci su prenosili biblijsku istinu svojim zemljacima koji su se preselili u London.

Mlada nemačka Svedokinja po imenu Franciska stigla je u Englesku u proleće 1968. da bi radila kao o-per, devojka koja obavlja kućne poslove za stan i hranu i mogućnost da nauči jezik te porodice. Nakon što je te godine bila na Oblasnom kongresu „Dobra vest za sve narode“, oduševljeno je povećala svoje učešće u službi na terenu i pokazala novu knjigu Istina koja vodi do večnog života drugim o-per devojkama koje su živele u blizini. Tako je započela četiri biblijska studija. Jedan studij je bio s jednom devojkom iz Švajcarske s kojom je Franciska proučavala na nemačkom. Kad je ta devojka počela da dolazi na skupštinske sastanke, i sama je mogla videti ljubav u Jehovinom domaćinstvu (Jov. 13:35). Do sledeće godine, ova zainteresovana devojka tako je napredovala da se predala Jehovi i krstila. Kasnije je postala pionir i čak je pomogla svojoj majci da prihvati istinu. Ali to je bio samo početak Franciskinih napora da svedoči o-per devojkama.

„Kad god u službi od kuće do kuće naiđem na o-per devojku“, oduševljeno priča Franciska, „kažem joj da sam i ja ranije bila o-per devojka. Odmah imamo nešto zajedničko. Uvek naglašavam da kad sam došla u Englesku nisam znala nikoga osim jedne naše sestre. Međutim, u skupštini  su učinili da se osećam dobrodošlo. Tako uvek nastojim da ih brzo povežem sa skupštinom kako bi mogle da vide da smo mi jedna velika porodica.“

Godine 1974, Franciska se udala za Filipa Harisa, i oni sada služe u londonskom Betelu i povezani su sa skupštinom Nortvud. Franciska je preko 13 godina posećivala jednu kuću u tom kraju. Ona objašnjava: „U Betel je stiglo jedno pismo od jedne o-per devojke Francuskinje koja je tražila da je neko poseti. Svedoci su joj u  Francuskoj dali knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na zemlji, i želela je da sazna više. Iako je ta devojka, Natali, još uvek slabo znala engleski, videla sam da je žedna istine. Brzo je napredovala i uskoro je krenula na sastanke.“ Pre nego što se vratila u Francusku, Natali je postala objavitelj Kraljevstva, tako da sada ona i njen muž služe kao pioniri na tamošnjem arapskom području.

Porodica koja je zapošljavala te o-per devojke imala je jedan sistem. Pre nego što bi jedna o-per devojka otišla, došla bi druga. Prva o-per devojka bi nekoliko dana učila novu radnicu šta sve u toj kući treba da se uradi. Kad se Natali spremala da ode, Franciska joj je dala savet: „Pre nego što se vratiš u Francusku, reci novoj o-per devojci kako ti je biblijski studij stvarno pomogao, i vidi da li je zainteresovana.“ Naredna o-per devojka bila je Izabel, takođe iz Francuske i, da, bila je zainteresovana. Franciska je proučavala i s njom. Posle Izabel došla je druga Natali, koja je uskoro počela da ide na sastanke. Kad se vratila u Francusku, i ona se krstila.

Jedna druga devojka, Gabrijela, došla je iz Poljske. Ona nikada nije imala neki značajan kontakt s Jehovinim svedocima, i rekla je Franciski da ne voli Nemce zato što su u Poljskoj bili na lošem glasu. Franciska je objasnila da Jehovini svedoci nikada nisu bili u ratu. „U Drugom svetskom ratu, ni u jednoj vojsci nisi mogla naći nijednog Jehovinog svedoka“, rezonovala je. „Jesi li znala da su nas progonili? Bili smo u koncentracionim logorima zato što nismo hteli da kažemo ’hajl Hitler‘ i da podržavamo nacistički režim.“ Gabrijela je bila zapanjena, i njena antinemačka osećanja brzo su nestala. Posle redovnog biblijskog studija s Franciskom, Gabrijela je postala nekršteni objavitelj i kasnije je na kongresu u Tvikenemu simbolizovala svoje predanje Jehovi. Kroz godine, Franciska je vodila biblijske studije sa 25 o-per  devojaka iz deset zemalja i imala je tu radost da ih upozna s Jehovinom ljubaznom porodicom.

Sastanci na njihovom jeziku

Naravno, nisu svi mogli brzo napredovati u istini proučavanjem Biblije na engleskom ili posećivanjem sastanaka na nekom stranom jeziku. Šta je moglo da se uradi?

Kad su Svedoci s Kipra koji su govorili grčki počeli da nalaze interes među svojim zemljacima u Engleskoj, u Londonu je bilo organizovano da se neki sastanci održe na grčkom. Od 1966, počeli su da izvlače korist iz redovnog Skupštinskog studija knjige na svom jeziku; zatim je bilo dodato javno predavanje jednom mesečno. Godine 1967, u Londonu je formirana prva grčka skupština, a još jedna grčka grupa počela je da održava sastanke u Birmingemu.

Italijani su 1967. počeli s govorom za javnost i Studijem Kule stražare u Dvorani Kraljevstva Ajlington u Londonu. Usledilo je više italijanskih sastanaka na drugim lokacijama. Evo jednog primera kako su se stvari odvijale: u Enfildu, u severnom delu Londona, Vera (Vi) Jang počela je da proučava Bibliju s jednom gospođom iz Italije. Kako je njeno cenjenje raslo, ona je komentarisala: „Šteta što nema sastanaka na italijanskom za neke moje prijatelje.“ To je navelo Viinog muža Džefa da razgovara s pokrajinskim nadglednikom. Njih dvojica su pronašla jednog brata Grka koji je služio kao pionir u Italiji. „Ja sam držao govor na engleskom“, priča Džef, „a taj grčki brat ga je prevodio na italijanski.“ Bilo je oko 30 prisutnih, a neki od njih su dobro duhovno napredovali. S vremenom su Svedoci koji su govorili italijanski bili spremni da formiraju skupštinu. Od tada se u proseku svakih pet godina formira nova italijanska skupština.

 Na grčkom polju se nastavio porast. Godine 1975. bilo je organizovano da imaju jedan veći skup. U to vreme Džef i Vi Jang bili su pioniri i imali su blizu 50 godina. Njihovo dvoje dece već su bili veliki i oboje su sklopili brak „u Gospodu“ (1. Kor. 7:39). Pošto Džef i Vi više nisu imali ostarele roditelje o kojima treba da se staraju, bili su u položaju da prihvate druge prednosti službe. Na Džefovo iznenađenje, dobio je zadatak da organizuje veći skup za svu braću iz Britanije koja govore grčki. „Nisam znao šta da očekujem“, priseća se Džef. „Kad sam stigao na mesto održavanja sastanka, za moje neiskusno oko izgledalo je kao da je građanski rat!“ Možda se tu radilo samo o tome da jedan konzervativni Britanac posmatra grčki temperament. Grčka braća su jednostavno jedni drugima objašnjavali koji je najbolji način da se nešto uradi. Na tom skupu bilo je preko 400 prisutnih.

Nastale su i druge jezične grupe. Godine 1975. počela je da funkcioniše španska skupština. U Londonu je 1977. održano prvo javno predavanje na gudžerati jeziku. Dve godine kasnije, na tom jeziku održan je mali kongres. Negde u isto vreme, održan je pokrajinski sastanak na pandžapskom, i bilo je oko 250 prisutnih.

„Dobri ljudi“

Na početku su se veći kongresi često održavali u Londonu. Do 1960-ih, godišnji kongresi su se održavali širom zemlje i u većim i u manjim gradovima. Ponekad su bila samo četiri kongresa; u drugim godinama, koristili su se manji objekti, a broj kongresa se povećao na 17. Iznajmljivani su fudbalski stadioni, dvorane za javne skupove i klizališta. Godine 1975. učinjen je napor da se kongres održi na stadionu Arms Park u Kardifu, u Velsu.

Premda se u većem delu Britanije zna da su Jehovini svedoci na dobrom glasu, službenici koji su odgovorni  za sportske stadione i koji nisu iz prve ruke videli tako velika okupljanja Svedoka, možda se u početku pitaju da li da izdaju svoje objekte Svedocima. To je bio slučaj s kardifskim Arms Parkom. Započeti su pregovori sa upravom Ragbi unije u Velsu. Lord Vejkfild, tadašnji predsedavajući Ragbi unije za celu Britaniju, ljubazno je rekao našoj braći da ako dožive bilo kakve neugodnosti na sastanku sa upravom u Kardifu, treba da zamole članove uprave da nazovu njega. Kako su braća bila zahvalna na takvoj pomoći! Kad su pregovori došli do kritične tačke, jedan telefonski poziv Lordu Vejkfildu bio je dovoljan da se uspešno prebrodi ta mrtva tačka. Jehovini svedoci su održavali kongrese u Tvikenemu, u Londonu, od 1955, a Lord Vejkfild je svojim kolegama u Velsu objasnio koliko su on i njegova uprava cenili što Svedoci svakog leta koriste objekte u Tvikenemu. Uverio ih je da nemaju čega da se plaše, dodavši: „Svedoci su dobri ljudi.“ Ugovor je bio brzo zaključen, i Svedoci već mnoge godine koriste kardifski Arms Park kao redovnu kongresnu lokaciju za Vels.

Naše Kongresne dvorane

Pored godišnjih kongresa, mi preko godine održavamo i manje skupove. Godine 1969. broj objavitelja Kraljevstva u Britaniji iznosio je 55 876, ali za četiri godine broj onih koji su prenosili dobru vest drugima porastao je na 65 348. Do tada smo iznajmljivali dvorane za naše pokrajinske sastanke, ali bilo je sve teže i teže pronaći odgovarajuće lokacije po razumnoj ceni.

Do 1970-ih, postalo je očigledno da su nam potrebne naše kongresne dvorane. Odgovorna braća su održala sastanke i počela potragu za podesnim lokacijama. Na početku su planirali da uglavnom renoviraju postojeće zgrade. Početkom 1975. pregovarali su da kupe jedan nekorišteni bioskop u Mančesteru, na severu Engleske.  Posle višemesečnog renoviranja, prva Kongresna dvorana Jehovinih svedoka u Engleskoj bila je posvećena 31. avgusta. Bila je spremna u pravo vreme, za novu seriju pokrajinskih sastanaka koji su počeli u septembru.

Dve godine ranije, u jugoistočnom delu zemlje sastali su se nadglednici većih skupova da bi osmotrili kako da se obezbedi jedna dvorana u Londonu. Denis Kejv, član odbora koji je određen da pronađe odgovarajuću zgradu, seća se kako je bio šokiran kad su se okupljena braća jednodušno složila da se ne traži samo jedna već dve dvorane — jedna severno, a druga južno od reke Temze — i to uprkos visokim cenama nekretnina u tom kraju!

Jedan nekorišteni bioskop u gradu Dorkingu, 30 kilometara južno od Londona, izgledao je kao dobra prilika. Međutim, uključili su se trgovci nekretninama i ponudili visoku cenu za tu zgradu. Denis, koji je na početku bio obeshrabren, iznenadio se kad mu je predsednik gradskog veća telefonirao i zatražio da on i još jedan Svedok dođu na jedan sastanak. Pored toga što su ukinuli urbanistička ograničenja tako da se ta zgrada mogla koristiti za obožavanje, vlasti su se složile da kupe taj bioskop i da ga zatim ponude braći u zakup na neograničeno vreme što bi se obnavljalo svake tri godine.

Ta dvorana je bila jako korisna više od decenije, sve dok grad nije odlučio da tu zgradu koristi za nešto drugo. Umesto nje, braća su dobila lokaciju od 11 hektara nedaleko od londonskog aerodroma Getvik. Na toj lokaciji nalazile su se zgrade koje su se mogle uklopiti u lepu Kongresnu dvoranu. Došlo je do rasprave na lokalnom nivou zbog toga što se novoj zgradi prilazilo nekim uskim lokalnim putevima. Razumljivo je da su okolni meštani želeli da sačuvaju svoju privatnost i da ih drugi što manje uznemiravaju. Hoće li Svedoci poštovati uputstva da idu pažljivo označenim putevima i tačno određenom brzinom kad idu do Kongresne dvorane? Jedan novinski  izveštaj sa sastanka lokalnog urbanističkog odbora naveo je: „U normalnim slučajevima, smatra ovaj odbor, bilo bi nemoguće nametnuti takve uslove. Ali Jehovini svedoci su drugačiji.“ Predsedavajući tog odbora je dodao: „Mnoge druge grupe ili organizacije volele bi da mogu reći da će se njihovi članovi povinovati u ovoj stvari. Ali, ova organizacija jednostavno funkcioniše na taj način.“ Ova nova Kongresna dvorana u okrugu Suri, u Hejz Bridžu, otvorena je prilikom pokrajinskog sastanka 17. i 18. maja 1986, tačno godinu dana nakon što je dobijena lokacija.

Uporedo s radom na Kongresnoj dvorani Dorking 1975, Svedoci su na severu Londona renovirali nekadašnji bioskop Ric u Nju Sautgejtu. Ova zgrada koja je izgrađena sredinom 1930-ih zatvorena je kao bioskop u proleće 1974. Jedno kratko vreme u njoj je bila sinagoga. Kad su je Svedoci dobili, zgrada je bila „strašno oronula“, kako je rekao arhitekta Rodžer Dikson. „Objekat je u suštini bio dobar, ali je prokišnjavao“, priseća se on. „Da bi se zamaskiralo to trošno stanje, dvorana je bila okrečena u crno!“ Zadatak renoviranja je u početku ulivao strah. Međutim, oko 2 000 kvalifikovanih i polukvalifikovanih dobrovoljaca završilo je posao za samo četiri i po meseca.

Istovremeno se radilo i na Kongresnoj dvorani na zapadu Srednje Engleske. Godine 1974, braća su uspela da kupe jedan nekadašnji bioskop u okrugu Dadli. Renoviranje ovog objekta je potrajalo malo duže, ali u septembru 1976. i on je bio spreman za korišćenje.

Gradnja novih Kongresnih dvorana

Broj objavitelja Kraljevstva i dalje je rastao, od 71 944 godine 1974. do 92 616 godine 1984. Mnogi su bili pronađeni u jako industrijalizovanim urbanim područjima na severu Engleske. Napravljeni su planovi za gradnju dvorane u Južnom Jorkširu.

 Izgradnja je počela u septembru 1985, na lokaciji koja je postala poznata kao Kongresna dvorana Ist Penajn. To je jedna građevina s čeličnom konstrukcijom koja prima 1 642 osobe, s Dvoranom Kraljevstva s 350 sedišta za lokalnu skupštinu. Zgrada je konstruisana s krovom koji ima raspon od 42 metra, što je čini izuzetno privlačnom. Časopis The Structural Engineer je ovaj neobičan dizajn nazvao „osmouglo rešenje“. Gradsko veće Roterema nagradilo je ovu Kongresnu dvoranu najvišom nagradom za projekat.

Nobl Bauer, član odbora za projektovanje, radio je na ovom gradilištu od početka i kasnije je služio kao prvi nadglednik ove dvorane. Njegovo veselo, ali odgovorno držanje ohrabrivalo je preko 12 500 braće i sestara koji su pomagali tokom 14 meseci gradnje. Da bi omogućili da se posao nastavi i za vreme ledene magle i snega i kad je temperatura bila ispod nule, braća su podigla jednu skelu oko gradilišta na koju su postavili zaštitne plastične ploče. U te ploče su industrijski grejači duvali topao vazduh. Ništa nije moglo zaustaviti rad na ovom važnom projektu. Braća su dolazila izdaleka da bi ohrabrila ove dobrovoljce.

Za Nobla i njegovu ženu Lui, nezaboravan dan je bio kad je ova Kongresna dvorana posvećena Jehovi  15. novembra 1986. tokom posete Teodora Džeresa, člana Vodećeg tela.

Uz Kongresne dvorane na severu Engleske, u Srednjoj Engleskoj i na jugoistoku, šta je moglo da se uradi da se zbrinu braća u zapadnom delu Engleske i u Velsu? U oktobru 1987, u Almondsburiju, severno od Bristola, pronađen je odgovarajući komad zemljišta. Ali nije bilo lako dobiti potrebne građevinske dozvole. Braća su uložila dosta napora, dok konačno u februaru 1993. nisu dobila dozvolu.

Zatim su revno počeli s gradnjom. Kakva je bila radost kad je 5. avgusta 1995. došao čas da se posveti i ova šesta Kongresna dvorana u Engleskoj! Džon Bar iz Vodećeg tela govorio je na temu „Kad se zemlja puni spoznanjem Jehove“. Svi prisutni duboko su cenili njegov ljubazni podsetnik: „Nikada nemojte zaboraviti da vaš kraj čini samo jedan mali deo Jehovinog podnožja. On je jednako zainteresovan za vaš deo ove planete kao i za bilo koji drugi, i zato zadržite na umu svetski obim dela Kraljevstva.“

Odmah sledeće sedmice, brat Bar je govorio prilikom posvećenja kompleksa novih Dvorana Kraljevstva u Edžvaru, u severnom delu Londona. Ovde su braća izgradila lep objekat koji se sastoji od tri Dvorane Kraljevstva s pokretnim zidovima, koji mogu da se sklope kako bi se celi prostor pretvorio u Kongresnu dvoranu koju mogu da koriste skupštine na stranim jezicima. Do sada, odaziv na području na kome se govore strani jezici dodao je jednu značajnu dimenziju propovedanju o Kraljevstvu u Britaniji.

„Uvek sam želeo da uradim više“

Prenošenje dobre vesti drugima za neke Svedoke je značilo da traže načine da prošire svoju službu. Pohvalno je što su mnoga britanska braća i sestre preduzeli  konkretne korake da služe tamo gde je veća potreba. Kao što je to bio slučaj s mnogim revnim pionirima u 1920-im i 1930-im, to je često značilo da se presele u neku drugu zemlju. Odlazak u inostranstvo omogućio je toj braći i sestrama da donose plod Kraljevstva u svom novom domu i da u isto vreme ohrabruju lokalnu braću. U 1970-im i 1980-im, porodice iz Britanije preselile su se u Srednju i Južnu Ameriku, Afriku i Aziju.

Kad je imala 57 godina, Vera Bul, čije su dve kćerke već bile udate, prodala je svoju kuću na ostrvu Vajt i otišla za Kolumbiju s jednom grupom mladih pionira iz londonske skupštine Iling. Brzo je naučila španski i uskoro je vodila 18 biblijskih studija. Posle nekih 30 godina, ona još uvek služi tamo, okružena s mnogo duhovne dece.

Tom i En Kuk su zajedno sa svojim kćerkama, Sarom i Rejčel, već dosta godina služili u Ugandi kad su 1974. zbog okolnosti u toj zemlji morali da se vrate u Englesku. Naredne godine ponovo su bili u pokretu — ovaj put za Papua-Novu Gvineju. Tu se Sara udala za jednog specijalnog pionira. Kasnije se ta porodica preselila u Australiju, gde se Rejčel udala za jednog Svedoka. Godine 1991, Tom i En su počeli s novom dodelom na Solomonovim ostrvima, gde Tom služi kao koordinator Odbora podružnice.

Što se drugih tiče, oni su se na kraće vreme selili u inostranstvo. Međutim, svako iskustvo koje su stekli živeći u inostranstvu bilo je za njih od neprocenjive vrednosti. Bari i Džanet Rašbi su jedan takav par.

„Otkad sam u istini, uvek sam želeo da uradim više“, rekao je Bari. Kad se oženio pionirkom Džanet, njih dvoje su se odazvali na poziv iz Naše službe za Kraljevstvo onima koji bi služili u Papua-Novoj Gvineji. „To je bio odgovor na naše molitve“, priznali su oboje.  Braća u podružnici u Port Morzbiju želela su da oni služe u Goroki, u centru zemlje, ali je Barijeva radna dozvola vredela samo za ostrvo Bugenvil. Kad su stigli u Papua-Novu Gvineju, bili su presrećni kad su saznali da su vlasti promenile Barijevu radnu dozvolu i da je određen za Goroku!

Bari je počeo da radi kao učitelj, a Džanet je pionirila sa skupštinom od 18 objavitelja. „Jedna stvar koju sam naučio“, seća se Bari, „jeste da kad je bilo vreme da se ide na skupštinske sastanke, braću ništa nije moglo omesti, čak ni vremenske krajnosti u kišnoj sezoni. Nisu  imali vozila, i često su pešačili sat ili dva na sastanke, te su u Dvoranu Kraljevstva stizali pokisli do kože! Ali uvek su bili tu.“

Nakon što su Bari i Džanet u Papua-Novoj Gvineji proveli šest srećnih godina, situacija za strance se promenila. Bari je zaključio da bi bilo mudro da se vrate u Britaniju. Međutim, zbog iskustava u inostranstvu, bili su odlučni da sada oboje budu u punovremenoj službi. Ali gde? Želeli su da služe tamo gde postoji posebna potreba. Nakon razgovora sa Zajednicom i pokrajinskim nadglednikom, preselili su se u Boston u Linkolnširu. Brzo su našli stan, ali Bari nije mogao da nađe neki honorarni posao s kojim bi mogao da pioniri s Džanet. Međutim, s verom u Jehovino obećanje da će im pomoći ako na prvo mesto stave Kraljevstvo, odlučili su da 1. septembra počnu s pionirskom službom — našao Bari posao ili ne! Kad je došao 1. septembar, obukli su kapute i baš su hteli da krenu u službu na terenu kad je zazvonio telefon. Službenik iz pošte je pitao: „Da li biste hteli honorarni posao?“ Bari je odgovorio: „Sjajno! Kada da dođem?“ Čovek je odgovorio: „Može sutra?“ Jehova je blagoslovio njihove napore da na prvo mesto stave njegovu službu (Mat. 6:33). Posle četiri godine, Bari i Džanet su dobili još jedan neočekivani poziv — zadatak da se brinu oko Kongresne dvorane Ist Penajn.

Oni se spremno nude

Duh spremnosti za služenje karakteristika je Jehovinog naroda. Kralj David iz drevnog Izraela pevao je Jehovi: „U dan rata tvoga narod tvoj je spreman za te... kao rosa iz zorina krila, mladost tvoja ka tebi prilazi“ (Ps. 110:3). Taj spreman duh pokazali su mnogi u Britaniji koji su se stavili na raspolaganje da potpuno učestvuju u unapređivanju interesa pravog obožavanja.

 Svi koji su davali sebe u punovremenoj službi, i mladi i stari, bili su izuzetno ohrabreni obaveštenjem koje je dato na Oblasnim kongresima „Radosni radnici“ 1977. Na sedam kongresnih lokacija u Engleskoj, Škotskoj i Velsu, ukupno 110 000 osoba radosno je aplaudiralo kad je govornik objavio da je organizovana Škola pionirske službe, koja pruža dvonedeljni tečaj proučavanja Biblije zajedno s prilikama da se to primeni u službi na terenu. Ona pruža dodatnu obuku onima koji su već najmanje godinu dana u pionirskoj službi. Nakon što dobiju tu obuku, neki od tih pionira mogu da pomognu da se otvore područja na kojima se malo ili nimalo svedoči.

Škola je u Britaniji počela u martu 1978, u gradu Lidzu na severu. En Hardi, pionirka koja je bila u tom prvom razredu, seća se kako je to bilo srećno vreme.  „Bili smo tako duhovno izgrađeni“, seća se ona. „Škola nam je svakako dala novi uvid što se tiče potrebe da se istinski zanimamo za ljude koje srećemo u našoj službi na terenu.“ Ona sada sa svojim mužem služi kao član betelske porodice. Andrea Bigs, majka četvoro dece koja je bila u školi u Pontipridu, u Velsu, radosno kaže: „Ako je to predukus onoga što dolazi, onda nam Jehova sprema pravu gozbu, i sada čekam taj novi sistem kao nikada pre!“ Do sada je održano oko 740 razreda, i 20 000 pionira koji su bili u školi dele ista osećanja. Nemalo njih je posle škole odlučilo da im pionirska služba bude životni poziv.

Nakon što su stekli iskustvo u pionirskoj službi, stotine njih se prijavilo da služe u Britanskoj podružnici kao članovi betelske porodice. Ova betelska porodica trenutno ima 393 člana, a 38 njih služi u Betelu po 20 i više godina.

Među onima koji služe u Betelu je i Kristofer Hil. Zašto se prijavio za ovu službu? On odgovara: „Počeo sam da pionirim 1989. Ali želeo sam da dokažem Jehovi i sebi da sam u punovremenoj službi zato što ga volim, a ne samo zato što su mi majka i otac bili pioniri. Želeo sam da istina bude celi moj život, a ne samo deo njega. Iako je betelska služba izazov, znao sam da će mi ona to omogućiti.“

Gerajnt Votkin je takođe član betelske porodice. Početkom 1980-ih napustio je univerzitetsko obrazovanje radi pionirske službe. Izdržavao se poslom sa skraćenim radnim vremenom na farmi svog oca. Uživao je u pionirskoj službi i nadao se da jednog dana postane misionar. Zašto se onda prijavio za betelsku službu? Jedan članak koji je 1989. izašao u Kuli stražari duboko je uticao na njega. Tu je pročitao životnu priču Maksa Larsona, člana betelske porodice u  Sjedinjenim Državama. Brat Larson je rekao: „Čvrsto verujem da je Betel najbolje mesto na ovoj planeti s ove strane zemaljskog Raja koji dolazi.“ Gerajnt je primetio da je brat Larson, nakon što je zatražio molbu za Betel, iznosio tu stvar Jehovi u molitvi. Gerajnt je smesta oponašao taj primer. Desetak dana kasnije, primio je telefonski poziv da postane član betelske porodice u Britaniji. On u betelskoj službi koristi iskustvo koje je stekao na farmi svog oca, naime da se stara o jednoj farmi koja obezbeđuje hranu za betelsku porodicu u Londonu. Nekada je poljoprivreda za njega bila samo način da se izdržava u pionirskoj službi. Poljoprivredu kojom se sada bavi on smatra „betelskim zadatkom od Jehove“.

Druge Svedoke su privukli teokratski građevinski projekti. Dok je Deniz (Tedi) Maknil pionirila, njen muž Gari je radio na svetovnom poslu kako bi izdržavao njihovu porodicu. Onda su se 1987. oboje prijavili da pomognu oko izgradnje Betela u Londonu. Iako tada nisu bili pozvani, 1989. su pozvani da postanu članovi betelske porodice. Pošto im je u ušima odzvanjao savet pokrajinskog nadglednika da „nikada ne odbiju nijednu dodelu od Jehove“, oni su prihvatili. Tu su Garijeva veština u elektronici i Tedino iskustvo kao stomatološke medicinske sestre bili izuzetno korisni. Takođe su učestvovali u razvijanju interesa na područjima u Londonu gde se govori poljski i bengalski.

Vili i Beti Stjuart, kao i mnogi drugi, ponudili su se da kao međunarodni dobrovoljci pomognu oko izgradnje. Vili, vodoinstalater i inženjer za grejanje, penzionisao se rano, u 55 godini. Stjuartovi su zatim učestvovali u građevinskim projektima u Grčkoj, a kasnije u Španiji, Zimbabveu i na Malti. Beti je pomagala oko čišćenja soba, u vešeraju i čak nešto oko vodoinstalaterskih radova. Radili su naporno i bili su bogato duhovno  nagrađeni. Vili kaže: „Stekli smo prijatelje po celom svetu i iz svih starosnih grupa.“

Specijalna obuka za sposobnu braću

Još jedna vrata za proširene prednosti službe otvorila su se 1990. uvođenjem Škole za osposobljavanje slugu u Britaniji. To je bila dodatna prilika za neoženjenu braću koja su služila kao starešine ili sluge pomoćnici da dobiju specijalno školovanje, s ciljem da služe gde god budu potrebni na svetskom polju rada. Osmonedeljni školski tečaj izvrsno uravnotežuje pouku iz biblijskih učenja i organizacionih stvari. Prvi razred u Britaniji bio je održan u Kongresnoj dvorani Ist Penajn. Dvojica oblasnih nadglednika iz Sjedinjenih Država, Džejms Hinderer i Randal Dejvis, služili su kao instruktori. Trojica iskusnih pokrajinskih nadglednika iz Britanije — Piter Nikols, Rej Popl i Majkl Spar — takođe su  bili u razredu, kako bi se obučili da poučavaju buduće razrede. Obraćajući se razredu koji je diplomirao 17. juna 1990, Albert D. Šroder iz Vodećeg tela rekao je studentima koji su bili određeni da služe u Britaniji: „Vi, dobri mladi ljudi, potrebni ste da bi se u ovoj zemlji proširilo delo. To će biti pravi stimulans za britansko polje.“

Među diplomcima Škole za osposobljavanje slugu nalazio se i Barat Ram, koji je došao iz hinduističke porodice. On je sada oženjen i sa svojom ženom služi na severozapadu Engleske, gde ima dosta ljudi koji govore gudžarati i kojima oni pomažu. Džon Vilijams, iz Velsa, bio je iznenađen kad je dobio dodelu da radi u podružnici u Zambiji, gde su bile potrebne njegove veštine, a kasnije je služio kao misionar u Kitvi, u Zambiji.

 Gordon Sarkodi, koji se rodio u Gani, preselio se sa svojom porodicom u Englesku kad je imao 12 godina. Dok je bio tinejdžer, njegov interes za biblijsku istinu probudio je jedan Svedok koji je Gordonovom ocu uručio Kulu stražaru i Probudite se! Biblijski studij je doveo do krštenja 1985. Kao pomoćni pionir, on je vodio toliko biblijskih studija da su mu drugi pioniri predložili da upiše opštu pionirsku službu. Kad je bio u Školi pionirske službe posle prve godine punovremene službe, pokrajinski nadglednik ga je ohrabrio da se prijavi za Školu za osposobljavanje slugu. Pokrenut željom da još bolje pomogne mladima u skupštini, Gordon se prijavio. Bio je u sedmom razredu ove škole u Britaniji. Posle diplomiranja dve godine je služio u Londonu. Onda je bio određen da služi kao misionar u Zambiji. Bio je spreman da se stavi na raspolaganje gde god da ga Jehova uputi, tako da je Gordonovo obučavanje progresivno vodilo do dodatnih prednosti. Posle 12 sedmica učenja lokalnog jezika čibemba, Gordon je bio naimenovan za pokrajinskog nadglednika u provinciji Koperbelt. Takođe je imao prednost da obučava druge za pokrajinsku službu.

Ričarda Fruda, koji se rodio u Britaniji, odgajali su roditelji koji su Svedoci. Budući da se predao Jehovi, osećao je da nije u položaju da postavi uslove dokle može ići to predanje. Stavio se na raspolaganje. Godine 1982. počeo je s pionirskom službom. Prijavio se za Školu za osposobljavanje slugu i diplomirao 1990. I on je dobio dodelu u Zambiji. Kad je naučio čibemba i stekao izvesno iskustvo na svojoj novoj dodeli, bio je naimenovan za pokrajinskog nadglednika, i takođe je služio kao instruktor u Školi za osposobljavanje slugu održanoj u Zambijskoj podružnici.

Do sada su u Britaniji u Školi za osposobljavanje slugu diplomirala 433 studenta u 19 razreda. Od tog  broja, 79 trenutno služe u inostranstvu, 4 služe kao pokrajinski nadglednici, 12 kao beteliti, a 308 njih koriste prednosti svog školovanja tako što služe kao pioniri u Britaniji.

Selidba na misionarska područja

Od britanskih pionira, stotine njih se ponudilo da služe gde god postoji potreba na svetskom polju. Mnogi od njih su se obučavali u Biblijskoj školi Gilead Watchtowera, u Njujorku. Ukupno je u Gileadu diplomiralo njih 524 iz Britanije. Oni su služili u 64 zemlje, u svim delovima sveta.

Neki britanski pioniri već su služili na stranom području pre nego što su pozvani u Gilead. To je bio slučaj s Džonom i Erikom Kuk, koji su služili u Francuskoj i Španiji. Posle Gileada, Erik je poslat u Afriku, a Džon je najpre služio u Španiji i Portugalu, a onda u Africi. Tako je bilo i s Robertom i Džordžom Nizbet, koji su više od 15 godina služili u Južnoj Africi pre nego što su pohađali Gilead, a nakon toga služili na Mauricijusu i kasnije opet na afričkom kontinentu. Klod Gudman je već 20 godina služio u Indiji, na Cejlonu (danas Šri Lanka), Burmi (danas Mjanmar), Tajlandu i Malaji (danas deo Malezije) pre nego što je pohađao Gilead; onda je bio poslat u Pakistan. Edvin Skiner je pionirio u Indiji 20 godina pre nego što je pohađao Gilead, a zatim je nastavio da služi u Indiji još 43 godine dok 1990. nije završio svoj zemaljski put.

Drugi su okusili kako izgleda strana služba tako što su kao međunarodni dobrovoljci učestvovali na građevinskim projektima. To je bio slučaj s Ričardom i Lusi Palmer, koji su u raznim periodima između 1989. i 1994. služili u Grčkoj, na Tahitiju, u Španiji i na Šri Lanki, a onda su ostali na Šri Lanki da bi pionirili preko tri godine dok nisu bili pozvani u Gilead.

 Kandidati za Gilead su bili ohrabreni da na misionarsku službu gledaju kao na svoje životno zvanje. Većina njih tako gleda na svoju dodelu, i neki u tom pogledu pružaju odličan primer. Najmanje 45 onih koji su otišli iz Britanije i koji su još uvek na misionarskim dodelama tamo su 20 i više godina. Devetoro njih je u Srednjoj i Južnoj Americi, 11 je u azijskim zemljama, drugih 11 je u Africi, 4 je u Evropi, a 10 na raznim ostrvima.

Među tim dugogodišnjim misionarima je i Entoni Atvud, koji je 49 godina služio u Nigeriji. On je 1997. premešten u londonski Betel zbog izvesnih imigracionih propisa, ali njegovo srce je još uvek u Nigeriji. On kaže: „Služba u Nigeriji je bila divna prednost. To su bile pametno utrošene godine. Ohrabrujem sve mlade koji su blagoslovljeni istinom da se prihvate svake prednosti koja stoji pred njima. Jehova vas nikada neće ostaviti na cedilu. Znam to iz ličnog iskustva.“ Olivi Springejt, koja je 1951. poslata u Brazil kao misionarka, godine 1959. pridružila se i njena sestra Sonja. Denton Hopkinson i Rejmond Lič stigli su na Filipine kao misionari početkom 1950-ih, i to je i dalje njihov dom. Malkom Vigo, koji je počeo misionarsku službu u Malaviju i koji je ostao tamo deset godina dok nije bio deportovan, sada sa svojom ženom služi u Nigeriji. Mogli bismo pomenuti i još mnoge druge, a svako od njih je imao život bogat blagoslovima od Jehove.

Neki koji su prihvatili misionarsku službu moraju da se bore sa ozbiljnim problemima da bi ostali misionari. Posle nekoliko godina misionarske službe u Brazilu, Erik i Kris Briten bili su prisiljeni da se jedno vreme vrate u Englesku zbog bolesti. Kasnije te iste godine, prihvatili su dodelu u Portugalu, gde je delo bilo pod zabranom. Kad su posle sedam godina zbog rada na biblijskom obrazovanju proterani iz  Portugala, nastavili su s punovremenom službom u Engleskoj. Ali onda su pisali Zajednici, pitajući za mogućnost da dobiju još jednu misionarsku dodelu. Uskoro su opet bili u Brazilu, gde su se angažovali u misionarskoj i pokrajinskoj službi. Zajedno su verno služili u Brazilu dok Erik nije umro u avgustu 1999; Kris i dalje služi tamo.

Posle nekog vremena, biblijske obaveze prema članovima porodice možda zahtevaju promene u aktivnostima. To je bio slučaj kod Majka i Barbare Patidž, koji su 26 godina služili u Zairu a onda se vratili u Englesku 1991. da bi pomagali ostarelom roditelju koji je živeo u teškim okolnostima. Ali srce im je bilo u punovremenoj službi, i uspeli su da služe kao specijalni pioniri dok su se brinuli oko porodičnih odgovornosti. Godine 1996. mogli su da se vrate na misionarsko polje još dodatne tri godine u današnjoj Demokratskoj Republici Kongo, a sada su članovi betelske porodice u Britaniji. Pošto su najpre služili u Zairu, videli su kako broj objavitelja Božjeg Kraljevstva u tom delu sveta raste sa 4 243 na preko 108 000. Oni imaju žive uspomene na vreme kad su, oko godinu dana nakon njihovog dolaska, Jehovini svedoci u toj zemlji dobili zakonsko priznanje. A prvi kongres održan sledeće godine u Kinšasi, za njih je još uvek značajan događaj, iako je na njemu bilo samo 3 817 prisutnih. Kakva je bila radost kad se 1998, uprkos nesigurnom stanju u toj zemlji, 534 000 osoba koje su izvukle korist iz božanske pouke okupilo da proslave Gospodovu večeru!

Obezbeđivanje prikladnih Dvorana Kraljevstva

Dok je broj skupština u Britaniji neprestano rastao, obezbeđivanje prikladnih Dvorana Kraljevstva bilo je stalan izazov. Neke skupštine su se sastajale u iznajmljenim  dvoranama i na drugim mestima, koja nisu sva odreda bila odgovarajuća za grupe hrišćana koje su se sakupile da obožavaju našeg veličanstvenog Boga Jehovu. Prikladna mesta za sastajanje bila su preko potrebna.

Nije uvek bilo lako dobiti lokacije za Dvorane Kraljevstva. Ponekad je protivljenje bilo prilično snažno, posebno tamo gde postoje religiozne predrasude. Međutim, oslanjanjem na Jehovu i upornošću, odgovorna braća su uspevala u tome, na veliko iznenađenje protivnika.

Početkom 1970-ih, jedna skupština iz Svonsija, u Velsu, želela je da kupi jednu nekorišćenu kapelu koju bi koristila kao Dvoranu Kraljevstva. Đakon crkve kojoj je zgrada pripadala rekao je da bi radije umro nego da je proda Svedocima. Zbog toga je kapela prodata pošti da je koristi kao privremenu telefonsku centralu. Međutim, kad im 1980. taj objekat više nije bio potreban, pošta ga je stavila na aukciju. Jedan skupštinski starešina je čuo za to i razgovarao s drugim starešinama koliko bi mogli da ponude. Građevinski inspektor je procenio da objekat zajedno sa zemljištem na kome se nalazi vredi 20 000 funti (32 000 dolara). Kako su braća bila srećna kad su uspela s ponudom od 15 000 funti (24 000 dolara)! Posle odgovarajućeg renoviranja, ovaj objekat je posvećen Jehovi.

Kad je porast u skupštini u Eksmutu, obalnom gradu na jugozapadu, doveo do formiranja još jedne skupštine, braća su zaključila da je potrebna nova lokacija za veću Dvoranu Kraljevstva. Otkrili su da je Veće tog okruga posedovalo jednu lokaciju koja je po urbanističkom planu već bila određena za religiozne svrhe. Svedoci su pregovarali da je kupe. Onda je Veće dalo neobičan uslov da se ugovori za prodaju zemljišta ne mogu kompletirati dok objekat ne bude gotov. Gradnja se završila 1997. Na sreću, Veće se držalo svoje strane ugovora. Skupštine  koje koriste ovu dvoranu gledaju na to kao na dokaz Jehovinog blagoslova nad njihovim naporima da unapređuju širenje pravog obožavanja u svom kraju.

Prva u Evropi

Čak i kad se mogla dobiti zemlja, često su za izgradnju nove Dvorane Kraljevstva bile potrebne godine. Pa ipak, u desetogodišnjem periodu koji se završio 1982, broj skupština u Britaniji je porastao sa 943 na 1 147. Nešto je trebalo da se uradi kako bi delo gradnje držalo korak s porastom.

U septembru 1983, grupa braće iz Sjedinjenih Država i Kanade koji su bili iskusni u građevinskim radovima stigla je u Nortempton, 101 kilometar severno od Londona. Oni su se bavili brzom gradnjom i došli su da prenesu praktična rešenja koja su razradili. Radili  su zajedno s lokalnom braćom kako bi im pomogli da jeftino i brzo izgrade novu Dvoranu Kraljevstva. „Grupa Jehovinih svedoka nedavno je za četiri dana postigla ono za šta bi običnom preduzimaču bilo potrebno šest meseci“, izvestio je časopis Building Design sledećeg meseca, „i to su uradili četiri puta jeftinije.“ Jehova je blagoslovio gradnju ove brzo izgrađene Dvorane Kraljevstva, prve ovakve vrste u Evropi.

Sledeće godine, preko 1 000 dobrovoljaca pomoglo je da se izgradi Dvorana Kraljevstva u velškom gradu Daldžetliju. Ovaj put projekat je bio završen za dva umesto za četiri dana. Trideset troje lokalnih Svedoka imalo je pomoć drugih iz Velsa, Engleske i Sjedinjenih Država. Tu su bila i braća iz Francuske i Holandije da bi videli kako se to radi, a kad su se vratili kući oni su počeli da uče druge kako da rade po sličnim metodama.

Pomoć braće iz inostranstva koristila je Jehovinim svedocima u Britaniji, a oni su dalje ponudili pomoć drugima. Dve skupštine iz Kingz Lina, u Norfolku, učinile su to na neobičan način. Godine 1986, te skupštine su bile zaokupljene pripremama za izgradnju nove Dvorane Kraljevstva koja bi zamenila drveni objekat koji su do tada koristili. Kad su čuli da skupština Kob, u Irskoj, održava sastanke u jednoj preuređenoj garaži i da je prisutno 45 do 50 ljudi, odlučili su da pomognu. Svedocima u Kobu su ponudili svoj stari objekat s celim njegovim sadržajem, uključujući i stolice i ozvučenje. Kad su ustanovili da treba zameniti prozore, lokalna braća su priložila dovoljno sredstava da se pokrije taj trošak. Obližnje skupštine su priložile novac za nove krovne nosače. Svrh svega toga, braća iz Norfolka su platila sve troškove prevoza.

„Rasklapanje dvorane bio je jako težak zadatak“, seća se Piter Rouz, predsedavajući nadglednik u Kingz Linu.  „Svaki komad je morao da se skine a da se ne ošteti, da se numeriše i da se zatim ponovo sklopi kao gigantska slagalica.“ U maju 1986, kad su završili rasklapanje, sve komade su spakovali u jedan kontejner i otpremili to preko Irskog mora za Kob. Braća u Kobu planirala su da podignu svoju novu dvoranu u vikendu 7. i 8. juna — baš u isto vreme kad je trebalo da braća u Kingz Linu izgrade svoju novu Dvoranu Kraljevstva. Obe Dvorane Kraljevstva bile su završene tog vikenda.

Obezbeđivanje sredstava i stručne pomoći

Britansko izdanje Naše službe za Kraljevstvo za april 1987. imalo je dodatak koji je skrenuo pažnju na osnivanje Fonda Zajednice za Dvorane Kraljevstva, kako bi se „obezbedilo adekvatno ekonomičnije finansiranje“ kako za gradnju novih dvorana tako i za kupovinu i renoviranje objekata. Na taj način je bilo omogućeno izjednačavanje sredstava (2. Kor. 8:14). Taj članak je zaključio: „Premda priznajemo da je zadatak koji je pred nama ogroman i cenimo velikodušne priloge koje su skupštine priložile (i koje prilažu) za nove Kongresne dvorane, moramo se u potpunosti uzdati u Jehovu da će nam pomoći da udovoljimo trenutnoj potrebi za Dvoranama Kraljevstva (Posl. 3:5, 6).“

Naredne godine, Vodeće telo je preko podružnice organizovalo da se u raznim delovima zemlje osnuju odbori braće koji bi delili svoje stručno iskustvo i koji bi pomagali da se organizuje izgradnja Dvorana Kraljevstva. Do 1998, bilo je naimenovano 16 Regionalnih odbora za gradnju. Ovi odbori su već pomogli oko izgradnje i renoviranja više od 700 Dvorana Kraljevstva u Britaniji.

Većina braće koja služe u ovim odborima imaju porodice za koje moraju da se brinu. Neki ovom poslu mogu da posvete više vremena, a drugi manje. Majkl Harvi, otac petoro dece, uz podršku svoje žene Džin izabrao je  da gradnju Dvorana Kraljevstva stavi ispred svega drugog. I muž i žena su naučili koliko vredi Isusov savet da im na prvom mestu u životu bude Kraljevstvo (Mat. 6:33). „Te Isusove reči su za nas poprimile potpuno novo značenje“, kaže Majkl. „Jehova nas ama baš nikada nije ostavio.“ Džin se slaže i kaže: „Kad je naša kćerka Rejčel imala oko devet godina, brzo je prerastala svoju odeću. Nisam imala dovoljno novca da joj kupim ništa novo, tako da smo nastojali da se snađemo krpeći i prepravljajući odeću da bi mogla da je obuče. Onda nam je na dan pre našeg pokrajinskog sastanka Majklova sestra poslala dva nova kompleta koja je kupila na rasprodaji. Savršeno su odgovarali Rejčel — i to u pravo vreme za kongres!“ Dok njena dva sina učestvuju u građevinskim radovima, Džin i devojke vode kuću i obavljaju neki posao povezan s građevinskim projektima. „Naš rad na gradnji nas zbližava“, objašnjava Majkl. „U stvari, to je porodični projekat.“

Na izgradnji nekih Dvorana Kraljevstva u 1980-im, broj dobrovoljnih radnika je iznosio više stotina, čak hiljada. S ciljem da se taj posao pojednostavi, brat Harvi je otišao za Dansku da bi se konsultovao s braćom koja su tamo radila na Dvoranama Kraljevstva. Daljnja pomoć je stigla kad je Zajednica obavestila skupštine da kad su potrebne nove Dvorane Kraljevstva, Zajednica može omogućiti da se izaberu već pripremljeni projekti. Tako je bilo potrebno manje dobrovoljaca, u velikoj meri je smanjen obim posla, i po celoj Britaniji su izgrađene skromne ali prikladne Dvorane Kraljevstva.

Više od dobre priče

Ujedinjeni napori na izgradnji Dvorana Kraljevstva i brzina kojom se to postiže pružaju odlično svedočanstvo u javnosti. Novine često izveštavaju o onome što je urađeno. Godine 1990, Viktor Lagden, fotoreporter za  lokalne novine Evening Echo, izveštavao je o trodnevnoj izgradnji nove dvorane na ostrvu Kanvi, na severnoj strani zaliva Temze. Kad je stigao na gradilište u petak ujutro, video je samo građevinski materijal. Na vratima jedne kamp-kućice stajao je natpis „Služba za štampu“. „Tog trenutka to je bio jedini uspravni objekat na gradilištu“, seća se Viktor. „Ali ono što me impresioniralo bili su građevinari — muškarci i žene, mladi i stari, koji rade zajedno.“ Viktor je fotografisao gradilište i otišao. Onda je pitao svog urednika da li može da se vrati na gradilište u intervalima tokom vikenda da vidi da li je tačno ono što su Svedoci rekli — da će izgraditi dvoranu za tri dana. On i još tri reportera pratili su tok rada.

U nedelju je Viktor bio na prvom sastanku održanom u toj novoj dvorani. Kao rezultat svega toga, na dve strane u njegovim novinama bio je prelep članak pod naslovom „Veliki Jehova!“ Kasnije je jedan lokalni starešina posetio Viktora. S njim je započet biblijski studij. „Za tri sedmice“, priča Viktor, „saznao sam koje je Božje ime, i umesto da samo zahtevam u svojim molitvama, sada sam upućivao zahvalnost — zahvalnost Jehovi.“ Vitkor je sada kršteni Jehovin svedok.

’Širenje‘

Tokom 1970-ih i 1980-ih, među doseljenicima u Britaniji dosta se svedočilo — uglavnom su to radili Svedoci koji su i sami bili imigranti i koji su govorili razne jezike. Ali bila je potrebna daljnja pomoć.

Do 1993. u Britaniji je živelo dva miliona ljudi poreklom iz Azije, što je svaki 28. stanovnik. Mnogi su došli s indijskog potkontinenta; drugi su stigli iz istočne Afrike. S engleskim skupštinama je već bilo povezano oko 500 objavitelja koji su govorili pandžapski i 150 objavitelja koji su govorili gudžarati, i oni su vodili  preko 500 biblijskih studija na tim jezicima. Ali daleko od toga da su svi imigranti dobili priliku da izvuku korist od dobre vesti o Božjem Kraljevstvu.

Uviđajući da osoba koja govori samo engleski možda oseća da nije dorasla tome da svedoči ljudima koji govore drugi jezik i imaju drugu kulturu, podružnica je podstakla lokalne Svedoke da razvijaju obuhvatnu ljubav prema ljudima svih rasa i Hristov duh u brizi za dobro drugih. Bili su ohrabreni da se ’rašire‘ (2. Kor. 6:11-13; Fil. 2:1-4). Naša služba za Kraljevstvo je objasnila: „Želimo da ljudi na našem području osete kod nas srdačnost i interes kakav je Isus Hrist pokazivao u svojoj službi.“ Svedocima u Britaniji bilo je rečeno: „Ogromno misionarsko područje je u stvari došlo k nama!“

U pokazivanju brige prema onima koji govore strane jezike, svi britanski Svedoci su bili ohrabreni da  strance koje sretnu na svojim područjima upute na odgovarajuće skupštine na stranom jeziku. Tako je svaki Svedok, govorio on neki strani jezik ili ne, mogao da učestvuje u brizi oko ogromnog misionarskog područja koje se preselilo u Englesku. U stvari, područja za skupštine na stranim jezicima nastala su uglavnom od ovakvih upućivanja.

Tako je Grejs Li 1996. posetila jednu gospođu iz Vijetnama koja živi u Njukastlu na Tinu, na severoistoku Engleske. Ta žena govori kineski. Grejs je bila srdačno dočekana i smesta pozvana u kuću. Saznala je da je ta žena izbeglica i da se dosta napatila tokom rata u Vijetnamu. Živela je u Engleskoj desetak godina, ali je još uvek slabo govorila engleski. Objasnila je Grejs da je često bila očajna i da nije imala nikoga da joj pomogne.

 Takođe joj je rekla da je četiri godine ranije dobila jednu knjigu s mnogim predivnim slikama, ali da nije ništa razumela zato što ne zna engleski. Međutim, kad god je bila u depresiji, gledala bi te slike, jer joj je to pomagalo da depresija popusti i ispunjavalo ju je nadom. Uzela je tu knjigu s police, dala je Grejs i zamolila da joj ona čita kako bi saznala o čemu se radi. Bila je to knjiga Ti možeš zauvek da živiš u raju na zemlji! Grejs je odgovorila da će uraditi nešto bolje nego da joj čita iz engleske knjige. Posegla je u svoju torbu i izvadila tu istu knjigu na kineskom. Ta gospođa nije mogla da veruje svojim očima. Konačno je mogla da upozna biblijsku poruku! Smesta se složila da proučava Bibliju.

U okviru ’širenja‘, podružnica je posebnu pažnju poklonila pomaganju etničkim grupama da rastu duhovno i organizaciono. Kolin Simor i njegova žena Oliva, već su 20 godina služili posećujući skupštine po celoj Britaniji. Oboje su pokazali istinski interes za one kojima su služili, i to je bilo posebno očigledno tokom njihovih poseta skupštinama na ostrvima Malta i Goco, u Mediteranskom moru. Oni su čak nastojali da komentarišu na malteškom tokom skupštinskih sastanaka, zbog čega su ih lokalna braća jako zavolela.

U septembru 1994, Kolin je bio naimenovan za pokrajinskog nadglednika za grupe koje ne govore engleski i za  neke skupštine na stranom jeziku širom Engleske. On je pažljivo procenio razvoj svake grupe ka tome da postane skupština i jačao je skupštine koje su već funkcionisale. Iako je ta pokrajina na početku bila najmanja — samo 12 skupština sa oko 750 objavitelja — ona je za tri godine postala najveća pokrajina, sa 1 968 objavitelja, među kojima je 388 njih služilo kao pioniri. Od tada je broj pokrajina na stranom jeziku porastao na tri.

Učenje novog jezika

Da bi imigrantima koji govore drugi jezik preneli životodajne biblijske istine, neki britanski Svedoci su pokazali ličnu inicijativu da nauče drugi jezik. Među njima je i Elizabet Emot, koja je pionirila u raznim delovima Engleske. Najpre je pokušala da nauči pandžapski kako bi pomagala ljudima na svom području. Onda je na novoj dodeli, od 1976, počela da uči urdu. Sledeći je bio gudžarati. Da bi pomogla zainteresovanima, ona isto tako na kongresima traži indijske i pakistanske objavitelje. U slučaju Kliftona i Amande Benks, početak je bio kad su 1993. prisustvovali kongresu u Rusiji. Kad su se vratili, iz lokalne biblioteke su nabavili materijal za učenje ruskog, preselili se u područje gde žive ljudi koji govore ruski i počeli da pionire s tamošnjom ruskom skupštinom. Ali nije lako naći vreme za učenje jezika kad se čovek brine za svetovne odgovornosti i porodicu, uz dosta aktivnosti u skupštini i službi na terenu.

Zbog specijalne potrebe u Engleskoj, na to su bili ohrabreni i pioniri koji su želeli da prošire svoju službu na ovaj način. Ne zanemarujući svoju pionirsku službu, oni bi naučili osnove nekog jezika. Da bi dobili potrebne smernice, neki pioniri su krenuli na kratak kurs za upoznavanje sa osnovama novog jezika — sa interesantnim rezultatima.

 Kristina Flin, koja je pionir 21 godinu, zajedno s još sedam pionira rešila je da krene na kurs gudžarati jezika 1996/97. Učitelji su bili jedan bračni par Indijaca koji su, blago rečeno, bili iznenađeni kad je na njihov kurs došlo toliko polaznika koji govore engleski. „Izmenili su mnoge časove da bi nam pomogli“, priča Kristina. „Pomogli su mi da pripremim prezentacije za službu na terenu i čak su bili na nekim našim sastancima.“

Negde u to isto vreme, Kristina je dobila novi svetovni posao. Na radnom mestu je upoznala jednu mladu ženu koja je govorila gudžarati. Kad ju je Kristina pozdravila na njenom jeziku, ta mlada žena je bila zapanjena i želela je da zna zašto ona uči taj jezik. Kristina joj je objasnila i dala lepo svedočanstvo, na šta je mlada žena rekla: ’Nijedna druga religija ne ohrabruje svoje članove da uče ovako težak jezik. Verovatno imate nešto jako važno da mi kažete.‘

Polin Dankan, takođe pionirka, počela je 1994. da uči bengalski. Na početku joj je bilo jako teško. „Mnogo puta sam preklinjala Jehovu sa suzama, govoreći mu kako je ovaj jezik težak i da ne mogu više“, priznaje ona. „Ali uz pomoć Jehovinog svetog duha, kao i svojom odlučnošću i naprezanjem, prošla sam tešku fazu i srećna sam što se nisam predala jer sada imam odlične rezultate.“ Jedna druga pionirka, Beverli Kruk, kaže kako njeno učenje bengalskog utiče na ljude koje posećuje: „Otkako sam naučila ovaj jezik, moja služba je doživela potpunu transformaciju. Bengalci znaju da ih sigurno volimo čim smo uzeli vremena da naučimo njihov jezik.“

Dženifer Čarls, pionirka u jednoj francuskoj skupštini gde ima dosta izbeglica iz Demokratske Republike Kongo, kaže: „Učenje novog jezika pomoglo mi je da razumem kako se osećaju ljudi na mom području kad dođu u zemlju čiji jezik ne znaju da govore.“

 Već godinama, mnogi pioniri, uključujući i neudate sestre koje mogu da služe gde je veća potreba, ohrabruju se da razgovaraju sa svojim pokrajinskim nadglednikom o tome da se presele u obližnje skupštine gde je to potrebno. Neki su rešili da nauče neki novi jezik kako bi pomagali na području sa stranim jezikom. U području Velikog Londona, to je uradilo preko 100 pionirki. Njihova služba među onima koji govore druge jezike bila je plodna. Uz njihovu pomoć, mnogi su počeli da proučavaju Bibliju i posećuju hrišćanske sastanke.

Kad i dalje postoji misionarski duh

Iz raznih razloga, neki koji su bili misionari morali su da se vrate u Britaniju. Mnogi od njih su nastavili s dobrim delima.

Nakon što su 14 godina bili u misionarskoj službi, Vilfred i Gven Guč su 1964. prešli iz Nigerije u podružnicu u Londonu. To nije bilo zato što nisu bili zadovoljni službom u Nigeriji; oni su je voleli. Umesto toga, Vilfred je bio određen da se brine za nadgledanje Britanske podružnice. Međutim, svojim pozitivnim stavom, mogli su da ohrabre mnoge pionire u Engleskoj da se stave na raspolaganje za službu na bilo koji način na koji ih Jehova usmeri preko svoje organizacije. Vilfred je često govorio: „Više ćeš naučiti za godinu dana misionarske službe nego za 30 godina pionirske.“ On nije mislio da ćeš naučiti više o Pismu, već da ćeš naučiti više o samom sebi, o životu i o tome kako da se slažeš sa svojom braćom i sestrama.

Džon i Pat Barker, diplomci 45. razreda Gileada, vratili su se u Englesku kada je trebalo da postanu roditelji. Ali oni su se potrudili da nauče mandarinski kako bi mogli da svedoče Kinezima u Tajvanu. Kad su se vratili u Englesku, stalno su gledali hoće li naići na Kineze kojima bi mogli preneti dobru vest. Kad su njihova  deca porasla i poženila se, oboje su počeli s opštom pionirskom službom, a sada se raduju plodnoj službi sa skupštinom u kojoj se nalazi i jedna grupa na mandarinskom, u gradu Birmingemu, u Srednjoj Engleskoj. Nekoliko onih s kojima su oni proučavali vratilo se u Kinu s dobrim poznavanjem istine.

Dejvid Šepard, koji je bio misionar u Gani, sada ima ženu i troje dece. Ali Dejvid je i dalje u punovremenoj službi. Šta je doprinelo tome? On objašnjava: „Kad sam video koliko malo braća u Gani imaju, to mi je pomoglo da se trudim da mi život bude što jednostavniji.“

Odgovarajući objekti za delo

Štampana biblijska literatura igra važnu ulogu u širenju dobre vesti o Kraljevstvu. Početkom 1970-ih, podružnica u Londonu je igrala stratešku ulogu u obezbeđivanju životodajne duhovne hrane za mnoge druge zemlje. Dosta toga je išlo u afričke zemlje; nešto čak za Australiju.

Postepeno su druge podružnice sa štamparijama preuzimale proizvodnju nekih časopisa, dok se štamparija u Londonu koncentrisala na engleski, holandski i svahili. Međutim, raspored za dve MAN-ove štamparske mašine u Engleskoj još uvek je bio prepun. Da bi se ispunio plan, godine 1977. na jednoj od tih mašina se radilo i u noćnoj smeni svake treće sedmice.

Bilo je vreme da se objekti Zajednice u Londonu prošire. U Domu Watch Tower na Mil Hilu, koji se koristio od kraja 1950-ih, više nije bilo dovoljno prostora da bi se obavilo sve štampanje koje je podružnica obavljala. Urbanistička ograničenja nisu dozvoljavala da se u Domu Watch Tower proširi fabrički prostor, tako da se Vodeće telo složilo da se fabrika premesti i da se istovremeno proširi postojeći betelski dom kako bi mogao da primi sve veći broj braće potrebne za rad.

 Na kraju je u Vembliju, na udaljenosti od oko 13 kilometara, pronađeno oko 3 000 kvadratnih metara fabričkog prostora. Ta jednospratnica imala je dovoljno prostora za proširenu fabriku kao i za jedan stan, kuhinju, trpezariju i recepciju. Proizvodnja je prebačena u ovu fabriku 1980, a postojeća oprema je bila dopunjena novom ofset štamparskom presom Haris s pet jedinica, tako da je za dve godine godišnja proizvodnja časopisa dostigla 38 328 000 primeraka.

U međuvremenu je započeo rad na novom krilu Doma Watch Tower na Mil Hilu, čime je obezbeđena još 41 soba za betelsku porodicu, kao i proširena trpezarija i kuhinja. Džon Endruz, oblasni nadglednik koji je bio arhitekta, pozvan je u Betel da radi s građevinskim timom. Svedoci iz mnogih delova zemlje dolazili su da dobrovoljno rade preko vikenda. Uprkos velikom snegu i izuzetno niskim temperaturama tokom zime 1981/82, posao je brzo napredovao. Unajmljeno je dosta radnika koji nisu Svedoci, i koji su radili zajedno s braćom. Za samo malo više od dve godine, novo krilo zgrade je moglo da se koristi. To je bilo negde u isto vreme kad se odigrao još jedan izuzetan događaj.

Mamutski poduhvat

U junu 1982, Vodeće telo je prihvatilo poziv Odbora podružnice da se u Britaniji održi godišnji sastanak Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania za 1983. Trebalo je da ovaj događaj ima dvostruku važnost, jer je podružnica planirala da se novo proširenje londonskog Betela posveti istog vikenda kad bude domaćin ovog godišnjeg sastanka.

„Jednog jutra, oko osam sati nazvao me Piter Elis iz Betela“, seća se Denis Loft. „Zamolio me da za 1. oktobar rezervišem dvoranu De Monfort.“ To je bilo mesto čuvenog sastanka koji je održan od 2. do 10. septembra  1941, kad je izašla knjiga Deca. U to vreme, usred Drugog svetskog rata, kad su naša braća zauzela hrabar stav za hrišćansku neutralnost, Albert D. Šroder, koji je sada član Vodećeg tela, bio je sluga podružnice u Britaniji. Kakva je divna prilika trebalo da bude ovaj godišnji sastanak za preživelu stariju braću da obnove svoja poznanstva s Jehovinim lojalnim slugama iz tog vremena!

Godišnji sastanak za 1983. bio je prvi takav sastanak održan van Severne Amerike. Počelo se s planovima da se program iz Lestera poveže s Kongresnom dvoranom Dadli u Srednjoj Engleskoj. Na ovaj način bi još više braće moglo uživati u ovoj prilici. Najpre su bili pozvani oni koji su služili Jehovi 40 i više godina. Podružnicama po celoj Evropi poslata je poruka, u kojoj se na taj vikend pozivaju članovi betelskih porodica. Braća su brzo uvidela da u londonskom Betelu neće biti dovoljno mesta da se smeste svi ti delegati iz Evrope. Zato su napravljeni planovi da se formira odeljenje za smeštaj kako bi se smestili svi posetioci.

Brat Loft je u međuvremenu kontaktirao s gradskim većem Lestera, ali ovi su ga informisali da će jedna od najvećih kompanija tog grada održavati godišnju večeru i ples baš onog vikenda kad smo mi želeli da rezervišemo dvoranu. Raspitavši se detaljnije o svemu tome, Denis je saznao da će taj događaj u stvari biti 30. septembra, ali dvorana je zakupljena i za naredni dan, zato što uvek bude puno toga što treba da se očisti posle te proslave. „Ako preuzmemo na sebe da očistimo dvoranu, možemo li je rezervisati za 1. oktobar?“ pitao je Denis. Upravnik se složio, a Denis je odahnuo, iako tada nije ni bio svestan koliko je to ogroman posao.

U ponoć 30. septembra, organizovani u grupe s vođama, 400 braće je počelo da čisti krš od ovog društvenog  događaja. Takođe su zamenili stolove i 3 000 stolica, kako bi sve bilo spremno za sastanak. Bio je to ogroman posao koji je trebalo obaviti za samo osam sati. Denis se seća: „Nešto posebno u svemu tome bilo je što je veoma malo te braće pozvano i na godišnji sastanak , ali za njih je već to što su makar mogli biti deo svega toga, što su makar mogli da učestvuju u pripremanju, bilo nešto o čemu do dan-danas pričaju.“ Braća su stavila tepih na podijum i okolo poređala cveće. U osam ujutro, dvorana je bila besprekorno čista. Osoblje dvorane je stajalo i zapanjeno posmatralo. Braća su shvatala da bi ovaj sastanak mogao biti nešto veoma posebno. Nisu se razočarali.

Nezaboravan sastanak

Među 3 671 prisutno na ovoj duhovnoj gozbi u Lesteru bilo je 693 delegata iz 37 podružnica. Među njima  je bilo dosta pomazane braće i sestara. Redž Kelond, iz Telforda, i Ema Bernel, iz Pejntona, imali su po 99 godina, i bili su najstariji delegati iz Britanije. Dženet Tejt, iz Glazgova, kao i Meri Grant, Edit Giver i Robert Vorden, svi u devetoj ili desetoj deceniji života, upoznali su istinu pre Prvog svetskog rata. Kakvo su samo bogato iskustvo svi oni imali u Jehovinoj službi! Oni su učestvovali u delu svedočenja dok je broj hvalilaca Jehove u Britaniji rastao od nekoliko hiljada do 92 320. Gorljivo su čekali ohrabrenje od članova Vodećeg tela.

Albert D. Šroder je govorio na temu „Uzdaj se u Jehovu, kako se ne bi umorio“, zasnovanu na Isaiji 40:31. On je takođe intervjuisao neku vernu braću: Roberta Vordena i Harolda Rabsona, obojicu iz Glazgova, koji su se krstili 1913, odnosno 1914; Roberta Andersona koji je bio pionir 51 godinu; i Ernija Bivora, koji je 17 godina  bio pokrajinski nadglednik i čije je troje dece u misionarskoj službi. Svi su oni oduševljeno govorili o mnogim godinama u Jehovinoj službi. Danijel Sidlik, još jedan član Vodećeg tela, govorio je na temu „Ono najbolje tek treba da dođe“. To je bio govor kojeg se braća i dan-danas sećaju.

„Kad smo dobili poziv“, pisao je jedan brat, „navrla su nam sećanja na taj divni sastanak u dvorani De Monfort 1941, u ratno vreme. Taj kongres, održan kao pravo čudo usred ratom pogođene Britanije, svakako je bio naš najbolji kongres — ali ’ono najbolje tek je trebalo da dođe‘. S tog sastanka smo otišli srca prepunog zahvalnosti Jehovi, odlučni da ostanemo lojalni našem Stvoritelju; njegovom Kralju, Hristu Isusu; i organizaciji koju On koristi na tako očigledan način.“

Posle ovog događaja, mnogi delegati su otišli za London da bi uživali u programu posvećenja proširenja Betela. Program je pomoću telefonskih veza prenošen u Kongresnu dvoranu Severni London. Na taj način su još mnogi dobili priliku da slušaju govor za posvećenje koji je održao Frederik Franc, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja.

Bolja lokacija za štampariju

Objekti podružnice još uvek nisu bili idealni. Dom Watch Tower je bio na Mil Hilu, ali je fabrika bila udaljena 13 kilometara, u Vembliju. Dvadeset pet do trideset betelita redovno je putovalo tamo na posao.

Godinama ranije, N. H. Nor, koji je tada bio predsednik Watch Tower Societyja, primetio je da bi jedna zgrada koja je pripadala Britanskoj optičkoj kompaniji i koja se nalazila preko puta Doma Watch Tower bila idealna lokacija za fabriku. Međutim, tada se nije mogla dobiti. Ali septembra 1986, na jednom sastanku koji je organizovala Pošta, nadglednik našeg Odeljenja za otpremu Filip  Haris saznao je da će Britanska optička kompanija napustiti te objekte na Bitasi Hilu. Smesta je organizovano da se kupe ti objekti na 2 hektara zemlje. Dva meseca kasnije, prodaja je bila gotova, a istovremeno su uspešno završeni pregovori da se proda fabrika u Vembliju. Zatim se gorljivo počelo s gradnjom nove fabrike.

Najpre su srušene stare zgrade u zadnjem delu lokacije na Bitasi Hilu kako bi se napravilo mesta za novu fabriku. Dok je iskopavanje napredovalo, braća su otkrila da se taj deo koristio kao đubrište za industrijski otpad. Kad su uklonili sav taj krš, bilo je očigledno da se građevinskim planovima može dodati i veliki podrum. Preko 5 000 dobrovoljaca, iz Britanije i inostranstva, provelo je na ovom projektu više od pola miliona sati. Rezultat toga bile su divna fabrika i garaža koje mogu poslužiti u narednim godinama.

Druga faza izgradnje uključivala je rušenje starih službenih prostorija i fabričkog bloka Britanske optičke kompanije, kako bi se stvorio prostor za novu službenu zgradu. Da bi se zadržao izgled kao kod drugih okolnih zgrada, lokalni urbanistički organi su insistirali da naš novi službeni blok bude izgrađen od cigala. To se postiglo tako što su se prepolovljene cigle postavljale u betonske ploče. Dom IBSA je brzo bio izgrađen, pošto je na licu mesta podignuto 157 ploča s ciglama na prednjoj strani. Upravnik jedne kompanije koji je ubrzo nakon toga posetio gradilište pitao je koliko smo zidara unajmili. „Sigurno najmanje pedeset“, razmišljao je. Odmahnuo je glavom u neverici kad je saznao da su sve to uradili samo šest žena i dva muškarca!

Godine 1993, ovaj novi službeni i fabrički kompleks na vrhu Bitasi Hila bio je spreman za korišćenje. Taj kompleks je posvećen tokom posete Alberta D. Šrodera iz Vodećeg tela. Tada je u službi na terenu širom  zemlje učestvovalo 127 395 objavitelja — stvarno povod za radost!

Pomoć na međunarodnom nivou

Podružnica Zajednice u Nemačkoj priskočila je u pomoć da bi se štampali engleski časopisi dok se naša štamparija selila iz Vemblija na novu lokaciju u Domu IBSA. Međutim, štampanje se uskoro nastavilo u Londonu, i desetine miliona časopisa sa životodajnim istinama poteklo je iz presa u našoj novoj fabrici.

Iako je daleko od istočne Afrike, londonska štamparija je već dugo proizvodila redovnu isporuku časopisa za taj deo sveta. Tamo su se redovno slala engleska i svahili izdanja časopisa. I Karipska ostrva dobijaju časopise iz Britanije. Već mnogo godina, brodovi koji prevoze banane nose teret sa Zapadnoindijskih ostrva do zapadne obale Britanije. Oni se vraćaju s tovarom za ta ostrva, a u taj tovar su redovno uključeni i časopisi koji se prevoze besplatno zato što Zajednica ima neprofitni status.

Kad Odeljenje za otpremu priprema kontejnere za izvoz, prazan prostor se koristi da se braći u područjima gde je ekonomska situacija teška pošalje mnoštvo potrebnih stvari. Desetine hiljada viška stolica iz Dvorana Kraljevstva iz cele zemlje bilo je na ovaj način prevezeno u zemlje kao što su Zambija, Liberija, Mozambik, Senegal i Tanzanija. Tamo se te stolice koriste u skupštinama koje su sada prepune zainteresovanih osoba gorljivih da upoznaju dobru vest o Božjem Kraljevstvu.

Kad je usled ratnog stanja u Bosni 1994. bilo potrebno da se našoj braći pošalje humanitarna pomoć, podružnica u Austriji je spremno obezbedila hranu, odeću i druge stvari. Ali kad su vlasti u Bosni naredile da se buduće isporuke moraju slati nekoj zakonski registrovanoj  organizaciji, podružnica u Britaniji je bila zamoljena da pomogne. Zakonski papiri su bili pripremljeni na engleskom i hrvatskom, overeni i poslati preko kurira. Kad su papiri stigli u Beč, humanitarni konvoj je već bio krenuo. Putujući automobilom, braća su uspela da stignu konvoj na granici i da predaju zakonske papire, u pravo vreme da bi humanitarna pomoć prošla!

U avgustu 1998, kad su se vršile pripreme da se štampanje prebaci iz Francuske u Englesku, 50 članova betelske porodice iz Luvijea bilo je prebačeno u londonski Betel da bi pomogli oko dodatnog posla. Posle obimnih pregovora, takođe je bilo moguće da se 1999. velika veb-ofset presa i druga štamparska oprema iz Luvijea prebace u London. Dok su francuski beteliti nastojali da nauče engleski i dok su britanski beteliti nagađali neke francuske izraze, svi su bili ujedinjeni u govorenju ’čistog jezika‘ biblijske istine i tako su mogli da rade rame uz rame da bi izvršili zadatke koji donose čast Jehovi (Sof. 3:9, NW).

Pružanje pomoći ostrvima

S godinama se Britanska podružnica brinula za delo propovedanja na raznim ostrvima. Neka od njih uključena su u Britanska ostrva. Ostrvo Vajt, na južnoj obali, ima sedam naprednih skupština. Ostrvo Man, u Irskom moru, ima uspešnu skupštinu od 190 objavitelja. Na Hebridima, blizu zapadne obale Škotske, nalazi se preko 60 objavitelja, koji redovno svedoče u udaljenim zaseocima. Orknijska i Šetlendska ostrva, blizu severoistočnog vrha Škotske, imaju sve veće skupštine koje daju temeljno svedočanstvo onima koji su daleko od kopna. Zaista, pioniri na Šetlendskim ostrvima proširuju svoje područje na Severno more dok posećuju ribarske čamce i propovedaju mornarima na brodovima.

 Dve skupštine na Gernziju, jednom od Kanalskih ostrva, brinu za svedočenje na manjim ostrvima Olderni i Sark. Za to je potrebno dosta naprezanja. Na primer, stanovnicima Sarka — kojih sada ima 575 — redovno se svedoči još od početka 1980-ih. Jedan pionir s Gernzija koji je propovedao na Sarku sreo je jednog mladića čija je majka bila Svedok na Britanskim ostrvima. Mladić u početku nije pokazivao interes, ali posle nekoliko razgovora, jedan bračni par Svedoka započeo je s njim i njegovom devojkom studij — studij koji se vodio uglavnom poštom. Skupštine s Gernzija i Džerzija dele troškove putovanja jedne pionirke koja jednom mesečno ide na Sark i Olderni. Uz takvu ličnu pomoć i proučavanjem putem pisama, i taj mladić i njegova devojka postepeno su duhovno napredovali. Da bi im se pružila daljnja pomoć, jedan starešina je vodio studij putem telefona, koristeći knjigu Ujedinjeni u obožavanju jedinog pravog Boga. U aprilu 1994. taj mladi čovek i mlada žena, sada njegova supruga, bili su spremni za krštenje. Trenutno imaju koristi od skupštinskih sastanaka preko telefonske veze, na kojima i učestvuju, kad god zbog vremenskih prilika ne mogu da pređu more do Gernzija. Zaista, ulažu se ozbiljni napori da se svakome pomogne da ima koristi od dobre vesti.

Na obližnjem ostrvu Džerzi napreduju tri skupštine. Ove skupštine se smenjuju sa skupštinama na Gernziju kao domaćini godišnjeg oblasnog kongresa na kome bude oko 500 lokalnih Svedoka i oko 1 000 gostiju iz drugih delova Britanije. Pored toga, pošto na ovo ostrvo dolaze mnogi sezonski radnici koji govore portugalski, neki lokalni objavitelji su naučili portugalski kako bi mogli da im efikasnije prenesu poruku o Kraljevstvu.

Mnogo dalje nalaze se Foklendska ostrva. Mnogi od njegovih 2 200 stanovnika vuku poreklo sa Šetlendskih ostrva i iz drugih delova Škotske. Artur Nater i njegova  žena su se, zajedno s decom, 1980. preselili iz Engleske na Foklendska ostrva da bi tu svedočili. Dve godine kasnije, zbog razvoja događaja u svetu, izgledalo je mudro da britanska podružnica preuzme generalno nadgledanje dela propovedanja na ovim ostrvima. Iako su Foklendska ostrva udaljena od Londona oko 13 000 kilometara, pokrajinski nadglednici posećuju ovdašnju malu skupštinu. Ova priprema nadgledanja iz Britanije traje već 15 godina.

Britanska podružnica već skoro 50 godina takođe nadgleda aktivnosti Jehovinog naroda na Malti, u srcu Mediteranskog mora. Apostol Pavle je tu na Malti doživeo brodolom kad je, oko 58. n. e., putovao za Rim (Dela 28:1). U blizini je Goco, manje ostrvo u okviru države Malte. Na oba ova ostrva danas postoje napredne skupštine Jehovinog naroda.

 Iako se još od 1936. izveštavalo o svedočenju na Malti, tek je u 1970-im delo Kraljevstva dobro organizovano među malteškim stanovništvom. Ulagalo se dosta napora da se tamošnjim ljudima prenese dobra vest, ali je rimokatolička crkva snažno uticala i na vlasti i na privatni život ljudi.

Džezuelda Lima je bila 13-godišnja devojčica kad je prvi put čula kako njena majka objašnjava porodici šta joj je rekao jedan komšija koji je Jehovin svedok. To je bilo 1970. „Kad sam čula ime Jehova, za mene je to bilo nešto posebno“, seća se Džezuelda (Ps. 83:19). Kasnije su se njeni roditelji protivili njenom interesovanju za biblijsku poruku. Ona je neustrašivo nastavila da proučava Bibliju, počela je da ide na sastanke, predala je svoj život Jehovi i krstila se. Godine 1981. udala se za Ignacija, živahnog Italijana s neukrotivom revnošću. Njih dvoje su imali prednost da služe kao punovremeni propovednici na Malti, i pomogli su da oko 100 osoba upozna istinu. Većina njih su Maltežani.

Džo Ajšak, časovničar po zanimanju, jeste jedan dobar, ljubazan Maltežanin koji je prvi put čuo za istinu od porodice svog ujaka. Ali pošto je tada bio dosta nezavisan, Džo je otišao od kuće i otputovao za Australiju. Kad je tamo počeo da se druži s Jehovinim svedocima, jedan njegov brat ga je upozorio: „Ako nam mati sazna da ćeš biti Jehovin svedok, umreće, a ja ću spaliti tu dvoranu ako još jednom odeš tamo.“ Međutim, Džo je istrajao, i to se isplatilo. Sada Jehovi služe on i njegovih sedmoro braće i sestara, uključujući i brata koji mu je pretio.

Kad se Džo vratio na Maltu, oženio se, i on i njegova žena, Džejn, odlučili su da posebnu pažnju poklone području na ostrvu Goco. Svakog vikenda oni su tamo putovali trajektom. Ali kad im se rodio sin Dejvid, putovanje  je bilo prenaporno pa su rešili da se presele na Goco. Kakvu su radost imali kad je 1984. tamo osnovana skupština! Danas ostrvo Goco ima 27 objavitelja. Oni se sastaju u sopstvenoj Dvorani Kraljevstva i redovno propovedaju dobru vest drugima.

Kad bi samo bilo na malteškom

Govorenje biblijskih istina na njihovom jeziku, malteškom, pomoglo je da više tih ostrvljana napreduje u sticanju tačnog spoznanja o Jehovi i njegovim putevima (Kol. 1:9, 10).

Helen Masa, jedan od studenata Biblije s kojim je proučavala Džezuelda Lima, seća se vremena kad su se svi sastanci održavali na engleskom. Iako je ponekad bilo jako teško da se razume ono što je rečeno, Helen se rado seća odličnih saveta koje su dobijali. Ona često govori o tome kako ih je jedan engleski brat strpljivo poučavao. Bio je to brat Norman Raterford, koji je na Malti služio krajem ’60-ih i početkom ’70-ih. Norman i njegova žena Izabela, diplomci 11. razreda Gileada, uvek su se držali oprezno zato što su bili stranci. Njihova je želja bila da ostanu i da pomažu lokalnoj braći i sestrama, koji su odvažno zauzimali stav uprkos religioznim i porodičnim protivljenjima.

Početkom 1970-ih, Džo Mikalef, novinar koji je tečno govorio engleski, bio je oduševljen kad se Norman Raterford složio da s njim proučava Bibliju. On se seća: „Ja bih postavio pitanje, i bio bih zadovoljan odgovorom s da ili ne.“ Ali Norman je znao da se poučavanje ne sastoji samo od pitanja i odgovora. „On je išao u detalje, objašnjavajući zašto je nešto da, a nešto ne.“ To je ojačalo Džoovu veru.

Iako su prvi sastanci na kojima je Džo bio bili na engleskom, posle nekog vremena neki prisutni su bili određeni da na malteškom sažmu glavne tačke odlomaka  iz Kule stražare. To nije bilo uvek lako. Džoov brat Rej je rešio da ispiše svoj sažetak, ali je ustanovio da je lakše da prevede celi odlomak. „Kad je Piter Elis, koji je bio u poseti Malti kao putujući nadglednik, video šta se događa“, nastavlja Džo, „predložio je da kupimo mašinu za umnožavanje.“ Tako se 1977. pojavio prvi primerak Kule stražare na malteškom pisan na pisaćoj mašini. Kad je braći bila potrebna pomoć za izradu ili ispravljanje matrica koje su kucali, koga drugog pitati nego nekog ko je uključen u proces štampanja — novinara Džoa! „Gledajte“, uzviknuo je Džo, „neko mora da preuzme odgovornost da se ovo uradi!“ Braća su odgovorila: „Pa, koga predlažeš?“ na šta je Džo odgovorio: „Ne znam, ali mogu ja da pokušam.“ Tako je Džo počeo da se angažuje oko prevođenja publikacija na malteški. Naravno, danas se pripreme za prevođenje publikacija vrše preko Odbora za pisanje i ništa se ne prevodi na svoju ruku.

Godine 1979. izašlo je prvo štampano izdanje malteške Kule stražare. Jedan prevodilački tim je postepeno preuzimao taj posao, i trenutno na malteškom jeziku Kula stražara izlazi polumesečno, a Probudite se! mesečno. Daljnji napredak je postignut u januaru 1998. tokom posete zonskog nadglednika, Daglasa Gesta, kad su u Domu I.B.S.A. u gradu Mosti bile posvećene nove prevodilačke kancelarije, misionarski dom i Dvorana Kraljevstva. Sutradan se 631 osoba okupila da čuje izveštaje o napretku dela Kraljevstva na Malti.

Obučeni da pruže ljubazno nadgledanje

Pokazujući ljubaznu brigu za svoj narod, Jehova je preko proroka Jeremije predskazao: „Daću im pastire koji će ih čuvati“ (Jer. 23:4). U tu svrhu Jehova je ne samo obezbedio starešine među svojim narodom već im je takođe dao uputstva i obuku kako bi mogli da pruže ljubazno nadgledanje njegovim ovcama kakvo on želi.

 Od 1960. kvalifikovana braća u Britaniji, kao i u drugim zemljama, imala su koristi od obuke u Školi službe za Kraljevstvo. Ova priprema je počela kao četvoronedeljni kurs, koji se kasnije smanjio na dve nedelje. Bili su pozvani putujući nadglednici kao i oni koji nadgledaju u skupštinama. Razredi su održavani u londonskom Betelu. Zatim, da bi pouka bila dostupnija, škola je krenula na put, tako da su se razredi održavali u raznim delovima zemlje. Od toga su skupštine imale koristi, a time i cela organizacija.

Tokom 1977. za sve starešine održan je i jedan dodatni 15-časovni kurs. Od tada su održavani slični programi u različitom trajanju. Poklonjena je temeljita pažnja temama kao što su kako da starešine kao ljubazni pastiri stada oponašaju Jehovu, kako da poučavaju na skupštinskim sastancima, kako da se u svakoj skupštini obavlja delo jevanđeliziranja i kako da se podržavaju Jehovina pravedna merila. Za program Škole službe za Kraljevstvo u Britaniji za 1997. poziv su dobili 11 453 starešine i 10 106 slugu pomoćnika.

Oni se stavljaju na raspolaganje

Pored starešina koji služe u skupštinama, drugi osposobljeni muškarci služe kao putujući nadglednici, i oni vode brigu za grupe skupština koje sačinjavaju pokrajine i grupe pokrajina koje sačinjavaju oblasti. Trenutno u Britaniji ima 77 takvih putujućih nadglednika koji se brinu za 1 455 skupština i 70 pokrajina. To su muškarci koji su, pored toga što udovoljavaju biblijskim kvalifikacijama, napravili promene u svom životu kako bi mogli da obavljaju ovakvu službu.

Početkom 1970-ih, jedan putujući nadglednik je ohrabrio Dejvida Hadsona da postavi sebi za cilj teokratsku karijeru. Ali Dejvid je u to vreme bio veoma angažovan na svom svetovnom poslu kao poslovođa smene pri jednoj  reprografskoj kompaniji. Onda je ta kompanija iznenada zaključila da im više nisu potrebne njegove usluge. Sada je cenio komentar Lajmana Svingla, člana Vodećeg tela, na jednom sastanku u Kardifu, u Velsu, 1984. Brat Svingl je karijere u svetu uporedio sa ’poliranjem metalnih ploča na brodu koji tone‘. Dejvid i njegova žena Ajlin počeli su da prilagođavaju svoje stvari kako bi mogli da budu pioniri. Napustili su svoj udobni dom sa štalama i konjima, i svoj su život potpunije gradili oko svog odnosa s Jehovom. Od 1994, Dejvid u pratnji svoje supruge ispunjuje odgovornosti koje ima kao pokrajinski nadglednik. Oboje se slažu da radost koja proizlazi iz služenja Jehovi daleko nadmašuje sve što su u materijalnom smislu ostavili iza sebe.

Kad je Rej Boldvin upoznao istinu sredinom 1970-ih, potpuno se uverio da propovedanje dobre vesti zaslužuje sve njegovo vreme. Tako je on, čak i pre svog krštenja, odbio ponudu za unapređenje na svom radnom mestu, ali pod uslovom da se preseli u drugi grad i zatražio je da umesto toga radi honorarno. Kad se krstio, odmah je počeo s pomoćnom pionirskom službom. Kratko posle ženidbe, sa svojom ženom Lindom je isplanirao da počnu sa opštom pionirskom službom. Da bi bio više na raspolaganju za teokratske aktivnosti, Rej je kao sledeće napustio posao u supermarketu i počeo da pere prozore. Od septembra 1997. i on služi kao pokrajinski nadglednik.

Druga braća su bila spremna da se prihvate odgovornosti u povezanosti s Odborima za odnose s bolnicama, koji obezbeđuju ljubaznu podršku Svedocima koji se suočavaju s hitnim medicinskim situacijama. To uključuje vreme da se oni obuče — a to je samo početak. U oktobru 1990. trojica predstavnika iz Službi za bolničke informacije iz Bruklina došli su da vode jedan seminar u Birmingemu, u Engleskoj. Sto pedeset dva brata iz Belgije,  Britanije, Izraela, Irske, Malte i Holandije dobili su odličnu pouku o tome kako pomoći medicinskim stručnjacima da razumeju naš stav po pitanju krvi. Posetioci iz Bruklina učestvovali su u obučavanju delegata da prezentuju razloge našeg stava bolničkom osoblju u Londonu i drugim većim centrima.

Posle drugog seminara, koji je februara 1991. održan u Notingemu, Odbori za odnose s bolnicama počeli su da deluju po celoj zemlji. Naredne godine bilo je naimenovano još 16 odbora, a ta braća su bila obučena na seminaru u Stouku na Trentu. Da bi se proširila saradnja između Svedoka i ljudi na položajima, još jedan seminar, održan u Kongresnoj dvorani Suri u junu 1994, pružio je pouku kako pristupati sudijama, socijalnim radnicima i pedijatrima. Tako je položen temelj za mnogo bolju saradnju s medicinskom službom. Nakon što su braća lično kontaktirala s lekarima, bilo je moguće napraviti spisak preko 3 690 lekara iz Britanije koji su izrazili spremnost da poštuju gledišta Svedoka u vezi s krvlju i medicinskim lečenjem.

Predsedavajući Odbora za odnose s bolnicama u oblasti Luton, severno od Londona, bez ustezanja priznaje da kad je počeo da radi u ovom odboru nije bio svestan šta će se sve od njega zahtevati u fizičkom i emocionalnom pogledu. On je zahvalan za ljubaznu podršku njegove supruge koja takođe duboko voli Jehovu i za podršku njegove hrišćanske braće i sestara. Postepeno je izgradio odličan poslovni odnos s medicinskim i administrativnim osobljem u jednoj velikoj bolnici u toj oblasti. „Kad se naša braća suočavaju s hitnim medicinskim situacijama, moramo stalno biti spremni da im pomognemo“, zapaža on. Duh s kojim se obavlja ova služba otvorio je put za davanje lepog svedočanstva u mnogim prilikama.

 Služba u svetskoj centrali

Neka braća čija je teokratska karijera počela u Britaniji bila su pozvana da služe u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, u Njujorku.

Džon E. Bar, rođen u Škotskoj 1913, upoznao je istinu od svojih roditelja. Iako mu je tokom tinejdžerskih godina zbog stidljivosti bilo veoma teško da razgovara s ljudima u njihovim domovima u službi od kuće do kuće, uz Jehovinu pomoć savladao je tu prepreku. Godine 1939. prihvatio je poziv da počne s betelskom službom u Londonu. Tokom teškog perioda Drugog svetskog rata, nekoliko godina je služio kao putujući nadglednik, dok 1946. nije bio zamoljen da opet dođe u londonski Betel. Dvadeset jednu godinu nakon što je prvi put postao član betelske porodice, oženio se s Mildred Vilet, revnom sestrom koja je bila diplomac 11. razreda škole Gilead i koja mu se tada pridružila u betelskoj službi. Godine 1977. pozvan je da bude član Vodećeg tela. Kad je to rekao Mildred, ona je u prvi mah mislila da se šali, ali on se nije šalio. Tako su njih dvoje sledeće godine prešli u svetsku centralu u Bruklinu, u Njujorku. I dalje srećno služe tamo.

I drugi su bili pozvani da postanu članovi osoblja centrale. Među njima je bio Alan Bojl, koji se rodio u Liverpulu i počeo da služi u londonskom Betelu. Da bi se potpunije iskoristile njegove umetničke sposobnosti, Zajednica ga je 1979. pozvala da pređe u Bruklin. Erik Beveridž je živeo u Birmingemu kad se krstio 1949. Posle 21 godine misionarske službe u Portugalu i Španiji, on i njegova žena Hejzel postali su 1981. članovi betelske porodice u Bruklinu. Robert Pevi, rođen u Sendviču, u Kentu, na jugu Engleske, služio je devet godina u Irskoj, a zatim je sa svojom ženom Patrišom devet godina bio u misionarskoj službi na  Filipinima, a onda su 1981. počeli da služe u svetskoj centrali.

Promene u nadgledanju podružnice

Kroz godine je dosta duhovno sposobnih muškaraca predvodilo u nošenju odgovornosti u Britanskoj podružnici. Kad je Albert D. Šroder bio prisiljen da ode iz Engleske tokom Drugog svetskog rata, A. Prajs Hjuz je bio naimenovan za nadglednika podružnice — i to u vreme dok je još uvek bio u zatvoru zbog hrišćanske neutralnosti! Brat Hjuz je bio temeljno ispitan što se tiče sleđenja načela hrišćanske neutralnosti. Zbog tog pitanja je bio u zatvoru tokom Prvog svetskog rata i još dva puta za vreme Drugog svetskog rata. Sa istinskim cenjenjem prema Jehovinom upravljanju Svoje organizacije, brat Hjuz je nastavio da se brine oko nadgledanja podružnice više od 20 godina. Oni koji su služili s njim još  uvek se sećaju njegove dobrodušnosti kao i činjenice da je bez obzira na to koje je odgovornosti nosio, uvek imao snažnu ljubav prema službi na terenu.

Kad je 1976. bila uvedena priprema da jedan odbor — umesto pojedinca — nadgleda rad svake podružnice, Vilfred Guč je bio naimenovan za koordinatora, a s njim su bili Džon Bar, Prajs Hjuz, Filip Ris i Džon Vin. Nekoliko njih iz te prve postave više nisu na životu. Druga braća su bila uključivana u Odbor podružnice, tako da se u njemu trenutno nalaze Džon Endruz, Džek Dauson, Ron Drejdž, Denis Daton, Piter Elis, Stiven Hardi, Bevan Vigo i Džon Vin.

Radost međunarodnih kongresa

Jehovini svedoci su međunarodno bratstvo. Stoga, kad je bilo moguće da se braća u zemljama istočne Evrope slobodno okupljaju posle decenija grubih represalija, tome su se radovali Svedoci iz celog sveta. Pravo vreme da se održe međunarodni kongresi u zemljama gde to tako dugo nije bilo moguće! To bi bilo duhovno izgrađujuće i pružilo bi odlično javno svedočanstvo. Jehovini svedoci iz Britanije bili su srećni što mogu učestvovati u tome.

Godine 1989, kad su za Poljsku bila organizovana tri velika kongresa „Odanost Bogu“, delegati iz najmanje 37 zemalja sakupili su se na ovim istorijskim događajima. Među njima je bio 721 delegat iz Britanije. S obzirom na duh koji je vladao na kongresu u Poznanju, u Poljskoj, Dejvid i Lajn Sajbri se sećaju: „Bilo je to nešto izuzetno!“ Oni dodaju: „Nikada nismo doživeli takvu atmosferu. Kakva je to radost bila družiti se slobodno s hiljadama naše braće iz Rusije i istočne Evrope koji su se ranije sastajali samo po grupicama! Saznali smo da su neki rizikovali čak i život samo da bi bili na kongresu. Za njih je to bilo nešto nezaboravno — a i za nas!“  Naredne godine, nakon što su između Istočne Nemačke i Zapadne Nemačke ukinute granične kontrole, 584 delegata iz Britanije bili su među oduševljenom publikom u Berlinu, na kongresu koji je bio pravo pobedničko slavlje. Godine 1991, kad se njih 74 587 sakupilo na stadionu Strahov u Pragu, u današnjoj Češkoj, 299 delegata iz Britanije bilo je presrećno što su i oni tu. Te iste godine, Britanija je bila dobro zastupljena među Svedocima iz 35 zemalja koji su se okupili u Budimpešti. Godine 1993. na kongresu u Moskvi bilo je 770 delegata iz Britanije, a u Kijevu, u Ukrajini, bilo je njih 283. Sve su to bili istorijski događaji, događaji koji se ne zaboravljaju.

Daljnji međunarodni kongresi kojima su prisustvovali delegati iz Britanije održani su u Africi,  Latinskoj Americi, Severnoj Americi i na Orijentu. Dok se Svedoci raduju prisnom druženju u takvim prilikama, jačaju se veze hrišćanske ljubavi. To je opipljiv dokaz da oni, kao što je prorečeno u Božjoj Reči, dolaze iz „svih nacija i plemena i naroda i jezika“ (Otkr. 7:9, 10).

Različitog porekla

Oni koji se odazivaju na biblijsku poruku i postaju Jehovini svedoci na Britanskim ostrvima imaju raznoliko poreklo. Zbog njihove ljubavi prema Jehovi, mnogi su izvršili velike promene u svom životu kako bi mogli da mu potpuno služe.

Donald Dejvis, profesionalni džez-bubnjar rođen na Jamajci, došao je u Englesku 1960. Iako je još 1969. dobio neku biblijsku literaturu, tek nakon 13 godina, kad su dva Svedoka razgovarala s njim o važnosti Božjeg imena, on se stvarno zainteresovao za Bibliju (Jezek. 38:23; Joil 2:32). Kasnije te godine, on i njegov prijatelj, takođe muzičar, bili su na obližnjem oblasnom kongresu. Uskoro je počeo da primenjuje ono što je učio. Iako nije ni sa kim razgovarao o tome, Donald je shvatio da će mu biti teško da i dalje bude muzičar i da u isto vreme služi Jehovi. Zato je prodao svoje muzičke instrumente i počeo da pioniri 1984, i još uvek uživa u toj prednosti.

Toni Langmid je bio oficir u Kraljevskim vazdušnim snagama kad je njegova žena počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. Kad je postala hrišćanka, svojim ponašanjem ga je pridobila „bez reči“ (1. Petr. 3.1, 2). On je napustio vazdušne snage da bi vodio miran život kao Jehovin sluga (Isa. 2:3, 4).

Frenk Kauel je bio odgajan u anglikanskoj veri, ali s vremenom je počeo da traži istinu na drugim mestima. Jedna poseta Dvorani Kraljevstva dovela je do biblijskog studija s Jehovinim svedocima. On sada radi kao profesor  ekonomije u Londonu, ali kad njegov koledž isplanira seminare u vreme održavanja skupštinskih sastanaka, njegove odluke pokazuju da je on pre svega Jehovin svedok.

Suzana je bila član Kraljevskog baleta kad je jedan slučajni susret s nekadašnjom školskom drugaricom doveo do toga da proučava Bibliju. Kao kršteni Svedok, ona je odlučila da smanji broj baletskih predstava i postala je instruktor plesa kako bi iskupila vreme za novo zvanje, zvanje pionira, gradeći time život oko svoje službe. Sada kada je udata, ona i njen muž Kevin Gau uče mandarinski kako bi dobru vest preneli Kinezima kojih u Liverpulu ima sve više.

Reneina sestra Kristina bila je Svedok, ali Rene je smatrala da je religija čista besmislica, i zato nije htela da sluša o tome. Međutim, kad je kasnije radila u Londonu često je posećivala Britanski muzej. Prilikom jedne posete bila je fascinirana objašnjenjem turističkog vodiča o vezi između Biblije i raznih muzejskih eksponata. Setila se nekih stvari koje je njena sestra pokušavala da joj kaže. Uskoro je i Rene Dirfild postala Svedok.

Endru Meredit je bio u zatvoru kad je počeo da proučava Bibliju. To je dovelo do velikih promena u njegovom načinu života. Kad je bio pušten, oženio se Svedokinjom poreklom iz Pandžaba, i zajedno služe među ljudima iz istočnog Londona koji govore pandžapski.

Roditelji Dakše Patel iz Kenije bili su hindusi i ona je i sama bila pobožni hindus. Ali kad je proučavala Bibliju sa Svedocima u Vulverhemptonu, u Engleskoj, shvatila je da je ono što uči istina. Kad je bila dovoljno odrasla da donosi vlastite odluke u životu, krstila se, a zatim postala pionir. Ona i njen muž Ašok sada služe kao članovi betelske porodice u Londonu. U  povezanosti s tom službom, oni su putovali u Indiju, Nepal i Pakistan da pomognu oko prevođenja biblijske literature.

Oni i dalje svedoče

Jehovini svedoci se raduju dok gledaju kako svake godine mnogi prihvataju obožavanje Jehove. Od 1972, broj aktivnih Svedoka u Britaniji se skoro udvostručio, i sada ih ukupno ima 126 535.

Da li oni koji sada pokazuju interes za biblijsku poruku nikada ranije nisu sreli Jehovine svedoke? Ima i takvih, i Svedoci ih nalaze dok pojačavaju svoj rad na poslovnim područjima i na ulicama. Jedna Svedokinja koja je prvi put propovedala na poslovnom području razgovarala je s jednom recepcionarkom koja je pokazala dosta interesa. Naknadna poseta posle dva dana brzo je dovela do biblijskog studija, koji joj je pružio priliku da odluči hoće li ići Jehovinim putem. Ta žena nikada ranije nije srela Jehovine svedoke zato što je preko cele sedmice radila, a vikendom obično nije bila kod kuće.

Mnogo češće, oni koji slušaju jesu ljudi čije su se životne okolnosti promenile — možda zbog toga što su stupili u brak, dobili decu, ostarili ili se iznenada razboleli. Sada čeznu za odgovorima na pitanja koja su u prošlosti jednostavno ignorisali.

Tako je u avgustu 1995. jedna 85-godišnja žena koja je bila odgajana kao baptista spremno uzela brošuru Da li Bog zaista brine za nas? Mnogo puta je postavila ovo pitanje, ali nije dobila nikakav zadovoljavajući odgovor. Pristala je da proučava Bibliju. Dok je učila koji su Božji zahtevi i kad ju je impresionirala Božja ljubazna briga, shvatila je da mora da pravi promene u životu. Prestala je s pušenjem — navikom koju je imala oko 60 godina. Počela je da dolazi na sastanke lokalne skupštine, i u septembru 1997. Ketrin Mej je bila spremna za  hrišćansko krštenje. Dok se pripremala da uđe u vodu na pokrajinskom sastanku, zapazila je još jednog kandidata za krštenje, jednu stariju gospođu poput nje. Koje iznenađenje! Bila je to njena rođena sestra Evelin koja je živela u drugom gradu. Nijedna nije znala da ova druga proučava. Potekle su suze radosnice kad su ove drage bakice, ujedinjene preko predanja Jehovi, sada postale duhovne sestre.

Neki koji primaju Svedoke duboko su uznemireni zbog nedavnog razvoja događaja u njihovoj crkvi. Moris Haskins je prvi put dobio literaturu od Jehovinih svedoka još 1939. Ali on je odano podupirao Englesku crkvu i bio je član lokalnog crkvenog veća. Oko 56 godina kasnije, jedan Svedok koji je išao od kuće do kuće razgovarao je s Morisovom snahom. Ona je zatražila da Svedok ponovo dođe da bi se upoznao s Morisom, koji je po njenom mišljenju imao pitanja o Bibliji. Kad je bio posećen, Moris je smesta pitao Svedoka da mu pokaže stihove koji objašnjavaju kako Biblija gleda na homoseksualnost i zaređenje žena. Kasnije je pristao na biblijski studij uz pomoć knjige Spoznanje koje vodi do večnog života. Promene nisu usledile odmah. Ali kasnije, na jednom sastanku s biskupom, ono što je saznao podstaklo ga je da zauzme čvrst stav po pitanju postavljanja jedne žene za upravitelja župe (1. Tim. 2:12). Uskoro se povukao iz Anglikanske crkve, počeo da dolazi na sastanke u Dvorani Kraljevstva i u 84. godini bio je spreman za krštenje.

Drugim ljudima su pomogli Svedoci koji su pokazali razboritost i ustrajnost. Kad se jedna žena predstavila kao „ateista i humanista“, Žaklina Gambl je učtivo pitala u šta ona veruje. Odgovor je glasio: „U ljude i u život.“ Žena je imala puno posla, tako da joj je naša sestra ostavila traktat i obećala da će opet navratiti. Žaklina je ponovo posetila taj dom u  pratnji svog muža Martina i osvrnula se na komentar o „ljudima i životu“. Kad su saznali da je muž te žene, Gas, imao slična gledišta i da je bio socijalni radnik, dogovorili su se da razgovaraju i s njim. Ta žena, Kristina, počela je da proučava Bibliju i napredovala je do krštenja. Ali Gas nije želeo da dođe u Dvoranu Kraljevstva. Međutim, zapazio je da su njihova deca, otkako je Kristina počela da proučava sa Svedocima, pokazivala sve više poštovanja, što inače nije karakteristično za mnoge mlade.

Prekretnica za Gasa je nastupila 1978. Tokom jednog međunarodnog kongresa u Edinburgu, u Škotskoj, njegova žena je gostoljubivo ponudila kafu grupi objavitelja koji su svedočili u njenom kraju. Među njima su bili i neki članovi Vodećeg tela. Pre nego što su otišli, oni su oprali sudove koje su upotrebili. Kad je Gas te večeri došao kući, Kristina mu je uzbuđeno ispričala za neočekivane goste. „Ne mogu da zamislim da nas poseti neki kardinal i da opere suđe!“ primetio je Gas. Malo kasnije, kad je bio na odmoru u Francuskoj, Gas je s porodicom otišao u Dvoranu Kraljevstva. Bio je oduševljen dobrodošlicom i ljubavlju koja im je pokazana. Ubrzo je shvatio da takvu ljubav može pronaći samo među  pravim učenicima Isusa Hrista (Jov. 13:35). Kad se vratio u Edinburg, uskoro je počeo da proučava, dobio je zadovoljavajuće odgovore na pitanja koja su ga mučila, i predao je svoj život Jehovi.

Naravno, kad ljudi na području pokazuju malo ili nimalo interesa, Jehovinim svedocima su potrebni istrajnost i pozitivan stav da bi ih i dalje posećivali. Lako je da se obeshrabriš kad te ljudi satima odbijaju i kada su ravnodušni. Šta Svedoci rade u tim situacijama? „Ravnodušnost je težak izazov“, priznaje Erik Hikling iz Lauta u Linkolnširu. Meditiranje o primerima iz  prošlosti pomaže mu da istraje. „Molim se gorljivo i često. Mislim na Mojsija, Jeremiju, Pavla i, naravno, na Isusa.“

Verna istrajnost i Jehovin blagoslov predstavljaju dva najvažnija faktora koji doprinose porastu koji braća vide. Pre 39 godina, Frenk i Rouz Makgregor dobili su dodelu u jednom gradu gde su ljudi bili veoma religiozni i nisu primali Jehovine svedoke. Kako su gledali na tu dodelu? Frenk se seća: „Bio sam veoma stidljiv i osećao sam se totalno nedoraslo. Ali moja žena i ja gledali smo na to kao na dodelu od Jehove.“  To im je pomoglo da zadrže pozitivan stav. „Molili smo se da meštani prihvate istinu.“ Rezultat takve verne službe jeste da tamo sada postoji skupština sa 74 objavitelja, od kojih su dve trećine njih upoznali istinu baš u tom gradu. Makgregorovi se ne hvale zbog toga; oni su jednostavno zahvalni što ih je Jehova upotrebio (2. Kor. 4:7).

Džef Jang, dugogodišnji Svedok koji još uvek donekle učestvuje u posećivanju skupština, objašnjava: „Često pitam braću kako su tog dana prošli u službi.“ Ako neko odgovori negativno, zamoli ih da razmišljaju o  mnogim pozitivnim stvarima koje su postigli. On ih podseti: „Stali smo na Jehovinu stranu. Živeli smo u skladu s našim predanjem. Sarađivali smo s ’anđelom koji leti posred neba‘. Učestvovali smo u ohrabrivanju drugih da upoznaju Jehovu. Dali smo svedočanstvo kao upozorenje.“ Zatim rezonuje da ako su uradili sve to, kako onda mogu reći da su se loše proveli? „Ljudi reaguju u skladu sa svojim okolnostima i onim što im je u srcu“, nastavlja Džef. „Bitno je da mi budemo verni u davanju svedočanstva i objavljivanju dobre vesti“ (Otkr. 14:6; 1. Kor. 4:2).

Oni se raduju ’Jehovinom blagoslovu‘

Mnogi u Britaniji već 20, 40, 50 godina ili čak i više služe kao aktivni Jehovini svedoci. Šta oni misle o onome što rade? Biblija u Poslovicama 10:22 kaže: „Blagoslov Jehovin bogatstvo daje, a trud malo mu dodaje.“ Desetine hiljada Jehovinih svedoka iz Britanije mogu lično posvedočiti da je ova izjava istinita.

„Najveća prednost koja je poverena nama ljudima.“ Tako Kornelijus Houp iz Bazingstoka, koji sada ima oko 75 godina, opisuje hrišćansku službu nakon što u njoj učestvuje već pola veka. En Gilam, koja se krstila pre skoro 50 godina i čiji je muž pokrajinski nadglednik, kaže da je za nju služba „način da pokaže ljubav prema Jehovi i njegovom Sinu“.

Denis Metjuz, kršten 1942, objašnjava: „Za mene je služba kao hrana — duhovno me jača. Zadovoljstvo je vršiti Božju volju bilo da ljudi slušaju ili ne.“ Njegova žena Mejvis dodaje: „Pošto služim Jehovi od svoje mladosti, mislim da ne postoji bolji život.“

Šta dugogodišnji Svedoci misle o ljudima i njihovoj reakciji? Posle više od 40 godina u Jehovinoj službi, Mjurijel Tavener kaže: „Ljudima smo potrebniji nego ikada jer nigde drugde ne mogu dobiti pravu duhovnu pomoć.“  A šta se dešava kad prihvate tu pomoć? Njen muž Entoni kaže ovako: „Kad vidiš kako ljudi prihvataju istinu i prave promene u svom životu, to je kao da gledaš čudo — kako Jehovin duh privlači ljude obožavanju Jehove.“

Zadovoljstvo je prenositi drugima nadu koju može pružiti samo Božja Reč. Kad se osvrnu na godine službe, Fred Džejms, nadglednik grada Plimuta, u Devonu, i njegova žena mogu da nabroje preko 100 osoba kojima su pomogli da napreduju do krštenja. Mnogi od njih sada služe kao starešine, sluge pomoćnici i pioniri. Sva tri njihova sina učestvovala su u pionirskoj službi kad su završili školu, a sada služe kao starešine. Jedan od njih, Dejvid, diplomac Gileada, služi kao misionar i član Odbora podružnice u Pakistanu. Kakve su bogate nagrade u životu doživeli brat i sestra Džejms!

Godine verne službe omogućile su mnogim Svedocima u Britaniji da vide odlične rezultate. Ričard i Hejzel Džesop služe Jehovi već oko pola veka, uglavnom u punovremenoj službi. Mnogima su pomogli da vide kolika je prednost kad se predaju Jehovi, i svi su oni dragoceni za Džesopove. Međutim, još uvek se posebno sećaju studija s Džekom i Lin Dauson. Počelo je kao prijateljska poseta kod ljudi iz istog kraja. (Hejzel i Džek su poreklom sa severoistoka Engleske.) Uskoro je iz toga nastao biblijski studij. Međutim, jednom prilikom Džek je rekao da za jedno vreme moraju da prekinu studij. Ričard je odgovorio: „Ne, ne može. Najpre ćete završiti knjigu, a onda možete prestati ako hoćete.“ I, oni nisu ’prestali‘. Umesto toga, predali su se Jehovi, počeli s pionirskom službom i postali članovi betelske porodice. Džek sada služi u Odboru podružnice.

Način na koji se neki mladi odazivaju na biblijsku istinu drugima donosi naročito zadovoljstvo. Robina  Ouler i njen muž Sidni, koji su pioniri u škotskoj pokrajini Dandi, posebno su uživali u napretku Pola Kernza, koji je počeo da dolazi kod njih na biblijski studij kad je imao 12 godina. Istina je brzo uhvatila korena u njegovom srcu, ali pošto je njegov otac zabranio da dalje proučava, Pol je čekao dok nije porastao i kad je krenuo na koledž u Aberdinu nastavio je s biblijskim studijem. Brzo je napredovao. Nakon krštenja, postavio je sebi cilj da bude pionir. Godine 1992. bio je u Školi za osposobljavanje slugu. Dok je služio kao starešina u Šefildu, potrudio se da nauči španski, tako da je 1998. dobio misionarsku službu u Panami.

U Britaniji ima preko 10 000 pionira. Oni visoko cene blagoslove koji idu s tom službom. Na primer, Bil i Džun Tompston bili su u braku već više od osam godina i pionirili su kad im se rodilo prvo dete. Na kraju su imali tri kćerke. Nastojali su da im pionirska služba bude na istaknutom mestu u porodičnom životu. Raspored je bio pun, ali to što su kao porodica zajednički obavljali stvari pomoglo im je da uspeju. „Uvek smo odvajali vreme za devojčice“, objašnjava Bil. „Kad su došle u tinejdžersko doba, to se nije promenilo. Kad su htele da idu na klizanje, kuglanje, plivanje ili da igraju lopte, i mi smo išli s njima.“ Sada su njih tri udate i služe kao opšti pioniri. Svi oni uživaju u onome što Bil naziva „najbolji način života“.

U Britaniji danas 77 braće (od kojih je većina oženjena) služe kao putujući nadglednici. To je život koji uključuje intenzivan tempo aktivnosti, sedmicu za sedmicom, godinu za godinom. Džef Jang je učestvovao u toj službi dok zbog godina i zdravstvenih problema nije morao da napravi neke promene. On i njegova žena Vi živeli su s koferima u rukama i svake sedmice su bili u drugom domu. Šta Vi misli o takvom životu? „I nije bilo tako teško“, odgovara ona, „zato što smo pomagali  našoj hrišćanskoj porodici svaki put kad bismo došli u neku skupštinu. Gde god smo bili, osećali smo srdačnost bratstva. Bilo koja dodela koju dobijemo od Jehove može samo obogatiti naš život.“ Dok uživaju u sadašnjici, oni željno čekaju ono što donosi budućnost. Džef objašnjava: „Ovaj sistem je gotov. Kao da ga već i nema više. Posle ovoga imaćemo predivan izgled da učestvujemo u obnavljanju naše planete do rajskih uslova. Biblijski studiji koje ćemo imati kad počne uskrsenje — kakav ogroman zadatak koji treba da obavimo!“ Njegova supruga dodaje: „Divno je znati da se ništa ne može uspešno suprotstaviti Jehovi.“

Zastupati „Božji put života“

Bilo je uzbudljivo kad je u Britaniji u julu 1998. devet međunarodnih kongresa s temom „Božji put života“ održano istovremeno — u Edinburgu, Lidzu, Mančesteru, Vulverhemptonu, Dadliju, Norviču, Londonu, Bristolu i Plimutu. Bili su prisutni delegati iz preko 60 zemalja. Celi program je održan ne samo na engleskom već i na francuskom, španskom i pandžapskom. Narednog vikenda bio je kongres u Grčkoj.

Četiri člana Vodećeg tela — Džon Bar, Teodor Džeres, Albert D. Šroder i Danijel Sidlik — bili su među prisutnima na britanskim kongresima, i dok su držali govore, sve kongresne lokacije su bile povezane elektronskim putem. Dodatno oduševljenje su predstavljali prisutni misionari koji trenutno služe na stranim područjima. Iz Britanije je na stotine braće bilo poslato u misionarsku službu, a 110 njih je bilo prisutno na ovim kongresima. Njihova revnost i duh samopožrtvovanosti motivisali su sve koji su čuli njihove intervjue u programu.

Prisutni na tim kongresima, pa čak i mladi, bili su duboko dirnuti onim što su videli i čuli. Rezolucija  koja je usvojena u zaključnom delu kongresa jasno je pokazala Božji put života kojim smo svi mi odlučni da hodimo. Posle programa, četvorogodišnji sin jednog para Svedoka iz Darlingtona rekao je: „Mama, ja stvarno volim Jehovu. Volim i tebe i tatu, jako puno, ali Jehovu volim više.“ Kad su ga pitali zašto, on je objasnio da nam je Jehova pružio nadu u Raj i da je svog Sina poslao da umre za nas, „pa zato njega moram da volim više“.

Na kraju programa u Edinburgu i Londonu, delegati iz raznih zemalja mahali su jedni drugima maramicama, a zatim su dugo aplaudirali. Čak i kad se program završio, mnogi su nastavili da pevaju pesme Kraljevstva, dajući time srdačnu hvalu Jehovi.

Svedočanstvo koje je dato

U Britaniji je dato obimno svedočanstvo. Početo je 1881. kad je u periodu od samo nekoliko sedmica u većim gradovima distribuisano stotine hiljada biblijskih traktata. Neko seme koje je tada bilo posejano počelo je da donosi plod. Za šest meseci 1914. godine, „Foto-drama stvaranja“ je bila prikazana u 98 gradova, i ukupno ju je gledalo 1 226 650 osoba. Kad je izbio Prvi svetski rat, u Britaniji su postojale 182 skupštine. Tokom 1920-ih i 1930-ih, svedočenje se pojačalo dok je sve više onih koji su bili povezani sa skupštinama učestvovalo u službi od kuće do kuće, dajući stanarima lično svedočanstvo. Od Drugog svetskog rata, u Britaniji su braća posvetila službi daljnjih 650 746 716 sati, kod zainteresovanih osoba su izvršili 297 294 732 naknadne posete, i javnosti su uručili 74 105 130 knjiga i brošurica, i 567 471 431 časopis. Jehovini svedoci u Britaniji u proseku dva do tri puta godišnje posećuju ljude u njihovim domovima.

Jehovini svedoci su i te kako dobro poznati po svom jevanđeliziranju od vrata do vrata, tako da mnogi stanari  kad otvore svoja vrata i vide uredno obučene ljude, odmah pitaju: „Jehovini svedoci?“

Zemlja puna spoznanja o Jehovi

Godine 1891, kad je Č. T. Rasel gledao britansko polje, shvatio je da je ono ’spremno i čeka na žetvu‘. Žetva koja se obavlja tokom svršetka ovog sistema stvari očigledno se bliži kraju. A kakva je to veličanstvena žetva bila! Godine 1900. u Britaniji je bilo samo 138 Istraživača Biblije (kako su se Jehovini svedoci tada zvali), uglavnom duhom pomazanih hrišćana. Sada taj broj iznosi 910 puta više. Tada je pravno telo koje su koristili Istraživači Biblije otvorilo svoju prvu podružnicu van Sjedinjenih Država. Sada širom sveta ima 109 podružnica. Na američkom kontinentu ima 24 podružnice. Daljnjih 25 nalaze se u Evropi. Na afričkom kontinentu ih ima 19. U Aziji i na ostrvima u raznim delovima sveta ima još 41 podružnica. S tim podružnicama sarađuje 5,9 miliona Svedoka koji učestvuju u veličanju Jehovinog imena i obznanjuju dobru vest o njegovom Kraljevstvu u rukama Isusa Hrista. Oni su odlučni da i dalje daju svedočanstvo dok Bog ne kaže da je dosta.

Životodajne vode već teku obilno iz nebeskog prestola Jehove Boga i njegovog Sina, Isusa Hrista. Danas se intenzivno upućuje sledeći poziv: „Ko je god žedan, neka dođe; ko god želi neka uzme vodu života zabadava“ (Otkr. 22:1, 17). Tokom Hiljadugodišnje vladavine Isusa Hrista, kad mrtvi budu uskrsnuti, nema sumnje da će još milijarde njih imati priliku da iskoriste tu ljubaznu pripremu, koja može da im omogući večni život. Program božanskog obrazovanja koji je obavljen do ovog časa samo je početak. Pred nama, u Božjem novom sistemu stvari, leži vreme kad će u pravom smislu „zemlja biti puna poznanja Jehove kao što je morsko korito puno vode koja ga pokriva“ (Isa. 11:9).

[Mapa/Slike na stranama 86, 87]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ENGLESKA

Kongresne dvorane koje su povoljno smeštene po celoj zemlji: (1) Mančester, (2) Se- verni London, (3) Dadli, (4) Suri, (5) Ist Penajn, (6) Bristol, (7) Edžvar.

 [Slike]

Ist Penajn

Edžvar

Suri

Mančester

Bristol

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slike na 70. strani]

Tom Hart

 [Slika na 72. strani]

Prva kancelarija podružnica Zajednice

[Slike na 72. strani]

Objekti koji se trenutno koriste

[Slike na stranama 74, 75]

Oni su se preselili da bi služili u inostranstvu: (1) Klod Gudman, (2) Robert Nizbet, (3) Edvin Skiner, (4) Džon Kuk, (5) Erik Kuk, (6) Džordž Filips, (7) Džordž Nizbet. Pozadina: kolporteri na putu za istočnu Afriku

[Slika na 79. strani]

Franciska Haris se posebno interesuje za o-per devojke

[Slika na 90. strani]

Vera Bul, koja služi u Kolumbiji

[Slika na 90. strani]

Bari i Džanet Rašbi — „uvek sam želeo da uradim više“

[Slika na 92. strani]

Škola pionirske službe u Kongresnoj dvorani Dadli

[Slika na 95. strani]

Britanska betelska porodica na jutarnjem obožavanju

[Slika na 96. strani]

Diplomiranje prvog razreda Škole za osposobljavanje slugu u Britaniji

[Slika na 102. strani]

Prva brzo izgrađena Dvorana Kraljevstva u Britaniji (Veston Favel, Nortempton)

[Slika na 107. strani]

Majkl i Džin Harvi

[Slika na 108. i 109. strani]

Pioniri koji su izabrali da služe sa skupštinama na stranom jeziku

[Slika na 116. i 117. strani]

A. D. Šroder intervjuiše veterane na godišnjem sastanku u Lesteru 1983.

[Slika na 123. strani]

Pioniri sa Šetlenda prilaze ribarskom brodu na svom području blizu obale

[Slika na 131. strani]

Džon i Mildred Bar

[Slika na 133. strani]

Odbor podružnice (s leva na desno). Sede: Piter Elis, Džon Vin. Stoje: Bevan Vigo, Stiven Hardi, Džon Endruz, Ron Drejdž, Džek Douson, Denis Daton.

[Slike na stranama 138, 139]

Delo svedočenja još nije gotovo

[Slike na stranama 140, 141]

Neki koji se mogu osvrnuti na mnoge godine verne službe: (1) Sidni i Robina Ouler, (2) Entoni i Mjuriel Tavener, (3) Ričard i En Gilam, (4) Džef i Vi Jang, (5) Fred i Ras Džejms, (6) Kornelijus i Riki Houp, (7) Denis i Mejvis Metjuz, (8) Ričard i Hejzel Džesop.