Najvažniji događaji iz prošle godine

Kongresi koje održavaju Jehovini svedoci predstavljaju izvanredne događaje u godini. Serija oblasnih kongresa koji su započeli sredinom 1999. istakla je temu „Božja proročanska reč“. Program je naglasio vrednost svakodnevnog čitanja Biblije i to je bilo potkrepljeno dramom u kojoj je prikazan izveštaj o Jakovu i Isavu. Govori su pružili jedan pregled proročanstava iz knjige Danila i detaljno razmatranje knjige Avakuma. Program je naglasio koliko je blizu kraj ovog starog sistema. Pored razmatranja dela svedočenja koje se sprovodi, on je  usredsredio naše misli na uzbudljive izglede sadržane u Jehovinom srdačnom obećanju da će ’sve novo činiti‘ (Otkr. 21:5).

Prisutni su bili oduševljeni što su dobili novu knjigu objavljenu na 47 jezika, Obrati pažnju na Danilovo proročanstvo! Koreja je imala dodatni povod za radovanje — da, ogromno oduševljenje — zbog izlaska Prevoda Svetog pisma Novi svet na korejskom.

Zadivljujuće je što su u Jugoslaviji, iako je mesecima besneo rat, ipak izašli Hrišćanski grčki spisi prevoda Novi svet na srpskom. Zbog tesne međunarodne saradnje, izašli su Hrišćanski grčki spisi i u susednim zemljama na hrvatskom i makedonskom jeziku. Ove publikacije su pozdravljene sa suzama radosnicama.

U Jugoslaviji je postojao jedan poseban povod za radovanje. U martu se zemlja pripremala za rat. Bombardovanje Beograda bi značilo da bi telefonske veze bile nepouzdane, i da bi bilo poteškoća u prosleđivanju materijala od prevodilaca u Beogradu do štamparije u Nemačkoj. U utorak 23. marta, bilo je sasvim očigledno da će doći do vazdušnih napada, tako da su braća koja su u Beogradu pripremala ovo kongresno izdanje odlučila da rade celu noć. Do jutra su potrebni elektronski fajlovi bili na svom putu. Nekoliko sati kasnije, počelo je bombardovanje. Premda su morali da pobegnu u sklonište, članovi prevodilačkog tima bili su srećni!

Njihova radost je bila potpuna kada je četiri meseca kasnije, na kongresu u Beogradu, uz veliko oduševljenje objavljena štampana Biblija. Kada su svi prisutni uzeli po primerak, kongresna sala je brzo ostala prazna. Braća su otišla do svojih prenoćišta da bi čitala Bibliju! Okruženi svetom u kom su etničke i verske podele dovele do ubistava i uzavrele mržnje, bili su sigurni da nisu mogli dobiti bolji poklon.

 Narednog vikenda, u Indoneziji je održan prvi iz serije od osam kongresa. To je velika zemlja na Istoku koja je takođe pogođena nasiljem religioznih i političkih frakcija. Na kongresu u Džakarti bilo je 15 666 prisutnih iz mnogih delova te zemlje. Prvi put je krštenje održano baš na mestu kongresa i svi su bili oduševljeni dok su na velikim TV ekranima gledali kako se krštava 430 osoba. Međutim, uzbuđenje je dostiglo vrhunac kada je objavljeno da je štampan kompletan Prevod Novi svet na indonežanskom, i nadamo se da će uskoro biti dostupan za distribuciju.

Slediti Božji put života

Naravno, službena 1999. godina započela je u septembru 1998. Prvih meseci te službene godine, bilo je još međunarodnih kongresa „Božji put života“. Mnogi su već bili održani u Sjedinjenim Državama i Evropi. Ali, od septembra do januara je održano još 13 ovakvih međunarodnih kongresa u Africi, Aziji, Australiji i Latinskoj Americi.

Prvi od njih u službenoj 1999, održan je od 18. do 20. septembra 1998. u Sao Paulu (Brazil). U isto vreme su održavani kongresi i na drugih 16 mesta, uključujući i ogroman stadion Marakana u Rio de Žaneiru. Hiljade delegata došlo je iz 15 zemalja. Među njima su bila i 54 misionara, od kojih su 23 otišla iz Brazila da bi služila u Mozambiku. Kada je u nedelju pročitana rezolucija koja je iznela da je Božji put zaista najbolji životni put, zapanjujući broj prisutnih od 516 333 na tih 17 lokacija usvojio ju je s gromoglasnim si (da)!

Istog vikenda je 63 886 delegata stalo na Olimpijski stadion u Seulu (Koreja). U danima pred kongres, stotine korejskih Svedoka, među njima i sestre u šarolikoj narodnoj nošnji, srdačno je dočekalo 3 046 stranih  delegata. Nakon poslednjeg govora, dok su strani delegati išli ka svojim autobusima, hiljade prisutnih formirali su ono što su neki opisali kao tunel ljubavi, i dok su delegati tuda prolazili, korejski Svedoci su svojim posetiocima dovikivali: „Vidimo se u Raju!“ i „Volimo vas!“ Mnogima su tekle suze radosnice.

Delegatima u Seulu još nije prošao taj utisak, a uragan Heorhes je već pogodio Portoriko. Sledeći međunarodni kongres trebalo je da počne narednog petka u Portoriku. Hoće li to biti moguće? Očekivalo se da zbog oluje ostrvo nedeljama bude bez struje. Nestalo je vode; aerodrom u San Huanu bio je zatvoren; domovi tamošnje braće u kojima je trebalo smestiti stotine stranih delegata bili su oštećeni. Zbog ove katastrofe, od četiri planirane kongresne lokacije, za upotrebu je bio samo stadion Hiram Bitorn. Međutim, na opšte iznenađenje, problemi su rešavani jedan po jedan. Broj prisutnih na tom kongresu iznosio je čak 15 065!

Nešto više od mesec dana kasnije, od 30. oktobra do 1. novembra, održana su tri kongresa u Australiji (u Brizbenu, Melburnu i Sidneju). Na tim kongresima su bili i članovi Vodećeg tela: Džon Bar, Milton Henšel, Lojd Bari i Teodor Džeres. Poslednja dva su nekada služila u Australiji. Takođe su prisustvovali i mnogi revni misionari poreklom iz Australije.

Pred kraj 1998, održani su međunarodni kongresi i u Africi. U decembru su se braća iz 16 zemalja radovala da budu ubrojana među 24 502 okupljenih u Međunarodnom sportskom centru Moi u Najrobiju (Kenija).

Sledeće nedelje održana su četiri međunarodna kongresa u Južnoj Africi (u Kejptaunu, Durbanu, Johanesburgu i Pretoriji), s ukupnim brojem prisutnih od 83 858 i 1 626 krštenih. Nakon međunarodnih kongresa  usledila je serija od 18 oblasnih kongresa. Na njima je bilo prisutno 53 901, a krstilo se 1 065. U to vreme je celokupan Prevod Novi svet objavljen na songajskom. Ljubav i jedinstvo koji su bili očigledni kod svih prisutnih bili su dirljiv dokaz da oni zaista odgovaraju opisu koji je Isus dao kad je rekao: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jov. 13:35).

Istog vikenda krajem decembra, održan je kongres i u Abidžanu (Obala slonovače, zapadna Afrika). Program je bio na francuskom, engleskom i jeziku tvi. Iako ta zemlja ima samo oko 6 000 objavitelja — i možda 500 onih koji su došli sa strane — ukupno je bilo prisutno zapanjujućih 16 009 koji su želeli da čuju o Božjem putu života!

Na kraju ove serije od 32 međunarodna kongresa, na Kostariki je preko 19 000 objavitelja bilo presrećno što se na kongresu održanom prva tri dana 1999. godine okupilo 34 431 osoba. Na aerodromu su nekih 4 000 lokalnih Svedoka srdačno dočekivali delegate sa 42 međunarodna leta. Napravili su prolaz, aplaudirali i pozdravljali pristigle delegate rečima: „Benvenidos ermanos!“ (Dobrodošli, braćo!). Ova ljubav koju su braća pokazala podstakla je jednog prodavca sladoleda na aerodromu da zatraži kućni biblijski studij!

Ova serija međunarodnih kongresa imala je pozitivan uticaj na mnoge osobe koje nisu Svedoci, a koje su posmatrale međusobnu ljubav delegata. Takođe je to ojačalo međunarodnu povezanost samih Jehovinih svedoka. Bio je to vidljiv dokaz da Jehova, u stvari, okuplja „veliko mnoštvo... iz svih nacija i plemena i naroda i jezika“ — ljude koji očekuju spasenje od Jehove i njegovog Sina Isusa Hrista — s izgledom da prežive i uđu u Njegov novi svet pravednosti (Otkr. 7:9, 10).

 Voleti se „delom i istinom“

Ljubav koju Jehovini svedoci pokazuju jedni prema drugima znači više od osmeha i rukovanja u njihovim Dvoranama Kraljevstva. Ona ne obuhvata samo pokazivanje gostoljubivosti prema kongresnim delegatima iz drugih zemalja. Kao istraživači Biblije, Jehovini svedoci dobro znaju šta je zapisano u 1. Jovanovoj 3:17, 18: „Ko god ima sredstva ovog sveta koja su potrebna za život i vidi da mu je brat u potrebi, a ipak pred njim zatvori vrata svoje nežne samilosti, kako ljubav prema Bogu ostaje u njemu? Dečice... volimo... delom i istinom.“ Žestoke oluje, suše i građanski ratovi u toku prošle godine, doveli su u nemaštinu mnoge iz Jehovinog naroda. Šta je uradilo međunarodno bratstvo?

U septembru 1998, poplave su opustošile državu Čiapas u Meksiku. Nekoliko sedmica kasnije, uragan Heorhes protutnjao je kroz St. Kits, Nevis, Portoriko, Dominikansku Republiku i Haiti, a zatim pogodio južni deo Sjedinjenih Država. Oko mesec dana kasnije, uragan Mič, čiji su vetrovi duvali 290 kilometara na sat, snažno je pogodio Honduras, preplavio delove Nikaragve, a zatim pokosio veliki deo El Salvadora i Gvatemale pre nego što se stišao u Meksiku. Pored 50 Dvorana Kraljevstva i 2 Kongresne dvorane, bilo je srušeno ili ozbiljno oštećeno preko 1 800 domova Jehovinih svedoka. Usevi su stradali. Lična imovina je uništena. U nekim mestima su cele skupštine morale da se evakuišu.

Hrana, voda, odeća i lekovi bili su neophodni. Svedoci u područjima koja nisu bila pogođena olujama, brzo su reagovali. U nekim mestima, čim su čuli za oštećenja, počeli su da dolaze u podružnicu donoseći hranu, odeću i novac kako bi pomogli svojoj hrišćanskoj braći. Tamo gde do područja zahvaćenog  katastrofom braća nisu mogla da dođu kolima ili kamionima kako bi dostavili humanitarnu pomoć, koristili su kanue, bicikle ili su nosili ruksake. Lokalne starešine su činile sve što su mogle kako bi pomogle u popravljanju krovova na kućama braće. Svedoci koji su lekari stavili su svoje usluge na raspolaganje.

Vodeće telo Jehovinih svedoka rukovodilo je pružanjem finansijske pomoći kao i isporukom hitno potrebne hrane, odeće i građevinskog materijala iz okolnih zemalja. Isporuke su vršene čarter letovima, brodovima i kamionima. Braća i sestre u pogođenim područjima, uvek iznova su izražavali svoje duboko cenjenje za ljubav koju im je pokazalo međunarodno bratstvo.

Da bi se pomoglo u raščišćavanju i popravkama kuća, angažovani su i regionalni odbori za gradnju, koji su inače oformljeni da pomažu u izgradnji Dvorana Kraljevstva. Sedam grupa od oko 30 dobrovoljaca doputovali su o svom trošku iz Sjedinjenih Država kako  bi nedelju dana radili na popravljanju kuća drugih Svedoka u Sent Kitsu i Nevisu. Oko 600 drugih otišli su avionom u Portoriko da bi tamo pomogli u popravljanju i renoviranju. U skladu s biblijskom smernicom iz Galatima 6:10, najveću pažnju su posvetili pomaganju duhovnoj braći i sestrama. Ali, takođe su popravili krov jedne škole i kuće nekih starijih komšija koji nemaju dece. U Dominikanskoj Republici su tamošnji Svedoci raščistili područje oko jedne bolnice.

U Portoriku je jedna grupa braće otputovala u planinski grad Jabukoa, kako bi popravili kuću u kojoj živi jedna Svedokinja sa svojim mužem koji nije Svedok. Komšije su joj se smejale kada im je rekla da zna da će njena hrišćanska braća doći da joj pomognu. Bila je presrećna kada su braća stigla. U roku od nekoliko sati, oko 200 posmatrača se sakupilo preko puta ulice. Ceo dan su posmatrali kako ekipa braće radi. Nakon što su ugradili prednja vrata, braća su našoj sestri uručila buket cveća i ključeve popravljene kuće. Kada su se svetla upalila, komšije su aplaudirale. Zbog onog što su tog dana videli, mnogi od onih na ulici koji su ranije izbegavali Svedoke, sada su bili voljni da saslušaju poruku o Kraljevstvu.

U međuvremenu je u Evropi i Latinskoj Americi došlo do daljnjih katastrofa. U novembru su bile velike poplave u zapadnoj Ukrajini, a u januaru zemljotresi u Kolumbiji. Jehovin narod je i ovog puta pružio istu vrstu ljubazne pomoći.

Kada je građanski rat u Angoli još jednom eskalirao 1999, izbeglo je preko 1 700 000 ljudi. Braća su marljivo radila da bi drugim Svedocima koji su postali  izbeglice, kao i mnogim drugima, pomogla u zbrinjavanju njihovih osnovnih životnih potreba. Trideset i četiri tone hrane i odeće koje su poslate iz podružnica u Italiji, Portugalu i Južnoj Africi, razdeljeno je onima koji su morali da napuste svoje kuće i gradove. Bilo je čak moguće dostaviti nešto od ovih stvari i u ratne zone, gde su mesecima trajale artiljerijske borbe.

Kad je započela službena godina, podružnica u Kongou (Kinšasa) obavestila je Vodeće telo da je zbog posledica građanskog rata podružnici potrebna humanitarna pomoć za 200 000 ljudi. Smesta je organizovano da podružnice u Velikoj Britaniji, Belgiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Južnoj Africi isporuče hranu i novčana sredstva za kupovinu dodatnih stvari u drugim afričkim zemljama. Jehovini svedoci u Evropi sakupili su i avionom poslali preko 75 tona humanitarne pomoći.

Ali, borbe u Kongu nisu jenjavale. Ponovo je došlo do zaoštravanja. Dana 7. februara 1999, betelskoj porodici u svetskoj centrali u Njujorku dato je sledeće obaveštenje o situaciji u Demokratskoj Republici Kongo: „Zbog građanskog rata, 30 000 objavitelja na istoku te zemlje zavisi od pomoći. Kancelarija podružnice u Kinšasi ne može zbog rata da uspostavi vezu s tom braćom. Međutim, Vodeće telo je odobrilo da se pomoć dostavi avionom iz Belgije. Prvi let je ove nedelje, a druga misija će započeti 20. februara. S drugom misijom biće poslan i jedan tim lekara.“ Braća iz Evrope radila su zajedno s 11 zvanično naimenovanih odbora za pružanje humanitarne pomoći sastavljenih od Jehovinih svedoka iz istočnog Konga.

Neke izbeglice su pobegle u obližnje zemlje. Hiljade su otišle u susednu Zambiju. Humanitarne organizacije su mnogo pomogle; Svedoci su priložili ćebad,  odeću, kuhinjsko posuđe i poljoprivredno oruđe. Jedan stari brat se skoro onesvestio kada je dobio ćebe. Nikada ranije nije dobio novo ćebe koje bi bilo lično njegovo. Dok je jedan pokrajinski nadglednik išao u Zambiju, naišao je ispod nekog drveta na jednog brata invalida. Pokrajinski nadglednik ga je stavio na svoj bicikl i gurao. Kada su brda bila previše strma, brat invalid bi sišao s bicikla i zavezao deo gume na kolena i ruke i puzio sve do vrha. Na kraju su bezbedno stigli do Kapute u Zambiji. Tamo je podružnica snabdela sve izbeglice s literaturom na svahili jeziku za korišćenje na skupštinskim sastancima. U aprilu su braća iz podružnice pružila ljubazno duhovno ohrabrenje ovim izbeglicama kojih je na tom sastanku bilo preko 2 000. I te izbeglice — i odrasli i deca — većina bez pesmarica, od sveg srca su pevali pesme kao „Jehova — izvor spasenja“, „Jehova je naš zaklon“, „O hvala, Jehova“ i „Raj — Božje obećanje“.

Revnost u propovedanju dobre vesti

Još vrednija pomena jeste ljubav koju Jehovini svedoci pokazuju objavljujući dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Da bi ispunili nalog koji im je dao Isus Hrist, oni se trude da s dobrom vešću dođu do što je moguće više ljudi (Mar. 13:10). Oni sebe i svoja sredstva dobrovoljno stavljaju na raspolaganje. U prošloj godini, ukupno je 5 912 492 osobe učestvovalo u ovoj delatnosti, i oni su toj službi posvetili 1 144 566 849 sati. Mnogi Svedoci su tako organizovali svoj život da mogu da služe kao opšti ili pomoćni pioniri.

Ovi pioniri imaju različite okolnosti. Na hiljade njih su omladinci koji su završili svoje svetovno školovanje ili su se tako prilagodili svom školskom rasporedu da mogu da pionire i tokom školovanja. Neke domaćice pionire, a ima i muškarci koji su hranitelji  porodice. U Sent Lusiji jedan hrišćanski starešina koji je i poglavar porodice može da pioniri zato što pazi da mu je „oko jednostavno“ (Mat. 6:19-22). Kada mu je nedavno bilo ponuđeno radno mesto s većom platom, on je odbio zato što bi to značilo da više vremena provodi na poslu, da propušta hrišćanske sastanke, da šest meseci bude odvojen od svoje porodice i da napusti pionirsku službu. Rešio je da najpre traži Kraljevstvo, uveren da će Jehova i dalje blagosiljati njegova nastojanja da se brine o svojoj porodici.

Jedna 95-godišnja Svedokinja sa Antigve otkad pamti jednom ili dvaput godišnje služi u pomoćnoj pionirskoj službi. Objašnjavajući zašto se toliko puno napreže, ona kaže: „Jehova mi daje dodatnu snagu i energiju i na to gledam kao na mogućnost da mu pokažem svoju ljubav.“

Jedna sestra iz Danske koja je već zašla u šezdesete, odlučila je da bude pomoćni pionir. Zašto? Ona je objasnila: „Mislim da me je podstaklo čitanje Biblije... Na primer, ubeđena sam da kao što televizor može negativno da utiče na čoveka, tako i svakodnevno čitanje Jehovine Reči može da vrši dobar uticaj. To mi je pružilo snažnu motivaciju.“

Zbog sve većeg pritiska koji ljudi posvuda osećaju u zbrinjavanju svojih materijalnih potreba, Vodeće telo je u januaru 1999. izmenilo zahtev u satima za opšte pionire (smanjujući kvotu sa 90 na 70 sati mesečno) i za pomoćne pionire (sa 60 na 50). Kakvim se to blagoslovom pokazalo! To je mnogima pomoglo da ostanu na spisku pionira, a hiljadama da se priključe. Za mnoge je to bio daljnji dokaz da je „Gospod dobar“ (1. Petr. 2:3).

U mesecima nakon ove izmene, podružnica u Australiji je imala porast od preko 400 posto onih koji su se prijavili za opšte pionire. U Kolumbiji je porast  iznosio skoro 300 posto. U Ukrajini je broj pionira rastao iz meseca u mesec, i izveštaj pokazuje da ih ima 42 posto više nego lane. U Mikroneziji u proseku svaka skupština ima više od jednog novog pionira. Nakon izmene u satima, u Liberiji, gde većina braće živi na ivici egzistencije i izdržava se od sitne trgovine, bio je osam puta za redom najveći broj opštih pionira.

Takođe je porastao i broj pomoćnih pionira. U Austriji ih je u prva tri meseca 1999. bilo 56 posto više u odnosu na prethodnu godinu. Tokom tog istog perioda, Malezija je izvestila porast broja pomoćnih pionira od 103 posto. Tokom prvih šest meseci u godini, Danska je imala porast od 91 posto. U Koreji, gde je januar povoljan mesec za povećanu aktivnost, 57 posto objavitelja je tog meseca bilo u nekom obliku pionirske službe.

U međuvremenu, program „Pioniri pomažu drugima“ i dalje donosi dobre rezultate. U Ankoridžu (Aljaska), jedna sestra iz filipinske skupštine rekla je: „Jedanaest godina sam u istini. Služba na terenu mi je bila samo jedna rutina, budući da na umu nisam imala nikakav cilj.“ Ali, nakon što je neko vreme radila s jednom tamošnjom pionirkom, služba na terenu je za nju postala smisaonija. Shvatila je hitnost tog dela. Počela je više da se zanima za ljude, i započela je kućne biblijske studije. Jedna pionirka u Južnoj Africi pomogla je jednoj objaviteljki da pronađe veće zadovoljstvo tako što će razgovarati s prolaznicima, a ne samo čekati da se neko javi na interfon. Takođe su zajedno sele i razmotrile razne ciljeve u službi. Do kraja tog šestomesečnog programa, ta objaviteljka je bila opšti pionir. Zajedno sa sestrom koja joj je pomagala, ona sada ima toliko radosti u službi kao nikada ranije.

 Biblijska istina u pisanom obliku

Jehova je još od vremena Mojsija pružao duhovnu pouku u pisanom obliku. To je uvek bilo potkrepljeno usmenom poukom. Ali, štampane stranice su važan činilac u širenju dobre vesti. I Biblija i literatura koja je objašnjava izdaju se u velikim količinama. Samo prošle godine Jehovini svedoci su štampali 1 026 706 628 primeraka Kule stražare i Probudite se!; proizvedeno je 41 579 805 knjiga i 71 221 759 brošura i brošurica zajedno s velikim brojem traktata. To je rađeno na 332 jezika.

Na mnogim mestima, ljudi su imali koristi od ove aktivnosti. Koralni atoli koji sačinjavaju Tuvalu, imaju  samo 9 403 stanovnika. Kula stražara je štampana i na njihovom jeziku, i tamo sada 45 osoba obožava Jehovu. Iako je Centralnoafrička Republika udaljena od industrijalizovanog sveta, tamo se Kula stražara i Probudite se! naveliko distribuišu — i to na arapskom, engleskom, francuskom, lingala, sango i zande jeziku. U toj zemlji ima 2 305 Svedoka, a prošle godine je na Memorijalu bilo više nego petostruko prisutnih. Angola je pogođena građanskim ratom i tamo sad ima mnogo siromašnih ljudi. Međutim, prošle godine je počela mesečno da izlazi Kula stražara na umbundu jeziku, tako da od nje sada imaju koristi dve pokrajine Jehovinih svedoka u  Angoli i mnoge osobe kojima oni pomažu u duhovnom pogledu. U Ukrajini je lane uručeno preko 26 miliona časopisa. Nakon što je 20 godina tragao za pravim Bogom, jedan čovek je posle čitanja samog jednog izdanja Probudite se! bio siguran da je pronašao istinu. Objavitelji u Ukrajini, njih 107 045, bili su oduševljeni što se prošle godine krstilo 12 320 osoba.

U Kolumbiji je jednoj ucveljenoj ženi uručen traktat Ima li nade za naše mrtve? Nikada je nije zanimala religija, ali nakon što joj je sin nastradao u jednom zemljotresu, ta tema ju je još kako zanimala. To je vodilo do kućnog biblijskog studija. U Litvaniji je jedan Svedok dao jednoj ženi brošuru Da li Bog zaista brine za nas? Toj ženi je očajnički trebala pomoć koju samo Bog može da pruži. Prihvatila je kućni biblijski studij i brzo napredovala do predanja i krštenja. Da, mnogi cene ove publikacije koje su dragoceno sredstvo u objavljivanju dobre vesti.

Poučeni od Jehove

Jehova na mnoge, različite načine i dalje poučava svoje sluge kako bi ih opremio za delo koje trenutno obavljaju, kao i za buduću delatnost (Isa. 54:13). Osim toga, oni lično posećuju ljude u više od 230 zemalja kako bi i oni izvukli korist iz Jehovinog veličanstvenog obrazovnog programa. Milioni koji ’imaju ispravan stav prema večnom životu‘ odazvali su se na to, i lane je s njima u proseku mesečno vođeno 4 433 884 besplatna kućna biblijska studija (Dela 13:48). Kakve su samo blagoslove primali dok im se Pismo otkrivalo na način koji su zaista mogli da razumeju!

Poučavanje koje Jehova pruža preko svoje organizacije uključuje i specijalizovane obuke različitih vrsta. I ove godine su nakon završene prve godine u opštoj pionirskoj službi, hiljade njih imali koristi od Škole pionirske službe. Tokom službene godine, 40 podružnica su bile domaćini Škole za osposobljavanje slugu. Nju su pohađala  kvalifikovana braća iz Amerike, Azije, Evrope, Afrike i nekih ostrvskih zemalja — ukupno 89 zemalja. Na ovom posebnom školovanju bilo ih je 2 174. Članovi Odbora podružnice iz 43 zemlje došli su u Obrazovni centar Watchtowera u Patersonu (država Njujork) na jedan poseban program poučavanja koji je trajao dva meseca. Studenti koji su pohađali Školu Gilead, gde su uživali u opsežnom proučavanju Biblije koje traje pet meseci, dobili su dodele da budu propovednici i učitelji Božje Reči u 31 zemlji.

Pored toga, otvorena je nova škola za putujuće nadglednike u Obrazovnom centru Watchtowera. U maju je osmonedeljni kurs pohađao prvi razred od 48 članova. Prisutni su bili pokrajinski i oblasni nadglednici iz Sjedinjenih Država i Kanade. Obuka koju su primili bila je podeljena na časove u učionici i rad u Službenom odeljenju. Pažnja je poklonjena svakom aspektu njihovog rada, i to će jako koristiti mnogim hiljadama braće i sestara po skupštinama i pokrajinama u kojima oni služe. Supruge putujućih nadglednika, koje putuju sa svojim muževima, radile su na svojim zaduženjima u Betelu u Patersonu ili su sa okolnim skupštinama išle u službu na terenu. Takođe su svake sedmice bile na nekom školskom predavanju koje je korisno kako za braću tako i za njih.

„To će... biti prilika za svedočanstvo“

Isus je prorekao da će njegove sledbenike ’vući pred kraljeve i namesnike‘. Stepen u kom se to širom sveta dešava u 20. veku jeste dodatni dokaz da živimo u poslednjim danima. Zašto uopšte dolazi do ovoga? Razlog nije taj da Jehovini svedoci deluju protiv zakona. Već, umesto toga, to je ’zbog imena Isusa Hrista‘ — zato što priznaju Hrista kao nebeskog Kralja i zato što poput njega „nisu deo sveta“. Isus je takođe prorekao da će to biti „prilika za svedočanstvo“ (Luka 21:12, 13; Mat. 24:9; Jov. 17:16). To je stvarno bilo tako prošle službene godine. Dok su  ulagani iskreni napori da se u mnogim zemljama odbrani pravo Jehovinih svedoka na neometano obožavanje, istovremeno je službenicima davano svedočanstvo.

Evropski sud za ljudska prava je 1998. poklonio pažnju slučaju Jehovinih svedoka u Bugarskoj. Šta je dovelo do toga? Bugarske vlasti su Jehovine svedoke i još dvadesetak drugih religioznih grupa lišile zakonskog priznanja. Žalba Vrhovnom sudu Bugarske je odbijena zato što Jehovini svedoci, između ostalog, ne veruju u Trojstvo i druge nebiblijske doktrine hrišćanskog sveta. To je dovelo do hapšenja, prekidanja sastanaka za obožavanje i konfiskovanja religiozne literature. Evropski sud je podstakao Bugarsku da na prijateljskoj osnovi reši stvari s Jehovinim svedocima. I kao rezultat toga, Bugarska je u oktobru 1998. ponovo zakonski priznala Jehovine svedoke. Tako je u Bugarsku bilo moguće poslati četiri misionara iz 106. razreda Gileada koji lokalnim objaviteljima pomažu u prenošenju dobre vesti o Kraljevstvu tamošnjim ljudima.

Pravni problemi koji se tiču Jehovinih svedoka u Francuskoj takođe su doveli do jednog obimnog svedočanstva. Svedoci su javno klevetani. Antikultna udruženja su podsticala na negativne novinske izveštaje o njima. Jedan izveštaj parlamenta iz 1996. svrstao je Jehovine svedoke u ’opasne kultove‘, a januara 1999. vlada je propisala porez od 60 posto na sve priloge koje dobijaju, iako tako nešto nije učinjeno ni sa jednom drugom religijom. Jehovini svedoci su odgovorili tako što su 29. januara 1999. započeli trodnevnu akciju u kojoj su distribuisali 12 miliona primeraka traktata pod naslovom Ljudi Francuske — vas obmanjuju!

Prvog dana akcije održana je konferencija za štampu da bi se objasnilo šta se dešava. Do podne su televizijski kanali i radio stanice emitovali tu vest. Više od 60 državnih i regionalnih novina i časopisa izveštavalo  je o toj aktivnosti, koristeći naslove kao što su „Jehova poziva Francusku da svedoči“ i „Operacija Jehovinih svedoka ’istina‘ “.

Prvog dana su desetine hiljada objavitelja delili traktate ispred železničkih stanica, fabrika, kancelarija, prodavnica, marketa i po drugim mestima. Malo ljudi je odbilo.

Jednom bratu koji je propovedao blizu jednog zatvora, prišao je čuvar. Nakon što mu je ponuđen traktat, čuvar je rekao: „Trebaće mi još; unutra ima mnogo ljudi.“ U jednom drugom slučaju, neki stariji ljudi koji su se autobusom vraćali u penzionerski dom, bili su razočarani što nisu dobili traktat. Vozač je rekao da podignu ruku svi oni koji žele traktat; onda ih je odvezao do mesta gde je video jednog Svedoka i zatražio od njega potrebni broj primeraka.

S druge strane, jedna žena je zasula pogrdama Svedoka koji joj je dao traktat na jednoj pijaci u Grenoblu. Naš brat je ostao pribran. Međutim, prodavci za štandovima kao i kupci, privučeni ženinom vikom, odjednom su uzviknuli: „Živeo Jehova!“ Tada je protivnica otišla.

Kakav je bio celokupan ishod? Ova aktivnost je pokrenula skupštine u celoj Francuskoj. Stotine neaktivnih bili su podstaknuti da učestvuju u toj posebnoj akciji. Objavitelji iz svih krajeva te zemlje rekli su da su bili jako zadovoljni što su imali mogućnost da na taj način brane svoju veru. Kancelarija podružnice je od javnosti primala hiljade telefonskih poziva i pisama. Neki su pokazali stav netolerancije. Mnogi su izrazili podršku. Celog tog vikenda, ljudi su tražili da ih neko poseti i započeti su mnogi kućni biblijski studiji.

A šta je s porezom koji je vlada nametnula? Kao odgovor na preduzetu akciju, viši službenici su naišli na opširnu zakonsku dokumentaciju o Jehovinim svedocima — što je i te kakvo svedočanstvo! Uložena je žalba na  odluku o oporezivanju, i stići će ako treba čak i do Evropskog suda za ljudska prava.

Godinama je u SAD u državi Nju Džersi, u okrugu Oradel, ometano propovedanje dobre vesti. Okrug je zauzeo stav da Jehovini svedoci ne mogu obavljati svoju javnu službu ukoliko prvo ne dobiju dozvolu i ne nose bedževe koji ih identifikuju kao takve. Nastojanja da se gradonačelnik i okružno veće ubede u neustavnu prirodu ovih zahteva, uvek iznova su bila neuspešna. Da bi se osporio lokalni zakon, parnica je na kraju pokrenuta pred Federalnim okružnim sudom SAD u državi Nju Džersi. To je bilo prvi put posle 50 godina da je u Sjedinjenim Državama preduzeta takva akcija kako bismo ostvarili svoje pravo da učestvujemo u javnoj službi. Bilo je prikladno da se u žalbi ovom sudu objasni priroda naše delatnosti i njen biblijski temelj; tako je dato dobro svedočanstvo.

Dana 8. marta 1999, sudija Federalnog okružnog suda sastao se s predstavnicima našeg Pravnog odeljenja i predstavnicima okruga Oradel i naložio okrugu da promeni svoje zakone. Na svom zasedanju 16. marta, okružno veće i gradonačelnik doneli su jednu odluku u kojoj su religiozne organizacije izuzete od zahteva za dozvolom i nošenjem bedževa. U Oradelu se dobra vest može opet propovedati bez neustavnih ograničenja!

Svaki put kada se Jehovino ime ili narod koji nosi njegovo ime pomenu na sudu, ili tokom nekog zasedanja parlamenta ili na nekoj raspravi u kongresu, daje se svedočanstvo osobama „na visokom položaju“ koje možda ne čuju često poruku o Kraljevstvu (1. Tim. 2:2). Ali, ponekad je ta mogućnost za svedočenje mnogo direktnija i opsežnija. To je bio slučaj u Rusiji.

Od septembra 1998. do marta 1999, u jednoj prepunoj moskovskoj sudnici u Rusiji, ulagani su odlučni napori da se zabrani religiozna delatnost Jehovinih svedoka u  Moskvi. Međutim, ne samo da Jehovini svedoci neće biti ućutkani u toj sudnici, već naprotiv, ona će postati jedinstveni ambijent u kom će se pružiti snažno svedočanstvo.

Moskovsko tužilaštvo, kom se kasnije pridružilo Ministarstvo pravde toga grada, u saradnji s nekom organizacijom protiv sekti koja ima veze s Ruskom pravoslavnom crkvom, pokrenulo je neosnovane optužbe tražeći likvidaciju moskovske skupštine Jehovinih svedoka. Obično bi sud koji se bavi građanskim pravom smatrao neprikladnim da se u sudnici izvode kritičke analize verskih učenja i verovanja. Međutim, optužbe su se odnosile na verovanja i običaje Jehovinih svedoka, tako da je to postalo središte suđenja.

Na sudu je gospođa tužilac nastojala da dokaže da naša religiozna literatura podstiče na versku netrpeljivost. Kako to? Mi naučavamo da imamo pravu religiju. Na to je branilac, koji je i sam Jehovin svedok, nabavio po primerak Biblije sudiji i tužiocu, a zatim pročitao Efešanima 4:5: „Jedan [je] Gospod, jedna vera, jedno krštenje.“ Nastavljajući odbranu na temelju Pisma, naš brat iz Rusije pobio je i druge stavke tužbe citirajući stihove kao što su Jakov 1:27; Jovan 17:16 i Otkrivenje 18:1-4, u kojima se naglašava da treba biti ’odvojen od sveta‘. Tužilac je nastupila s argumentom da su ovi poslednji stihovi, koji se odnose na Vavilon Veliki, uvredljivi za ljude drugih religija ako se primenjuju na njih. Međutim, kasnije je jedan profesor filozofije i docent univerziteta prokomentarisao: „Kada stručnjaci optužuju Jehovine svedoke zbog njihovih učenja, oni i ne shvataju da u stvari iznose optužbe protiv Biblije.“

Suđenje je otvorilo mogućnost da se u sudnici pročita iz publikacija Jehovinih svedoka materijal koji je tužilaštvo uključilo u svoju tužbu. Međutim, ovog puta su navedene stvari čitane u kontekstu tako da su naša  verovanja bila ispravno prezentovana, i time je otklonjena svaka osnova za opravdanu optužbu za neispravno ponašanje. Vodeći ruski stručnjaci su izneli ni manje ni više nego pet naučnih studija opovrgavši tužiočeve tvrdnje. Naglasak je stavljen i na međunarodne sudske odluke i sporazume koji zahtevaju poštovanje slobode veroispovesti.

Kako bi Isus prošao pod ruskim zakonom iz 1997. koji je pružio osnovu za tužiočevo pokretanje pravnog postupka? Tokom suđenja je o tome govorio jedan kanadski advokat, član odbrane, koji je Jehovin svedok. On je sudu naveo: ’Istina je da je Isus kritikovao religiozne vođe svog doba primenjujući na njih reči iz Jovana 8:44, 45: „Vi ste od svog oca Đavola.“ Kao što se vidi iz Mateja 15:2-9, Isus je osudio običaje koji su se kosili s Božjom Reči. Da li je onim što je rekao u Mateju 10:34-37, Isus pokušao da razori porodice? Ne, on je jednostavno naveo neumitnu posledicu do koje dolazi zbog načina na koji ljudi reaguju. Nadalje, u Luki 18:15, 16 navodi se da je Isus pozvao k sebi malu decu. Da li je on na taj način uvlačio tinejdžere i malu decu u hrišćanstvo? A zašto su verski protivnici želeli da zaustave Isusa u propovedanju? Jovan 11:47, 48 pokazuje da je to bilo zato što su mnogi sledili Isusa, i jevrejsko sveštenstvo je smatralo da gubi članove. Iz ovoga možemo videti neke sličnosti s današnjim vremenom.‘ Da je Isus Hrist propovedao u Moskvi, očigledno je da bi optužbe koje se podižu protiv Jehovinih svedoka mogle da se u tom slučaju podignu i protiv njega. Ko je onda u zabludi? Očigledno oni koji podižu optužbe, jer Isus „nije učinio greh“ (1. Petr. 2:22).

Odgovarajući na pitanja koja je gospođa tužilac postavila u pogledu učenja Jehovinih svedoka, advokat iz Rusije koji je naš brat, čitao je iz Biblije Danila 2:44, 45 i 2. Timoteju 3:1-5. Kasnije tog popodneva, svedočio je jedan  naš brat koji je u svojoj porodici treće koleno Svedoka, a njegova životna priča pokazuje da u Rusiji Jehovini svedoci postoje već decenijama. Njegovo svedočanstvo je takođe bilo podsetnik na patnju koju su Jehovini svedoci podnosili tokom izgnanstva u Sibir kao i zbog drugih pritisaka tokom godina u kojima ih je sovjetski režim zabranjivao. (Vidi Probudite se! od 22. aprila 1999, strane 20-5.)

I treći branilac je zastupao Jehovine svedoke. Ta gospođa nije Jehovin svedok, ali je veoma nepristrana i iskusna u odbrani predmeta koji se tiču ljudskih prava. Čak je i ona mogla da otvori Bibliju i uputi sud na njene različite odlomke. Nakon što je ukazala na Otkrivenje 14:1; 16:16; 20:6 i Psalam 37:9, 10 ona je pozvala tužiočevog „stručnjaka“ za religiju da pokaže gde Jehovini svedoci greše. On to nije mogao da uradi.

Zanimljivo je da je 29. aprila 1999, Rusko nacionalno ministarstvo pravde ponovo registrovalo Jehovine svedoke kao religioznu organizaciju. Međutim, to nije okončalo slučaj u Moskvi niti je sud doneo odluku u korist Jehovinih svedoka. Umesto toga, istražni sud čeka na analizu literature Jehovinih svedoka od jedne komisije „stručnjaka“, koju je postavio sudija. Do kakvog god zaključka da dođu, možemo biti sigurni da će ’to biti prilika za svedočanstvo‘ (Mat. 10:18).

Pored svedočanstva datog službenicima koji su bili u sudnici, vesti sa suđenja prenosile su novine i televizijske stanice širom Rusije. Jehovini svedoci u Rusiji takođe su sastavljali dnevne izveštaje koji su bili na raspolaganju za štampu i javnost. Iz publikacija Watch Towera davani su kompletni citati koje je tužilaštvo pogrešno protumačilo i takođe je navedeno dosta toga o istoriji Svedoka. Barem sedam istaknutih međunarodnih novinskih agencija imale su povremeno tokom suđenja svoje predstavnike. Za proces su bile živo  zainteresovane i ambasade drugih zemalja i organizacije za ljudska prava. Evropski parlament je 11. marta doneo rezoluciju pozivajući ruske zvaničnike svih nivoa da garantuju slobodu veroispovesti i tako udovolje međunarodnim sporazumima u kojima je i njihova vlada učesnica. Narednog meseca su 11 članova Parlamentarne skupštine Evropskog saveta potpisali još jedan dokument izražavajući zabrinutost zbog razvoja situacije u pogledu tog sudskog slučaja u Moskvi.

Braća u Moskvi i celoj Rusiji u međuvremenu su sasvim svesna da su „predmet mržnje“ onih koji se protive poruci o Kraljevstvu. Na jednom skupštinskom sastanku u Sankt Peterburgu bačena je gasna bomba. Jedan protivnik je oružjem napao jednu staru sestru koja je bila u službi na terenu. Zbog poništavanja ugovora o zakupu, u Moskvi je 2 000 Svedoka ostalo bez svog mesta sastajanja i prinuđeni su da ih traže na drugim mestima. U avgustu su Jehovini svedoci održavali kongres u Moskvi uprkos nastojanjima da se on spreči. Međutim, u subotu po popodne su morali da napuste kongresni stadion jer je postojala pretnja da je postavljena bomba. Pa ipak, na tom kongresu se krstilo 600 osoba i više od 15 100 ljudi je došlo i u nedelju da čuje ostatak programa.

S obzirom na mnoge i raznovrsne pritiske koji se širom sveta vrše na Jehovine svedoke dok oni obavljaju svoju službu, dobro je što su se odgovorna braća sastala tokom aprila 1999. da bi razmotrila trenutne potrebe što se tiče ’odbrane i zakonskog utvrđivanja dobre vesti‘ (Fil. 1:7).

Jehovini svedoci su čvrsto uvereni da, po rečima Biblije, nikakvo oružje načinjeno protiv „sluga Jehovinih“ neće imati uspeha (Isa. 54:17). A u Jeremiji 1:19 dato je sledeće obećanje: „Oni će rat na te dizati, ali te neće nadvladati, jer sam ja s tobom da te izbavljam, reče Jehova.“

[Slika na 6. strani]

Danijel Sidlik objavljuje izlaženje knjige na engleskom „Obrati pažnju na Danilovo proročanstvo!“

[Slika na 6. strani]

Čongil Park objavljuje izlaženje „Prevoda Novi svet“ na korejskom

 [Slike na stranama 12, 13]

Najrobi u Keniji — jedan od 32 međunarodna kongresa

 [Slike na 14. strani]

Gore levo: humanitarna pomoć za Afriku je utovarivana u Belgiji. Dole: izbeglice iz Konga primaju pouku i udružuju se u pevanju srdačnih hvala Jehovi

[Slike na stranama 20, 21]

Literatura se sprema za otpremu iz svetske centrale