Svetski izveštaj

Graditi da bi se smestilo veliko mnoštvo

Jehovini svedoci su 1935. saznali iz Pisma da Jehova Bog namerava da sada, tokom današnjeg sistema stvari, sakupi veliko mnoštvo koje će mu zauvek služiti na rajskoj zemlji (Otkr. 7:9, 10). Te iste godine, na Havajima je jedno od njihovih mesta sastajanja prvi put nazvano Dvorana Kraljevstva. Sada su hiljade takvih Dvorana Kraljevstva prepune ljudi koji su prigrlili biblijska obećanja koja raduju srce, i koji uvažavaju biblijska pravedna merila.

U Dvoranama Kraljevstva se redovno okupljaju milioni ljudi. Budući da se svake godine krštava na stotine hiljade ljudi, potreba za Dvoranama Kraljevstva je neodložna. Jedan upitnik iz 1998. pokazao je da je još oko 8 000 Dvorana Kraljevstva odmah potrebno u 40 zemalja u razvoju. Šta je postignuto prošle godine da bi se tome udovoljilo?

Regionalne kancelarije za Dvorane Kraljevstva osnovane su na ključnim mestima kao što su Južna Afrika, Australija i Nemačka. Iz ovih baza, navedenim redom, nadglednici projekata počinju da pomažu u organizovanju programa za izgradnju Dvorana Kraljevstva u istočnoj i zapadnoj Africi, azijsko-pacifičkoj oblasti i istočnoj Evropi. Do sada u ovom delu pomaže 77 međunarodnih  slugu u 21 afričkoj zemlji, 7 njih u istočnoj Evropi i 4 u azijsko-pacifičkoj oblasti. Takođe se pomoć pruža i dvema zemljama u Latinskoj Americi. Tamo gde je to moguće, ulažu se napori za osnivanje redovnih grupa za izgradnju Dvorana Kraljevstva. Koliko god je to moguće, koriste se lokalne građevinske metode i materijali, a lokalna braća se podstiču da učestvuju u gradnji. Pa ipak, u početku jedan ili dvojica međunarodnih slugu predvode takve grupe kako bi im pružili neophodnu obuku. Tamo gde su mesta za sastajanje hitno potrebna, ali je iz ekonomskih razloga praktično neizvodljivo da tamošnja braća kupuju građevinski materijal, međunarodno bratstvo nastoji da pomogne i u tome.

Nakon što je braći u Gani pružena pomoć da pojednostave svoj program izgradnje Dvorana Kraljevstva, prošle godine su umesto 4 dvorane, koliki je bio prosek zadnjih godina, mogli da podignu njih 13. Uz pomoć iz inostranstva, u Burundiju je za samo nekoliko meseci sagrađeno 11 Dvorana Kraljevstva. Ispalo je da je na jednom brdu u Gitegi Dvorana Kraljevstva bila prvi podignuti objekat. U skladu s lokalnim običajem, mnogi stanovnici tog kraja ovo brdo nazivaju Jehovina gora.

U Liberiji je 1998. broj objavitelja porastao za 40 posto, a 1999. za 19 posto. Nakon mnogo godina građanskog rata, većini skupština su potrebne Dvorane Kraljevstva. Ali, većina tamošnje braće suočava se s ozbiljnim ekonomskim problemima kao što je nezaposlenost. Koliko su samo zahvalni za novčanu pomoć koju braća iz drugih zemalja pružaju kako bi oni mogli da grade potrebne Dvorane Kraljevstva! Takođe cene i pomoć petorice međunarodnih slugu koji su došli da pomognu u organizovanju građevinskih radova.

U Nigeriji je potrebno preko 1 800 Dvorana Kraljevstva. U Abeokuti su jedinstvo i marljivost lokalnih Svedoka, koji su izvodili građevinske radove, pokrenuli  jednu ženu koja je bila vođa obližnje crkve da se dobrovoljno prijavi da pomogne. Ona sada služi Jehovi zajedno sa skupštinom koja odlazi u Dvoranu Kraljevstvu u čijoj je izgradnji i ona učestvovala. Protivljenje izgradnji jedne Dvorane Kraljevstva u jednom selu u Togou, bilo je tako nepopustljivo da su braća morala da prebace projekat na jedno drugo mesto. Ali, kada su protivnici videli koliko je lepa sagrađena Dvorana Kraljevstva, pitali su da li bi mogla da se sagradi i jedna na mestu za koje su se pre bunili.

Na Šri Lanki su se skupštine sastajale u privatnim kućama, malim privremenim građevinama pokrivenim kokosovim lišćem i pod nastrešnicama u dvorištima. Kako su samo zahvalni što dobijaju udobnija, dostojanstvenija mesta obožavanja! Sada je na Šri Lanki u toku 13 projekata Dvorana Kraljevstva, 20 su u fazi izrade planova, a 50 je predloženo za narednih pet godina.

Kada je Dvorana Kraljevstva prikladnog izgleda, ljudi se mnogo radije okupljaju kako bi izvukli korist iz pouka koje Jehova pruža. Otuda, kada je u predgrađu Lime u Peruu izgrađena jedna velika Dvorana Kraljevstva, broj prisutnih je porastao u sve tri skupštine koje koriste tu Dvoranu, i za manje od godinu dana službu na terenu je započelo 75 novih objavitelja.

U većim gradovima gde ima mnogo skupština, zemljište se dobro iskoristi tako što se sagrade objekti u kojima ima više Dvorana Kraljevstva. Tokom vikenda 29. i 30. maja, u Rumuniji su posvećena tri takva kompleksa Dvorana Kraljevstva. Jedan od njih u Kluž Napoki ima četiri Dvorane Kraljevstva; drugi ima dve. Narednog dana, u Tirgu Murešu je posvećen kompleks od sedam Dvorana Kraljevstva.

Obezbeđivanje Kongresnih dvorana

U mnogim zemljama se za veće skupove grade Kongresne dvorane. U Estoniji su u toku godine posvećena dva  kompleksa s Dvoranama Kraljevstva i Kongresnom dvoranom. Svaki od ovih kompleksa ima tri zasebne Dvorane Kraljevstva koje se mogu spojiti tako da obrazuju jednu veliku Kongresnu dvoranu, a takođe postoji i bazen za krštenje. Jedan izuzetan događaj u Poljskoj tokom ove službene godine bilo je posvećenje tri Kongresne dvorane za samo jedan vikend. Ovoj posebnoj prilici prisustvovali su i članovi Vodećeg tela, Teodor Džeres i Danijel Sidlik, i u svakoj od dvorana održali su ohrabrujuće govore. Najvećoj od ovih dvorana u Sosnovijeku pridodat je jedan amfiteatar od 6 400 mesta, i taj objekat je u julu korišćen za pet oblasnih kongresa.

U Sjedinjenim Državama, gde sada ima 980 419 objavitelja Kraljevstva, prošle godine su posvećene još četiri Kongresne dvorane tako da ih sada ima ukupno 40. U Brazilu, gde ima 528 034 objavitelja, posvećena je njihova 17. Kongresna dvorana. To je objekat s dve sale koji ima 10 000 mesta, a nalazi se oko sat vremena vožnje od Sao Paula. U toku godine posvećene su i dve otvorene Kongresne dvorane u Nigeriji — jedna u Oti s kapacitetom od 10 000 mesta, a druga u Ibadanu s 5 000 mesta.

Da bi se podržao svetski program biblijskog obrazovanja, obezbeđeni su i drugi objekti.

Obrazovni centar Watchtowera

Godine 1986, u Sjedinjenim Državama su preduzeti prvi potrebni pravni koraci za izgradnju sadašnjeg Obrazovnog centra Watchtowera u Patersonu (Njujork), koji sačinjava kompleks od 28 zgrada. Najzad je 1989. bilo moguće da se započne s izgradnjom. Do 1994, ove zgrade su počele da koriste razne službe koje imaju veze s obrazovnom aktivnošću Jehovinih svedoka. Škola Gilead prebačena je 1995. Tamo takođe rade i škole za članove Odbora podružnica i za putujuće nadglednike. Na kraju je 1999. održan i program posvećenja. (Izveštaj o  tome objavljen je u Kuli stražari od 15. novembra 1999.) Svake godine desetine hiljada Svedoka i zainteresovanih osoba obilaze te objekte i raduju se kad vide šta je postignuto njihovim dobrovoljnim prilozima, ujedinjenim naporima voljne braće i sestara i, nadasve, uz Jehovin blagoslov.

Potreba za objektima podružnica

Porast broja hvalilaca Jehove u mnogim zemljama takođe je doveo do toga da su potrebne i nove kancelarije podružnica. U tim podružnicama, kao i u svetskoj centrali, žive članovi betelske porodice koji spadaju u red specijalnih punovremenih slugu.

BOLIVIJA: Izvanredan rast teokratije doveo je do posvećenja novih objekata podružnice 20. marta 1999. u Santa Kruzu. Od 714 objavitelja koliko ih je bilo kada je 1968. posvećena prethodna podružnica, broj objavitelja Kraljevstva u Boliviji dostigao je 1999. vrhunac svih vremena od 15 388, a ukupan broj prisutnih na Memorijalu bio je 53 312.

Kompletnu novu kancelariju podružnice, koja je smeštena u bolivijskim tropskim nizinama, koristeći s ukusom lokalni materijal podigla je domaća radna snaga — od koje su veliki deo dobrovoljno sačinjavali Svedoci. Rezultat je dizajn koji omogućava prilično svež ambijent bez erkondišna, a taj dizajn se divno uklapa u dvorište s puno drveća. Ovi objekti, zajedno s prvom Kongresnom dvoranom u toj zemlji, posvećeni su Jehovi u vreme posete Gerita Loša iz Vodećeg tela. Ovom radosnom događaju prisustvovalo je na hiljade bolivijskih Svedoka kao i posetilaca iz 11 zemalja, uključujući i one koji su nekada služili kao misionari u toku 54 godine istorije misionarske službe u toj zemlji.

MOZAMBIK: „Veliki je Jehova i hvaljen visoko“ (Ps. 48:2). Ovo je omiljena izjava Jehovinih svedoka u  Mozambiku, i često se čula na dan 19. decembra 1998. kada su u Maputu, blizu Indijskog okeana, posvećeni novi objekti podružnice. Pre nekoliko godina to je možda izgledalo nemoguće. Jehovini svedoci su više od dve decenije, sve do 1991, bili pod vladinom zabranom. Te godine bilo ih je svega nešto preko 6 000. Do kraja 1998. izvestili su najveći broj od 29 514 objavitelja. Bili su potrebni novi objekti podružnice.

Kako je podružnica izgrađena, budući da većina tamošnje braće nema iskustva u takvoj vrsti građevinskih radova? Pomoć je pristigla od mnogih međunarodnih slugu i dobrovoljaca koji su u toku radova obučavali lokalne Svedoke. Na posvećenju su bili gosti iz 15 zemalja, a istog vikenda, 26 kilometara dalje, u Matoli, posvećena je i prva Kongresna dvorana u Mozambiku. Jehova je zaista veliki! Bez njegove ljubazne brige, njegove sluge u Mozambiku nikada ne bi dočekale ove istorijske događaje.

NOVA KALEDONIJA: U Novoj Kaledoniji je 24. oktobra 1998. posvećena nova kancelarija podružnice i Kongresna dvorana. Ti objekti su više nego utrostručili veličinu postojeće podružnice. Tamo rade tri prevodilačka tima za potrebe Nove Kaledonije i zemalja koje ona opslužuje.

Posvećenje je bilo srećan i živopisan događaj. Istaknuti deo programa bio je audio-vizuelni prikaz glavnih tačaka projekta izgradnje. Jehovini svedoci u Novoj Kaledoniji bili su posebno srećni jer je tom prilikom s njima bio i Lojd Bari iz Vodećeg tela, koji je održao govor za posvećenje.

SENEGAL: Budući da je prvi Jehovin svedok stigao u Senegal 1951, mnogo truda je uloženo da bi se došlo do miliona ljudi koji žive na području te podružnice. Tamo su služila 194 misionara iz 18 zemalja. Oni su pomogli stotinama osoba da se priključe služenju Jehovi  na ovoj teritoriji gde je preko 90 posto stanovnika nehrišćansko.

U izgradnji nove podružnice u Kap Almadijesu, na periferiji Dakara, korišćene su metode koje su bile nove za većinu ljudi tog kraja. Svaki put kada bi kran postavio veliku montažnu ploču na njeno mesto, posmatrači su aplaudirali i klicali. Sve je bilo izravnato, centrirano i baš onako kako treba da bude. U zaključku programa posvećenja 19. juna 1999, na ovom najzapadnijem kraju afričkog kontinenta, svi prisutni su se srdačno udružili u pevanju: „Hvala Jehova“!

 Afrika

Savremena istorija Jehovinih svedoka u Africi datira još s početka 1880-ih. Na tom kontinentu se do 1920. već uveliko javno propovedalo. Širom Afrike je 830 000 Svedoka, što je najveći prošlogodišnji broj, razgovaralo sa svojim susedima i ostalima o „veličanstvenim Božjim stvarima“ (Dela 2:11).

Veoma je ohrabrujuće videti kako mnogi omladinci od škole stvaraju svoje područje za svedočenje. Dorka, jedna mlada sestra iz Mozambika, postavila je sebi cilj da svedoči direktoru i svim nastavnicima u svojoj školi, kao i svojim školskim drugovima. Trenutno vodi osam biblijskih studija, a šest od njenih studenata redovno posećuju sastanke. Tri druga studenta su napredovala do krštenja i onda se osposobila da budu opšti pioniri. Četvoro Dorkinih nastavnika i nastavnica prihvatili su njen poziv da posete hrišćanske sastanke. Njen otac sada proučava s jednim od tih nastavnika. Jedna druga nastavnica, kojoj je Dorka počela da svedoči pre pet godina dok je još išla u drugu školu, najzad je reagovala na njenu upornost i pristala da s njom proučava Bibliju s ciljem da joj se pridruži u pravom obožavanju.

U Nigeriji se od 1995. posebna pažnja posvećuje osobama s oštećenjem sluha, kojih ima oko pet miliona. Nakon  što su videli kako su govori na jednom oblasnom kongresu prevođeni na znakovni jezik, mnogi objavitelji koji dobro čuju, hteli su da nauče taj jezik. Za manje od godinu dana, 216 objavitelja i pionira iz 61 skupštine, naučili su znakovni jezik dovoljno dobro da bi vodili biblijske studije i prevodili sastanke. Sada preko 80 skupština ima sastanke koji se prevode za gluve.

Florens, jedna mlada žena iz Obale slonovače, odlučila je da postane kaluđerica. Ali, razočarala se zbog učenja o kojima nije dato nikakvo objašnjenje već se kaže da su misterije, i bila je šokirana stalnim nemoralnim udvaranjima jednog sveštenika. Napustila je manastir. Kasnije su u službi od kuće do kuće na nju naišli Jehovini svedoci u Burkini Faso. Nakon što je proučila brošuru Zahtevi i knjigu Spoznanje, ubrzo je postala srećan Jehovin sluga.

Dvorane Kraljevstva i privatne kuće u Bangiju, u Centralnoafričkoj Republici, dva puta su prošle godine otvorile vrata Svedocima koji su preko reke morali pobeći iz ratom pogođene Demokratske Republike Kongo. U julu je preko 200 braće, sestara i njihovih porodica, kao i drugih ljudi, moralo da pređe u Bangi. Dok je većina izbeglica bila okupljena pod vedrim nebom u luci, naša braća su bila i fizički i duhovno zbrinuta. Za njih su organizovani sastanci u dve Dvorane Kraljevstva na lingala jeziku, i održavano je svih pet sastanaka. Jedan lokalni predstavnik vlasti koji je sve to posmatrao rekao je: „Divno je to što ste otvorili svoje dvorane da biste smestili ove jadne ljude. Svaka čast.“ Jedan drugi čovek koji je prolazio pored dvorane, zaustavio je jednog misionara i rekao: „Vi i živite po onome što propovedate. Sve najbolje. Bog će vas za to blagosloviti.“

Dok je pre nekoliko godina bila u bolnici, jedna nekrštena objaviteljka iz Gane svedočila je od jednog bolničkog kreveta do drugog, iako je bila prilično bolesna. Neki su s cenjenjem gledali na to što je pričala; drugi su to prezrivo odbijali; dok je jedna žena slušala ali na izgled  bez ikakve reakcije. Nekoliko godina kasnije, dok je bila na jednom Oblasnom kongresu „Božji put života“ u Gani, ta objaviteljka, sada specijalni pionir, srela je jednu ženu koju je prepoznala. „Šta vas je navelo da dođete?“, upitala ju je pionirka. „Jehova je divan“, rekla je ta gospođa. „Uvek sam se pitala da li ću te ikada ponovo videti da ti zahvalim za istinu o Kraljevstvu koju si u bolnici posejala u moje srce. Onda sam bila i suviše bolesna da bih reagovala, ali, jednostavno nisam mogla a da ne razmišljam i ne meditiram o onom što si rekla o životu u Raju pod Božjim Kraljevstvom, gde ’niko neće reći: „Bolestan sam‘‘‘. Čim sam otišla iz bolnice, potražila sam Jehovine svedoke i oni su počeli više da me poučavaju. Ubrzo sam se preselila. U svom novom mestu stanovanja potražila sam Jehovine svedoke i nastavila biblijski studij. I eto, sutra ću se na ovom kongresu krstiti.“ Ove dve žene su se zagrlile i zaplakale od radosti. Svedočenje u bolnici je zaista donelo dobar plod!

U Maliju je jedna žena, koja je zbog uticaja vračanja 13 godina bila nepokretna, došla u kontakt s Jehovinim svedocima. Mogla je da se kreće samo četvoronoške. Jedna naša sestra započela je s njom biblijski studij. Rekla joj je za naše skupštinske sastanke, ali s obzirom na to koliko se ta žena teško kretala, sestra se nije mnogo nadala da će žena doći u Dvoranu Kraljevstva. Međutim, istina je pokrenula njeno srce. Zamisli koliko su se braća i sestre iznenadili kada su videli kako ta žena ispred Dvorane Kraljevstva čeka da počne sastanak. Brat koji ima auto kasnije ju je odvezao kući. Kako je njen studij napredovao i njena vera u Jehovu rasla, tako se postepeno oslobađala ropstva zlim duhovima. Polako je počela da pomiče noge i nakon šest meseci je prohodala! Sada je kršteni Jehovin sluga.

Drugog dana na novom radnom mestu, jedan opšti pionir u Ugandi započeo je tokom pauze za ručak razgovor s jednim kolegom na ovaj način: „Zdravo, mislim da je pravi  izazov da zapamtim imena svih kolega.“ „O ne, budite bez brige“, rekao je njegov kolega, „uskoro ćete to savladati. Ja sam Vilijam.“ „Hvala vam za ovo upoznavanje“, odgovorio je pionir. „To je ljubazno od vas. Ali, znate da je pamćenje imena ljudi jedan svetski problem.“ „Kako to mislite?“, upitao je Vilijam. Pionir je nastavio: „Primera radi, ako vas neko pita kako se zove Stvoritelj svemira i svih živih bića, možete li s lakoćom da kažete?“ Razgovor o Božjem imenu vodio je sutradan do biblijskog studija. Vilijam je ovog pionira pozvao da dođe kod njega kući da porazgovara s njegovom porodicom. Sada su pet članova te porodice kršteni Svedoci. Taj pionir je pre Memorijala išao od kancelarije do kancelarije da bi svoje kolege pozvao na ovaj važan događaj. Kako je samo bio radostan kada ih je došlo 40!

Mnogi u Africi su propatili zato što su se u njihovim zemljama vodili ratovi. Često su morali da pobegnu iz svojih domova. Ali, kad su izbeglice Jehovini svedoci, oni nastavljaju da propovedaju dobru vest. Mnoga braća i sestre su iz prestonice Gvineje Bisao, u zapadnoj Africi, pobegli 240 kilometara dalje, u grad Buba. Tamo žive jedan brat i njegova žena, ali nije bilo skupštine. Međutim, čim su Svedoci iz prestonice stigli, organizovani su sastanci i delo svedočenja je krenulo napred. Ubrzo je na sastancima prisustvovalo 40 osoba, a vođeno je 70 biblijskih studija.

Trideset objavitelja u skupštini Giteranji u Burundiju, pešačilo je oko 160 kilometara da bi prisustvovalo pokrajinskom sastanku u Kajanzi. Putovanje je trajalo tri dana. Oni koji su imali bicikle, povezli bi druge jedan deo puta, zatim se vratili po one koji pešače iza, pa povezli njih jedan deo puta i tako dalje. Cela porodica Nzejmana Džejna — njegova žena, tašta i sedmoro dece, uključujući i dete koje ima paralizu i kreće se pomoću štapa — krenuli su na putovanje. Ispunjeni velikom radošću, svi su stigli na mesto sastanka.

 Amerika

Do 18. veka, cela Biblija je bila dostupna na engleskom, francuskom, španskom i portugalskom, a to su postali najrasprostranjeniji jezici u zemljama američkog kontinenta. Krajem 19. veka, Jehovini svedoci, koji su kasnije postali poznati pod tim imenom, započeli su jedan program biblijskog obrazovanja koji se do 1935. sprovodio u skoro svim zemljama ovog kontinenta. Sada u tim zemljama ima 2 769 625 revnih Svedoka.

U nekim mestima može da bude jako hladno, ali se propovedanje dobre vesti nastavlja. Jedan starešina iz skupštine Severni pol na Aljasci, navodi da se rad od kuće do kuće obavlja i pri temperaturi od minus 37 stepeni Celzijusovih, a sastanci se održavaju čak i pri temperaturi od minus 48 stepeni Celzijusovih. Za službu pod takvim uslovima potrebna je ustrajnost.

Na nekim područjima u velikim gradovima ima mnogo zgrada gde, zbog straha od kriminala, stanari retko kad daju objaviteljima priliku da s njima razgovaraju licem u lice. U Argentini je jedna objaviteljka, koja je svedočila u jednoj takvoj zgradi, razgovarala preko interfona s jednom gospođom koja je pažljivo slušala. Dogovorile su se da nekom drugom prilikom nastave razgovor. Izvršene su mnoge naknadne posete bez direktnog  kontakta. Pa ipak, vođeni su zanimljivi razgovori i čitani su stihovi preko interfona. Nakon četiri meseca, gospođa je najzad pozvala objaviteljku u svoj stan i započet je biblijski studij. Nagrađena je strpljiva ustrajnost ove objaviteljke.

U Sjedinjenim Državama ima preko 17 000 staračkih domova u kojima je smešteno stotine hiljada starijih građana. Kako s dobrom vešću doći i do njih? Neke skupštine su imale dosta uspeha tako što su se obratile organizatoru aktivnosti jedne takve ustanove i ponudile se da u duhovnom pogledu pomažu onima koji tamo borave. U jednom slučaju je objašnjeno da će dobrovoljcima iz skupštine biti drago da sa svakim ko to želi vode besplatan sedmični biblijski studij. Ta ponuda je rado prihvaćena. Često bi se studiju pridružilo i osoblje, članovi porodice i drugi posetioci i dobrovoljci. Organizatorka aktivnosti u tom domu je zabeležila: „Ova grupa za proučavanje pruža duhovnu podršku i doprinosi blagostanju naših stanara. Nema šta, svi prisutni stvarno vole biblijski studij.“ Ona je uvidela da to stimulativno deluje na mentalno stanje starijih. Osoblje je bilo oduševljeno kada je jedna starija žena, koja nije progovarala otkako je došla u starački dom, počela da komentariše na studiju. Jedan starac koji nikada nije prisustvovao bilo kakvim grupnim aktivnostima u domu, nestrpljivo je čekao biblijski studij.

Dok je svedočila na groblju, jedna sestra iz Čilea razgovarala je s ženom koja je u nesreći izgubila svog 12-godišnjeg sina. Ova ucveljena majka je dvaput dnevno dolazila na grob svog sina. Svedokinja je s njom porazgovarala o nadi u uskrsenje i započet je biblijski studij. Ta žena je onda razgovarala sa svojom susetkom koja je takođe izgubila mladog sina i koja je svakog dana odlazila na njegov grob. I s njom je započet studij. Majka te  žene je išla na groblje i pitala je sveštenika da li može da održi pomen za njenog preminulog unuka. Zbog sveštenikovog neprijatnog odgovora, prestala je da ide u crkvu i počela je da proučava Bibliju. Sada te tri žene pričaju drugima na groblju o nadi koju su pronašle.

Hoćeš li dozvoliti da te Jehova koristi da pomažeš nekome da upozna istinu čak i onda kad su tvoje sposobnosti ograničene? Jedna misionarka na Kostariki je to uradila. Još uvek nije mogla dobro da komunicira na španskom. Pa ipak je započela biblijski studij s Anom, jednom pobožnom katolikinjom. Pored Biblije koristile su i brošuru Šta Bog zahteva od nas? Ana nije dobro videla tako da je samo slušala dok su se odlomci i stihovi čitali, a onda je komentarisala o njima. Jedne sedmice je ohrabrila misionarku sledećim rečima: „Meni ne smeta što ne možemo skroz da se razumemo. Mnoge stvari koje smo razmotrile razlikuju se od učenja katoličke crkve. Ako bi mi neko dao dugačka objašnjenja, savršeno sročena, ne bih u to poverovala, ali vi ste mi to pokazali direktno iz Biblije, bez mnogo reči, tako da vidim da je to stvarno ono što Biblija uči.“

Svedoci u Nikaragvi ulažu poseban trud da bi određene članke iz Probudite se! uručili školskim nastavnicima. Tema „Ima li nade za današnje mlade?“ jeste jedan karakterističan primer. Vrednost tih informacija je očigledna. U jednom gradu je direktor škole zamolio Svedoke da govore pred svim učenicima i pored toga što je jedna učiteljica negodovala. Održan je simpozijum od sat i po, i mnogi učenici su tražili literaturu. Na kraju je i učiteljica koja se u početku bunila želela da Svedoci svoje izlaganje ponove u školi gde je ona direktorka. To je učinjeno. S njom je započet biblijski studij, i ona sada želi da Svedoci svakog meseca učenicima drže predavanja.

 Evroazija

Naziv Evroazija ukazuje na Evropu i Aziju kao na jedan kontinent. Baš tamo je Jehova Avrahamu prvi put saopštio dobru vest (Gal. 3:8). Tamo je i Isus Hrist udario temelj delu jevanđeliziranja koje se proteže sve do naših dana (Mat. 28:19, 20). Jehovini svedoci se trude da podele dobru vest s ljudima u svih 80 zemalja, koliko ih otprilike ima u Evroaziji. Pored nekoliko stotina jezika na kojima je Watch Tower Society već štampao biblijsku literaturu, od 1995. je pridodato još 36 jezika za koje se smatra da će omogućiti da se dođe do daljnjih 170 000 000 ljudi u ovom kraju sveta. Među ovim jezicima su pandžapski (nastalik), uzbekistanski, kazahstanski, tadžikistanski, azerbejdžanski i mongolski.

Tokom 1999. na Kosovu su se intenzivirali ozbiljni problemi. Maltene 800 000 ljudi albanske nacionalnosti s Kosova izbeglo je u okolne zemlje. Skoro 500 000 ih je pobeglo u Albaniju. Među njima je bilo i 14 Jehovinih svedoka i njihovo osmoro dece. Svedoci u Albaniji su otvorili svoje domove i pomogli toj braći tokom veoma teškog vremena. Dok se etnički sukob pogoršavao, bivalo je jasno šta je braći albanskog porekla s Kosova najvažnije. Želeli su da budu sigurni da su njihova braća srpskog porekla bezbedna. S druge strane, srpski Svedoci  su ulagali poseban trud da bi stupili u vezu s braćom Albancima kako bi se uverili da su bezbedni. Kakva ljubav, za razliku od mržnje koja se ispoljava oko njih! Nakon četiri meseca, braća s Kosova su jedva čekala da se vrate kućama. Nije ih zanimalo to da ponesu mnogo materijalnih stvari. Umesto toga, tražili su kutije s literaturom da bi drugima poneli utešnu poruku o Božjem Kraljevstvu.

Kada je jedna Svedokinja u Belgiji razgovarala s jednom ženom preko interfona, ta žena joj je otvoreno rekla da tog trenutka nije raspoložena za takvu vrstu razgovora. Sestra je rekla da bi je rado kasnije pozvala telefonom. Žena se iznenadila kada je nakon par dana zaista i primila taj poziv. Objasnila je da mora da se preseli i da je zamolila Centar za socijalni rad da joj pomogne u pronalaženju novog stana. Nakon još jednog telefonskog razgovora, izgubile su kontakt i zato je Svedokinja odlučila da joj napiše pismo i pošalje na Centar za socijalni rad. Pismo je stavljeno u dosije te žene i veza je ponovo uspostavljena kada je nakon nekoliko nedelja na kraju dobila to pismo. Bilo je to baš onda kada je Naša služba za Kraljevstvo navela: „Ako se svi zajedno naprežemo da započnemo studije i ako se molimo da Jehova blagoslovi naša nastojanja, sigurno ćemo pronaći nove studije!“ Nakon gorljive molitve Jehovi, naša sestra je telefonirala toj ženi i rekla joj da željno čeka da s njom proučava Bibliju. Ta žena je pristala. Sada ona i njen muž posećuju hrišćanske sastanke, a ona svojoj porodici i prijateljima priča o lepim stvarima koje uči.

Jednog kišnog dana, jedna privremena specijalna pionirka i njena partnerka razgovarale su s vlasnicima radnji u jednom gradu u Maleziji gde je ljudima malo svedočeno. Jedna srednjoškolka koja je zastala čekajući da prođe jak pljusak, prišla im je i zamolila ih za literaturu koju su nudile. Pionirke su joj objasnile da može imati besplatan kućni biblijski studij i rekle joj gde može da ih  potraži. Oko nedelju dana kasnije, ona ih je nazvala. Pročitala je svu literaturu i želela je još. Započet je biblijski studij. Pošto je ta devojka strastveni čitač, skoro posle svake posete tražila je još literature. Umela je da telefonirala kasno naveče da bi tražila literaturu na koju se ukazuje u nekoj publikaciji. Pošto su pionirke bile samo privremeno u tom gradu, studij se vodio što lično što putem pisama. Za dva meseca devojka je završila knjigu Spoznanje. Propovedala je svojim prijateljima i putnicima u autobusu. Dobro je napredovala i sada je nekršteni objavitelj te jedva čeka da se kvalifikuje za krštenje.

Jedna Svedokinja u Italiji sprijateljila se s novom komšinicom. Ta komšinica se vratila iz Nemačke zato što je njenom mužu bio obećan posao. Međutim, to se izjalovilo. Zato je njen muž ostavio porodicu u Italiji i ponovo otišao u inostranstvo da potraži posao. Dok je on bio odsutan, bračni par Svedoka je pomagao njegovoj ženi u kupovini, odvozio njihovog sina u školu, ponekad pozivao nju i njenu decu na obrok i pružao joj moralnu podršku koja joj je jako trebala. Žena je pitala zašto sve to čine. Kakav je bio odgovor? „Zato što kao Jehovini svedoci volimo svoje bližnje.“ Žena je rekla da nikada nije imala vremena da sasluša Svedoke, ali sada je bila znatiželjna da sazna u šta veruju. S njom se vodio redovan biblijski studij; takođe je počela da dolazi i na skupštinske sastanke. U međuvremenu se i njen muž vratio. Svedoci su i njemu ponudili biblijski studij, ali je on odbio zato što nije mogao da sredi misli. Ponovo je imao problema da pronađe posao. Kada se ta porodica preselila u drugi kraj Italije, ovaj par Svedoka im je nabavio adresu tamošnje Dvorane Kraljevstva i ohrabrio ženu da ide u dvoranu. Međutim, ona je bila veoma sramežljiva osoba, tako da nije otišla. Pa ipak, naša sestra ju je zvala svake nedelje i održavala živim njeno interesovanje za Jehovu.  Jednom kada je ta žena videla dvoje Svedoka kako svedoče na ulici, pitala ih je za biblijski studij. Takođe je počela da ide i na sastanke. U međuvremenu je njen muž pronašao posao. I on je zatražio studij. Oboje su sada predani i kršteni hrišćani. Njihovo dvoje starije dece takođe se krstilo, a treće je nekršteni objavitelj.

Jedna pionirka u Luksemburgu bila je jako zainteresovana da dođe do svakog na svom području. Na jednoj kući roletne su uvek bile spuštene i nikoga nije bilo. Međutim, jednog dana kad je pionirka krenula po svoju kćerku u školu, primetila je jedna kola ispred te kuće u kojoj nikada nikog nije bilo. Jasno je da tada nije planirala da ide u službu na terenu, ali nije htela da joj ova prilika izmakne. Pozvonila je. Čovek koji je otvorio rekao joj je da nije baš zainteresovan za Bibliju, ali je ipak želeo da sazna nešto više o Isusu Hristu. Ostavila mu je knjigu Najveći čovek koji je ikada živeo. Nakon što su ona i njen suprug izvršili nekoliko naknadnih poseta, započet je studij. Ali, isprva je ovaj čovek zbog mnogobrojnih obaveza pristao da proučava samo jednom u tri nedelje. Međutim, polako je počeo drugačije da gleda na život. Shvatio je da treba da uloži više vremena da bi saznao i vršio Božju volju. Odrekao se stonog tenisa, svog strastvenog hobija na koji je nedeljno trošio četiri večeri. Kada je jasno shvatio šta je hrišćanska neutralnost, dao je otkaz na poslu i prihvatio posao za koji je dobijao upola manja primanja. Šta je on mislio o ovakvoj promeni? On je rekao: „Bilo mi je drago da to uradim. Na kraju krajeva, jako sam želeo da uskladim svoj život s biblijskim načelima. Nastavio sam da napredujem u istini tako da mi više ništa nije stajalo na putu da postanem nekršteni objavitelj i da pet meseci kasnije simbolizujem svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi.“ Kako je samo zahvalan toj pionirki što tako temeljno obavlja svoju službu!

 Ostrvske Zemlje

Stanovnike cele zemlje, uključujući i one koji žive na ostrvima, Jehova poziva da se raduju njegovom kraljevanju (Ps. 97:1). Stanovnici Krita su već na Pentekost 33. n. e. bili među onima koji su primili ovaj poziv. U 20. veku su se na njega odazvale desetine hiljada onih koji žive na ostrvima. Na Filipinima ima 132 496 onih koji govore drugima o slavi Jehovinog kraljevanja. Na ostrvima koja sačinjavaju Japan, u ovoj radosnoj službi učestvuje 222 857 osoba. Čak i ostrva na kojima ima veoma malo stanovnika imaju priliku da se raduju dobroj vesti o Božjem Kraljevstvu.

Ljubaznost jednog mladog pionira na Samoi doprinela je da se prevaziđu predrasude o Jehovinim svedocima. On je otišao u dispanzer lokalne bolnice gde je dobio broj i gde mu je rečeno da sačeka da dođe na red kod lekara. Međutim, kada je prozvan njegov broj, on je sedeo do jedne starije žene koja je izgleda bila bolesnija od svih prisutnih, i zato je brat ljubazno pitao medicinsku sestru da li bi on svoj red mogao da ustupi toj ženi, a onda da on uđe. Sestra se iznenadila, ali je pristala. U međuvremenu, pre nego što je brat ponovo prozvan, stigao je jedan od poglavica (matai) iz njegovog sela i seo pored njega. Pošto je taj čovek bio bolesniji od našeg brata,  on je svoj red ponovo ustupio da bi taj čovek mogao odmah da uđe u ordinaciju. Kasnije je naš brat ponovo sreo onu stariju ženu, ovog puta u prodavnici. Bila je veoma srećna što ga vidi i pitala ga je da li je on Jehovin svedok. Kada je dobila potvrdan odgovor, rekla je da ranije nije bila susretljiva kad su Svedoci dolazili kod nje, ali sada zna da oni stvarno vole svoje bližnje. Dala je adresu i započet je redovan biblijski studij. A šta je sa seoskim poglavicom? Objasnio je pionirovom ocu da na Svedoke nije gledao s uvažavanjem, ali da su sada dobrodošli u njegov dom. Došao je na Memorijal i rekao: „Ono što vam se u početku ne dopada, na kraju može i da vam se svidi.“

Da li je praktično da pokušamo započeti biblijske studije na poslovnom području? Pokatkad jeste. Jedan specijalni pionir na Kipru redovno je donosio časopise jednom poslovnom čoveku. Kada je taj čovek izrazio cenjenje za ono što je čitao, pionir mu je pokazao kako se održava biblijski studij, koristeći brošuru Zahtevi. Studij se održava direktno na radnom mestu, ali uzimajući u obzir okolnosti, pionir ga svaki put ograničava na 10 do 15 minuta.

Na Gvadelupu je posebna pažnja posvećena uličnom svedočenju. Pošto je odnos broja objavitelja prema broju stanovnika 1 naprema 55, da li je ulično svedočenje stvarno potrebno? Kada su kod kuće, ljudi su sve više zaokupljeni gledanjem satelitskih programa i kablovske televizije. Lakše im je prići i zaustaviti ih da saslušaju dobru vest kad su van kuće. Jedan pokrajinski nadglednik je izvestio da je u roku od oko dva sata jedna grupa od 15 objavitelja razdelila 250 časopisa kao i dosta traktata u uličnom svedočenju u Sen Martenu. Naravno, neki koji rado uzmu literaturu možda kažu da su previše zauzeti za razgovor. Ali, kada životne okolnosti podstaknu duhovni apetit neke osobe, mogu se promeniti i prioriteti. Tako je bilo u gradu Le Abimu kada je jedna osoba nakon  smrti svoga oca imala puno pitanja. Sada želi da proučava skoro svaki dan — prvo uz brošuru Zahtevi, a onda pomoću knjige Spoznanje. Takođe istražuje i knjigu Raspravljanje i ispisuje citirane stihove na jedno parče hartije. Kaže da se oseća kao „izraelski kralj koji je lično prepisivao Pismo“. Shvatila je da možda „sve takozvane hrišćanske religije imaju Bibliju, ali je samo jedna primenjuje u praksi — Jehovini svedoci.“

Hatsuko, samohrana majka dvoje dece, živi u Japanu. Da bi izdržavala svoju porodicu, ona radi na dva mesta. Kada nalazi vremena za svedočenje o Jehovi i njegovoj nameri koja odražava ljubav prema čovečanstvu? Do svakog posla joj je potrebno oko 20 minuta biciklom. Odlučila je da svaki dan to vreme koristi za svedočenje. Ona razgovora s ljudima koje sreće, s prolaznicima, onima koji kupuju na automatima, raznim raznosačima, građevincima i drugima. U početku je to bio veliki napor, budući da je stidljiva. Shvatila je da bi bilo bolje da pusti da govore časopisi nego da ona mnogo priča. Postepeno je uvidela da joj je takođe lakše da s ljudima razgovara ukoliko se pomoli pre nego što krene. Tako svedoči u zadnje dve godine i sada mesečno uručuje 200 do 300 časopisa, uključujući i one koje uruči na svojoj ruti s časopisima na ulici.

Video-kaseta Jehovini svedoci — organizacija iza imena jeste moćno sredstvo u izgrađivanju cenjenja ljudi prema organizaciji koju Jehova koristi. Jedna žena u Australiji je pet godina dobijala časopise i drugu literaturu od Zajednice. Jedne sedmice su joj Svedoci ostavili ovu kasetu da je pogleda. Sledeći put je objavitelje pozvala u kuću. Žena je odgledala kasetu i bila ganuta do suza. Ona je imala poverenja u Svedoke koji su je posećivali, ali je sada osetila da može da veruje i organizaciji. Tog dana je s njom započet formalan biblijski studij s knjigom Spoznanje, a sledeće nedelje je bila na sastancima u Dvorani Kraljevstva.

 Koga ljudi pitaju za savet? Ponekad su to pisci novinskih rubrika. Jedna pionirka s Nove Kaledonije primetila je da je o jednom pitanju koje je bilo postavljeno nekom svetskom časopisu, lepo pisao Probudite se! Ona je napisala pismo osobi koja je postavila pitanje i poslala ga izdavaču časopisa s molbom da ga proslede dalje. U pismu je navela da ima korisne informacije o tom predmetu, navela je temu i neke podnaslove, uključujući i nekoliko izabranih citata i ponudila se da ustupi taj materijal. Ubrzo nakon što je stigao odgovor, Probudite se! je poslat i to je otvorilo put za daljnju duhovnu pomoć.

Objavitelji u Irskoj na svojim područjima sreću ljude koji dolaze iz Afrike, istočne Evrope i sa Istoka. Jedna skupština u Belfastu je organizovala da se jedno javno predavanje i studij Kule stražare održe na mandarinskom kineskom. Bile su prisutne 22 zainteresovane osobe. To je bio rezultat dobrog rada koji je jedan par misionara obavljao među Kinezima koji su u Belfastu radili ili išli na koledž. Ti misionari su od 1993. vodili biblijske studije sa 75 osoba iz 17 kineskih provincija i iz raznih gradova s Tajvana. S mnogim zainteresovanim osobama kontakt je održavan i po njihovom povratku u Kinu. Jedan bračni par je proučavao Bibliju. Onda je žena morala da se vrati u Kinu te je bila tužna jer je mislila da tamo neće moći da nastavi svoj biblijski studij. Međutim, nekoliko nedelja kasnije, muž je uzbuđeno ispričao da je dobio poruku od svoje supruge da su Svedoci jednog dana došli kod nje na posao i ostavili joj poruku: „Vaši prijatelji iz Irske su nas zamolili da svratimo. Doći ćemo opet.“ I došli su! Jedan drugi par je iz Kine pisao: „Mnogo nam nedostajete. Imamo mnogo lepih uspomena, ali moramo reći da je najdragocenija stvar to što smo proučavali Bibliju s vama. Izgleda da je u našem životu Biblija sada kamen temeljac.“

[Slike na 49. strani]

(1) Mozambik, (2) Senegal, (3) Nova Kaledonija, (4) Bolivija