Angola

Rat i nestašice hrane, kobne bolesti koje haraju, patnja i smrt koje nanose ljudi koji se ponašaju poput divljih zveri — sve to je Biblija prorekla za naše dane koristeći se simbolikom jahača Apokalipse (Otkr. 6:3-8). Taj uticaj obuhvata celu Zemlju. Ni Angola nije izuzetak.

S jednog kraja ove zemlje na drugi osećaju se posledice neobuzdanog juriša ovih jahača Apokalipse. Šta je s Jehovinim svedocima koji su se našli usred ovih prilika?

Mnogi Svedoci su bili predmet žestokog progonstva. U brutalnom građanskom ratu kom se nije nazirao kraj, neki od njih su ubijeni kao nevini posmatrači. Mnogi su se usled političkih i ekonomskih previranja suočili sa strašnim posledicama gladi. Međutim, ništa nije ugasilo njihovu veru u Jehovu Boga i poverenje u njegovu Reč. Njihova iskrena želja je da pokažu svoju lojalnost prema Bogu i da drugim ljudima pruže temeljno svedočanstvo o njegovim namerama. A ljubav koju pokazuju jedan prema drugome pruža ubedljiv dokaz da su oni pravi učenici Isusa Hrista (Jov. 13:35).

Osmotrimo dva primera koja pokazuju kakvog je kova njihova vera. Pre više od 40 godina jedan policijski inspektor je otresito rekao jednom Jehovinom svedoku: „U Angoli je... svršeno, svršeno, svršeno s organizacijom Watch Towera!“ Ubrzo nakon toga se preteći  obratio jednom drugom Svedoku koji je rodom iz Angole. „Da li znaš šta će biti s tobom?“, oštro je upitao ovaj inspektor. Usledio je smiren odgovor: „Znam šta možete da mi uradite. U najgorem slučaju možete da me ubijete. Možete li učiniti nešto više od toga? Pa ipak, ja se neću odreći svoje vere.“ Uprkos godinama brutalnog maltretiranja po zatvorima i kaznenim logorima, ovaj Svedok, Žoao Mankoka, ostao je čvrst u svojoj odlučnosti.

U skorije vreme je jedan starešina iz provincije Huambo napisao: „Nalazimo se u opasnoj situaciji. Ekstremne nestašice hrane i nedostatak lekova razorno deluju na skupštine. Nema reči kojima bismo opisali postojeću situacija i fizičko stanje naše braće.“ Ali, dodao je i ovo: „Bez obzira što smo u teškom fizičkom stanju, mi smo duhovno zdravi. Ovo što se dešava jeste upravo ono što je prorečeno u 24. poglavlju Mateja i 2. Timoteju 3:1-5.“

Šta stoji iza takve pozitivne reakcije uprkos ozbiljnim teškoćama? Vera i hrabrost koje nastaju kada čovek svoje pouzdanje ne polaže u sebe, niti u druge ljude, već u Božje Kraljevstvo u rukama Isusa Hrista. Oni znaju da bez obzira na to ko u datom trenutku ima prevlast ili koliko teška može biti neka situacija, Božja namera će se zasigurno ispuniti. Oni su potpuno ubeđeni da će Božji Sin koji vlada s neba pobediti  i da će pod njegovom vladavinom zemlja postati raj (Dan. 7:13, 14; Otkr. 6:1, 2; 19:11-16). Angolski Jehovini svedoci iz iskustva znaju da nejakim ljudima čak i sada Bog daje snagu koja nadilazi uobičajenu kako bi mogli izdržati (2. Kor. 4:7-9).

Ali, pre nego što istražimo istorijat Jehovinog naroda u Angoli, bacimo kratak pogled na zemlju u kojoj oni žive.

Neobrađeni dijamant

Angola se nalazi u jugozapadnom delu Afrike, i okružena je Demokratskom Republikom Kongo na severu, Namibijom na jugu, Zambijom na istoku i Atlantskim okeanom na zapadu. Zauzima površinu od 1 246 700 kvadratnih kilometara, što je otprilike kao Francuska, Italija i Nemačka zajedno. Skoro 14 puta je veća od Portugala koji je u 16. veku započeo kolonizaciju Angole. Zbog ove portugalske kolonizacije, oko 50 posto stanovništva je katoličke veroispovesti.

Službeni jezik je i dalje portugalski, iako je Angola poliglotsko društvo. Umbundu, kimbundu i kikongu su najčešće korišćeni jezici od preko 40 jezika koji se tamo koriste.

Bogatstva Angole su se godinama odvlačila u druge zemlje. Za vreme kolonizacije su milioni robova poslati u Brazil koji je tada takođe bio portugalska kolonija. Nekada je plodno zemljište Angole u izobilju davalo banane, mango, ananas, šećernu trsku i kafu. Nakon ukidanja kolonijalnog jarma, ekonomski razvoj su kočili iscrpljujući građanski sukobi. Čak i pored toga, Angola još uvek ima bogate izvore nafte u priobalnom pojasu kao i velike naslage dijamanata i rude gvožđa. Međutim, njena najvrednija bogatstva su hiljade poniznih i odlučnih ljudi koji pokazuju duboku ljubav prema  Božjoj Reči i njenom obećanju o svetloj budućnosti pod Božjim Kraljevstvom.

„Baci hleb svoj na površinu vode“

Prvi izveštaji o aktivnosti Jehovinih svedoka u Angoli bile su aktivnosti jednog bračnog para pionira iz Kejptauna u Južnoj Africi, Greja Smita i njegove supruge Olge. Oni su došli iz Johanesburga jula 1938. kolima konstruisanim za emitovanje snimaka biblijskih govora. Kola su bila puna literature Watch Towera. Na ovom tromesečnom putovanju, Smitovi su sakupili pretplate na Kulu stražaru i uručili 8 158 Biblija, knjiga i brošurica. Širokogrudo su delili biblijsku literaturu po velikom području, dolazeći do ljudi u Bengueli, Luandi, Sa da Bandeiru (sada Lubango) i u drugim gradovima u zapadnoj Angoli. Međutim, dogodine je izbio Drugi svetski rat te je bilo teško održavati vezu s ljudima koji su pokazali zanimanje.

Neko vreme je bilo malo opipljivih rezultata njihove propovedničke delatnosti. Pa ipak, načelo iz Propovednika 11:1 pokazalo se tačnim: „Baci hleb svoj na površinu vode, jer ćeš ga s vremenom opet naći.“

Da bi neko seme isklijalo, potrebne su godine, kao što pokazuje jedan izveštaj iz provincije Huila. Mnogo godina nakon ove propovedničke ’ekspedicije‘ Smitovih, izvesni g. Andrade se setio da je kada je imao 41 godinu dobio neku literaturu Watch Towera od nekoga iz Južne Afrike ko je kolima prolazio kroz Sa da Bandeiru gde je on tada živeo. Do tada je on dobio knjigu Bogatstvo i pretplatu na Kulu stražaru. Pisao je podružnici u Brazilu i ta podružnica je za njega organizovala kućni biblijski studij putem pošte. Međutim, kasnije je biblijski studij prekinut kada je g. Andrade shvatio  da se njegova pošta cenzuriše. Mnogo godina nije imao kontakt sa Svedocima.

Zulejka Fareleiro, koja je tada bila odskora krštena, preselila se 1967. u Sa da Bandeiru. O istini je znala relativno malo, a aktivnost Jehovinih svedoka je u to vreme bila zabranjena. Uprkos tome, ona je imala veliku želju da prenosi drugima ono što zna. Započela je biblijski studij s jednom ženom koja joj je rekla da poznaje obućara koji je po svemu sudeći iste religije. Sestra Fareleiro je uzela neke cipele da odnese na popravku i kada je obućaru pokazala knjigu Istina koja vodi do  večnog života, njegove oči su se zacaklile. Započela je biblijski studij i s njim. Taj čovek je bio g. Andrade, koji je tada bio u kolicima i koji je preživeo traumu kada je video ubistvo svoje žene. Zato mu se dopala nada u Kraljevstvo i zauzeo je čvrst stav za nju. Krstio se kao Jehovin svedok 1971. i verno služio Jehovi sve do svoje smrti 1981. u starosti od 80 godina. Uprkos invalidnosti i starosti, njegovo redovno i aktivno prisustvo na svim skupštinskim sastancima, bilo je veoma ohrabrujuće za druge.

Pokušaj obrazovanja i prosvećivanja Angolaca

Pre oko 60 godina, jedan čovek po imenu Simao Toko učestvovao je u jednoj baptističkoj misiji na severu Angole. Prilikom selidbe iz Mbanza Konga u Angoli u Leopoldvil u belgijskom Kongu (sada Kinšasa u Demokratskoj Republici Kongo), Toko je navratio do jednog prijatelja. Tamo je ugledao primerak časopisa Luz e Verdade (sada Despertai!). U njemu je bio i portugalski prevod brošurice Kraljevstvo, nada sveta. Pošto to njegovog prijatelja nije zanimalo, a Tokoa jeste, dobio je taj primerak. Tako je i Toko došao do biblijske literature Jehovinih svedoka.

Kada je 1943. stigao u Leopoldvil, Toko je osnovao hor koji je s vremenom porastao i brojao na stotine članova. Pošto je jako želeo da obrazuje i uzdiže svoje izgnane sunarodnike Angolce, preveo je Kraljevstvo, nada sveta na kikongu. Postepeno je u himne koje je komponovao ubacivao ponešto o nadi u Kraljevstvo, kao i druge biblijske istine koje je naučio. Takođe je te informacije koristio u biblijskim razgovorima s nekim članovima svog hora. Žoao Mankoka, još jedan Angolac koji je radio u Leopoldvilu, povezao se 1946. s Tokovom grupom  za proučavanje Biblije. Sastanci su se održavali subotom i nedeljom uveče, gde je Mankoka uvek prisustvovao među pedesetak drugih.

Članovi ove grupe su 1949. osećali veliku žar da drugima pričaju o onome što su učili, te su mnogi krenuli s propovedanjem u Leopoldvilu. To je izazvalo jarost baptističkog sveštenstva i tamošnje belgijske vlasti. Uskoro su mnogi iz Tokove grupe bili uhapšeni. I Žoao Mankoka je bio među njima. Nekoliko meseci su držani u zatvorima. A onda su oni koji su odbili da napuste dotični pokret i da prestanu čitati literaturu Watch Tower Societyja deportovani u svoju postojbinu Angolu. Na kraju ih je bilo oko 1 000 osoba.

Portugalske vlasti u Angoli nisu bile sigurne šta će s njima. Tako da su povratnike rasuli po mnogim delovima Angole.

Negde u to vreme, 1950, biblijska istina je doprla i u Huambo, grad drugi po veličini u Angoli, koji je tada bio poznat kao Novi Lisabon. Za napredak je bilo potrebno vreme, ali su na kraju Žoao da Silva Vima, Leonardo Sonjamba, Agostinjo Šimbili, Marija Etosi i Fransisko Portugal Elizeju, bili među onima koji su u tom mestu postali lojalne Jehovine sluge. Oni su onda pomogli svojim porodicama da upoznaju Jehovu i njegova pravedna merila.

Toko i još neki su poslati da rade na jednoj plantaži kafe na severu. Ali nažalost, Toko je do tada već  izmenio svoje gledište. Dok su on i njegova grupa bili u Leopoldvilu, njihove sastanke su posećivali sledbenici Simaoa Kembangu, koji su bili spiritisti. Jednom prilikom su tokom sastanka doživeli ono što su neki smatrali izlivanjem duha. Ali nisu ’ispitali da li je taj duh od Boga‘ (1. Jov. 4:1). Žoau Mankoki nije bilo svejedno što pouzdanje u taj ’duh‘ potiskuje proučavanje Biblije.

Nakon povratka u Angolu, Žoao Mankoka se našao u Luandi. Zajedno sa Salom Filimon i Karlosom Agostinjo Kadi, on je snažno podsticao druge u grupi da se čvrsto drže Biblije i da odbace postupke koji nisu u skladu s njom. Kada je Toko kasnije dobio premeštaj na  jedno mesto na jugu, prolazio je kroz Luandu. Moglo se jasno videti da je bio pod još većim uticajem verovanja sledbenika Kembangua.

Godine 1952, zbog toga što ih je izdao neko ko je bio povezan sa ovom grupom, Žoao Mankoka, Karlos Agostinjo Kadi i Sala Filimon bili su uhapšeni i proterani u Baja dos Tigres, kaznenu koloniju koja je bila udružena s jednom ribarnicom. Taj izdajnik je bio jedan plašljivac koji je imao dve žene. Neki su se skoro povukli kada je pokušao da se postavi za vođu grupe u Luandi. Ali, njegovi nepošteni putevi doveli su ga u nepriliku pred vlastima te je i on prognan u kaznenu koloniju.

Posetilac s trostrukom misijom

U Južnoafričku podružnicu su tokom 1954. stizala mnoga pisma od grupe iz mesta Baja dos Tigres. Bili su željni da dobiju biblijsku literaturu. Zato je 1955. iz Francuske u Angolu poslat jedan misionar Watch Towera, Džon Kuk. On je imao trostruki zadatak: da proveri izveštaje da u Angoli ima 1 000 Svedoka, da pokuša ako je moguće da im pomogne i da vidi šta bi se moglo uraditi u pogledu zakonskog utvrđivanja aktivnosti Jehovinih svedoka u Angoli. Nakon što se sastao s brojnim grupama, njegovo petomesečno istraživanje je otkrilo da u Angoli nije bilo ni približno 1 000 Svedoka. Kao što pokazuje izveštaj službe na terenu za 1955, u celoj zemlji je bilo samo 30 objavitelja dobre vesti.

Prošlo je mnogo nedelja dok su portugalske vlasti dopustile Džonu Kuku da poseti Žoaoa Mankoku i malu grupu u Baji dos Tigresu na jugu Angole. Dobio je dozvolu na pet dana, i za to vreme njegova objašnjenja Biblije još više su uverila Mankoku i ostale da  on predstavlja organizaciju koja stvarno služi Jehovi Bogu. Poslednjeg dana svoje posete, brat Kuk je pred grupom od oko 80 ljudi, uključujući i upravnika kaznene kolonije, održao javno predavanje na temu „Ova dobra vest o Kraljevstvu“.

Tokom meseci boravka u Angoli, brat Kuk je stupio u kontakt s Tokom kao i sa onima po raznim mestima koji su na Tokoa gledali kao na svog vođu. Ispalo je da su mnogi od njih bili samo sektaški sledbenici Tokoa i nezainteresovani za aktivnosti Jehovinih svedoka. Izuzetak je bio Antonio Bizi, jedan mladić koji je bio željan da sazna nešto više o Jehovinim namerama. Toko je u to vreme bio zatvoren u jednom selu blizu S da Bandeire, bez mogućnosti da šalje i prima poštu.

Poseta brata Kuka bila je veliki izvor ohrabrenja za ovu malu grupu u Baji dos Tigresu koji su ostali verni. Brat Mankoka se priseća da je ta poseta potvrdila da „nisu zašli s puta“. Takođe je pokazala da, iako je broj Svedoka bio manji nego što je to bilo izvešteno, postoji potencijal za porast. Brat Kuk je u svom izveštaju naveo da su neki s kojima se susreo bili „željni da uče“ i da „kako se čini, tamo postoji dobro područje“.

Slede dodatna ohrabrenja

Godinu dana posle posete brata Kuka, Zajednica je u Luandu poslala još jednog sposobnog brata diplomca Gileada, Mervina Paslou zajedno s njegovom suprugom Aurorom. Oni su imali spisak od oko 65 pretplata koji je sastavio Džon Kuk, i imena drugih zainteresovanih ljudi. Isprva je bračni par Paslou imao poteškoće u uspostavljanju veze s pretplatnicima, budući da su časopisi dostavljani na poštanske fahove, a ne na kućne adrese. Ali negde u to vreme se iz Portugala u Luandu  vratila Berta Tejšera. Ona je tamo upoznala Jehovine svedoke i pokazala prilično zanimanje za biblijsku istinu. Kancelarija u Lisabonu je obavestila Paslouove da ona stiže i oni su s njom odmah započeli biblijski studij. Jedan Bertin rođak je radio u pošti i pomogao im da pronađu adrese pretplatnika od kojih su mnogi postali gorljivi studenti Biblije. Ubrzo su i oni pričali prijateljima i komšijama. U roku od šest meseci, par Paslou je proučavao s preko 50 ljudi.

Nekoliko meseci po dolasku, počeli su da uz pomoć Kule stražare drže redovne časove Biblije u svojoj sobi. Na kraju prvog meseca, soba je bila premala. Berta Tejšera je vodila jednu jezičku školu, te je za sastanke ponudila jednu od svojih učionica. Nakon osam meseci, Jehovini svedoci su u luandskom zalivu krstili prvu osobu u Angoli.

Zbog postojeće situacije u Angoli, kontakt para Paslou sa afričkom braćom bio je ograničen. Ali neki od njih su dolazili do Paslouovih da traže pomoć. Jedan koji je redovno dolazio na studije bio je Antonio Bizi, kog je i Džon Kuk smatrao iskrenim studentom. Žoao Mankoka, koji je još uvek bio u zatvoru, slao im je ohrabrujuća pisma.

Međutim, ubrzo nakon maločas pomenutog prvog krštenja, vlada je odbila da Paslouovima produži vize, tako da su morali da napuste zemlju. Oni su uradili dobar posao sejući „seme“ i zalivajući ono koje su posejali drugi (1. Kor. 3:6). Takođe su razvili snažnu ljubav prema angolskoj braći. Budući da je policija pokazala neprijateljski stav prema bračnom paru Paslou, oni su upozorili lokalnu braću, naročito Afrikance da ih ne prate. Ali, ljubav je bila jača. Mnogi su došli da izraze svoju naklonost dok su Paslouovi prelazili mostić da se ukrcaju na brod.

 Zonski nadglednik Hari Arnot posetio je Paslouove 1958. dok su bili u Luandi. Februara 1959, kada je još jednom pokušao da poseti Angolu kao zonski nadglednik, mala grupa, uključujući i brata Mankoku i sestru Tejšera došli su na aerodrom da ga sačekaju. Međutim, gotovo smesta je intervenisala policija. Odvojili su brata Arnota od grupe i pretresli njegove stvari.

Međutim, brat Arnot je pritvoren u istu prostoriju u koju i brat Mankoka. Njih dvojica su se nasmejala zbog situacije u kojoj su se našli. Inspektoru nije bilo smešno. Razjareno se obratio Mankoki: „Da li znaš šta će biti s tobom?“ Brat Mankoka, koji je do tada proveo već šest godina u zatvoru i koji je pretrpeo mnoga batinanja, smireno je odgovorio: „Ne mogu da plačem. Znam šta možete da mi uradite. U najgorem slučaju možete da me ubijete. Možete li učiniti nešto više od toga?“ Zaključio je odlučnom izjavom: „Pa ipak, ja se neću odreći svoje vere.“ Zatim je pogledao prema bratu Arnotu i ohrabrujuće se nasmešio. Brat Arnot se priseća: „Izgleda da nije bio u potpunosti svestan svog nezgodnog položaja i samo je želeo da zasigura da se ja nisam obeshrabrio. Koliko me je samo podiglo to što sam video ovog afričkog brata koji i nakon mnogo godina zatvora zauzima tako odlučan i hrabar stav.“

Brat Arnot je otpremljen iz zemlje istim onim avionom kojim je i došao — ali tek nakon ovog kratkog, ali  izgrađujućeg kontakta s bratom Mankoka. Nakon sedam sati ispitivanja, i brat Mankoka je pušten na slobodu.

Nedelju dana posle pomenutog događaja, brat Mankoka se konačno krstio, kao i njegovi prijatelji Karlos Kadi i Sala Filimon. Negde u to vreme, iznajmljena je jedna prostorija u Sambizangi, predgrađu Luande, i baš tamo je svoje sastanke održavala prva zvanična skupština Jehovinih svedoka u Angoli. Tada je sastanak mogao da započne i da se završi pesmom, a to pevanje je privlačilo pažnju okoline. Mnogi su bili oduševljeni što publika može da učestvuje prilikom studija Kule stražare i što posle sastanaka mogu da postavljaju pitanja. Ova razmena mišljenja, koja nije bila dozvoljena u drugim crkvama hrišćanskog sveta, pružila je ogroman podstrek tamošnjem delu.

„Mudri kao zmije“

Nadgledanje propovedanja dobre vesti u Angoli premešteno je 1960. s Južne Afrike na podružnicu u Portugalu. Jačanje veza između Jehovinih svedoka u ove dve zemlje predstavljalo je suprotnost pogoršanim političkim odnosima Angole i Portugala koji je Angolom dugo upravljao kao svojom kolonijom.

Nezavisnost susednog belgijskog Konga i građanski rat koji je nakon toga usledio jako je uticao na političku klimu u Angoli. Kolonijalna vlast u Angoli povećala je opreznost, ali nije mogla sprečiti izbijanje gerilskog rata za nezavisnost. Januara 1961, u centralnoj Angoli je buknulo nasilje. To je u februaru dovelo do pokušaja državnog puča u Luandi. A zatim u martu, nakon rasprava oko plata u siromašnoj severnoj regiji Konga, Angolci su pobili nekoliko stotina stanovnika portugalskog porekla. To je dovelo do masovne odmazde.

 Tokom 1960-ih, iznikla su tri velika antikolonijalna pokreta: komunistički Narodni pokret za oslobođenje Angole (Movimento Popular de Libertac̩ão de Angola; MPLA), Nacionalni front za oslobođenje Angole (Frente Nacional de Libertac̩ão de Angola; FILA), i Nacionalni savez za potpunu nezavisnost Angole (União Nacional para a Independência Total de Angola; UNITA).

Taj građanski rat je odmah stvorio probleme maloj grupi Jehovinih svedoka. Štampa ih je označila „antihrišćanskom sektom pogubnom po društvo“. Novinari su pogrešno citirali članke iz Probudite se! i krivo tvrdili da je namera Svedoka da „opravdaju, ako ne i podstaknu terorističke akcije koje su nedavno viđene u severnom delu provincije“. Ispod fotografije iz Probudite se! bio je komentar „Religiozna propaganda truje duh stanovnika“.

Svi Jehovini svedoci u tom periodu bili su pod stalnom prismotrom. Sva pošta koja je pristizala pažljivo je kontrolisana, tako da je komunikacija s podružnicom u Portugalu bila ograničena, a bilo je i veoma teško dobijati literaturu Watch Towera. One koji bi putem pošte ipak dobili nešto literature, policija je vodila na saslušanja.

Kolonijalna vlast je bila podozriva prema svim okupljanjima na kojima je bilo više od dva čoveka koji nisu članovi iste porodice. Braća su radi predostrožnosti menjala mesta sastanaka i okupljala se u malim grupama. Međutim, na Memorijalu Hristove smrti 1961. godine, prisustvovalo je 130 osoba. Brat Mankoka i Filimon su posle toga posetili one koji su prisustvovali da bi bili sigurni da su bezbedno stigli kućama. Ta ljubazna briga koju su pokazali ojačala je njihovu hrišćansku braću.

 Vreme teških ispita

Iskustvo Silvestrea Simaoa pomaže nam da otprilike shvatimo s čim su se novi studenti Biblije tada morali suočavati. Godine 1959, dok je još bio u školi, Silvestre je od jednog školskog druga dobio traktat „Paklena vatra — biblijska istina ili paganski strah?“ Kasnije je ispričao: „Čitanje tog traktata bila je prekretnica u mom životu. Nakon što sam saznao istinu o paklu, za koji sam prethodno poučen da treba da ga se plašim, odmah sam prestao da posećujem crkvu i počeo sam da čitam publikacije Zajednice.“

U tim napetim vremenima, Svedoci na svoje sastanke nisu olako pozivali svakoga ko je pokazivao zanimanje. Međutim, nakon dve godine smatrali su da je bezbedno da se pozove Silvestre. Na kraju svog prvog sastanka postavljao je pitanja u vezi sa Sabatom. Ono što je čuo uverilo ga je da je pronašao istinu. Ali, koliko ju je cenio? Sledeće nedelje, 15. juna 1961, kada je bio na svom drugom sastanku, njegovo cenjenje prema onome što je učio stavljeno je na ispit. Jedna vojna patrola je prekinula sastanak. Naredila je svim muškarcima da izađu napolje i tukla ih cevima od pocinkovanog lima. Jedan od braće se prisećao: „Tukli su nas kao kad neko do smrti udara neku nerazumnu životinju — da, slično kao kad čovek nekom toljagom udara svinju dok ona ne ugine, a zatim je proda na pijaci.“ Silvestre Simau i oni koji su bili s njim, još uvek imaju ožiljke od tog batinanja. Zatim su ih u  koloni po jedan odveli do jednog fudbalskog stadiona gde su se susreli s velikom grupom besnih Evropljana koji su upravo izgubili svoje porodice u ratu na severu Angole. Vojnici i ta masa ljudi, uključujući i neke od tih Evropljana, još jednom su divljački isprebijali braću.

Onda su Silvestre i druga braća potrpani u kamione i odvedeni u zatvor Sao Paulo, koji je bio pod nadzorom ozloglašene tajne policije. Braća su ponovo brutalno isprebijana i bačena jedan preko drugog u jednu ćeliju. Strašno povređeni i s obilnim krvarenjem, ostavljeni su da umru.

Vlasti su smatrale da je Žoao Mankoka bio vođa ove grupe, pošto je bio voditelj studija Kule stražare. Nakon tog užasnog šibanja, odveden je na pogubljenje, nakon što je na osnovu jednog pogrešno protumačenog odlomka iz Kule stražare optužen da je planirao napad na belce. Brat Mankoka je upitao šta bi mislili ukoliko bi isti časopis našli u rukama Evropljana ili neke porodice u Brazilu ili u Portugalu? Naglasio je da je taj časopis internacionalan i da ga proučavaju ljudi svih nacionalnosti. Da bi to proverile, vlasti su ga odvele do kuće jedne porodice Jehovinih svedoka portugalskog porekla. Kada su i tu videli isti časopis i saznali da i ova porodica proučava isti materijal, predomislili su se u pogledu pogubljenja. Brat Mankoka je vraćen kod ostale braće u zatvor Sao Paulo.

Ali, ovim nisu svi bili zadovoljni. Kad su se vratili u zatvor Sao Paulo, upravnik, jedan mršavi Portugalac, uzeo je brata Mankoku „pod svoje okrilje“. To „okrilje“ je podrazumevalo hodanje celo popodne po vrelom suncu bez hrane. A onda u pet sati, upravnik je uzeo jedan bič i udarao brata Mankoku, koji se priseća:  „Nikada nisam video da neko tako koristi bič. Rekao je da neće stati dok ne padnem mrtav.“ Sat vremena ga je nemilosrdno šibao, a onda, na kraju, brat Mankoka više nije osećao nikakav bol. Odjednom ga je usred tog šibanja obuzeo san. Iscrpljeni upravnik je bio ubeđen da Mankoka umire, tako da je jedan vojnik odvukao njegovo telo i stavio ga pod jednu kutiju. Kada je te noći došla milicija kako bi proverila da li je mrtav, vojnik im je pokazao kutiju pod kojom je bio Mankoka i rekao im da je dotad već mrtav. Ali, Mankoka se čudom oporavio, a taj vojnik se prenerazio kada ga je tri meseca kasnije video živog u trpezariji. Onda je bratu Mankoki ispričao detalje o onom što se dogodilo one noći. Iznenadni nagon za snom spasao je brata sigurne smrti.

Brat Mankoka se pridružio ostaloj braći i oni su u zatvoru održavali sastanke. Tokom tog petomesečnog zatočeništva u zatvoru Sao Paulo, tri puta su održana javna predavanja sa oko 300 prisutnih. Svedočanstvo dato u zatvoru ojačalo je skupštine na slobodi jer su mnogi koji su pokazali zanimanje, po izlasku iz zatvora napredovali do krštenja.

U mesecima provedenim u tom zatvoru, Silvestre Simao se priključio grupi koja je sistematski proučavala Bibliju, te tako prikupljala potrebnu duhovnu snagu. Odavde su članovi grupe premešteni u druge zatvore i radne logore gde su bili izloženi još okrutnijim batinanjima i prinudnom radu. Nakon četiri godine tamničenja po raznim mestima, Silvestre je pušten novembra 1965. Vratio se u Luandu, gde se pridružio grupi Svedoka koja je održavala sastanke u području Rangel. S već ispitanom verom, na kraju se krstio 1967. Drugi, uključujući i brata Mankoku, pušteni su iz zatvora tek 1970, samo da bi ponovo bili uhapšeni.

 „Niti će se više boju učiti“

Zemlja je bila uvučena u rat. Ali, Biblija govori da kada ljudi uče o Jehovinim putevima onda ’od mačeva svojih kuju raonike i srpove od kopalja svojih‘ i ’boju se više ne uče‘ (Isa. 2:3, 4). Šta će učiniti mladi muškarci u Angoli?

Marta 1969, vlada je započela jednu svirepu akciju protiv svih koji su odbili da kompromituju svoju hrišćansku neutralnost. Među prvima su uhapšeni Antonio Goveja i Žoao Pereira iz Luande. Brata Goveju su pokupili s posla i bacili u jednu prljavu ćeliju. Tek nakon 45 dana zatvora mogla je da ga poseti majka.

U Huambu su među uhapšenima bili Fernando Goveja, Antonio Alberto i Antonio Matias. Oni su okrutno tučeni tri puta dnevno. Nakon tog batinanja, Fernanda nije mogla da prepozna ni rođena majka. Tek na kraju, kad su braća poslala pismo komandantu oružanih snaga navodeći ovo zlostavljanje, svirepost je prestala.

Antonio Goveja se priseća nekih stvari koje su im pomogle da izdrže. S vremena na vreme bi njegova majka sakrila stranicu Kule stražare u hranu koju je donosila. „To nam je pomoglo da um održimo budnim. Takođe je održavalo i našu duhovnost.“ On kaže i ovo: „Propovedali bismo zidovima o bilo kojoj temi koja bi nam pala na um.“ Da bi zadržala vedar duh, neka braća su koristila humor. Jakim glasom, kao da objavljuju neki  važan događaj, oni bi obznanili kada bi u svojim ćelijama ubili veliki broj muva.

Među ovim zatvorenicima iz Angole, našli su se i šestorica mladića iz Portugala koji su poslani u vojnu službu, ali su to odbili na temelju savesti. Jedan od njih, Dejvid Mota se priseća: „Mnogo puta smo osetili Jehovinu zaštitu. Zvaničnici su koristili razne metode kako bi pokušali da slome naš integritet, usredsređujući se na neke koji se još nisu krstili. Taktika koju su često koristili bila je da nas usred noći probude, izaberu petoricu iz grupe, a onda odvoje jednog i upere navodno napunjeni pištolj u glavu i povuku obarač. Pola sata posle naređenja da se vratimo u postelju, postupak se ponavljao. Svi smo zahvalni Jehovi što smo živi. Naposletku smo zadobili poverenje vlasti i bilo nam je dozvoljeno da imamo sastanke u zatvoru. Kako smo samo bili srećni što su se u zatvoru krstila šestorica zatvorenika!“

Iako je braći rečeno da će u zatvoru ostati sve do svoje 45. godine, nisu morali da ostanu tako dugo. Bila su to teška vremena. Ono što su doživljavali pročistilo je njihovu veru. Danas većina te braće služe kao starešine u skupštinama.

Iznenada se ukida kolonijalna vlast

Dana 25. aprila 1974, jedan državni puč u Portugalu srušio je tamošnju diktaturu. Trinaestogodišnji kolonijalni rat u Angoli se završio i portugalske trupe su počele da se povlače. Uspostavljena je jedna prelazna vlada koja je navodno trebalo da efektivno funkcioniše deset meseci, do 31. januara 1975, ali je trajala samo šest meseci.

U početku su Jehovini svedoci imali koristi od te iznenadne promene. U maju je 25 Jehovinih svedoka, zatvorenih  zbog neutralnosti u zatvoru Kabo Ledo, dobilo pomilovanje. Među njima su bila i ona šestorica iz Portugala koja su odbila da zauzmu bilo koju stranu u bilo kom ratu, uključujući i ratove protiv afričkih kolonija. Šta će ova evropska braća učiniti sa svojom neočekivanom slobodom? Dejvid Mota komentariše: „Pošto smo u zatvoru bili ojačani bliskim odnosom s Jehovom, sva šestorica smo odlučili da ostanemo u Angoli i odmah smo započeli s pionirskom službom.“

Ova klima religiozne tolerancije bila je novo iskustvo za 1 500 Svedoka u Angoli. Tajna policija je otišla, hapšenja su prestala i Svedoci su se mogli slobodno sastajati. Prošli su Luandu uzduž i popreko  da bi pronašli sale, rekreacione centre ili bilo koja druga mesta u koja bi mogli stati Jehovini svedoci kojih je bivalo sve više. Do tada se svih 18 skupština u zemlji sastajalo u privatnim kućama.

Organizovan je jedan poseban sastanak za službu u Paviljau do Feroviji. Među 400 braće pozvanih iz nekoliko skupština, bio je i Šoze Augusto, koji je sada član portugalske betelske porodice. On se priseća: „Tamo sam prvi put video zajedno toliko puno braće i sestara na slobodi! Bilo nam je teško da poverujemo da se to stvarno dešava. Uzbuđenje je ispunjavalo vazduh dok su se svi slobodno kretali i uživali u druženju s drugim skupštinama.“

Duhovna radost u burnim vremenima

Postojala je snažna borba između tri suparnička nacionalna pokreta: MPLA, FILA i UNITA. Oružane grupe suparničkih frakcija upale su u Luandu i postavile svoje štabove. „Isprva je bilo samo snajperske pucnjave“, priča Luis Sabino, jedan očevidac. „A onda, kako je mržnja rasla, korišćeno je sve ubojitije oružje. Na ulicama su se pojavili tenkovi i ispaljivane su rakete. Uništeno je na stotine domova, uključujući i domove naše braće.“

Bilo je mudro da se skupštinski sastanci i dalje održavaju na lokacijama za studij knjige. „Bilo je uobičajeno da sastanak prekine pucnjava mitraljeza u okolini“, priseća se Manuel Kunja. „Svako bi se sagnuo dok pucnjava ne prestane i onda bi se program nastavljao. Ponekad su svetla gašena kako se ne bi privlačila pažnja. Kada bi se sastanak završio, braća bi oprezno krenula.“

Braća su uprkos opasnostima bila odlučna da prošire svoju službu. Delusirio Oliveira objašnjava:  „Pod kolonijalnom vladom, naše delo je bilo zabranjeno, stoga je za većinu objavitelja bilo novo iskustvo da slobodno idu od kuće do kuće. Pioniri su krenuli među prvima i hrabrili su druge da idu s njima. Sastanci za službu na terenu bili su dobro podržani.“ Međutim, braća su bila okružena znakovima koji su ukazivali na rat. On nastavlja: „Bilo je normalno da u službi na terenu čujemo pucnjavu. Ponekad smo morali da siđemo s trotoara kako ne bismo zagazili u svežu krv na pločnicima. A katkad bismo naišli na mrtva tela po ulicama.“

Jedna pionirka i još jedna naša sestra, bile su u službi na terenu kada su u blizini eksplodirale bombe. Ta sestra se što je više mogla šćućurila uza zid i predložila da se vrate kući. Pionirka ju je ohrabrila da rade još malo ali joj je obećala da će prestati ukoliko ponovo počnu da padaju bombe. Kasnije tog prepodneva, započele su biblijski studij s jednim parom koji je tražio da proučava tri puta nedeljno.

Nestabilni uslovi nisu sprečili braću da održe prvi pokrajinski sastanak u jednoj javnoj sali marta 1975. Za tu priliku je iznajmljen najveći natkriveni paviljon u Luandi, Sitadela Desportiva. Kao mera predostrožnosti, pozvani su samo oni koji su redovno prisustvovali sastancima. Pa ipak, broj prisutnih je dostigao 2 888.

Pošto je sve dobro prošlo, braća su na drugi kongres pozvala zainteresovane ljude i one koji su  proučavali Bibliju. Anibal Megeljaiš priča: „Ono što nas je impresioniralo nakon što smo ušli u paviljon jeste moto kongresa koji je iznad podijuma bio ispisan velikim slovima ’Kakve osobe treba da budete‘ (2. Petr. 3:11). Pre početka programa paviljon je bio dupke pun. Bili smo presrećni kad je objavljen broj prisutnih od 7 713. Mnogi nisu mogli da zaustave suze radosnice. To što smo videli jasno je pokazalo da je pred nama veliko delo žetve i zahvalili smo Jehovi što nas je bezbedno doveo do tog dana.“

 Nakon zaključne molitve, dok su braća čistila objekat, ponovo je izbila pucnjava, ovog puta na čitavom području. Bio je to za njih još jedan podsetnik da ’žive među onima što na mir mrze‘ (Ps. 120:6).

Rascepkani ratom

Zemlju su rascepkale tri suparničke političke grupe, a Luanda je postala glavno bojno polje. Formirane su milicije putem prinudnog regrutovanja muškaraca, žena pa čak i dece. Po ulicama su počeli da se pojavljuju uniformisani dečaci od 12 godina sa automatskim puškama iz kojih su nasumce pucali. Mitraljeski rafali, eksplozije granata, rakete i projektili doveli su do mnogih besanih noći. Angola je utonula u eru rata bez prestanka. Kao posledica toga, jedna cela generacija mladih Angolaca je začeta, rođena i podignuta u atmosferi nasilja s propratnom bukom pucnjave i eksplozija bombi.

Da bi ojačali svoju hrišćansku braću i sestre, verni duhovni pastiri su na putu do posla i u povratku redovno nakratko navraćali do njih. Hteli su da provere da li su svi dobro i često bi s dotičnom porodicom pročitali jedan ili dva stiha.

Posećivanje sastanaka i odlazak u službu iziskivali su hrabrost i oslanjanje na Jehovu. Međutim, često je  najbolja zaštita bila identifikovati se kao Jehovin svedok. Faustino da Roša Pintu je bio na putu prema kancelariji Zajednice kada je jedan vojnik uperio pušku u njega i proderao se: „Kuda ćeš? U kom si pokretu? Daj tašnu!“ Kada ju je otvorio, pronašao je samo Bibliju i neke publikacije Watch Towera. Smesta je smekšao. „Znači, vi ste Jehovin svedok! Žao mi je; izvinite. Samo vi produžite svojim putem.“

Jednom drugom prilikom je jedan vojnik viknuo na jednu mladu sestru: „Koji pokret podržavaš?“ Ona je odgovorila: „Ne sarađujem ni s jednim pokretom. Ja sam Jehovin svedok.“ Na to je vojnik rekao svojim drugarima: „Pogledajte je! Pogledajte bolje! Pogledajte joj suknju! Vidite kako je pristojno odevena. Nije poput drugih devojaka. Ona je Jehovin svedok.“ Sestri je bilo dopušteno da ide uz ljubazno upozorenje da bude pažljiva.

Komunikacija sa skupštinama, naročito sa onima u provincijama, postajala je mnogo teža kako su se borbe pojačavale. Trupe bi upale u neki grad, opljačkale kuće i spalile ono što bi nakon toga ostalo. To je hiljade, uključujući i mnoge Svedoke, nateralo da se povuku u šipražje. U Bangi, gde je na sastancima bilo prisutno 100 objavitelja zajedno sa 300 osoba, svi su bili prisiljeni da napuste svoje domove i da za neko vreme sklonište potraže u šipražju. Skupštine u Žambi i Seli takođe su pobegle imajući samo ’život svoj umesto plena‘ (Jer. 39:18). Većina Svedoka evropskog porekla koji su još uvek bili u Lubangu, prebegla je za Vindhuk u susednoj Namibiji.

Dostavljanje literature ovoj braći u šipražju postalo je gotovo nemoguće. Neke skupštine, kao što su one u Malanžu, Lobitu, Bengueli, Gabeli, Huambu i Lubangu jedno vreme su mesecima bile odsečene.

 Tužno vreme

Kad je skinut kolonijalni jaram, na hiljade Portugalaca je počelo da napušta zemlju. Kako se anarhija širila, beg je postajao sve neodložniji. Većina je mogla da ponese jako malo svojih stvari. Jedna politička partija je da bi pokazala kolika je mržnja prema Evropljanima, objavila da će pobiti čak i mulate zbog braka njihovih predaka s belcima.

Naravno, naša portugalska i angolska braća nisu delila to neprijateljstvo. Među njima je bila jaka spona bratske ljubavi. Odlazak Portugalaca značio je odlazak mnogih bliskih prijatelja. Do juna 1975, sva braća poreklom iz Portugala koja su predvodila u delu, morala su da odu. Nadgledanje dela propovedanja i pastirenje Božjeg stada ostavljeno je u rukama verne lokalne braće. Većina njih su bili porodični ljudi koji su radili puno radno vreme na nekom svetovnom poslu. Iako tužni zbog odlaska portugalske braće, bili su odlučni da nastave uz Jehovinu pomoć.

S kakvim prilikama su se suočili? Podružnica u Portugalu je ubrzo primila sledeću uznemirujuću poruku iz Kancelarije u Luandi: „Grad se sada granatira. Putevi su blokirani. Komunikacija sa ostalim gradovima je u prekidu. Luka u Luandi je zatvorena. U prodavnicama ponestaje hrane. Otpočele su pljačke i krađe. Policijski čas počinje u 9 uveče. Svako ko se zatekne na ulici posle tog vremena može biti ubijen.“

Napredak Jehovinih slugu

Ovo razdoblje političkih prevrata bilo je vreme duhovnog porasta bez presedana. Najveći broj objavitelja bio je 3 055, što je bio porast od 68 posto u odnosu na prethodnu godinu. Broj prisutnih na Memorijalu bio je 11 490!

 Dana 5. septembra 1975, stigle su dugo očekivane vesti. Ministar pravde prelazne vlade objavio je da su Jehovini svedoci zakonom priznata „veroispovest“. Žoao Mankoka pamti: „Među braćom je nastala totalna euforija. Nikada nisu iskusili potpunu slobodu javnog obožavanja. To je bilo kao da su se vrata zatvora širom otvorila. Prvi put su se sastanci i kongresi mogli održavati na znanje opšte javnosti. Pokrajinski sastanci organizovani u proleće 1976. bili su velika pokretačka sila za delo i ojačali su odlučnost koja će biti potrebna u godinama koje slede.“

Planirano je pet pokrajinskih sastanaka, na kojima bi se zbog opreznosti samo tri ili četiri skupštine sastale istovremeno. Takođe su dodeljena tri brata koja su vikendima posećivala skupštine kao pokrajinski nadglednici.

Godinama okolnosti u Angoli nisu dozvoljavale da nadglednici pohađaju bilo kakve posebne škole koje priprema Zajednica. Zato je isplanirano da se tamo od 19. do 24. maja 1976. održi prva Škola službe za Kraljevstvo za starešine. Dva brata iz Angole pohađala su tu školu u Portugalu i primila obuku. Kada su se vratila, održala su je u Luandi, uz pomoć Maria P. Oliveira iz Portugalske podružnice.

Dvadeset i trojica starešina su jako cenila pouku temeljenu na Bibliji koja im je pomogla da ’pasu Božje stado‘ (1. Petr. 5:2). Karlos Kadi, koji je tada služio kao pokrajinski nadglednik, priseća se kakav je uticaj imala ta škola: „Starešine su mogle videti Jehovinu organizaciju iz jednog novog ugla. Braći je škola pokazala obrazovni aspekt Jehovine organizacije. Naučili su kako da pomažu braći u skupštinama da prilikom rešavanja problema primenjuju biblijska načela. Škola je starešinama pomogla da uvide kako mogu bolje organizovati  skupštinske aktivnosti, potpunije koristeći sposobnosti slugu pomoćnika koji služe zajedno s njima.“

Zakonsko priznanje je takođe značilo da se mogu uvoziti Biblije i biblijska literatura. U roku od pet meseci, neke skupštine su prvi put dobile časopise. Kakav je to samo blagoslov bio najzad posedovati izdanja Kule stražare i Probudite se! od 32 strane! Braća su brzo prolazila kroz ’velika vrata koja vode u aktivnost koja su se otvorila‘ za njih (1. Kor. 16:9). Međutim, nestabilni uslovi u zemlji doveli su do daljnjih ozbiljnih problema.

Do zvanične nezavisnosti od Portugala došlo je kao što je i planirano, 11. novembra 1975, ali borba između velikih političkih partija ubrzo se pretvorila u totalni građanski rat. Osnovane su nezavisne republike, a Luanda je bila prestonica marksističke MPLA. Huambo je postao prestonica koalicije partija UNITA i FILA.

Politička propaganda jedne grupe protiv druge dovela je do nečuvenog porasta rasne i plemenske mržnje. U prestonici su hladnokrvna ubistva — čak i paljenje ljudi na ulicama — postali svakidašnji prizori. Često je jedini prekršaj žrtava bio taj što su govorile jezik koji je otkrivao da dolaze iz oblasti van Luande. Ova mržnja prema onima koji su bili iz drugog kraja stvorila je napetost koja je prouzrokovala velike migracije stanovništva dok su ljudi sa severa i juga zemlje bežali u provincije odakle su poticali. Međutim, neka braća su hrabro ostala na područjima koja nisu bila njihov rodni kraj kako bi se brinula za potrebe svoje duhovne braće.

„Živeo Jehova!“

Jehovini svedoci su se opet suočili sa zverskim progonstvom. Svedoci u Luandi su pozivani pred  opštinske komitete koji su pokušavali da ih prisile da kupe partijske knjižice. U ovoj veoma napetoj atmosferi, Politički biro Centralnog komiteta MPLA, optužio je Svedoke da podstiču narod na neposlušnost Državi, da ne poštuju državnu zastavu i da se opiru služenju vojske. Objašnjenja Jehovinih svedoka naišla su na zatvorena vrata.

Marta 1976, jedna pošiljka biblijske literature poslata je iz Portugala za Angolu. U njoj je bilo 3 000 Biblija, 17 000 primeraka knjige Istina koja vodi do večnog života, 3 000 primeraka knjige Od izgubljenog do ponovo uspostavljenog raja, kao i časopisa. Sve je to vlada konfiskovala i spalila.

Na dan 27. maja 1976, vlada je preko radija naredila svim opštinskim komitetima i državnim organizacijama da brižno motre na aktivnosti Jehovinih svedoka. Katolička crkva je na svojoj radio-stanici svakodnevno emitovala vest da su Jehovini svedoci rušilački nastrojeni.

Svedoci su isterivani iz redova za hranu. Rulja se okupljala oko mesta gde su održavani skupštinski sastanci. Deca u školama su uznemiravana. Deca Žozea dos Santosa Kardoze i njegove žene Brižid, bila su pod velikim pritiskom da izgovaraju političke slogane, pevaju državnu himnu i viču „Dole Jehova“. Bila su zlostavljana jer su odbila. Žoze Ml., koji je tada imao devet godina, iznenada je progovorio i rekao: „U redu, reći ću živeo!“ Svi su bili u iščekivanju. Najzad je dečak viknuo:  „Živeo Jehova!“ Pre nego što su shvatili šta je mališa rekao, jednoglasno su viknuli „Živeo!“

U „peć“

Vladajuća partija je bila odlučna da prisili Jehovine svedoke da pristupe vojsci. To je dovelo do daljnjeg žestokog progonstva.

Jedan revan brat iz provincije Huila, Artur Vanakambi, bezuspešno je 17. februara 1977, pokušavao da objasni svoj položaj neutralnosti. On i još tri brata su išli u povorci do zatvora. Posmatrači, kao i ulični čistači, pozivani su da ih udaraju. Sutradan su supruge trojice oženjene braće otišle u zatvor da bi saznale gde su im muževi. Nakon što su dugo čekale, bile su nemilosrdno išibane i tako pretučene ostavljene skroz u krvi. Tog popodneva su sestre završile u istom zatvoru u kom su bili i njihovi supruzi.

Brat Teles priča šta se deset dana kasnije desilo drugoj grupi zatvorene braće: „Trideset petoro nas je strpano u ’peć‘. Bila je to soba sedam metara duga a tri metra široka i visoka. Na tavanici od armiranog betona, bile su dve male rupe za ventilaciju, u koje nisi mogao ni ruku da gurneš. Bilo je najtoplije doba godine i ćelija je zaista bila peć. Budući da su bili odlučni da nas smaknu, zatvorili su te dve rupe.

„Četvrtog dana smo preklinjali Jehovu da nam da snagu da podnesemo nemilosrdnu vrućinu. Setili smo se trojice mladića iz Danilovog vremena koji su bili bačeni u užarenu peć. Sutradan oko tri sata ujutru, začula se snažna lupnjava na vratima, i ona su se otvorila. Kakvo olakšanje je bilo udahnuti svež vazduh! Bio je to zatvorski čuvar. Još u polusnu, otvorio je vrata i onda se srušio. Nakon deset minuta je ustao i bez reči  zatvorio vrata. Zahvalili smo Jehovi za nekoliko dragocenih trenutaka svežeg vazduha.

„Nekoliko dana kasnije, pridodato nam je još sedmoro braće. Više nije bilo mesta da se sedne. Nekoliko puta smo pretučeni. Vrućina je bivala sve veća, a labijalni herpesi i rane od batina veoma su zaudarali.

„Dvadeset trećeg marta smo proslavili Memorijal iako je održan samo govor bez simbola. Do tada nas je ukupno bilo 45. Neki od nas su u ovoj ’peći‘ proveli 52 dana i preživeli.“

Nakon izlaska iz te ’peći‘, poslani su 1 300 kilometara daleko, u radni logor Sakasange u istočnoj provinciji Mošiko.

„Legalizovano“ progonstvo

Politički biro Centralnog komiteta MPLA, objavio je 8. marta 1978. da je „crkva ’Jehovinih svedoka‘“ nezakonita i zabranio je. Da bi se pružio veliki publicitet, to obaveštenje se tri puta dnevno emitovalo na radio-stanici Luanda. Originalni dekret je bio na portugalskom, ali da bi se zasiguralo da su svi čuli tu novost, obaveštenje je nedelju dana emitovano i na jezicima čokve, kikongu, kimbundu i umbundu. Na kraju je 14. marta 1978. taj dekret objavljen i u partijskim novinama Jornal de Angola. U stvarnosti, zabrana je samo „legalizovala“ svirepost koja je već trajala.

Optužbe Organizacije za odbranu naroda (ODP) su rasle. Mnogi Jehovini svedoci su hapšeni i zatvarani bez suđenja. Po celoj Luandi je dolazilo do iznenadnih poseta fabrikama. U fabrici kofera „Malas Onil“, uhapšeno je 14 Svedoka. U Lubangu je uhapšeno još 13. Nekoliko dana kasnije, izveštaji su potvrdili da je u Ndalatandu uhapšeno još 50. Za samo nedelju dana od zabrane, u zatvoru je bilo najmanje 150 braće i sestara.

 Usledila su samovoljna otpuštanja Jehovinih svedoka. U obzir se nisu uzimale godine uzornog ponašanja, sposobnost i radni učinak. U stvari, neki otpušteni su bili na odgovornim položajima vezanim za privredni razvoj zemlje.

Ni žene nisu bile izuzete. Jedan vojni oficir je video Emiliju Pereiru ispred njene kuće i upitao je zašto se nije priključila miliciji. Kada je rekla da ne voli ništa što je povezano sa ubijanjem i prolivanjem krvi, shvatio je da je Svedok. Nakon što je ona to potvrdila, rekao joj je da se popne u kamion koji je čekao. Njene dve sestre su došle da vide šta se dešava i one su isto bile strpane u kamion. U međuvremenu se i njen otac vratio kući. Oficir je i njemu naredio da se popne u kamion. Pred sam polazak, jedan brat iz susedstva je upitao šta se dešava. I njega su zgrabili i uterali u kamion.

Odvedeni su u zatvorsko dvorište gde su sestre stavljene u žensko odeljenje. Iz večeri u veče, vojnici su pokušavali da seksualno zlostavljaju ove mlade sestre, ali su se one priljubile jedna uz drugu, plakale i naglas se molile. Njihova reakcija je sprečila opaku nameru ovih ljudi i nisu bile silovane.

I braća iz provincije Malanže takođe su bila surovo ispitivana. Sedamdesetčetvorogodišnji Žoze Antonio Bartolomeu umro je usled surovog maltretiranja. Domingas Antonio je nakon hapšenja i stalnog batinanja bila tako slabašna da je umrla za vreme jednog napada malarije. Manuel Ribeiro je otrovan zato što je iz zatvora napisao pismo svojoj porodici.

Nedelju dana posle zabrane održan je jedan sastanak sa starešinama iz svih skupština u Luandi. Tu su dobili biblijsko ohrabrenje i vođstvo što se tiče  budućih aktivnosti, i to su onda preneli i skupštinama. Svoju odlučnost su ojačali dok su razmatrali godišnji citat za 1978: ’Neće te nadvladati, jer sam ja [Jehova] s tobom da te izbavljam‘ (Jer. 1:19).

Apel državnim vlastima

Dvadeset prvog marta 1978, tri brata koja su služila kao direktori Zajednice Jehovinih svedoka u Angoli, poslala su jedan apel Političkom birou MPLA, navodeći da se kršenja zakona rešavaju na sudu kao i da se prekinu nezakonita zatvaranja Svedoka. Kopije ovog pisma poslate su predsedniku republike i premijeru, kao i ministrima odbrane, pravde, obrazovanja i kulture. Nije stigao nikakav odgovor.

Po uzoru na primer apostola Pavla, daljnji apel je upućen najvišoj vlasti u zemlji (Dela 25:11). U ovom pismu koje je uputila podružnica u Portugalu, predsednik Narodne Republike Angole je s poštovanjem zamoljen da ponovo osmotri izveštaje o Jehovinim svedocima i da im dozvoli saslušanje. Zatraženo je da sudovi ispitaju činjenice u svakom pojedinačnom slučaju uhapšenog Svedoka. Ovog puta je podružnica u Portugalu dobila odgovor u kom je rečeno da će se stvar ispitati.

Duboko dirnut čvrstom odlučnošću

Građanski rat je nastavio da besni Angolom, tako da je u zemlji bilo malo stranaca. Međutim, odbor zemlje u Angoli je 1979. primio poruku da će jedan nadglednik iz podružnice u Nigeriji, Albert Oli, doći u avgustu. Kako su braća samo bila srećna!

Brat Oli je ispričao: „Kao da sam celu sedmicu proveo po kasarnama. Gde god da pogledaš svugde su bili naoružani vojnici.“ Ulična pucnjava tokom noći terala mu je san sa očiju.

 Svedoci u Angoli su u proteklim godinama doživeli nagle promene. Od 1973, kada je zemlja još uvek bila pod kolonijalnom upravom, pa do 1976, broj objavitelja je porastao za 266 posto. Zatim, kad se progonstvo pojačalo 1977, nakon čega je 1978. usledila zabrana, nije bilo porasta. Mnogi Svedoci u zemlji bili su novokršteni — samo 1975. krstilo ih se 1 000. Iako je postojala 31 skupština, mnoge od njih nisu imale starešine. Bez ljubazne brige duhovnih pastira, bilo je nekih ozbiljnih nerešenih problema i slučajeva moralne nečistote. Cele skupštine u mestima poput Malanže, Vaku Kungo i Ndalatando bile su tada u radnim logorima.

Brat Oli je po dolasku izneo jedan obiman plan rada navodeći područja koja treba razmotriti. Pažnja je posvećena načinima na koje lokalni Svedoci mogu izvršiti svoju od Boga danu službu pod postojećim okolnostima. Pružio je smernice kako obezbediti literaturu uprkos ograničenoj dostupnosti papira. Bilo je reči i o tome da je potrebno više literature na lokalnim jezicima, ali, naravno, bilo je potrebno vreme da bi se pronašli i obučili sposobni prevodioci.

Takođe je pažnja poklonjena i problemima u skupštinama. Brat Oli je naglasio da svi, uključujući i starešine, moraju da žive po biblijskim načelima. Niko ne treba da misli kako njemu ne trebaju saveti. Odgovoreno je na pitanja o kvalifikacijama za krštenje, registrovanju brakova i posetama pokrajinskih nadglednika skupštinama. Angolska braća su cenila to što je Zajednica za njih organizovala da preko ovog brata koji ima veliko iskustvo dobiju biblijske smernice.

Tokom posete brata Olija, održan je sastanak sa starešinama iz Luande i sa onima koji su došli iz drugih područja. Počev od 10.00 ujutro, braća su počela da pristižu jedan po jedan, tako da ne bi skretala pažnju  na mesto sastanka. Međutim, pre nego što je sastanak započeo u 7 sati uveče, dva puta je menjana lokacija jer izgleda da je mesto bilo pod prismotrom. Kada je brat Oli stigao na treću lokaciju, 47 starešina je sedelo u dvorištu i čekalo na njega. Kada je preneo pozdrave betelske porodice iz Nigerije, braća su u znak zahvalnosti tiho mahala rukama. Njegov jednočasovni govor je bio biblijsko razmatranje starešinskog uređenja s naglaskom na potrebi za starešinama u hrišćanskim skupštinama, a takođe je izneo i kratak pregled dužnosti koje u to spadaju. Nakon predavanja, braća su još dva sata postavljala pitanja dok nije došlo vreme da moraju da pođu kako bi bezbedno stigla kući pre policijskog časa.

 Šta brat Oli misli o sedmici u kojoj je bio sa ovom angolskom braćom? „Moram da kažem da je bilo jako korisno za mene. Bio sam veoma ohrabren čvrstom odlučnošću te braće i sestara da uprkos poteškoćama služe Jehovi. Iz Angole sam otišao sa suzama u očima moleći se u sebi za ovu braću koja, bez obzira što pate, na licu zadržavaju osmeh zbog divne nade koju imaju.“

Još jedna poseta

Godinu dana posle posete brata Olija, Vodeće telo je poslalo Alberta Olubebija, opet iz Nigerijske podružnice, da posluži braći u Angoli. On je dao preporuku da se održi Škola pionirske službe za 50 opštih pionira. Takođe ih je ohrabrio da svakih šest meseci nastoje održati pokrajinske sastanke sa ograničenim brojem prisutnih.

Tokom posete brata Olubebija, održana su tri sastanka s grupama starešina kao i braćom koja se brinu za odgovornosti u skupštinama u kojima nema starešina. Bilo je 102 prisutnih. Izneseni su biblijski saveti za starešine po kojima oni treba da podržavaju biblijska načela i da budu primeri stadu, a ne da gospodare nad njim (1. Petr. 5:3). Objašnjena su i pitanja o tome kako slediti postupak kada se neko preporuči da bude naimenovan za starešinu u skupštinama gde nema nijednog starešine.

 Među prisutnima je bio i Silvestre Simao, kome je vera već bila ispitana tokom skoro četiri godine zatvora i radnih logora. Kada su braća evropskog porekla morala da odu iz Angole sredinom ’70-ih, bila mu je poverena veća odgovornost, naime da bude pokrajinski nadglednik, nakon što je već priličan broj godina služio kao starešina. Ali, sada je bio potreban oblasni nadglednik, pošto je svakih šest meseci trebalo organizovati pokrajinske sastanke. Iako je brat Simao imao šestoro dece i svetovne obaveze kako bi zbrinuo svoju porodicu, prihvatio je ovaj novi zadatak. Već 20 godina ga obavlja na uzoran način. Takođe služi i u Odboru podružnice.

Brat Olubebi je po završetku svoje posete sastavio izveštaj o jednom ohrabrujućem razvoju događaja: iako je još uvek trebalo da Svedoci budu oprezni kad se sastaju i propovedaju, žestoko progonstvo onih koji su stasali za vojsku izgleda da se stišavalo. U stvari, premda je tada u zatvorima ili radnim logorima bilo između 150 i 200 braće, do marta 1982. bilo ih je samo 30.

Deljenje duhovne hrane — pravi izazov

Redovno snabdevanje duhovnom hranom za vreme zabrane bio je važan prioritet. Često je to nosilo veliki rizik.

Prvo i prvo, bilo je jako teško doći do papira koji se koristio za umnožavanje Kule stražare. Da bi se kupio papir bila je potrebna dozvola od vlasti. Iako je  bilo preko 3 000 objavitelja, nekada se zbog ograničene količine hartije moglo napraviti samo 800 do 1 000 primeraka studijskih članaka. Pa i pored toga, braća su koristeći male štamparske mašine proizvela primerke malih knjiga mekih korica, kao što je knjiga Istina koja vodi do večnog života.

Uz veliki lični rizik, Fernando Figeiredo i Fransisko Žoao Manuel prihvatili su zadatak umnožavanja literature. Ova dva energična brata pronašli su nove lokacije gde bi mogli da prošire operacije umnožavanja. Povremeno su se te lokacije iz bezbednosnih razloga morale promeniti. U nekim mestima su se mimeografi držali u zvučno izlovanim prostorijama u kojima nije bilo prozora niti ventilacije, i zato su uslovi rada bili veoma otežani. Drugi dobrovoljci su u obližnjoj prostoriji slagali i spajali časopise. Morali su da dovrše razvrstavanje, spajanje i pakovanje materijala tako da bi se on još iste noći mogao distribuisati. Bilo kakav dokaz o ovom radu morao se ukloniti tako da ne bi bilo ničega što bi privlačilo pažnju. Kako je proizvodnja rasla, u „kuhinji“, mestu gde se pripremala literatura s duhovnom hranom, uporedo su radila dva mimeografa. Jedan tim braće radio je svakodnevno, pravio matrice, radio korekturu, umnožavao časopise, razvrstavao ih, spajao i isporučivao skupštinama.

Isporuka literature raštrkanim skupštinama izvan Luande morala se vršiti preko kurira. Bio je to opasan zadatak. Jedan brat koji je služio kao kurir iznosi: „Nekoliko meseci nakon što je zabrana zvanično objavljena, putovao sam u provinciju Benguela zbog svog svetovnog posla. Lokalna kancelarija Zajednice me je snabdela izvesnim stvarima koje je trebalo uručiti skupštinama u Lobitu i Bengueli. Nisam poznavao  nikoga od braće u tim gradovima. Jedina veza za kontakt bio je telefonski broj jednog starešine u Bengueli. Zbog bezbednosti je jedini znak raspoznavanja bila lozinka — porodica Isaija.

„Kad sam stigao u Benguelu, sve je izgledalo prilično u redu. Na aerodromu me nisu pretresli, kao što je to običaj, zbog prirode mog posla. Paket koji sam nosio stigao je netaknut. Kad sam stigao u grad, odmah sam telefonirao braći tako da bi mogla da dođu i preuzmu paket. Brat s kojim sam razgovarao rekao je da mu nije dobro, ali je obećao da će poslati nekog u hotel po pošiljku. Za vreme četiri dana koja sam proveo u hotelu, iz nekih neobjašnjivih razloga niko nije došao da traži paket, iako sam svaki dan zvao onog brata.

„Pošto nisam imao drugog izbora, paket sam po polasku morao da ponesem sa sobom nazad u Luandu. Kad sam stigao na aerodrom, vođa delegacije je insistirao da se pretresu svi članovi njegove delegacije, kao i njihov prtljag, kako bi se postavio primer za druge putnike. Video sam samo dve mogućnosti: (1) da bacim paket u kontejner ili (2) da ga zadržim i da me uhapse.

„Kad sam se pomolio Jehovi, na um su mi pale Poslovice 29:25: „Strah od ljudi zamku meće, ali je zaklonjen ko se u Boga uzda.“ Rešio sam da se suočim sa situacijom jer bi bila velika šteta baciti toliko duhovne hrane.

„Stao sam na kraj reda kako ne bih stvorio preveliku javnu buku kad policija otkrije literaturu i časopise. Ostala su još dva čoveka koja je trebalo pretresti kad sam začuo da neko kaže: ’Molim vas, ovde je neki čovek koji želi da stupi u kontakt s jednim članom delegacije iz Luande u vezi s nekim paketom.‘ Kad sam to čuo, rekao sam u sebi: ’Jehova je čuo moju molitvu. Upravo gledam ispunjenje Isaije 59:1: „Nije kratka, ne, ruka  Jehovina da spasenje pruži“‘, i onda sam brzo pošao. Kad sam stigao do brata, imao sam samo toliko vremena da kažem Isaijina porodica. On je uzvratio i uzeo paket. Morao sam brzo da se vratim jer je avion polazio, tako da nisam imao vremena čak ni da popričam s bratom. Stvarno, Jehova je „spasenje naše u nevolji“ (Isa. 33:2).“

Briga za stado uprkos opasnostima

Rat — jahač Apokalipse na konju plamene boje — nastavio je da kupi harač u životima angolskog naroda (Otkr. 6:4). Bombardovani su gradovi i fabrike, minirani putevi, rušeni mostovi, onesposobljavani rezervoari vode i napadana sela. Masakriranje civila je postalo nešto sasvim uobičajeno. Usevi su uništavani, a zemljoradnici su bežali u grad. Ratne izbeglice su nagrnule u Luandu. Sledovanja hrane i crno tržište učinili su svakodnevno preživljavanje pravim izazovom. Ali, ljubazna saradnja među Jehovinim svedocima pomogla je mnogima koji su se našli u beznadežnoj situaciji da prežive.

Tokom tog opasnog vremena, Rui Gonsalves, Elder Silva i drugi rizikovali su svoje živote kako bi posetili skupštine raštrkane po celoj zemlji. Opisujući kako su se ovakve posete morale organizovati, brat Gonsalves je napisao: „Pokrajinski nadglednik je prvi put posetio mesto Tombua 1982. godine. U dobro isplaniranim intervalima, počev od 10 ujutru toga dana, na ovaj sastanak je počelo da pristiže 35 braće. Čekali su u tišini. ODP [Organizacija za narodnu odbranu] kontrolisala je sva kretanja u gradu. Ja sam stigao pod okriljem noći, 11 sati kasnije, u 9.00 uveče. Pola sata kasnije započeli smo sastanak koji je trajao do 4.40 ujutru.“

 Većina onih koji su učestvovali u pokrajinskoj službi bili su oženjeni ljudi koji su imali decu. Ali, davali su sve od sebe kako bi se brinuli za duhovne interese skupština. Jedan od braće, koji sada služi u Odboru podružnice, objasnio je šta je spadalo u redovnu pokrajinsku posetu: „Postojao je raspored po kom je poseta svakoj skupštini trajala jednu sedmicu. Međutim, posete su počinjale ponedeljkom umesto utorkom, zbog toga što nije bilo moguće da se cela skupština sastane zajedno. Posećivana je svaka grupa za Skupštinski studij knjige. U velikim skupštinama bi u toku jedne večeri bilo posećeno nekoliko grupa. Vreme za sastanke je bilo tako raspoređeno da pokrajinski nadglednik može stići od jedne do druge grupe. Svaki put bi ponovio program za korist svake grupe. Tako bi svaki od svojih govora održao od 7 puta do 21 put u toku jedne sedmice. Bilo je puno aktivnosti koje su bile zahtevne, ali su braća istrajavala u pružanju ohrabrenja skupštinama.“

Rui Gonsalves se živo seća jednog strašnog putovanja u Kubal, januara 1983. Skoro da je bilo pogubno. On je ispričao: „Posetiti tamošnju skupštinu bilo je moguće jedino ako bismo putovali u vojnoj koloni koja je pružala zaštitu. Nakon što je pažljivo proverila situaciju, vojska je odobrila da 35 vozila krenu na put. Mi smo išli kolima brata Godinjoa, i bili smo treći u koloni od šest vozila. Samo dva sata nakon što smo krenuli na put, gerilci su ispalili raketu i uništili  prvi vojni kamion. Ubrzo je usledila još jedna raketa i uništila drugo vozilo. Dve bombe su pogodile naša kola ali nisu eksplodirale. Dok su kola još bila u pokretu, brat Godinjo je viknuo da svi iskoče iz njih. Dok sam jurio ka žbunju kako bih se sakrio, jedan metak mi je poprilično oštetio levo uho i pao sam u nesvest.“

Pre nego što se onesvestio, video je kako tri gerilca gone ostalu braću, ali su braća uspela da pobegnu u džunglu. Brat Gonsalves nastavlja: „Kad sam se osvestio, moja glava je bila sva u krvi. Nekoliko sati kasnije, dopuzao sam do puta. Jedna vojna jedinica me je pronašla, pružila mi prvu pomoć i odvela u bolnicu u Bengueli.“ Brat je kasnije saznao da su sva kola iz konvoja spaljena ili na neki drugi način uništena. Dvanaest osoba iz tih vozila je ubijeno, a 11 njih su meci ozbiljno ranili. Jedino braća koja su putovala s bratom Gonsalvesom nisu bila pogođena. Iako je brat Gonsalves izgubio skoro celo uho i neke lične stvari, on zaključuje rečima: „Od sveg srca smo zahvalili Jehovi.“

Deljenje vode koja daje život

U vreme kada je većina Angolaca mislila samo o preživljavanju, Jehovini svedoci su bili gorljivi da šire ’dobru vest [„o nečem boljem“, NW]‘ širom te ogromne teritorije (Isa. 52:7). Kako su izvršavali ovo delo?

Jedan pionir iz Luande objašnjava da su on, njegova supruga i njihova ćerkica išli zajedno u službu. Nakon što bi pozdravili domaćina, zamolili bi za čašu vode za svoju malu curicu. Ukoliko bi dobili vodu, onda bi rekli domaćinu da znaju za vodu koja bi bila korisnija čak i od hladne vode koju je on ljubazno dao njihovoj kćerki. Oni koji su bili znatiželjni bi upitali: ’O kakvoj je vodi reč?‘ Onda bi ova porodica opisala  blagoslove Božjeg Kraljevstva i nadu u večni život (Jov. 4:7-15).

U službu nisu nosili tašne za knjige, Biblije niti literaturu. Ali, ukoliko bi domaćin imao Bibliju i ukoliko bi želeo da čita o tim stvarima, oni bi koristili njegovu Bibliju i nastavili razgovor. Gde god je pokazano zanimanje, oni bi ponovo navratili. Koristeći razborit prilaz kao što je ovaj, Svedoci su pronalazili zainteresovane osobe i skupštine su bivale blagoslovljene stalnim porastom.

Božji čovek

Dobra vest je dopirala i do udaljenih područja. Probila se i do oblasti Gambos, u blizini granice s Namibijom, i to trudom Čande Kuituna. On je prvi put čuo poruku o Kraljevstvu u tadašnjoj Rodeziji. Nakon što je neko vreme radio po rudnicima u Južnoj Africi, vratio se kući i usredsredio na stočarstvo. Redovno je odlazio po publikacije Watch Towera u Južnu Afriku, i na jednom od tih putovanja krstio se 1961. Posle toga je revno širio dobru vest među svojim zemljacima.

On bi svoja teretna kola natovario vodom, hranom i biblijskom literaturom, i išao u propovedanje od kimboa do kimboa (od jednog seoceta do drugog) u trajanju od dva do tri meseca. Kad bi mu kola otkazala, on bi put nastavio na svom biku. Čak i kada je imao 70 godina, pešačio je s drugim objaviteljima i preko 200 kilometara.

Čande Kuituna je imao velika krda stoke koja bi tumarala ravnicama. U tom patrijarhalnom društvu, on je bio uvaženi poglavar. Dnevne aktivnosti su započinjale udarom o zvono kad su se svi okupljali da čuju njegovo razmatranje biblijskih stihova na njihovom jeziku. U  danima sastanaka, taj poznati zvuk gonga pozvao bi stotinak osoba da se okupe za duhovnu pouku.

Na celom području Gambosa, Čande Kuituna je postao poznat kao Božji čovek. Primenjujući ono što je saznao iz svog ličnog studija Biblije uz pomoć dragocenih publikacija ’vernog i razboritog roba‘, brat Kuituna je drugima pružio izvrstan primer. Da bi došao do što više ljudi, preveo je brošuricu „Ova dobra vest o Kraljevstvu“ na jezike njaneka i kvanjama.

Kancelarija u Luandi je saznala za aktivnosti brata Kuitune iz njegovih izveštaja službe na terenu, koje bi on s vremena na vreme predao preko braće iz Vindhuka u Namibiji. Da bi brata Kuitunu dovela u bliži kontakt s drugim Svedocima, kancelarija u Luandi je 1979. poslala pokrajinskog nadglednika Heldera Silvu da dođe do njega. On se dobro seća tog putovanja.

On piše: „Kolima smo se vozili 160 kilometara do Čiange. Odatle smo pešačili preostalih 70 kilometara. Jedna kišna oluja koja je trajala nekih šest sati gotovo je onemogućila daljnje kretanje. Katkad smo se našli u vodi do kolena, ali nismo mogli da se zaustavimo, budući da na tom području ima mnogo razjarenih zveri. Zbog mulja nam je bilo lakše da hodamo bosonogi dok smo stvari držali obešene o neku motku preko ramena. Najzad smo stigli do oblasti Liokafela, i našeg odredišta, Kuituninog kimboa (sela). Bili smo gladni i iscrpljeni, tako da su nam žene dale kiselo  mleko, lokalno piće od žitarica, zvano bulunga (kisangua), kakao i kukuruzni pire poznat kao ihita (pirao de masango). Nakon što smo se odmorili pored tople vatre, bili smo spremni za predviđene aktivnosti.“ Ova poseta je predstavljala pomak u organizovanom propovedanju dobre vesti u oblasti Gambos.

Niko od prisutnih neće zaboraviti krštenje 18 nove braće i sestara, avgusta 1986, u reci Kasuluvar. Bila su to prva krštenja u oblasti Gambos za 40 godina otkako je tamo donesena vest o Kraljevstvu. Pioniri koji su tamo učestvovali u tom delu bili su ozareni od sreće. Ne može se rečima opisati sreća brata Kuitune dok je posmatrao krštenje. Poskakujući od sreće rekao je: „Osećam se kao kralj David kada je pratio Jehovin kovčeg“ (2. Sam. 6:11-15). Brat Kuituna još uvek služi kao opšti pionir.

Delo na jugu Angole

Godine 1975, visoka osamnaestogodišnja Timoli, iz oblasti Huila na jugu Angole, upoznala je istinu od pionira Žozea Tiakatandele. Timoli je cenila biblijsku poruku, ali su se njeni roditelji snažno protivili. Danima bi bila lišena hrane, tučena i na kraju gađana kamenjem. Pošto joj je život bio u opasnosti, pešice se uputila u Lubango udaljen 60 kilometara. Tamo je mogla da ide na skupštinske sastanke. Uz pomoć skupštinskog razreda za opismenjavanje, napredovala je i upisala se u Teokratsku školu službe. Krstila se 1981. Takođe je naučila da šije kako bi zarađivala za život i sada sama sebi pravi pristojnu odeću. Tri muškarca i četiri žene iz njene etničke grupe, koji su 1978. čuli vest o Kraljevstvu, krstili su se 1980.

A onda je 1983. Žoze Marija Muvindi iz Lumbaga, upisao pomoćnu pionirsku službu na tri meseca. Otišao  je na jug da propoveda seoskim područjima oko gradova Jau i Gambos. Putovao je u provinciju Namibe i širio dobru vest većinskom plemenu Mukubais. Kad je video kako je velika potreba na tim područjima, upisao je opštu pionirsku službu. Zatim je došlo još pionira.

Kada je brat Muvindi propovedao na tom području, biblijska istina je takla srca mnogih tamošnjih stanovnika. Preduzeli su potrebne izmene u svom životu. Da bi Jehovi prihvatljivo služili, morali su da napuste nebiblijske običaje, kao što su poligamija, nemoral, opijanje i praznoverje. Počeli su da nose drugačiju odeću od činkvanija, to jest samo jednog komada sukna oko bedara. Čitave reke parova su počele da se stiču u Lubango kako bi se zakonski venčali. Za neke je to značilo prvi put u životu izaći iz sela! Matični ured građana u Čiangi, koji je deset godina bio zatvoren, ponovo je proradio, kako bi se izašlo u susret iznenadnom prilivu ljudi iz oblasti Gambo, koji su želeli izvod iz matične knjige rođenih i lične karte kako bi registrovali svoj brak.

Nažalost, brat Muvindi je 1986. umro od hepatitisa, ali je njegova revna služba urodila plodom. Zbog njegovog truda kao i truda drugih koji su radili na ovim područjima, mnogi su dobili svedočanstvo. Danas na tom području ima devet skupština i deset grupa koje još uvek nisu organizovane u skupštine, i sve one unapređuju čisto obožavanje na tom području.

Nadzor se pojačava

Sa osnivanjem Narodnih brigada za očuvanje javnog poretka (BPV), 1984. godine, ponovo su nastali pritisci za našu braću. Zadatak BPV-a je bio da obezbedi budno motrenje na one koji se nisu priključili  revolucionarnom toku. Kako je BPV ispunjavala svoj zadatak? Domingos Mateus, koji je tada služio kao pokrajinski nadglednik, dobro se seća: „Na svakom ćošku Luande, mogli ste videti nekog pripadnika Narodnih brigada za očuvanje javnog poretka, koji su se prepoznavali po plavoj traci na rukavu sa oznakom BPV. Bili su ovlašćeni da pretresu svakog prolaznika. Za braću je postalo jako teško da donose literaturu na sastanke. U decembru 1985. u Luandi je postavljeno na dužnost ukupno 800 brigada, zbog čega je postalo gotovo nemoguće održavati skupštinske sastanke.

„U jednoj četvrti, eks-Largo Serpa Pinto, jedna grupa od oko 40 brigadira pročešljavala je celo područje. S njima su bili i članovi grupe Narodnih oružanih snaga za oslobođenje Angole koji su bili naoružani mitraljezima. Bilo je uobičajeno čuti ih kako otvaraju vatru na nekoga koga gone ili kad žele da zaustave neku osobu radi ispitivanja.

„Jedna skupština je zakazala veliki sastanak u domu jednog brata. Malo pre nego što je program započeo, shvatili smo da jedan član BPV-a posmatra braću kako ulaze, i zapisuje u notes njihova imena. Uprkos opasnosti, brat koji je tamo živeo nije digao paniku. Na um mu je pala jedna ideja. Polako je prišao iza leđa tom brigadiru i kad mu je prišao sasvim blizu, počeo je da viče: ’Komšije, gle! Lopov, uhvatite lopova!‘

„Sav u čudu, brigadir je otrčao ispustivši sve što je držao u rukama. Dok su stanari silazili iz zgrade a drugi pomaljali glave kroz prozor da vide šta se događa, brat se vratio u svoju kuću i rekao starešini: ’Brate, sada možeš da započneš sastanak, situacija je pod kontrolom.‘ Više nije bilo problema niti smetnji na sastancima koji su te nedelje bili zakazani u toj kući.“

 ’Vest je procurila‘

Komunikacija s Jehovinim svedocima van zemlje bila je još teža. Međutim, Antonio Alberto je radio za jednu stranu rafineriju. On je pomagao u razmeni važne pošte između braće u Angoli i podružnice u Portugalu.

Ali, jednog dana 1987, na aerodromu je policija zadržala jedan paket u kom su bila pisma o posetama pokrajinskog nadglednika i druge poverljive stvari. Bratu Albertu se srce steglo zbog toga. U podne je otišao da vidi svoju porodicu, budući da je bio siguran da će ga uskoro uhapsiti. Telefonirao je bratu koji je nadgledao ove stvari i jednostavno rekao: „Deda, procurilo je.“

Zatim je brat Alberto hrabro otišao do kuće čoveka pod čijim je nadzorom bilo obezbeđenje na aerodromu. Brat je objasnio da je tokom kolonijalne vlade bio u zatvoru s nekim mladim Portugalcima i da su putem pisama održavali kontakt, a da je paket s tim pismima konfiskovan na aerodromu. Šef obezbeđenja mu je dao jednu karticu da je pokaže čoveku koji je zaplenio paket i da zatraži da se paket donese u njegovu kancelariju. Kada je brat preneo ovu poruku policajcu na aerodromu, on se veoma uzrujao. Zašto? Zato što poštu nije mogao da isporuči šefu obezbeđenja — spaljena je! Na veliko olakšanje brata Alberta, nije došlo ni do kakve nesreće.

Odlučni da hode Jehovinim putevima

Rat koji je trajao ponovo je stvorio pritisak na Jehovine svedoke kako bi se slomila njihova hrišćanska neutralnost. Februara 1984, uhapšeno je 13 mladića jer su odbili da prime oružje. Od toga su samo trojica bili kršteni Svedoci; ostali su bili nekršteni objavitelji i studenti Biblije. Uprkos pretnjama i fizičkom  zlostavljanju ostali su nepokolebljivi u svojoj odluci da hode Jehovinim putevima (Isa. 2:3, 4). Nažalost, kada su dobili premeštaj za Luandu, njihov avion se prilikom poletanja srušio i svi u avionu su izginuli.

U aprilu 1985, grupa od devetorice Svedoka, nekrštenih objavitelja i zainteresovanih osoba odbila je da prekrši svoju neutralnost (Jov. 17:16). Bili su transportovani vozom, a zatim helikopterom do zone jakih borbenih okršaja. Vojnici su pokušali da ih nateraju da im se pridruže u bici, i kada je Manual Morajiš Lima odbio, oni su ga ubili. Drugog brata je pogodio projektil iz minobacača koji mu je ozbiljno ranio nogu, tako da je odveden s tog ratnog poprišta i poslat u bolnicu. Dvojici braće je bilo rečeno: „Helikopteri koji su vas doneli dovde ne pripadaju Jehovi“, tako da je jedini izlaz bilo pešačenje — 200 kilometara kroz područje gerilskih grupa i divljih životinja. Kad su stigli u Luandu, ponovo su uhapšeni! Pa ipak, i dalje su bili ubeđeni da život vođen ljubavlju prema Jehovi i bližnjem predstavlja ispravan način života (Luka 10:25-28).

U jednom drugom slučaju, četiri Svedoka su poslata u jedan udaljeni vojni logor u najjužnijem delu Angole. Vojnici su bili ubeđeni da će žestina rata prisiliti Svedoke da uzmu oružje kako bi se zaštitili. Ali umesto toga, priseća se Miguel Kiambata, neki oficiri  su bili zadivljeni postojanošću ovih ljudi i shvatili su da su bezopasni, te su im dali slobodu kretanja na tom području. Oni su tu slobodu koristili da bi i druge poučili da je Jehova pripremio večni život preko svog Sina Isusa Hrista. Kada su proslavili Memorijal Hristove smrti 1987, bilo je 47 prisutnih, a ubrzo je broj prisutnih porastao na 58.

Oko 300 Jehovinih svedoka je zbog hrišćanske neutralnosti još uvek bilo u zatvoru 1990. godine. Neki su više puta bili na izdržavanju kazne, gde je svaka bila preko pet godina. Drugi su pak bili po četiri godine u pritvoru bez ikakvog suđenja. Čak i nakon proglašenja amnestije, uprave nekih zatvora nisu braći rekle za amnestiju i držali su ih u zatvoru. Drugi su odugovlačili sa oslobađanjem jer su Svedoci bili najbolji radnici i mogli su im poveriti poslove van zatvora, znajući da neće pokušati da pobegnu. Nadalje, ta amnestija nije sprečila hapšenje i smaknuće još dva Svedoka 1994.

U neko kasnije vreme, dok se distribuisala Vest Kraljevstva br. 35, jedna pionirka je srela jedno bivše vojno lice koji je rekao da je prisustvovao pogubljenju trojice Svedoka koji su odbili da prime oružje. Kada ga je upitala da li bi svet bio bolji kada bi svi bili Jehovini svedoci, rekao je da pošto su Svedoci u stanju da se suoče sa smrću zato što odbijaju da ubijaju svoje bližnje, svet bi onda sigurno bio mesto mira. Prihvatio je brošuru Šta Bog zahteva od nas?, pristao na kućni biblijski studij i počeo da posećuje skupštinske sastanke.

Vode istine nastavljaju da teku

Jehova je proroku Jezekilju dao jednu viziju o vodi života koja teče iz Božjeg velikog duhovnog hrama. Ona  je tekla ispod i oko prepreka, kroz krševitu zemlju i udahnjivala život u nekad beživotnu sredinu (Jez. 47:1-9). Uprkos preprekama, danas ova spasonosna voda istine teče u preko 230 zemalja gde spada i Angola.

Pokatkad prepreke izgledaju zastrašujuće, ali vode života koje potiču od Boga pronađu put između njih. Tokom 1980-ih, cenzura je bila tako stroga da su iz inostranstva do kancelarije u Luandi stizale samo retke kurirske poruke. Pa ipak, biblijska literatura koja sadrži okrepljujuće istine pronašla je put preko granice između Angole i Namibije, gde je bilo relativno lako preći. Tako su dobavljane publikacije na portugalskom i lokalnim jezicima. Nekoliko godina je to ovako funkcionisalo na ovom području.

Pomoć je pristizala iz mnogih izvora. Priličan broj zvaničnika je pomagao braći u pribavljanju Biblija. Čak su se i vojna lica, čiji su rođaci Svedoci, izložila velikom riziku kako bi pomogla braći u Angoli. Nekoliko isporuka kancelarijskog pribora, uključujući i dragocene mašine za umnožavanje, poslane su u ime tih uticajnih ličnosti. Jedan od njih je kasnije rešio da se pridruži Jehovinom narodu i da služi pod vođstvom Božjeg ’Kneza mira‘ (Isa. 9:6).

Tieri Ditva i njegova supruga su se 1984. doselili u Angolu iz Zaira (sada Demokratska Republika Kongo). Lokalna braća su ih veoma zavolela. Brat Ditva je bio visok čovek te su svi mislili da je Rus. Pod vladom u to vreme, mnogi Rusi u Angoli imali su potpunu slobodu kretanja.

Ovaj pogrešno predstavljeni identitet dobro je iskorišćen kako bi se u ovu ratom opustošenu zemlju unela literatura koja govori o tome kako će Jehova Bog putem Mesijanskog Kraljevstva doneti čovečanstvu pravi mir i učiniti da taj mir svuda u svetu bude u punom  zamahu (Ps. 72:7, 8). Brat Ditva je uspostavio brojne poslovne kontakte s pilotima koji su pristali da dovoze kutije biblijske literature u zemlju. Onda bi literaturu pokupio sa aerodroma i razdelio je braći. Takođe je nabavljao i preko potrebne lekove za bolešljivu braću.

Brat Ditva je upoznao odgovornu braću s g. Ilidju Silvom, biznismenom koji je poklonio dve mašine za umnožavanje. Braći je bilo jako teško da ih nabave, budući da je vlada imala pregled inventara svih kancelarijskih mašina u zemlji. G. Silva je bio blagoslovljen jer je na kraju postao kršteni Jehovin sluga.

Sa opremom za elektronsko umnožavanje, bilo je moguće napraviti izdanje Kule stražare od 20 strana. Tu su bili uključeni važni propratni članci koje su angolska braća ranije propustila. Za kratko vreme je distribuisano oko 10 000 primeraka po izdanju. Razmatranje Pisma je takođe umnožavano i braća su ga mnogo cenila. Iz Portugala je poslat izabrani materijal iz „Sve je Pismo od Boga nadahnuto i korisno“ tako da se i on mogao umnožavati. Kasnije je taj materijal bilo moguće dobiti u obliku brošurice. To je obogatilo program Teokratske škole službe. Kako su samo bile okrepljujuće sve te duhovne pripreme!

Dokaz Božjeg blagoslova je uključivao i porast broja osoba koje u ovoj zemlji hvale Jehovu. Do kraja službene 1987. godine, broj onih koji su izvestili svoju službu kao Svedoci dostigao je 8 388, što je porast od preko 150 posto od vremena zabrane 1978. Takođe je porastao i broj skupština, sa 33 na 89. Iako se veoma vodilo računa o pozivanju novozainteresovanih osoba na sastanak, posećenost sastanaka je bila 150 posto od broja objavitelja. Objavitelji su u službi na terenu provodili u proseku 18 sati svakog meseca, a broj biblijskih studija je porastao na 23 665! Istina je da je bilo  ekonomskih problema i nestašica životnih namirnica. Ali, pouzdanje koje su naša braća imala u Jehovina obećanja pomoglo im je da visoko drže glave. Bili su odlučni da sa ’smelošću govore Božju reč‘ (Dela 4:31).

Posebna obuka pokrajinskih nadglednika

Pokrajinskim nadglednicima, koji su se stalno trošili za skupštine, takođe je bilo potrebno ohrabrenje. Kako su bili uzbuđeni kad su saznali da se u novembru 1988. u Lisabonu (Portugal) priprema jedan poseban seminar za putujuće nadglednike na kom će biti i oni!

Zamisli njihovu radost u svakodnevnom druženju s portugalskom betelskom porodicom! Luis Kardozo koji je prisustvovao ovom seminaru, u kratkim crtama iznosi kako su se osećali: „To je za mene bilo posebno uzbudljivo vreme. Betelska porodica u Portugalu nas je tako srdačno dočekala. Izgledalo je kao da braća za nas jednostavno nisu mogla da učine sve što su htela. Bila su to 34 dana prepuna radosnih aktivnosti i pouke za nas.“

Prve dve nedelje radili su s pokrajinskim nadglednicima u portugalskim pokrajinama, tako da su učili kroz posmatranje. Zatim su u naredne dve nedelje pohađali seminar. On se naročito bavio njihovim domenom teokratskih aktivnosti, i pripremio ih za Školu službe za Kraljevstvo u kojoj će oni biti instruktori. Sledeće sedmice su pohađali časove Škole službe za Kraljevstvo koja je održana za starešine i sluge pomoćnike u Portugalu. To je braći iz Angole pružilo mogućnost da zapaze kako putujući nadglednici u Portugalu poučavaju lokalne starešine onome što su i oni sami naučili na seminaru.

„Taj seminar me je poučio šta znači biti dobar student“, navodi brat Kardozo. „Naučio sam da proučavam  i istražujem kao što to nikada do tada nisam činio. Braća su nas svojim primerom poučila kako da budemo obzirni prema svojim suprugama, tako da zajedno i ujedinjeno radimo. Vrhunac ovog nezaboravnog vremena bio je kada su nam braća prikazala ’Foto-dramu stvaranja‘. Mnogo sam slušao o njoj i bilo je uzbudljivo sada je videti svojim očima.“

Nakon ovog perioda instrukcije, Mario Nobre, jedan pokrajinski nadglednik iz Portugala, dobio je dodelu u oktobru 1990. da radi sa angolskim pokrajinskim nadglednicima dok služe skupštinama u Angoli. Dva meseca je poučavao braću, i njegov ljubazan, strpljiv stav braća su mnogo cenila.

Brat Nobra s posebnim oduševljenjem priča iskustvo koje je imao nekoliko dana po dolasku u Angolu: „Braća su organizovala da održim javno predavanje u jednoj skupštini od 198 objavitelja. Bio sam zadivljen kad sam video 487 prisutnih. Na moje iznenađenje, predsedavajući nadglednik me je zamolio da još jednom održim predavanje. Samo polovina skupštine je prisustvovala! Dabome da sam pristao; i na drugom predavanju je bila prisutna 461 osoba, što je ukupno bilo 948!“

Brat Nobre je tokom svoje posete mnogo toga saznao o svakodnevnom životu angolske braće. Ustanovio je da su ulice u Luandi bile opasno mesto zbog pucnjave, međutim, brzo se privikao na situaciju i svoju pažnju usmerio na ogromno zanimanje za vest o Kraljevstvu koje su ljudi pokazivali. Što se tiče smeštaja, on kaže: „Braća su mi dala najbolje što su imala. Sve što smo imali bilo je stvarno minimalno, pa ipak sasvim dovoljno.“

Okrutna suša

Jahač Apokalipse na crnom konju — glad — ostavio je svoj trag na jugu Angole kada je početkom 1990. okrutna  tromesečna suša uzela težak danak (Otkr. 6:5, 6). Uništeni su usevi. Ljudi su mnogo patili. Prema lisabonskom Diário de Notícias, najmanje 10 000 ljudi je umrlo zbog te suše.

Kada su vesti o tome stigle do Portugalske podružnice, braća su smesta poslala dva velika brodska kontejnera preko braće i biznismena koji su pokazali zanimanje za biblijsku istinu. Jedan kontejner je otišao u Benguelu, a drugi u Luandu.

Podružnica u Južnoj Africi je kamionom preko Namibije transportovala 25 tona humanitarne pomoći. Kad su stigla u Vindhuk, braća su od angolskog konzulata zatražila dozvolu za ulazak u Angolu kako bi isporučila namirnice svojoj hrišćanskoj braći. Iako je taj funkcioner znao da Svedoci nisu priznati u njegovoj zemlji, ipak je rado izdao potrebne papire tako da bi pomoć stigla do tih napaćenih ljudi. Obezbeđena je i vojna pratnja kako bi se zasigurala bezbednost isporuke.

Kada je kamion došao do privremenog mosta na reci Kunene, braća su sve morala da pretovare u jedan manji kamion, i onda sve da ponovo vrate kada bezbedno stignu na drugu stranu. Nakon više od 30 vojnih punktova, kamion je stigao u Lubango. Ova uspešna misija utrla je put za još tri naredne isporuke, od kojih je svaka imala tone dragocene humanitarne pomoći.

Flavio Tejšeira Kental, koji je bio prisutan kada je prvi kamion stigao u Lubango, priseća se: „Kad smo videli da stiže kamion u tri po podne, bili smo tako radosni i utešeni, ali i iznenađeni i pomalo sa strepnjom. Gde ćemo smestiti 25 tona literature, odeće i hrane? Naša Dvorana Kraljevstva nije imala ni vrata ni prozore, a naša kuća je bila premala za sve te kutije. Brzo smo organizovali da braća ceo dan i  celu noć dežuraju, i sve smo stavili u Dvoranu Kraljevstva.“

Sve namirnice su odmah razdeljene. Brat Kental dalje iznosi: „Bilo je to ratno vreme... Tada smo često imali jedan časopis na celu skupštinu. Kako smo samo bili zahvalni Jehovi, njegovoj organizaciji i našoj dragoj braći koji su rizikovali živote za braću koju čak nisu ni poznavali! To nas je podsetilo na ljubav koju je Hrist pokazao prema čovečanstvu kada je dao svoj ljudski život u korist drugih“ (Jov. 3:16).

U jednom pismu starešina iz Benguele je navedeno: „Ovaj vikend je bio pun aktivnosti, budući da su 32 dobrovoljca delila namirnice koje smo dobili.  Zahvaljujemo onima koje je njihovo dobro srce potaklo da nam pošalju ove darove.“ Uprkos nestašici hrane, niko od braće nije umro od gladi.

Obećanje o ljudskim pravima

Trideset prvog maja 1991, suparničke frakcije u Angoli potpisale su mirovni sporazum o prekidu vatre i tako uvele jedan period relativnog mira. Usaglašen je novi ustav koji je obećavao ljudska i politička prava. Šesnaestogodišnji građanski rat je opustošio zemlju. Ubijeno je oko 300 000 ljudi. Prosečni životni vek muškarca bio je 43 godine, a žene 46. Nezaposlenost i inflacija su bile u porastu. Obrazovni sistem je bio ozbiljno poremećen. Bio je potreban značajan oporavak. Da li će to za Jehovine svedoke značiti oslobađanje od zabrane koja je bila na snazi od 1978?

Dana 22. oktobra 1991, pred ministra pravde je iznesen zahtev za registrovanje verske zajednice Jehovinih svedoka u Angoli. O tome je objavljena vest kako bi se obavestila javnost.

Već sutradan je Jornal de Angola objavio članak koji je delimično naveo: „Prema predstavniku Svedoka u Angoli, postoje dobri izgledi što se tiče priznavanja ove Zajednice, i prve vesti od Ministarstva pravde su pozitivne.“ Članak se takođe osvrnuo i na istoriju Jehovinih  svedoka u Angoli, kao i na izveštaj o njima u zemljama kao što su Portugal i Mozambik, gde su skinute zabrane sa aktivnosti Jehovinih svedoka.

U Angoli je prvi put dat povoljan publicitet Jehovinim svedocima! Nekoliko dana kasnije, urednik tih novina je rekao da je primio mnogo telefonskih poziva, čak i od ljudi na uticajnim položajima, koji su mu čestitali za štampanje ovog članka.

„Iskustvo koje nikad neću zaboraviti“

Jehovini svedoci su već počeli da se mnogo slobodnije okupljaju. Skupštine od 100 objavitelja izvestile su da se na sastancima pojavljivalo 300 do 500 ljudi! Kako će Svedoci, koji su do tada bili primorani da se sastaju u malim grupama po privatnim kućama, smestiti toliko mnoštvo? Neka braća koja su imala dvorište iza kuće postavila su limeni krov i taj prostor ponudila za skupštinsku upotrebu. Mnoge skupštine su se jednostavno sastajale na otvorenom. Objavitelji su bili podstaknuti da na sastanke i kongrese pozivaju samo one studente Biblije koji su poodmakli u svom studiju, budući da nije bilo mesta za sve. Mesta za obožavanje su bila hitno potrebna.

Daglas Gest i Mario P. Oliveira poslani su iz Portugala da bi pomogli braći da utvrde predstojeće aktivnosti vezane za delo kao i da razmotre buduće potrebe. Tokom njihovog boravka su održani posebni sastanci sa starešinama i pionirima iz 127 skupština u Luandi. Takođe je bilo moguće upoznati i starešine iz 30 skupština izvan prestonice. Bilo ih je iz svih krajeva ove zemlje. Kako je to samo bilo izgrađujuće vreme!

I za brata Gesta je to bilo veoma dirljivo iskustvo. Više od 30 godina je on putem pošte blisko sarađivao sa ovom braćom. Prisećajući se ove posete, on je rekao: „Vredno je pomena to što nije bilo nikakvih pritužbi  na ono što ih je snašlo u životu. Unutrašnji mir je blistao na njihovim licima, otkrivajući da su duhovno živi i zdravi. Sve o čemu su pričali bile su mogućnosti proširenja dela propovedanja u njihovoj zemlji. Bilo je to iskustvo koje nikada neću zaboraviti.“

Zakonsko priznanje još jednom

Dana 10. aprila 1992, vladin službeni list, Diário da República, objavio je da je Zajednica Jehovinih svedoka zakonski priznata. Jehovini svedoci su bili odlučni  da mogućnosti koje im je to priznanje pružalo iskoriste u najvećoj mogućoj meri. Ubrzo je dostignut novi najveći broj objavitelja od 18 911 — 30 posto više u odnosu na prosek protekle godine. Broj od 56 075 biblijskih studija — u proseku tri po objavitelju — ukazivao je na obilnu predstojeću žetvu.

Onda je podružnica u Južnoj Africi dobila preporuku da počne da isporučuje Kulu stražaru, Probudite se! i drugu literaturu u Angolu. Kupljena su dva kamiona da bi se olakšala lokalna distribucija skupštinama. Kako su braća samo bila ushićena kada je stiglo 24 000 primeraka Kule stražare od 1. maja 1992, i 12 000 primeraka Probudite se! od 8. maja 1992! Ubrzo je isporučeno dovoljno knjiga za vođenje kućnih biblijskih studija. Pre ovoga su neki objavitelji vodili studij tako što su pamtili svako pitanje i odgovor iz publikacije za studij.

Ponovo nastupaju teška vremena!

Nasilje nije bilo sasvim stvar prošlosti. Nakon izbora u septembru 1992, zemljom je ponovo hujao građanski rat. Žestoke borbe su 30. oktobra izbile u pet važnijih gradova: u Lubangu, Bengueli, Huambu, Lobitu i naročito u Luandi, gde je izvešteno da je prvih dana borbe ubijeno 1 000 ljudi.

Bolnice su bile ispunjene daleko iznad svog kapaciteta. Leševi su ležali po ulicama. Širile su se epidemije. Nekoliko nedelja nije bilo struje, hrane i vode. Bilo je čestih krađa i pljački. Mnogo civilnog stanovništva proživljavalo je razne traume.

Nekoliko Jehovinih svedoka u Luandi je ubijeno; drugi su nestali. Kada su izveštaji o stravičnim uslovima u kojima su se naša braća našla stigli u Portugal, podružnica je odmah poslala hranu i medicinska sredstva.

 U ovom periodu borbi između političkih frakcija, javnost je primećivala striktnu neutralnost Jehovinih svedoka. Mogli su se čuti povoljni komentari o tome kako su oni jedini koji se ne mešaju u politiku i ne zauzimaju strane u borbi za vlast. Zainteresovani ljudi su počeli da im prilaze na ulici tražeći biblijske studije.

A kako su Jehovini svedoci gledali na svoju situaciju? Oni su bili ubeđeni da ono što doživljavaju predstavlja ispunjenje biblijskog proročanstva i to je čak i ojačalo njihovo pouzdanje u Božje Kraljevstvo. Oni su cenili pravovremenost proučavanja knjige Otkrivenje — blizu je veličanstveni vrhunac!, naročito deo o aktivnostima divlje zveri u ovim poslednjim danima.

Poruka Vodećeg tela

Ubrzo posle ponovnog izbijanja nasilja, Vodeće telo je Portugalskoj podružnici poslalo jedno pismo puno saosećanja izražavajući zabrinutost za braću u Angoli. Pismo je između ostalog razmotrilo i neodložne potrebe angolske braće. U zaključku je Vodeće telo zamolilo da se njihova srdačna ljubav prenese braći u Angoli.

Nakon što je ta poruka stigla u Luandu, braća su izrazila svoju iskrenu zahvalnost Jehovi za organizaciju u kojoj ima tako puno ljubavi i koja je tako brižna prema njegovom narodu u vremenima nevolje. Te ljubazne reči su naročito bile utešne za porodice braće koja su izgubila život tokom tog vremena nasilja.

 Značajan oblasni kongres

Do januara 1993, stanje u Luandi se donekle stišalo, i mnogi objavitelji iz raznih krajeve zemlje mogli su da prisustvuju oblasnim kongresima „Nosioci svetla“ u prestonici. Neki su prepešačili velike udaljenosti. Jedna sestra iz provincije Huambo je pešačila sedam dana s četvoro svoje male dece, od kojih je najstarije imalo samo šest godina. Stigla je iscrpljena, ali u srećnom iščekivanju duhovne gozbe na kojoj će uživati.

Iznajmljen je Sajamski paviljon industrije za dve uzastopne nedelje. Iz Portugala su doneseni generatori i oprema za ozvučenje. Iako su braća pozivala samo one koji su redovno prisustvovali sastancima, paviljon je na oba kongresa bio prebukiran. Ukupno je bilo prisutno 24 491. Prvi put su braća u Angoli mogla da imaju celokupan trodnevni program oblasnog kongresa, uključujući i dramu. Na tim kongresima je kršteno 629 novih slugu i prisutni su se radovali što su dobili brošuru Raduj se zauvek životu na zemlji! na jezicima kikongo, kimbundu i umbundu, kao i brošuru Da li Bog zaista brine za nas? na portugalskom.

Vladini zvaničnici su pažljivo motrili lepo ponašanje prisutnih Svedoka. Teško da je postojao veći kontrast onome što se događalo u Luandi. Na dan početka prvog kongresa, u raznim delovima grada buknulo je nasilje nad izbeglicama koje su se vraćale. Mnogi su ubijeni, a na stotine ih je ranjeno. Pljački je bilo posvuda. Kuće su uništavane, uključujući i domove neke naše braće. Razlika između duhovnog svetla u kom je uživao Jehovin narod i ovog tamnog oblaka oživljenog nasilja, bivala je sve uočljivija (Isa. 60:2).

Skupštine odsečene od Kancelarije

Zbog obnovljenih sukoba u provincijama, većina tamošnjih skupština je postepeno gubila kontakt  s Kancelarijom u Luandi. Pokret otpora je januara 1993. postavio svoj štab u Huambu, i usledile su žestoke borbe. Braća su masovno bežala u divljinu dok je ovaj prelepi grad gotovo uništen. Četiri meseca nije bilo apsolutno nikakvih vesti od 11 skupština iz tog grada. Najzad je u aprilu stigla kratka poruka: „Od 11 skupština u Huambu, broj prisutnih na Memorijalu: 3 505. Do sada nemamo na šta da se žalimo.“ To je bila stvarno radosna vest da niko od braće nije ubijen!

U narednim mesecima i godinama stizalo je još izveštaja koji su pokazivali vernost i istrajnost. Jedna skupština je izvestila: „Najgori je bio jedan dvomesečni period kada su borbe bile tako jake da se danju niko nije usuđivao da izađe na ulicu. Braća su se okupljala u podrumu jedne zgrade. U toku noći bi izlazili da pronađu vodu koju bi prokuvali tako da imaju nešto za piće narednog dana. Oni koji bi pokušavali da pređu preko ulice, od jedne do druge zgrade, često bi nastradali od snajperista. Kako su braća nabavljala hranu? Zajedno su skupljala svoja sredstva kako bi od vojnika kupila pirinač po preterano visokoj ceni. Svakoj osobi bi bila dodeljena jedna zdelica dnevno. Kada ne bi uspeli da nabave hranu, pokušavali su da zavaraju stomak tako što bi pili prokuvanu vodu. Nisu dobijali literaturu, ali, da bi ostali duhovno jaki, uvek iznova su čitali časopise i knjige koje su već imali. Rezultat toga je da sada osećaju još veću bliskost s Jehovom.“

Jedna skupština u provinciji Kvanza Norte bila je dve godine odsečena od Kancelarije u Luandi. Iako su bili izolovani, tamošnji Svedoci su verno čuvali izveštaje o službi na terenu kao i evidenciju o primljenim dobrovoljnim prilozima. Iako su bili u veoma teškoj situaciji, ipak nisu dirali ta sredstva za bilo koju ličnu upotrebu. I sami su prilagali male iznose  za svetsko delo. Ta sredstva su predali kad su napokon stupili u vezu s Kancelarijom. Kakav primer cenjenja prema Jehovinoj vidljivoj organizaciji!

Proširenje Betela

Zajednica Jehovinih svedoka je krajem 1992. mogla da kupi jednu dvospratnicu koju je pre bila zakupila kao prostorije za odbor zemlje. Te iste godine su iznajmili i jedno skladište koje je bilo idealno za skladištenje literature, a koje je kasnije korišćeno za niskotiražno štampanje. Dve godine kasnije je isplanirano renoviranje te dvospratnice i dodavanje još jednog krila na dva sprata.

Bilo je nemoguće da se materijal za ovaj projekat kupi u okolini, tako da su u Portugalu pravljeni montažni delovi za tu zgradu i transportovani u kontejnerima. Karlos Kunja, Žorže Pegado i Noe Nunes došli su iz  Portugala da bi ponudili svoja građevinska umeća za ovaj projekat. Nadglednik projekta, Mario P. Oliveira iz Portugala priča: „Kad su u julu 1994. započeli građevinski poslovi, u Betelu je vrvelo kao u košnici dok su jedan za drugim pristizali kontejneri. Gotovo svi u porodici su pomogli u istovarivanju tih kontejnera u kojima je bio sav alat i građevinski materijali, uključujući i farbu, pločice, vrata, prozorske ramove i tako dalje. Betelska porodica je ranije čitala o brzoj gradnji, ali sada jedva da su verovali svojim očima gledajući kako brzo niče ta dvospratnica.“

Na kraju ovog projekta, stiglo je pismo cenjenja od jednog brata iz tog kraja, koji je rekao: „Zahvaljujem Jehovi što sam mogao da imam udela u izgradnji novog Betela. U početku je to izgledalo kao san, ali je postalo stvarnost. Imao sam izvanrednu prednost da prisustvujem razmatranju dnevnog citata, što mi je pružilo mnogo ohrabrenja. Takođe sam poimence upoznao sve betelite, od kojih sam neke znao samo kao govornike na kongresima. Molim Jehovu da ako se u budućnosti bude gradio neki novi Betel ili bilo kakav drugi objekat, dobijem tu veliku prednost da učestvujem u radovima.“

Da bi se udovoljilo sve većim potrebama, od tada je kupljena jedna parcela od 4,5 hektara, na oko 10 kilometara od Luande. Nadamo se da će to postati lokacija novih službenih prostorija Betela i betelskog doma.

Braća i sestre iz drugih zemalja dolazili su u Angolu jedva čekajući da ponude svoju pomoć. U maju i junu 1994. došlo je osam misionara. Iz Južne Afrike su braća dolazila nekoliko puta da bi pomogla oko postavljanja nove štamparske prese i da bi poučila lokalnu braću kako da je koriste. Braća iz Portugala su došla da pomognu oko kompjutera, knjigovodstva i drugih organizacionih  stvari. Beteliti na stranim dodelama iz Kanade i Brazila stavili su na raspolaganje svoja umeća. Koliko su samo braća cenila njihovu voljnost da pomažu u poslovima, kao i u obučavanju lokalne braće vrednim zanatima!

Kongresi pružaju povoljno svedočanstvo

Na mnogim mestima su 1994. organizovani oblasni kongresi. Od toga su dva prvi put održana u sledećim provincijama: jedan u Bengueli sa 2 043 prisutnih, a drugi u Namibe s ukupnim brojem od 4 088. Ukupan broj prisutnih na svim kongresima bio je 67 278, a krstilo se 962.

Direktor jednog objekta je bio toliko zadivljen onim što je video da je ponudio besplatno korišćenje svog objekta na dve nedelje. Jedan zainteresovani čovek je rekao: „Kakvo sam lepo ponašanje video! Nisam došao da vas špijuniram; želim da nastavim kontakt s vama. Molim vas, učinićete mi veliku uslugu ako mi što pre pošaljete nekog učitelja, tako da mogu odlučno slediti vaš primer.“

Za Oblasni kongres „Radosni hvalioci“ u avgustu 1995, Svedoci su obezbedili jedan veliki stadion u srcu Luande. Braća su zamenila veliki deo drvenih sedišta, naneli svež sloj farbe i izvršili popravke na vodovodu. Kako će javnost reagovati na poziv da prisustvuje? Odaziv je bio izvan svakog očekivanja! Odmah prvog vikenda, na fudbalski teren je nagrnulo mnoštvo ljudi i popunilo celokupan prostor ispod nenatkrivenih tribina. Delegati su se oduševili kada su čuli da je bilo 40 035 prisutnih. Narednog vikenda je bilo 33 119 prisutnih. Ukupno se krstilo 1 089 osoba.

Budući da je bilo nešto manje od 26 000 Jehovinih svedoka u celoj zemlji, odakle sav ovaj svet? Bili su to Angolci koji su pokazivali zanimanje za biblijsku  poruku koju naučavaju Jehovini svedoci. Jedan reporter iz jedne novinske kuće u Luandi je rekao: „Nešto do sad neviđeno dešava se ovde na stadionu Kokeiros. Oko 60 000 ljudi svih društvenih slojeva prisustvuje oblasnom kongresu Jehovinih svedoka. Zaista je vredno pažnje; muškarci, žene, deca i stari ljudi svi su zajedno... slušajući ohrabrenje da hvale svog Boga Jehovu.“

Oni koji su posmatrali kako pristižu delegati, bili su impresionirani činjenicom da su svi delegati bili uredni i čisti uprkos ograničenim sredstvima. Tokom programa svi su bili pažljivi. Izgledalo je da su se jedino šetali redari koji su brojali prisutne. Jedan vladin zamenik ministra, koji je u nedelju prisustvovao celokupnom prepodnevnom programu, primetio je: „Ja sam zapanjen! Kakva razlika između ljudi unutar stadiona i onih van njega. Zadivljen sam praktičnom vrednošću vašeg programa. Svaka čast!“

 Svedoci u Angoli su čitali o velikim kongresima Jehovinog naroda u drugim delovima sveta. Ali, sada prisustvuju jednom od njih u svojoj zemlji. Kakav blagoslov nakon godina istrajnosti u veoma kritičnim vremenima! Bili su puni strahopoštovanja. Srca su im bila ispunjena zahvalnošću prema Jehovi što im je dopustio da pripadaju njegovoj posebnoj porodici ovde na zemlji, u ovom značajnom periodu ljudske istorije.

Angola postaje podružnica

Propovedanje dobre vesti se naglo širilo. Od 1994. do 1996, broj objavitelja je u proseku rastao 14 posto godišnje. Najveći broj objavitelja iznosio je 28 969, a broj biblijskih studija je bio veći od 61 000. Kada je 1992. registrovana Zajednica Jehovinih svedoka, bilo je 213 skupština; do 1996. taj broj je porastao na 405. Broj prisutnih na Memorijalu te godine, 108 394, ukazivao je na daljnju obilnu žetvu.

Kada bi kancelarija u Luandi postala podružnica, bilo bi moguće brže udovoljavati lokalnim potrebama. Tako je 1. septembra 1996, u Angoli počela da funkcioniše kancelarija podružnice. Vodeće telo je naimenovalo Odbor podružnice od tri brata koja su već verno služila u odboru zemlje: Žoaoa Mankoku, Domingosa Mateusa i Silvestrea Simaoa. Još dva misionara su bila imenovana da služe zajedno s njima: Žoze Kazimiro i Stiv Staricki.

Iz podružnice u Portugalu je juna 1996. došao Daglas Gest kako bi pomogao u pripremama oko ovog prelaza. Govorio je 56-članoj betelskoj porodici kako je potrebno da u svemu budu dobri primeri. Istaknuti deo jednog specijalnog programa za 5 260 starešina i pionira zajedno s njihovim suprugama, iz šireg područja Luande, bili su intervjui članova Odbora podružnice i druge starije braće koji su podsetili na najvažnije  događaje u istoriji Jehovinog naroda u Angoli. Brat Gest im je govorio o hrabrosti koju dobijamo kada se pouzdamo u Jehovu i tražimo snagu od njega.

Učiniti istinu dostupnom na maternjem jeziku

Otkrivenje 7:9 kaže da će se „veliko mnoštvo“ ljudi „iz svih nacija i plemena i naroda i jezika“ udružiti u obožavanju Jehove. I Angola je svakako uključena u ovo proročanstvo. U Angoli se govore 42 jezika i još mnogo više dijalekata. Najviše korišćeni lokalni jezici jesu umbundu, kimbundu i kikongo.

Godinama se studijski materijal na hrišćanskim sastancima često prevodio s portugalskog na bar još jedan lokalni jezik. Da bi ljudi shvatili studijski materijal, trebalo je da nauče portugalski, međutim, mogućnosti za obrazovanje bile su ograničene. Jedna od prvih publikacija dostupnih na jeziku umbundu bila je brošurica „Ova dobra vest o Kraljevstvu“. Kada je 1978. dobio primerak, jedan starešina je prokomentarisao: „Sa ovom brošuricom na umbundu, Mosamedeš [sada Namibe] imaće više od 300 objavitelja. Većina ljudi na ovim prostorima govori i čita taj jezik. Ovo je stvarno pravi blagoslov!“ Taj blagoslov je bio tako veliki da sada u Namibeu ima 1 362 objavitelja u 21 skupštini.

Ali, trebalo je učiniti još više kako bi se dostigla srca angolskog naroda na taj način što bi im se dobra vest predstavila na njihovom jeziku. Bilo je potrebno postaviti temelj za potpuno opremljeno Prevodilačko odeljenje. Ubrzo nakon što su Jehovini svedoci bili zakonski registrovani 1992, tri buduća prevodioca su poslana u Južnoafričku podružnicu kako bi dobila početnu obuku. Nabavljeni su kompjuteri. Onda su Kit Vigil i njegova žena Evelin došli iz Južne Afrike kako bi pomogli u organizovanju tog novog odeljenja  kao i u korišćenju kompjuterskih programa Zajednice — Translation Tools.

Počele su da pristižu sve veće količine literature na lokalnim jezicima. Na umbundu su izašle brošure Raduj se zauvek životu na zemlji! i Da li Bog zaista brine za nas? Zatim su bile dostupne i na jezicima kikongo i kimbundu, pored raznih traktata. Knjiga Spoznanje koje vodi do večnog života i brošura Šta Bog zahteva od nas? izdate su na sva tri jezika 1996. godine. Jedan oblasni nadglednik je izvestio da je u jednoj od skupština koje je posetio koristio veoma jednostavan i direktan uvod, i u jednoj nedelji započeo 90 biblijskih studija! Naredne godine je broj skupština skočio sa 478 na 606.

Kako je to samo bio blagoslov za braću koja su mogla da slušaju i čitaju biblijske istine na svom jeziku! Godine 1998, u Huambu je održan prvi kompletan oblasni kongres na umbundu. Bilo je preko 3 600 prisutnih. Moglo se čuti kako delegati sa srcem punim cenjenja kažu: „Jehova nas nije zaboravio!“ Dokaz takvog zanimanja punog ljubavi bio je još veći kada je na umbundu počela da izlazi Kula stražara sa izdanjem od 1. januara 1999.

Hitno potrebne Dvorane Kraljevstva

Zbog zabrane njihovih aktivnosti, Jehovini svedoci mnoge godine nisu imali Dvorane Kraljevstva. Samo u Luandi je od 1992. broj skupština porastao sa 147 na 514. Broj skupština u celoj zemlji porastao je za više od 200 posto, na 696 skupština. U mnogim skupštinama je prosek broja prisutnih od 200 do 400. Na većim skupovima i kongresima u 1998, broj prisutnih je bio četvorostruko veći od broja objavitelja! Prikladna mesta za sastanke su hitno potrebna.

Lubango je svoju prvu Dvoranu Kraljevstva dobio 1997, Lobito jula 1998, a Viana (južno odmah do Luande)  u decembru 1999. Sada se uz pomoć postojećeg međunarodnog programa za gradnju Dvorana Kraljevstva postiže priličan napredak.

Za Angolu su dizajnirane pokretne Dvorane Kraljevstva s čeličnim konstrukcijama otvorenog tipa. Zašto pokretne? Uprkos pokušajima da se dobavi jasan dokument o pravu svojine nekog parčeta zemljišta, neko bi čak i nakon što se građevina podigne mogao doći i tvrditi da je on zakoniti vlasnik parcele. Zato su Dvorane Kraljevstva konstruisane tako da se mogu preneti ukoliko je to potrebno. Otvorenog su tipa, jer je tako mnogo prijatnije po tamošnjoj vrućini. U maju 2000. su stigli delovi za prvi montažni objekat. U zemlji ima samo 24 Dvorane Kraljevstva različitog tipa, a u narednih pet godina biće potrebno još 355. Nadamo se da će ono što se sada radi pomoći u udovoljavanju ovoj hitnoj potrebi.

Pored Dvorana Kraljevstva planira se i jedna Kongresna dvorana čelične konstrukcije otvorenog tipa, sa 12 000 sedišta.

Poštovanje svetosti krvi

Da bi se udovoljilo još jednoj potrebi, u oktobru 1996. je počeo da funkcioniše Odbor za odnose s bolnicama (OOB). Taj odbor se sastoji od desetorice brižnih starešina i pomaže stotinama skupština u širem području Luande. Lokalni Svedoci su bili oduševljeni što im dobro izučena braća mogu pomoći da dobiju medicinsko lečenje koje uzima u obzir njihovu želju da se ’uzdržavaju od krvi‘ (Dela 15:28, 29).

 Još od sredine 1970, održavanju zdravstvenih objekata koji nisu bili srušeni u ratu nije poklanjana pažnja. Bilo je nestašice lekova. Da li će u tim otežanim uslovima lekari biti voljni da sarađuju s Jehovinim svedocima u uspostavljanju programa beskrvne medicine i hirurgije? Isprva je većina doktora i direktora bolnica negativno reagovala ili stalno otkazivala sastanke. A onda je iskrsnuo jedan hitan medicinski slučaj.

Jedan brat iz provincije Melanže odveden je u bolnicu „Ameriko Boavida“ u Luandi radi operacije tumora u stomaku. U posetu hirurgu je zajedno sa suprugom tog brata došao i jedan član OOB-a. Dr Žaime de Abreu, načelnik hirurgije u toj bolnici, primio je ovo dvoje Svedoka. Na njihovo iznenađenje, on je znao za Jehovine svedoke i njihovo stanovište o krvi, i čuo je za beskrvni program dok je bio na godišnjem odmoru u Portugalu.

Uz saradnju dr de Abreua, uspešno je izvršena beskrvna operacija. Kasnije su se braća iz OOB-a sastala  s dr Abreuom i njegovim timom kako bi im pružila daljnje informacije. Sada pet doktora sarađuje sa Svedocima uvažavajući njihovo gledište o krvi.

Više radnika za žetvu

Kada je udovoljeno mnogim potrebama oko organizovanja i literature, više pažnje se posvetilo velikom zanimanju na terenu. Na Angolu se zaista mogu primeniti ove Isusove reči: „Da, žetva je velika, a radnika je malo“ (Mat. 9:37). Izveštaji su otkrili na desetine gradova kojima je bila potrebna pomoć u zbrinjavanju pokazanog zanimanja za istinu.

Da bi udovoljila ovoj potrebi, Zajednica je poslala još 11 misionara da pomažu u ’žetvi‘. Neki su dobili dodelu u primorskim gradovima Benguela i Namibe.  Ali, većinu radnika Jehova je podigao među samim Angolcima. U toku samo pet proteklih godina, krstilo se 21 839 osoba koje su se pridružile mnoštvu predanih hvalilaca Jehove u toj zemlji.

Jehovine oči su nad njima

Nije moguće poslati iskusnu braću u sva mesta gde se pokazuje interesovanje za Božju Reč. Šta se onda dešava? Pruža se veći dokaz da delo ne vodi čovek, već Božji duh (Zah. 4:6). Jehovine oči su nad svim njegovim slugama, kao i nad onima koji iskreno žele da upoznaju istinitog Boga i da mu služe (Ps. 65:3; Posl. 15:3).

Neki seljani iz provincije Kvanza Norte išli su nešto u Luandu i tamo dobili časopise od Svedoka koji su distribuisali primerke na ulici. Kad su videli da se u njima nalazi tako dobra vest, seljani su  odlučili da treba da slede primer Svedoka u Luandi i da drugima dele časopise. Takođe su shvatili da treba da održavaju sastanke, tako da se jedan od njih potrudio koliko god je mogao kako bi držao sastanke. Međutim, pošto je njihovo selo udaljeno, lokalne vlasti nisu bile čule da su Jehovini svedoci već tri godine zakonski registrovani. Zato seljanima nije bilo dozvoljeno da se javno sastaju. Oni su se bez straha sastajali u divljini.

Na kraju su u Luandsku kancelariju stigle vesti da osobe iz Kilombo dos Dembosa žele pomoć u organizovanju skupštine. Poslat je jedan pokrajinski nadglednik u oktobru 1997, i na sastanku je tokom njegove posete bilo 140 prisutnih. Sa sobom je uvek nosio primerak statuta Zajednice Jehovinih svedoka, tako da je lokalnim vlastima mogao pružiti dokaz da su Jehovini svedoci organizacija koja legalno funkcioniše. Ta grupa je sada srećna što se može javno sastajati. Oni u svojoj sredini  sada imaju pionire koji pomažu mnogim zainteresovanim osobama.

Ana Marija Filomena se 1996. našla u jednom malom gradiću u provinciji Bije. Ulagala je sav svoj trud u širenju dobre vesti, i uskoro se jedna grupa zainteresovanih osoba svake sedmice okupljala za studij knjige i Studij Kule stražare. Održavala je i sastanke, budući da nije bilo nijednog krštenog brata. Jednog dana je obaveštena da će jedan lokalni vojni zapovednik visokog čina doći na sastanak u nedelju da lično vidi šta se tamo uči. Došao je s još dva vojnika. Očigledno mu se dopalo ono što je čuo, budući da je pre odlaska rekao: „Nastavite svoje delo na ovim prostorima i ne plašite se.“ Ta nekadašnja mala grupa je sada skupština Kuito-Bije Sul na umbundu od 40 objavitelja, u kojoj nedeljom bude prisutno 150 osoba.

Skupštine u provinciji Uige bile su izolovane oko dve godine i zato nisu primale potrebnu duhovnu hranu. Jedan tamošnji Svedok je taj problem objasnio svom rođaku koji je imao redovne letove kojima su se transportovale namirnice. Taj rođak je bio dobar čovek i ponudio se da sledeći put besplatno preveze pokrajinskog nadglednika, jednog specijalnog pionira i 400 kilograma literature. Kad su ta braća stigla, ustanovila su da jedna skupština brine za pet izolovanih grupa. Svaka grupa je održavala sastanke za 50 do 60 zainteresovanih osoba.

U istoj ovoj provinciji, jedan pokrajinski nadglednik je početkom 1996. posetio skupštinu koja je više od četiri godine bila izolovana od ostatka organizacije. Šta je tamo zatekao? Iako je tamo bilo samo 75 objavitelja, na njegovom predavanju je bilo 794 prisutnih! Očigledno život u izolovanom području nije umanjio revnost ove braće da propovedaju dobru vest drugima.

 Iz područja Gabele, nedaleko od Luande, pristigli su slični izveštaji o velikom interesovanju za istinu. Jedan pionir tamo vodi pet Skupštinskih studija knjige — svako veče po jedan u toku sedmice. I on takođe ’moli Gospodara žetve da pošalje još radnika‘ (Mat. 9:37, 38).

„Najtragičniji konflikt našeg doba“

Aktivnost Jehovinih svedoka u objavljivanju dobre vesti širom Angole još je čudesnija kad se uzmu u obzir uslovi u toj zemlji. Jedan izveštaj Ujedinjenih nacija je opisao građanski rat u Angoli kao „najtragičniji konflikt našeg doba“. S obzirom na ljudske patnje koje su u to bile uključene, teško bi bilo osporiti taj opis. Prema izveštajima, čak i nakon prekida vatre dnevno je stradalo 1 000 ljudi. The New York Times je u martovskom izdanju 2000. godine naveo: „Rat u Angoli, naciji od 12 miliona ljudi, ostavio je za sobom milion nastradalih, a tri miliona su sada prognani iz svojih domova.“

Čak i kad zamuknu sve puške, posledice rata ostaju. Angola je jedna od zemalja sveta s najvećom koncentracijom kopnenih mina, a zbog posledica eksplozija mina ima i najveći broj amputacija — oko 70 000. Neverovatno, ali zaraćene strane i dalje postavljaju mine. To zemljoradnike tera s njihovih polja i doprinosi beznadežnoj nestašici hrane za stanovništvo.

Usred tog nasilja, Jehovini svedoci nisu ostali netaknuti. U provinciji Kvanza Norte, četvorica Svedoka i jedna zainteresovana osoba ubijeni su u unakrsnoj vatri između vladinih snaga i pokreta otpora. Neki su nastradali od kopnenih mina i bombi koje su eksplodirale na pijacama. U 1999, četiri Svedoka su nastradala u pokušaju da dostave hranu i ostale namirnice svojim  suhrišćanima u Huambu. Srećom, ovakvi događaji su bili retkost.

I Jehovini svedoci su kao i drugi mnogo propatili zbog nestašice hrane, odeće i krova nad glavom. Kada se rat zaoštrio 1999, oko 1 700 000 ljudi, među kojima i mnogi Jehovini svedoci, bili su primorani da pobegnu iz svojih kuća. Ljudi koji beže od rata dolaze kod rođaka koji već ionako žive u pretrpanim kućama. Iako pod velikim pritiskom brige za svoje porodice, starešine nastavljaju da brinu za duhovne potrebe braće. Ne postoje reči kojima bi se prenela dubina zahvalnosti ovdašnjih Svedoka prema suhrišćanima u Italiji, Portugalu i Južnoj Africi koji su se odazvali na njihovu nevolju i snabdeli ih mnogim pošiljkama hrane, odeće i preko potrebnih medicinskih sredstava.

Živi primeri vere

Kao što se u drevna vremena koristila jaka toplota da bi se pročistilo zlato, isto tako i kušnje koje izdrže Božje sluge stvaraju veru proverenog kvaliteta (Posl. 17:3; 1. Petr. 1:6, 7). Hiljade Jehovinih svedoka u Angoli, i mladih i starih, imaju veru tako ispitanog kvaliteta.

Karlos Kadi, jedan dugogodišnji sluga koji je pre više od pola veka saznao za dragocene biblijske istine zajedno sa Žoaom Mankoka u Belgijskom Kongu, zapaža: „Hrabar i odlučan stav naše braće, uključujući i mnoge koji su dali svoje živote, pruža snažno svedočanstvo. To proizlazi ne samo iz njihovih postupaka već i iz njihovog neustrašivog govora pred mnogim osobama od autoriteta.“

Jedan koji je pružio takvo svedočanstvo jeste Antunes Tijago Paulo. Neki su nastojali da slome njegovu hrišćansku neutralnost time što su s njim brutalno postupali. Danas on služi kao član betelske porodice  u Angoli zajedno s još nekima koji su na sličan način mučeni: Žustino Sezar, Domingos Kambongolo, Antonio Mufuma, Dejvid Misi i Migel Neto. Alfredo Šimbaija, koji je više od šest godina proveo u zatvoru, sada sa svojom ženom služi u pokrajinskom delu.

Jedna sestra je videla kako joj muža odvodi jedno suparničko pleme i kako ga ubijaju. Upozorena je da mora bežati u Demokratsku Republiku Kongo ako želi da sačuva živu glavu. Da bi tamo stigla, morala je da pešači sa svoje četvoro dece. Trebalo joj je deset meseci. Pre polaska na put nije znala da je trudna, i porodila se pre dolaska u Kongo. Nažalost, dete je kasnije umrlo. Neprestano se molila. Ona kaže da u takvoj situaciji kad nemaš izlaza, moraš baciti breme na Jehovu (Ps. 55:22, DK). Ukoliko to ne učiniš, upašćeš u samosažaljenje i pitaćeš: „Zašto ja Jehova?“ Ova sestra je bila toliko zahvalna što je uopšte živa da je odmah prvog meseca kad je stigla u Kinšasu služila kao pomoćni pionir.

’Bog ih se ne stidi‘

Ono što je Pavle pisao o vernim muškarcima i ženama drevnog vremena dobro opisuje Jehovine sluge u Angoli. Njegove reči bi se mogle parafrazirati ovako: ’I šta još da kažemo? Jer ponestaće nam vremena ako počnemo da pričamo o svim primerima vere onih koji su umakli oštrici mača, u slabosti bili osnaženi i bili mučeni jer nisu hteli da prihvate oslobođenje putem nekog kompromisa. Stavljeni su na kušnju izrugivanjima i bičevanjima, pa čak i više od toga, okovima i tamnicama. Bili su iskušavani, bili su u oskudici, u nevolji, zlostavljani; i svet ih nije bio dostojan‘ (Jevr. 11:32-38). Iako su bili prezreni od onih koji su ih progonili, iako mnogi žive u oskudici zbog rata i  anarhije, ’Bog ih se ne stidi da ga prizivaju kao svog Boga‘, jer svoje oči drže čvrsto usmerene ka ispunjenju njegovih obećanja (Jevr. 11:16).

Premda nastavljaju da doživljavaju surove posledice razjarene trke jahača Apokalipse, Jehovini svedoci u Angoli su veoma svesni Božjeg blagoslova. Lane je preko 40 000 objavitelja u ovoj zemlji posvetilo više od 10 000 000 sati u razgovorima s drugima o dobroj vesti o Božjem Kraljevstvu. Svakog meseca su u proseku vodili preko 83 000 kućnih biblijskih studija sa zainteresovanim ljudima. Iskrena želja objavitelja Kraljevstva u Angoli jeste da pomognu što je moguće većem broju ljudi da izaberu pravi život koji Bog omogućava preko Isusa Hrista. I kako su samo bili radosni kada se, uprkos nestabilnim uslovima u zemlji, više od 181 000 osoba okupilo na godišnjoj komemoraciji Gospodove večere! Oni vide obilan dokaz da se polja još uvek bele za žetvu (Jov. 4:35).

Kao i njihova hrišćanska braća širom sveta, Jehovini svedoci u Angoli su potpuno uvereni u krajnji trijumf njihovog nebeskog Kralja i Vođe, Isusa Hrista (Ps. 45:2-4; Otkr. 6:2). Bez obzira na kušnje s kojima se suočavaju, oni su odlučni da budu lojalne sluge i verni svedoci Jehove, svog Boga punog ljubavi (Ps. 45:18).

[Istaknuti tekst na 68. strani]

’Bez obzira što smo u teškom fizičkom stanju, mi smo duhovno zdravi. Ovo što se dešava upravo je ono što je prorečeno u Bibliji.‘

[Istaknuti tekst na 73. strani]

Proučavali su Bibliju i počeli da propovedaju. Uskoro su bili deportovani u Angolu.

[Istaknuti tekst na 78. strani]

„U najgorem slučaju možete da me ubijete. Možete li učiniti nešto više od toga? Pa ipak, ja se neću odreći svoje vere.“

[Istaknuti tekst na 82. strani]

Bio je uveren da je pronašao istinu. Ali koliko ju je cenio?

[Istaknuti tekst na 85. strani]

U zatvoru bi propovedali zidovima o bilo kojoj temi koja bi im pala na um.

[Istaknuti tekst na 89. strani]

Znakovi rata su ih okruživali, ali su oni bili marljivi u službi

[Istaknuti tekst na 91. strani]

Hrišćanski pastiri su redovno nakratko navraćali kad su išli na posao i kad su se vraćali. Često bi s dotičnom porodicom pročitali nekoliko stihova.

[Istaknuti tekst na 96. strani]

„U redu, reći ću živeo!“ Svi su bili u iščekivanju. Najzad je dečak viknuo: „Živeo Jehova!“

[Istaknuti tekst na 103. strani]

„Iz Angole sam otišao sa suzama u očima moleći se za ovu braću koja, bez obzira što pate, na licu zadržavaju osmeh zbog divne nade koju imaju.“

[Istaknuti tekst na 108. strani]

’Svaki od svojih govora bi održao od 7 puta do 21 put. Bilo je puno zahtevnih aktivnosti.‘

[Istaknuti tekst na 111. strani]

U tom patrijarhalnom društvu, on je bio uvaženi poglavar. Postao je poznat kao Božji čovek.

[Istaknuti tekst na 116. strani]

Pod pritiskom da se slomi njihova hrišćanska neutralnost, oni su ostali nepokolebljivi u svojoj odluci da hode Jehovinim putevima.

[Istaknuti tekst na 124. strani]

„Kako smo samo bili zahvalni Jehovi, njegovoj organizaciji i našoj dragoj braći koji su rizikovali živote za braću koju čak nisu ni poznavali!“

[Istaknuti tekst na 128. strani]

Javnost je primećivala striktnu neutralnost Jehovinih svedoka.

[Istaknuti tekst na 138. strani]

Tamo ima 696 skupština, a samo 24 Dvorane Kraljevstva.

 [Mapa/Slike na 81. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Atlantski okean

DEM. REP. KONGO

ANGOLA

Luanda

Malanže

Lobito

Benguela

Huambo

Lubango

Namibe

Baja dos Tigres

NAMIBIJA

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slike na 71. strani]

Grej i Olga Smit

[Slika na 74. strani]

Džon Kuk (u sredini) sa Žoaom Mankoka (desno) i Salom Filimon (levo), koji su među prvima zauzeli čvrst stav za pravo obožavanje u Angoli

[Slika na 87. strani]

Oduševljeno okupljeni tokom odškrinutih vrata slobode 1975.

[Slika na 90. strani]

Ratom opustošena zemlja

[Slike na 102. strani]

„Kuhinja“ gde je pripremana duhovna hrana

[Slika na 104. strani]

Silvestre Simao

[Slike na 123. strani]

Humanitarna pomoć za Angolu utovarivana je u Južnoj Africi

[Slika na 126. strani]

Gore: Poseban sastanak sa starešinama i opštim pionirima u Luandi

[Slika na 126. strani]

Daglas Gest (levo) u Angoli 1991, zajedno sa Žoaom i Marijom Mankoka i Mariom Oliveira

[Slika na 131. strani]

Kancelarija koju su Jehovini svedoci prvobitno koristili u Luandi

[Slike na 134. strani]

Oblasni kongres „Radosni hvalioci“ u Luandi, na kom je prisustvovalo 73 154

[Slika na 139. strani]

Građevina s metalnim krovom koja služi kao jedna od 24 Dvorane Kraljevstva u Angoli

[Slika na 140. strani]

Odbor podružnice (s leva na desno): Žoao Mankoka, Stiv Staricki, Silvestre Simao, Domingos Mateus, Žoze Kazimiro

[Slika na stranama 140, 141]

Angolska betelska porodica 1996, kada je osnovana podružnica

[Slike na 142. strani]

Neki od mnogih članova betelske porodice koji su dokazali svoju veru pod grubim maltretiranjem: (1) Antunes Tijago Paulo, (2) Domingos Kambongolo, (3) Žustino Sezar

[Slika na 147. strani]

Karlos Kadi