Argentina

Argentina, zemlja zadivljujuće raznolikosti, prostire se oko 4 000 kilometara jugoistočnom stranom Južne Amerike. Unutar njenih granica leže krševiti Andi, čiji vrhovi dosežu iznad 6 000 metara visine. Na severu se nalaze tropske šume kojima tumaraju jaguari i tapiri. U hladnim vodama Ognjene zemlje, na jugu, igraju se pingvini i kitovi, a talasi se dižu i preko 30 metara u visinu. U poljima, gauči (argentinski kauboji) jašući na konjima obilaze ogromne stočne farme.

Gde god da krenete u ovoj zemlji, srešćete Jehovine svedoke. Možete ih naći u svakom većem gradu i varošici. Ima ih preko 120 000 i propovedaju na planinama, u džunglama, u ravnicama i duž cele obale. Naći ćete ih među neboderima u prestonici i u najzabačenijem seocetu. Geografska raznolikost zemlje nije sprečila propovedanje dobre vesti — niti su to sprečile kulturne i jezičke barijere ili ekonomske poteškoće. Dobra vest se propoveda, baš kao što je Isus i rekao da će biti (Mar. 13:10).

To se nije slučajno desilo. Predani muškarci i žene puni revnosti i vere pokazali su da su odlučni da objave biblijsku poruku pod bilo kojim okolnostima. Oni su uzeli k srcu savet apostola Pavla dat  Timoteju: „Propovedaj reč, radi to s osećajem hitnosti, u povoljno vreme, u teško vreme“ (2. Tim. 4:2). Međutim, oni ne pripisuju sebi zaslugu za ono što su postigli. Oni shvataju da je to učinjeno samo pomoću Jehovinog duha (Zah. 4:6).

 Temelj je položen

Temelj za delo koje je ovde izvršeno položen je pre mnogo godina. Izveštaj o tome kako je istina dospela do najudaljenijih krajeva ove zemlje stvarno jača veru. Godine 1923, u Južnu Ameriku je došao Džordž Jang iz Kanade. Nakon obimnog svedočenja u Brazilu, on je obratio pažnju na Argentinu. Za samo nekoliko meseci on je u 25 većih argentinskih gradova i varošica razdelio 1 480 knjiga i 300 000 primeraka drugih biblijskih publikacija. Pre nego što je nastavio svoje misionarsko putovanje po drugim zemljama Južne Amerike, primetio je sledeće: „Božji osmeh odobravanja i te kako se očituje nad naporima da se širi poruka o Kraljevstvu.“

Godine 1924. je Dž. F. Raterford, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, poslao Španca Huana Munjiza da služi u Argentini. Dve godine kasnije, brat Munjiz je osnovao kancelariju podružnice Watch Tower Societyja u Buenos Ajresu kako bi se zbrinulo delo propovedanja o Kraljevstvu u Argnetini, Paragvaju, Urugvaju i Čileu.

Brat Munjiz je primetio da u Argentini mnogi govore nemački, te je zatražio pomoć kako bi i oni mogli da čuju dobru vest. Kao odgovor na to, brat Raterford je poslao Karlosa Ota, nemačkog punovremenog slugu, koji bi pomagao toj jezičkoj grupi.

U zemlji je bilo i dosta Grka. Godine 1930, za biblijsku poruku je čuo Nikolas Argiros, poreklom Grk, koji je počeo da propoveda stotinama Grka u Buenos Ajresu. Kasnije, kada je malo bolje ovladao španskim, rasejao je seme Božje Reči u 14 od 22 provincije u Argentini, usredsređujući svoje napore na severni deo zemlje.

 Negde u to isto vreme, postao je Jehovin svedok i Poljak Huan Rebač, i on je s još jednim poljskim Svedokom započeo punovremenu službu. S još dvojicom punovremenih slugu, oni su obrađivali južni deo Argentine.

Izveštaj za 1930. pokazuje da je stotine hiljada primeraka literature uručeno ne samo na grčkom, nemačkom i španskom već i na arapskom, engleskom, italijanskom, jermenskom, jidiš, mađarskom, letonskom, litvanskom, poljskom, portugalskom, ruskom, ukrajinskom, francuskom i hrvatskom.

Tako je delo propovedanja o Kraljevstvu i pravljenja učenika za samo sedam godina uhvatilo korena među španskim stanovništvom i u drugim jezičkim grupama. Vreme je zaista bilo povoljno za daljnji rast.

 Ogromno područje nije prepreka

Područje koje je trebalo obraditi bilo je ogromno, otprilike kao trećina teritorije Sjedinjenih Američkih Država. Pa ipak, to prostranstvo za Svedoke nije bilo prepreka u širenju poruke o Kraljevstvu. Neki su putovali peške, drugi biciklom, vozom ili zaprežnim kolima.

Početkom 1930-ih, Armando Menaci iz centralne provincije Kordobe uverio se da je pronašao istinu. Prodao je svoju automehaničarsku radionicu kako bi služio kao punovremeni sluga.

Do 1930-ih, Argentina je imala najrašireniji sistem železnice u Latinskoj Americi, s više od 40 000 kilometara pruge. To se pokazalo kao izvanredna prednost za rast dela propovedanja. Nekim pionirima je bilo dodeljeno da propovedaju u novim naseljima duž pruga. Na primer, Hose Rajndl je kao svoje područje imao celu Zapadnu železnicu, od provincije Buenos Ajres na atlantskoj obali do provincije Mendoza na granici s Čileom, što je područje od preko 1 000 kilometara!

Jehovini svedoci koji su radili na železnici koristili su tu priliku kako bi biblijsku poruku odneli do udaljenih mesta u Argentini. Epifanijo Agiara, koji je saznao za istinu u severoistočnoj provinciji Santa Fe, dobio je od železničke kompanije premeštaj još severnije u Čako. On je tamo odmah počeo s propovedanjem. Kada je njegov posao zahtevao da putuje 2 000 kilometara južno do Čubuta i kasnije nazad do Sanjago del Estera, širio je dobru vest u tim provincijama.

Sestra Rina de Midolini, revna pionirka, svedočila je u Medanosu, oko 50 kilometara od grada Baija Blanka. Nosila je bicikl na voz i dobro ga je koristila kada  je stigla na svoje odredište. Ljudi su je zvali dama s Biblijom koja vozi bicikl. Bila je toliko poznata da je mašinovođa jednog dana kada je primetio da nije stigla na vreme za povratak, radi nje odložio polazak voza!

Stižu misionari iz Gileada

Prvi Svedoci su puno putovali i razdelili su mnogo literature, usmeravajući ljude na nadu u Božje Kraljevstvo. Međutim, s vremenom je postalo očigledno da postoji potreba za sistematskim biblijskim obrazovanjem i boljom organizovanošću. Godine 1945, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja Natan Nor, posetio je Argentinu i uputio skupštine da počnu s Kursom teokratske službe (Teokratskom školom službe) na španskom. Takođe je ohrabrio braću iz Argentine da se prihvate pionirske službe i da postave sebi cilj da pohađaju Biblijsku školu Gilead Watchtowera.

Uskoro je dvoje Argentinaca pohađalo Školu Gilead, i 1946. su se vratili u Argentinu. Posle njih su 1948. došli misionari iz drugih zemalja. Među njima su bili Šarl i Loren Ajzenhauer, Vijola Ajzenhauer, Helen Nikols i Helen Vilson, iz prvog razreda Gileada, kao i Roberta Miler iz četvrtog razreda. Kasnije su došli Sofija Sovijak, Edit Morgan, Etel Tišhauzer, Meri Helmbreht i mnogi drugi. Tokom godina, u Argentinu je poslato 78 misionara. Njihov duh jevanđeliziranja ohrabrio je lokalne Svedoke da ih oponašaju. Iako je 1940. u celoj zemlji bilo 20 pionira, njihov broj je do 1960. narastao na 382. Danas u Argentini ima preko 15 000 pionira.

Izaći na kraj s teškim vremenima

Prilike u Argentini za propovedanje godinama su bile povoljne. Međutim, kao što je Isus prorekao, neće  svi odobravati ono što rade njegovi sledbenici (Jov. 15:20). Tako je 1949. kada je brat Nor posetio Argentinu, policija iznenada poništila dozvolu za poseban sastanak u jednoj izvanrednoj dvorani u Buenos Ajresu. Umesto toga, taj posebni sastanak je održan u jednoj Dvorani Kraljevstva, ali ne bez ometanja. U 16.40 u nedelju, policija je prekinula govor brata Nora i uhapsila njega i sve prisutne. Policija nije dala nikakvo objašnjenje za to hapšenje. Nadležni su naterali braću da satima stoje u jednom velikom dvorištu do rano ujutro sledećeg dana. Zatim su ih pustili.

Sasvim jasno, u Argentini je počeo da duva vetar protivljenja prema obožavaocima Jehove. Pod uticajem Rimokatoličke crkve, iste godine je donesen zakon kojim se zahteva registrovanje svih religioznih grupa u Odeljenju vera pri Ministarstvu za inostrane poslove. Sledeće godine je vlada Huana Dominga Perona zvanično zabranila delo Jehovinih svedoka u Argentini. Tim dekretom su zabranjeni javni sastanci Jehovinih svedoka, kao i njihova aktivnost propovedanja. Međutim, kancelarija podružnice Watch Tower Societyja nije bila zatvorena.

Uopšteno gledano, vlasti su dozvolile da Svedoci nastave sa svojom aktivnošću bez bilo kakvih većih poteškoća. Međutim, vladini predstavnici su često forsirali zabranu tako što bi otkazali neki skup ili što bi zatvorili neku Dvoranu Kraljevstva. Ponekad su Svedoci bili hapšeni i uznemiravani kada su držali sastanke u svojim domovima ili kada su učestvovali u javnoj službi.

Zbog toga su Svedoci nastojali da ’budu oprezni kao zmije‘ (Mat. 10:16). Kada su svedočili drugima, koristili su samo Bibliju. Skupštine su bile organizovane u  male grupe od 8 do 12 objavitelja. Prvih nekoliko godina zabrane, mesta sastajanja su se redovno menjala. Braća su nalazila neupadljiva mesta za sastajanje — u štali, u nekoj kućici sa slamnatim krovom, u kuhinji na farmi ili pod nekim drvetom. Važno je bilo da se sastaju (Jevr. 10:24, 25).

Da bi ohrabrio braću, brat Nor je zajedno s Miltonom Henšelom 1953. ponovo posetio Argentinu. Zbog zabrane, nisu mogli da održe neki veći sastanak, jer bi to privuklo pažnju javnosti. Međutim, organizovali su nešto što je bilo nazvano posebni sastanak u celoj zemlji. Brat Nor je doputovao avionom u Mendozu iz Čilea, a brat Henšel je ušao u zemlju iz Paragvaja. Putujući odvojeno, oni su govorili na lokalnim „posebnim sastancima“ koji su održani na 56 lokacija. Neki od  tih skupova bili su održani kao piknici na farmama lokalnih Svedoka. U Buenos Ajresu, obojica su posetila braću koja su se okupila i održali su dvočasovni sastanak sa svakom grupom. Jednog dana je bilo održano devet takvih sastanaka. Sve skupa, ovom dosta drugačijem posebnom sastanku prisustvovalo je 2 505 osoba.

Zabrana se ublažuje

Kada je 1955. svrgnuta vojna vladavina Huana Perona, formirane su veće grupe. Tamo gde su skupštine imale Dvoranu Kraljevstva, braća su bila ohrabrena da se sastaju u njoj, ali da ne stavljaju nikakav znak da je to Dvorana. Uz Jehovin blagoslov, broj i veličina skupština stalno su rasli iako su ih vlasti povremeno uznemiravale.

Godine 1956, podružnica je odlučila da u različitim delovima zemlje održi skupove s manjim brojem prisutnih. Prvi je bio u gradu La Plata, oko 60 kilometara od Buenos Ajresa. Što se tiče pevanja prve pesme, „Radujte se narodi, s Njegovim narodom!“, njih 300 prisutnih imali su poteškoće. Gušili su se od emocija. Tada su prvi put posle šest godina mogli da se sastanu s toliko suvernika i da zajedno pevaju.

Pa ipak, zabrana je još uvek trajala. U decembru 1957. uloženi su napori da se održi nacionalni kongres u dvorani La Ambasador u Buenos Ajresu, ali policija je zatvorila dvoranu kada su delegati počeli da pristižu. Uhapsili su četiri brata i optužili ih da održavaju sastanak bez dozvole policije.

Pošto argentinski Ustav garantuje slobodu religije i okupljanja, braća su iznela stvar na sud. Dana 14. marta 1958. doneta je presuda u korist Svedoka! To je bila prva zakonska pobeda Jehovinih svedoka u Argentini.

 Još jedna promena kod vlasti odigrala se 1958. Sada je izgledalo kao da bi se delo Jehovinih svedoka u Argentini moglo zakonski priznati. Jedno pismo u kojem su se objašnjavale aktivnosti Jehovinih svedoka i njihova situacija u Argentini bilo je poslato svim zakonodavcima, urednicima, poslanicima i sudijama. Iako je dato odlično svedočanstvo, zakonsko priznanje nije dobijeno.

Svedoci se nisu predali. Iduće godine je bila pripremljena peticija za sticanje religiozne slobode koja je i poslata vladi. Imala je 322 636 potpisa. Čarls Ajzenhauer, u svojstvu predstavnika podružnice, posetio je predstavnike vlasti. Iz prekomorskih zemalja je stiglo preko 7 000 pisama sa apelima za zakonsko priznanje. Uprkos svemu tome, zakonsko priznanje nije dobijeno. Međutim, stav vlade prema Svedocima postao je znatno blaži. Zato su braća iskoristila to dosta povoljno vreme kako bi duhovno ojačali skupštine.

Godine 1961. organizovana je Škola službe za Kraljevstvo kako bi se pružila obuka za putujuće nadglednike i skupštinske nadglednike. U početku se ovaj jednomesečni kurs održavao u jednoj od Dvorana Kraljevstva u centru Buenos Ajresa. Kasnije je ova škola premeštena u kancelariju podružnice. S većim brojem kvalifikovane braće koja su se brinula o Božjem stadu, broj objavitelja i pionira je tokom 1960-ih rastao svake godine, da bi do 1970. dostigao najveći broj od 18 763 objavitelja i 1 299 pionira.

Proširenja podružnice

Porast u broju objavitelja Kraljevstva u Argentini zahtevao je povećanje kancelarije podružnice. Od 1940, kancelarija podružnice Watch Tower Societyja bila je u ulici Honduras br. 5646, u Buenos Ajresu. Ta zgrada je  srušena i do oktobra 1962. za useljenje je bila spremna nova i veća zgrada, izgrađena na istom mestu.

Do kraja 1960-ih, podružnica je opet postala premala da bi pratila porast. Kupljen je jedan komad zemlje iza podružnice, te su lokalni Svedoci izgradili novu zgradu za rad i stanovanje. Osim toga, kupljena je i zgrada u ulici Fic Roj, koja se graničila sa starom podružnicom i novim imanjem. Rušenje stare podružnice počelo je u oktobru 1970, a glavnu radnu snagu su sačinjavali lokalni Svedoci koji su bili vešti građevinari. Radnici iz podružnice su dolazili da pomognu nakon što bi završili svoj posao. Vikendima su im se pridruživali Jehovini svedoci iz obližnjih skupština.

Na kraju su spojene tri zgrade, koje su sačinjavale jedan kompleks zgrada. U oktobru 1974, F. V. Franc, tadašnji potpredsednik Watch Tower Societyja, održao je govor za posvećenje. Braća iz Argentine su mislila da će ovaj završeni kompleks podružnice sigurno do Armagedona udovoljavati potrebama na terenu. Nisu znali da je to bio samo početak.

Iste godine kada je podružnica posvećena, Vodeće telo Jehovinih svedoka je odlučilo da se Kula stražara i Probudite se! štampaju u zemlji. Pošto Jehovini svedoci tada nisu bili zvanično priznati u Argentini kao religija, u decembru 1974. je osnovano društvo Asociación Cultural Rioplatense, kao jedno zakonsko telo koje može da uveze štamparske mašine. Iz Francuske je stigla jedna štamparska presa, iz Nemačke rezač za papir, a iz Sjedinjenih Država mašina za prošivanje — sve pokloni.

Međutim, radnici iz odeljenja za štampanje uskoro su shvatili da je jedno imati mašine, ali nešto  sasvim drugo i raditi na njima. Iako je trebalo savladati mnoge poteškoće, kakva je radost bila kada je Kula stražara od 15. aprila 1975. izašla s prve ofset mašine koju je ikada i igde u svetu koristio Watch Tower Society! Bila je to prekretnica u istoriji štampanja koje su obavljali Jehovini svedoci.

Međunarodni kongresi „Božanska pobeda“

Početkom 1974, Jehovini svedoci iz Argentine su u Rio Sebaljosu i Buenos Ajresu održali međunarodne kongrese koji su imali moto „Božanska pobeda“. Bilo je prisutno oko 15 000 delegata.

S pripremanjem dovoljnog broja smeštaja za toliko posetilaca otpočelo se mesecima ranije. Gostujuće delegate su primili mnogi ljudi koji nisu Svedoci, i braća su dala izvrsno svedočanstvo o ljubavi, ne samo „rečju“ nego i „delom“ (1. Jov. 3:18). Vlasti su odobrile korišćenje jedne ogromne parcele gde je bio kamp s redovima uredno podignutih šatora i prikolica, u kojem su ulice imale biblijska imena. Sve je to pozitivno uticalo na ljude u toj sredini.

Tamni oblaci na vidiku

Iako su se braća radovala većoj slobodi obožavanja, pred njima su bila teška vremena. U junu 1973, Huan Peron se posle više od 17 godina vratio iz izgnanstva i preuzeo vlast kao predsednik. Zbog gerilskih sukoba između frakcija njegovih sledbenika i protivnika, zemlja je bila podeljena. Političko nasilje je sve više raslo, da bi na kraju, 24. marta 1976, vojska preuzela vlast.

Vojna vlast je raspustila Skupštinu i otpočela akciju protiv levičara. „U tom procesu“, objašnjava The  World Book Encyclopedia, „oni su prekršili građanska prava mnogih ljudi. Hiljade njih je bez suđenja zatvoreno, mučeno, ubijeno. Mnoge od tih žrtava nikada nisu pronađene. Zvali su ih i los desaparesidos (nestali).“ Povećao se i policijski nadzor aktivnosti građana. Iako su Jehovini svedoci zadržali neutralan stav usred tog političkog haosa, u julu 1976, u časopisu Gente je izašao jedan članak s fotografijama dece, navodno Jehovinim svedocima, koja su okrenula leđa zastavi. Bilo je to strašno izvrtanje istine! Četvoro dece Svedoka u tom području nije čak ni bilo u školi tog dana kada su slike navodno napravljene. Osim toga, Jehovini svedoci ne pokazuju takvo nepoštovanje prema državnim simbolima. Pa ipak, zbog takve propagande, mnogi su na Svedoke počeli da gledaju s neprijateljstvom.

Vlada je zbog socijalnih nemira očigledno postala osetljiva na bilo koje i na izgled malo neslaganje. U to  vreme, Karlos Ferensija, tadašnji putujući nadglednik, posećivao je skupštine u jednom jako opasnom području. On je upravo bio dobio pismo od kancelarije podružnice u kojem je obavešten da predstoji zabrana dela Jehovinih svedoka u Argentini. Dok je Karlos hodao i razmišljao o pismu, pored njega je prošao jedan auto, okrenuo se i krenuo pravo prema njemu. Izašla su trojica ljudi i uperila oružje u njega. Jedan od njih je grubo zahtevao da vidi njegove isprave. Karlos je objasnio da je Jehovin svedok. Ipak su ga odveli u policijsku stanicu. On se molio Jehovi da pismo ne padne u njihove ruke.

Policajci su odveli Karlosa u neku mračnu sobu i uperivši mu jako svetlo u lice, jedan od njih ga je upitao: „Šta imaš u torbi?“ Ispraznili su torbu na sto — Bibliju, nekoliko časopisa i pismo!

 Jedan od policajaca je uzviknuo: „Kula stražara! Kula stražara! Subverzivno, subverzivno!“

Ali onda ga je policajac koji mu je bio pretpostavljeni nagrdio: „Ćuti, budalo. Zar nikad nisi video Kulu stražaru?“

U međuvremenu, Karlos je nastojao da ostane smiren i da pokaže poštovanje. Nakon što su policajci pregledali publikacije, naredili su mu da skloni sve to. Međutim, jedan oficir se umešao i rekao: „Šta ima u toj koverti?“

Karlos je pružio kovertu s pismom od Zajednice tom oficiru, sačekao par sekundi, a onda upitao: „Izvinite, mogu li ja nešto da kažem?“

„Svakako“, odgovorio je oficir, dižući pogled s pisma.

Karlos je nastavio: „Razumem da brinete za sigurnost društva.“ To je privuklo pažnju oficira. Zatim mu je Karlos pokazao iz Biblije da je tekuća situacija nasilja ispunjenje biblijskih proročanstava.

Kada je završio, oficir mu je rekao: „Slažem se s vama, prijatelju.“ Zatim mu je vratio pismo, a da ga nije ni pročitao.

Zabrana već zabranjenog dela

Kako je kancelarija podružnice znala da predstoji zabrana? Krajem avgusta 1976, savezna policija je izvršila raciju u podružnici Zajednice. Inspektor koji je vodio tu raciju rekao je da su dobili informaciju da podružnica skriva oružje. Umberto Kairo, koji je tada bio član Odbora podružnice, otpratio ga je do skladišta literature. Naravno, tamo nije bilo oružja. Jedino oružje je bilo ono koje su policajci uperili u Umberta! Policajci su ga odveli na prvi sprat do kancelarije  brata Ajzenhauera, koordinatora Odbora podružnice. Tamo je inspektor napisao izveštaj o ishodu pretresa i dao braći da ga potpišu. Zatim im je rekao da vlada priprema dekret o Jehovinim svedocima. Odbor podružnice je odmah sastavio pismo u kojem su putujući nadglednici dobili uputstvo da se pripreme za zabranu.

Međutim, delo Jehovinih svedoka u Argentini bilo je pod zabranom još od 1950. Da li je moguće zabraniti već zabranjeno delo? Odgovor je brzo stigao. Tomas Kardos, član Odbora podružnice, seća se šta se desilo 7. septembra 1976. kada je na snagu stupila nova zabrana. „U pet ujutro nas je probudila neka buka na ulici. Kroz roletne je prodirala trepćuća crvena svetlost. Moja žena je brzo ustala, pogledala kroz prozor, okrenula se prema meni i jednostavno rekla: ’Stigli su.‘“

Iz marice su iskočila četvorica teško naoružanih policajaca. Odmah su bili postavljeni stražari kod kancelarija i štamparije. Brat Kardos nastavlja: „Pitali smo se da li ćemo moći da imamo naše uobičajeno osmatranje dnevnog stiha i doručak. Policajci nisu imali ništa protiv. Tako smo tog jutra osmatrali biblijski stih uz jednog naoružanog policajca koji je čuvao vrata i drugog koji je s poštovanjem sedeo za stolom. Svi smo se pitali: ’Šta dalje?‘“

Dekret od 31. avgusta 1976. stavio je van zakona delo Jehovinih svedoka u celoj zemlji — čime se zabranjivalo delo koje je u stvari već bilo pod zabranom još od 1950. Policija je zaključala kancelariju podružnice i štampariju. Kratko nakon toga, bile su zatvorene sve Dvorane Kraljevstva u zemlji.

Uprkos situaciji, braća su bila odlučna da oponašaju primer Isusovih apostola u tome da slušaju više Boga kao vladara nego ljude (Dela 5:29). Svedoci u Argentini  su nastavili s propovedanjem biblijske poruke „u teško vreme“ (2. Tim. 4:2).

Savladavanje poteškoća

Pošto je kancelarija podružnice bila zvanično zatvorena, Odbor podružnice je odlučio da premesti kancelarije i štampariju. Umberto Kairo je često morao da menja mesto svoje kancelarije — otprilike svakog meseca — te je radio u stanovima, radnjama, u kućama ili u kancelarijama svojih suvernika. Čarls Ajzenhauer je jednom radio u prodavnici vina koju je držao naš brat. Odbor podružnice je održavao sastanke po garažama u centru Buenos Ajresa.

Stambene prostorije za betelsku porodicu nisu bile zatvorene, tako da su radnici iz podružnice jeli i spavali u betelskom domu i zajednički osmatrali dnevni citat kao porodica. Zatim je svako odlazio na svoje radno mesto. Oni čije su kancelarije bile u blizini, vraćali su se u Betel da bi ručali s članovima porodice koji su se brinuli za dom.

Policiji su bile sumnjive aktivnosti onih koji su živeli u Betelu. Cela betelska porodica od oko deset članova nekoliko puta je bila odvođena u policijsku stanicu radi ispitivanja. Policija je želela da zna sve o delu Jehovinih svedoka u Argentini. Ko se sve brine o lokalnim skupštinama i gde ti ljudi žive? Brat Ajzenhauzer dobro pamti ta ispitivanja: „Trebalo je da ne lažemo, a da ne ugrozimo delo ili braću. Bilo je jako teško, jer su vlasti bile veoma uporne sa svojim pitanjima.“

„Odložite čaj“

Baš pred zabranu 1976, Zajednica je izvršila pripreme za distribuciju specijalnog izdanja Vesti  Kraljevstva u celom svetu. Šta da se uradi ako vlada nametne daljnja ograničenja na aktivnosti Jehovinih svedoka? Pablo Hijusti, jedan od tadašnjih putujućih nadglednika, priseća se toga: „Pošto nismo imali odgovor, morali smo da se konsultujemo s podružnicom. Ako bi podružnica smatrala da je mudro da odložimo akciju, starešine bi dobile telegram s porukom, ’Odložite čaj‘. Nismo ni znali da će zbog ovog uputstva doći do nesporazuma!“

Ubrzo nakon što je vladin dekret stupio na snagu, brat i sestra Hijusti su prvi put posetili skupštinu Malargue. Ona se nalazila na jugu Mendoze, gde je pogranična policija imala svoj štab. Imali su samo adresu jednog starešine koji je živeo i radio u zgradi Državne službe za održavanje puteva, na periferiji grada. Taj starešina nije bio tamo, ali jedan radnik je spomenuo da bi mogao biti u obližnjoj šumi, gde je često odlazio da vežba. Dok su išli putićem, brat Hijusti je primetio kako je to baš zabačeno i napušteno mesto. Sinulo mu je da je to idealno mesto gde se mogu sastajati a da niko ne posumnja. Pošto je bila nedelja, pitao se da li će zateći okupljenu skupštinu. Međutim, brat je bio sam. Vežbao je. Hijustijevi su se baš iznenadili!

Nakon što se predstavio, Pablo ga je pitao za skupštinu. Brat je rekao: „O, ovde u Malarguu smo sve odložili.“

Pablo je nastavio: „Na šta misliš kada kažeš sve?“

Odgovor je bio direktan i jednostavan: „Dobili smo telegram u kojem je stajalo ’Odložite čaj‘, tako da smo odložili sastanke, propovedanje... sve.“ Na svu sreću, ovo je bila jedina skupština koja je to uradila.

 Munjevite posete

Kada je podružnica bila zatvorena, članovi Odbora podružnice su se sastali s pokrajinskim nadglednicima da bi im dali uputstva o tome kako da nastave s delom. Bilo im je rečeno da nađu svetovni posao sa skraćenim radnim vremenom i da budu na nekoj stalnoj adresi kako bi bili što manje upadljivi što se tiče njihovih aktivnosti. Većina njih su ujutro prodavali različite proizvode, a posle podne su služili skupštinama.

Pokrajinski nadglednici su izvršili munjevite posete svojih pokrajina sa uputstvima od podružnice. Za samo jednu sedmicu, posećene su starešine u svakoj pokrajini od otprilike 20 skupština. Pokrajinski nadglednici su dali smernice o tome kako voditi sastanke i kako svedočiti u izmenjenim okolnostima. Starešinama je takođe rečeno da poseta pokrajinskog nadglednika neće obavezno trajati celu sedmicu, već da će to zavisiti od toga koliko u skupštini ima grupa za studij knjige. Sastanci će se održavati u privatnim domovima i svaka grupa će imati jednodnevnu posetu.

Tokom zabrane, pokrajinski nadglednici su igrali ključnu ulogu u održavanju kontakta između lokalnih objavitelja i Odbora podružnice. Mario Mena, koji je tokom zabrane služio kao pokrajinski nadglednik, priseća se: „Zaista je bila prednost služiti skupštinama i tešiti braću tokom tih godina. Nastojali smo da ih ohrabrimo tako što smo im puštali snimke programa s kongresa, donosili publikacije koje smo dobijali iz susednih zemalja i pričali izgrađujuća iskustva.“

Šta će uraditi misionari?

Socijalni nemiri su postajali sve veći. Pošto stranci nisu baš bili dobrodošli, misionarima je  omogućeno da dobiju druge dodele. Neki su prihvatili taj poziv i verno su služili na novim dodelama.

Drugi su ostali u Argentini. Meri Helmbreht, iz 13. razreda Gileada, služila je u Rosariju, u provinciji Santa Fe. Tog jutra kada je zabrana stupila na snagu, ona je došla do jedne kuće i pozvonila na vrata. Bilo je toplo letnje jutro, te su vrata bila otvorena. Treštao je radio. Najednom, Meri je čula saopštenje da je delo Jehovinih svedoka zabranjeno u celoj Argentini! „Kada je žena izašla na vrata“, kaže Marija, „pribrala sam se i propovedala kao i inače. Nastavile smo da propovedamo celo prepodne kao što smo i planirale. Smatrale smo da tamo gde se nalazimo nema većih problema, tako da smo odlučile da ostanemo. Bile smo zahvalne što smo ostale. Oni iz skupštine koji su se previše plašili da propovedaju videli su da se nama nije ništa desilo, tako da su nam se uskoro pridružili“ (1. Sol. 5:11).

Skriveno blago

Lokalni Svedoci su pokazivali hrabrost i dovitljivost tokom tih teških vremena. Robert Nijeto priča: „Jedan dobronamerni sudija nas je upozorio da će se Dvorane Kraljevstva zatvoriti i da će se literatura zapleniti. Odmah smo otišli s dva automobila do naše Dvorane Kraljevstva da bismo uzeli veliku količinu literature koju smo imali na lageru. Dok smo odlazili, iza sebe smo videli policiju i vojsku kako dolaze da izvrše naređenje da zatvore Dvoranu Kraljevstva i da zaplene literaturu. Međutim, mogli su da izvrše samo prvi deo svog zadatka, jer su jedine knjige koje su ostale u dvorani bile knjige u biblioteci.“

Na jednom drugom mestu, skupštinske starešine su pažljivo ušle noću u Dvoranu Kraljevstva i tiho odnele  literaturu. Kasnije su je upakovali u male pakete i razdelili je među braćom.

U provinciji Tukuman, Nerida de Luna je sakrila literaturu u svoju kuću. Ona priča: „Sakrile smo knjige u velike saksije i krčage preko kojih smo stavile veštačko cveće, a zatim smo kutije s literaturom sakrile u vešernicu. Jednog jutra su dva vojnika pretraživala celu kuću, uključujući i vešernicu. Gorljivo smo se molile. Ništa nisu našli.“

Snabdevanje duhovnom hranom

Naravno, literatura koju su braća mogla da izvuku i sakriju uskoro je razdeljena. Međutim, Jehova je nastavio da za njih obezbeđuje duhovnu hranu. Iako je štamparija u ulici Fic Roj bila zatvorena, štampanje je nastavljeno na drugim mestima u Buenos Ajresu. Časopisi su se štampali i u provincijama Santa Fe i Kordoba. Štampane stranice su slate na druga mesta gde su spajane. U početku su skupštine dobijale samo jedan časopis po grupi, ali kasnije se to povećalo na jedan po objavitelju. Jedna od tih štamparija radila je na tavanu jedne kuće koja je bila samo dve ulice od predsednikovih kancelarija.

Rubin Karluči, koji je tokom zabrane bio uključen u štampanje i otpremanje literature, seća se jedne situacije kada je vlasnica kuće u kojoj se štampalo došla da upozori da vojna policija vrši pretres od kuće do kuće. Braća su odmah prekinula štampanje i brzo su spakovala u jedan kamion sve osim mašine za štampanje. Rubin se priseća: „Pretres je bio tako veliki da smo bili opkoljeni i nismo mogli da napustimo to područje. Spazili smo jedan obližnji restoran, ušli u njega i čekali da se završi pretraga. Morali smo čekati četiri sata, ali vredelo je, jer su naša braća dobila tu dragocenu literaturu.“

 „Pepita revolveraš“

Kula stažara i Probudite se! su jedno vreme tajno spajani u jednoj nedovršenoj zgradi u prestonici. Prvobitno je planirano da ta zgrada bude Dvorana Kraljevstva. Luisa Fernandez, dugogodišnji član betelske porodice, bila je uključena u tu operaciju. Jednog jutra, baš kada su Luisa i drugi počeli da rade, neko je zakucao na vrata. Bio je to policijski inspektor! Obavestio ih je da su se komšije žalile na buku od mašine. „To je bilo sasvim razumljivo, jer je mašina za povezivanje bila toliko bučna da smo je nazvali Pepita la pistolera (Pepita revolveraš)“, kaže Luisa.

Jedan član Odbora podružnice je upravo došao i objasnio šta smo radili. Inspektor je rekao: „Ako ovde nikog ne bude kada se budem vratio posle podne, onda kao da ništa nisam video.“ Braća su odmah počela sve da pakuju na kamione. Za dva sata, više nije bilo ni traga od povezivanja časopisa.

Gde su odneli mašinu? Iako je štamparija u podružnici bila zatvorena, u zgradu je bilo moguće ući kroz stražnja vrata. Luisa i drugi prebacili su sve u staru betelsku štampariju i nastavili su tamo da povezuju časopise, i to neprimećeni!

Bolje nego fabrika keksa

Da bi se časopisi proizveli i isporučili po celoj Argentini, bilo je neophodno postaviti mašine za spajanje časopisa i u drugim delovima zemlje. Leonilda Martineli, koja je specijalni pionir od 1957, učestvovala je u jednoj takvoj operaciji u Rosariju. Kada je štampani materijal stigao na spajanje, dodeljena braća i sestre su postavljali jedan dugačak sto na koji su poređali stranice po rednom broju. Zatim bi krenuli s jednog kraja, i svaki radnik bi počeo da slaže  stranice dok ne bi došao do drugog kraja. Kada bi se nakupio štos gotovih časopisa, trebalo je istisnuti vazduh kako bi u kutiju stalo više časopisa. Pošto nije bilo nikakve hidraulične prese, taj posao je dobrovoljno obavljala jedna punačka sestra. Kada bi se spremila dovoljno velika gomila, ona bi sela na časopise dok se ne bi spljoštili. Zatim bi ih neko drugi uredno spakovao u kutiju. Ovaj sistem je tako dobro funkcionisao da su braća molila sestru da ne pređe na dijetu!

U gradu Santa Fe, porodica Gaitan je ponudila svoj dom za spajanje časopisa. Uprkos merama predostrožnosti, komšije su videle kako se unose i iznose kutije. Mislili su da porodica proizvodi keks. Kasnije je podružnica 1979. prebacila taj posao na jednu drugu lokaciju. Komšije su bile zbunjene i kasnije su pitale da li je fabrika keksa zatvorena. Sestra Gaitan se priseća: „Taj ’keks‘ koji smo pravili bio je ukusan i daleko hranljiviji nego što su to komšije pretpostavljale!“

Raznošenje literature

Raznošenje časopisa i druge literature braći bio je još jedan izazov. U predgrađima Buenos Ajresa bila je organizovana jedna ruta za isporuku časopisa na strateški raspoređenim skladištima za literaturu. Jednom prilikom, Rubin Karluči je raznosio časopise i imao je još samo jedno mesto za isporuku literature kada mu je jedan policajac dao znak da se parkira iza marice. Rubin je uznemireno poslušao, sve vreme se moleći Jehovi za pomoć. Kada se parkirao, policajac je prišao kamionu i rekao: „Da li biste bili tako ljubazni da mi pogurate kola? Ne mogu da ih upalim.“ Odahnuvši, Rubin je bio više nego spreman da  pomogne. Zatim je srećan otišao da završi sa isporučivanjem!

Dante Doboleta, koji je služio kao pokrajinski nadglednik na području Rosarija, u Santa Feu, uzimao je časopise iz fabrike za povezivanje i raznosio ih svim skupštinama u svojoj pokrajini. To je podrazumevalo oko 200 kilometara puta najmanje dvaput mesečno. Da bi izbegao da bude primećen, putovao je kasno noću, odlazeći nakon što bi obavio poslove sa skupštinom i ponekad se vraćajući u zoru. Jednom prilikom je video kolonu automobila na jednom kontrolnom punktu gde je bilo više od 30 naoružanih vojnika koji su pažljivo proveravali svačije isprave i prtljag. Jedan vojnik je pitao Dantea: „Šta imate u automobilu?“

„Lične stvari“, odgovorio je Dante.

Vojnik je rekao: „Brzo otvorite gepek.“

Na to je Dante odgovorio: „Mi smo Jehovini svedoci. Šta bismo mogli da nosimo?“

Jedan drugi vojnik je čuo njihov razgovor i dobacio: „Pusti ih. Jehovini svedoci nikada ne nose oružje niti krijumčare.“ Dante je tako dve godine mogao da isporučuje literaturu a da ga nisu nijednom pretresli.

Ne zaboravljati sastanke

Od prve sedmice kada je nametnuta zabrana, Jehovini svedoci u Argentini ’nisu ostavljali svoje sastanke‘ (Jevr. 10:25). Sastajući se u malim grupama, često su menjali vreme i mesto sastanaka. To je značilo više posla za starešine, koji su često morali da po nekoliko puta vode isti sastanak na različitim mestima.

U malom gradu Totorasu, jedina kuća koja je stajala na raspolaganju za sastanke bila je usred grada. Zato su tamošnji Svedoci preduzeli dodatne mere predostrožnosti. Vlasnik kuće, brat Reverberi, napravio je nešto  nalik klasičnom stolu s fiokom za svakakve stvari. Međutim, ploča je mogla da se podigne, tako da je ispod bilo prostora da se sakriju knjige i časopisi. Kada bi neko zakucao na vrata, sva literatura se brzo sakrivala u sto!

Objavitelji su se neformalno oblačili za sastanke. Sestre su ponekad imale viklere u kosi, oblačile pantalone i nosile ceger. Sastanci su odmila nazvani mateadas. Mate je čaj koji se često pije uz keks ili kolače. Okupiti se na šoljicu matea sasvim je uobičajena pojava u Argentini, tako da je ta praksa služila kao idealna kamuflaža za duhovna okupljanja.

Međutim, bilo je i napetih trenutaka. Teresa Spadini je bila verna, gostoljubiva sestra, na odličnom glasu u komšiluku. Jednom tokom posete pokrajinskog nadglednika, na sastanak u njenoj kući došlo je 35 osoba. Najednom, pred kućom se zaustavio jedan patrolni auto i na vrata je zakucao jedan policajac. Brat koji je držao govor odmah je seo kao i drugi. Kada je Teresa izašla na vrata, policajac je rekao: „Teresa, je l’ mogu da se poslužim telefonom?“

Kada je pogledao u okupljenu grupu, Teresa je objasnila: „Okupili smo se kao familija.“ Dok je policajac zvao policijsku stanicu, oni u grupi su prestali da dišu, misleći da će tražiti da pošalju maricu kako bi ih sve odveli. Međutim, na njihovo olakšanje, zvao je zbog nečeg drugog. Kada je završio, okrenuo se Teresi i zahvalio joj. Zatim je pogledao u grupu i rekao: „Izvinite što sam smetao. Uživajte u vašem skupu.“

Postupanje u slučaju policijskih racija

Kada se jedna grupa okupila radi krštenja, jedan komšija je prijavio policiji taj sastanak. Pošto su  braća već planirala da kao pokriće za pravu svrhu sastajanja naprave asado, to jest roštilj, nastavili su kao što su i planirali. Meso s roštilja je omiljeno jelo u Argentini, tako da niko nije imao ništa protiv ove ukusne kamuflaže. Kada su nezvani „gosti“ stigli u vojnom kamionu, braća i sestre su gostoljubivo pozvali vojnike da im se pridruže u prijateljskom skupu. Vojnici su odbili i otišli, a da nisu otkrili šta je bilo za „desert“!

Ponekad su se izrazi koje Jehovini svedoci koriste među sobom pokazali kao zaštita. Jednom kada su komšije pozvale vlasti da bi im javili za neki sastanak u privatnom domu, policajci su stigli kada su već svi otišli, izuzev starešina. Policajci su zakucali na vrata i sestra koja je tu živela je odgovorila: „Svi su otišli osim slugu.“

Policajci su na to rekli: „Pa, ne trebaju nam sluge. Želimo one koji su glavni!“ Otišli su praznih ruku.

Propovedanje pod zabranom

Uprkos ograničenjima, nastavilo se s propovedanjem. Naravno, braća su pod tim teškim okolnostima bila oprezna. Obično je jedno područje istovremeno obrađivalo najviše dvoje Svedoka. Sara Šelenberg pamti kako je posećivala ljude u Buenos Ajresu. Ona priča: „Napravili smo minijaturne mape područja koje su mogle da stanu na dlan. Na poleđini je bio jedan kao harmonika ispresavijan papirić, na kojem se nalazio spisak svih kućnih brojeva. Posećivali smo samo po jednu kuću s jedne strane ulice i jednu s druge i onda bismo to ubeležili na spisak kako bi sledeći objavitelj koji bude obrađivao to područje otišao u drugu kuću. Zatim bismo prešli u drugu ulicu i otišli do neke druge kuće.“

 Nedugo nakon što je bila osmišljena ova strategija, Sesilija Mastronardi je propovedala sama. Kada je pokucala na jedna vrata, najednom se pojavio jedan policajac na motoru. „Pitao me je šta radim tu“, kaže Sesilija. „Jedino o čemu sam mogla da razmišljam bilo je da mu svedočim i ponudim knjigu Da li je čovek nastao evolucijom ili stvaranjem? Prihvatio je knjigu, dao mi prilog i prijateljski se rastao. Tada sam shvatila da nije stao da bi me uhapsio. On je živeo u toj kući!“

Da bi se prikrila aktivnost propovedanja, primenjivane su razne metode. Jedna sestra je namerno počela da radi za jednu kozmetičku firmu kako bi mogla da ide od kuće do kuće i da razgovara s mušterijama. Marija Bruno, koja sada ima 86 godina i koja je opšti pionir 29 godina, nosila je jednu tašnicu u kojoj je imala biljke koje je ubrala, čime je privlačila domaćice koje su bile zainteresovane da razgovaraju o bašti. Tako je mogla da započne razgovore koji su vodili do sejanja semena istine.

Huan Viktor Bukčeri, prodavac koji se krstio odmah posle nametanja zabrane, takođe je želeo da govori drugima o dobroj vesti za koju je saznao. On je na zidovima svoje radnje imao religiozne slike i postere čuvenih sportista i ličnosti iz sveta zabave. Zato ih je zamenio slikama pejzaža koje su ispod imale biblijske stihove. Kakvo je to iznenađenje bilo za njegove mušterije! Brat Bukčeri je svedočio onima koji su ga pitali za slike ili biblijske citate i tako je započeo više od deset biblijskih studija. Neki su došli u istinu i do dan-danas su verna braća.

Ljudi sa zelenom Biblijom

Teškoće tokom zabrane naučile su objavitelje iz Argentine kako da budu bolji propovednici. Budući da  su na prve posete dolazili samo s Biblijom, postali su vešti u pronalaženju biblijskih stihova kada je trebalo savladati prigovore i utešiti ljude.

Da ne bi bili sumnjivi, ponekad su koristili neki drugi prevod umesto Prevoda Novi svet. Jedan brat je, koristeći prevod Tores Amat, katoličku Bibliju na arhaičnom španskom, naišao na neočekivanu reakciju. Nakon što je saslušala stihove koji su bili pročitani i pošto ih nije razumela, stanarka je predložila da donese Bibliju koja se mnogo lakše razume. Na njegovo veliko iznenađenje, iznela je Prevod Novi svet!

Tokom tih godina, Prevod Novi svet je imao zelene korice. Zbog toga su ljudi bili upozoreni da ne slušaju ljude koji nose zelenu Bibliju. Međutim, pošto se malo njih slagalo s vladinim ograničenjima, takva zabrana je samo još poslužila da izazove zanimanje kod ljudi. Jedna stanarka je pitala jednu sestru koje je boje njena Biblija. Kada je sestra iskreno odgovorila da je zelene boje, gospođa je rekla: „Odlično, želim da čujem šta imaju da kažu ’ljudi sa zelenom Biblijom‘.“ Sestra je pozvana da uđe i imala je uzbudljiv razgovor.

Ko ima knjige?

Argentinski Svedoci su jedno vreme propovedali koristeći literaturu koju su sakrili. Ali, te zalihe su se s vremenom iscrple, a novu literaturu nije bilo moguće uvesti. Međutim, u skladištima podružnice je bilo zapečaćeno 225 000 zaplenjenih knjiga.

Policija je odlučila da konfiskuje zaplenjene knjige i da ih proda nekoj firmi za reciklažu. Bilo je ugovoreno da jedna služba za prevoz ode u Betel, pokupi knjige i odnese ih u neku fabriku za reciklažu. Slučajno je baš vozač proučavao Bibliju s jednim komšijom  koji je bio Jehovin svedok. Kada je video šta prevozi, pitao je svog komšiju da li bi Jehovini svedoci voleli da kupe knjige od njega. Izvršene su neophodne pripreme, i knjige su s policijskom dozvolom prevezene na mesto koje je odredila podružnica! Tako je, uprkos zabrani, 225 000 knjiga moglo da se reciklira drugačije nego što su to vlasti zamislile!

Jehova se brinuo za svoj narod i preko hrabre braće koja su iz drugih zemalja dobrovoljno unosila knjige Zajednice. Norberto Gonzales, opšti pionir, priča: „Jednom prilikom nam je jedan član Odbora podružnice iz Urugvaja dao 100 primeraka udžbenika za Školu službe za Kraljevstvo koje je trebalo predati odgovornoj braći u Argentini. Uspeli smo da unesemo ovaj važan materijal u zemlju. Svi smo skakali od radosti kada smo bezbedno prošli carinu.“ Brat koji možda nije mogao da skače toliko visoko bio je onaj koji je sakrio taj materijal u svoju drvenu nogu!

Argentinski svedoci su kao nikada pre naučili koliko je vredna literatura koju izdaje Watch Tower Society. Na početku zabrane, svaka grupa za proučavanje dobijala je po jedan primerak Kule stražare. Taj jedan jedini primerak je kružio među svim objaviteljima, a oni su prepisivali pitanja i odgovore za proučavanje kako bi mogli da učestvuju (Fil. 4:12). Naslovna strana Kule stražare bila je čista kako bi se prikrio njen sadržaj, ali je duhovna hrana unutar korica bila izvrsna. Braća su putem ovih posebnih priprema bila zbrinuta i ujedinjena.

Kako sakriti kongres

Argentinska braća su se duhovno hranila na sastancima u malim grupama gde su koristili raspoloživu literaturu, ali kako bi mogli da izvuku korist iz  godišnjih trodnevnih kongresa kojima se raduju Jehovini svedoci u drugim delovima sveta? Prvi kongresi koji su održani kada je zabrana stupila na snagu, nazvani su probni kongresi. Njima su prisustvovale samo starešine i njihove porodice. Kasnije su starešine ponovile program u svojim skupštinama. Ektor Čap, koji godinama neumorno služi kao putujući nadglednik, kaže: „Povremeno smo mogli da održimo kongres na livadama. Tamo na selu bili smo okruženi životinjama. Jedva da smo ih i primećivali jer smo se toliko udubili da čujemo ono što se govori. Mnoga braća su snimala program za one koji nisu mogli da dođu. Kasnije su se i te kako smejali — govori su bili propraćeni  mukanjem krava, kokodakanjem kokošaka i njakanjem magaraca.“

Braća su rado nazivala te kongrese „izleti“, jer su se često održavali na selu. Omiljeno mesto u provinciji Buenos Ajres bila je seoska oblast blizu granice sa Santa Feom, koja se zvala Strago Murd. Ta lokacija je bila idealna zato što je bila okružena drvećem, koje je pružalo dobar zaklon. Ali oni koji su dolazili na „izlet“ bili su zatečeni kada su jednog dana otkrili da je to prelepo drveće posečeno! Iako nije bilo zaklona, oni su nastavili sa svojim „izletom“, koristeći jedan panj kao postolje za govornika, a druge kao klupe za sve prisutne.

Još jedna lokacija koju su braća koristila za kongrese bila je jedna fabrika, vlasništvo jednog Jehovinog svedoka. Vlasnik te fabrike je imao veliki zatvoreni kamion koji je koristio da bi pokupio one koji su želeli da prisustvuju kongresu. Vozio bi od jednog mesta do drugog, ukrcao po 10 do 15 braće, vraćao se u fabriku i iskrcao bi ih iza zatvorenih vrata garaže. Tako je moglo da se okupi oko 100 ljudi, a da ih ne primete ni komšije, ni policija. Drugi Svedoci iz Argentine putovali su tih godina u Brazil i Urugvaj kako bi izvukli korist iz duhovnih priprema na tim kongresima.

Sastanci u zatvoru

Čak i pre zabrane 1976, mnoga naša mlada braća su se suočavala sa ispitima lojalnosti zbog hrišćanske neutralnosti. Pošto su sledili biblijsko načelo iz Isaije 2:4, da se ne ’uče boju‘, mnogi su bili osuđeni na tri do šest godina zatvora.

Pa ipak, oni su čak i u zatvoru smislili kako da proučavaju Bibliju i da održavaju sastanke. Takođe su gorljivo prenosili poruku o Kraljevstvu u zatvorima.  Starešine iz obližnjih skupština su rado posećivali ove verne mladiće kako bi ih ohrabrili i snabdeli preko potrebnom duhovnom hranom.

Omar Čider, koji od 1982. služi u Betelu, bio je od 1978. do 1981. zatvoren u vojnom zatvoru „Magdalena“ u provinciji Buenos Ajres. Tamo je bio zbog odbijanja da obuče vojnu uniformu. Taj zatvor se sastojao od nekoliko paviljona, koji su se sastojali od 20 ćelija dimenzija dva sa tri metra i zajedničkim hodnikom. Zatvoreni Svedoci su za sastanke koristili tri ćelije na kraju hodnika. Samo 10 do 12 osoba je moglo da se sastane u isto vreme, tako da je često bilo od 8 do 14 sastanaka sedmično.

Braća su organizovala da jedan od njih gleda kroz špijunku i da obavesti grupu ako neko dolazi. Osmislili su nekoliko znakova kako da se upozori grupa. Ponekad je brat koji je stražario jednostavno pokucao na zid. U drugim prilikama vezali su kanap između stražara i nekog od prisutnih. Na znak opasnosti, brat bi povukao kanap, i onaj na drugom kraju bi upozorio grupu. Još jedan način bio je da se nešto kaže, a da u to bude uključena i lozinka. Na primer, brat je mogao da poviče: „Je l’ ima neko kovertu?“ Kada bi čuli lozinku „koverta“, braća bi se sakrila. Svako je imao dogovoreno mesto gde da se sakrije — pod krevet, iza vrata — bilo gde gde ga ne bi video čuvar koji bi mogao da pogleda kroz špijunku. Sva ta gungula morala je tiho da se obavi u nekoliko sekundi. Morali su da budu dobro uigrani!

Tokom jednog sastanka, braća su se brzo sakrila nakon upozorenja da neko nepoznat ulazi u paviljon. Jedan zatvorenik koji nije Jehovin svedok otvorio je vrata i stavio nešto na sto. Dok je izlazio, okrenuo se i pitao: „Što se vi krijete?“ Utom je jedan stražar zazviždao u pištaljku, tražeći dobrovoljce za neko čišćenje.  Zato su braća odgovorila: „Od njega se krijemo.“ Posetilac je odmah bio spreman na saradnju i brzo je otišao. Braća su završila svoj sastanak bez daljnjih prekida.

Tajna zatvorska biblioteka

Dobro vladanje Svedoka vodilo je do toga da su im poveravane dodatne odgovornosti u zatvoru. Braća su radila na zatvorskim štamparskim mašinama i starala su se o bioskopu, ambulanti i berbernici. Da bi unapređivali interese Kraljevstva u potpunosti su iskoristili svoje zaslužene prednosti. Na primer, na projektu zatvora Magdalena videlo se da je bioskop bio pravougaon, iako su uglovi zidova bili zaobljeni. Tako je iza zidova bio prostor od oko 2,4 metra visine, 1,8 metara širine i 1,2 metra dubine. To je bilo savršeno za biblioteku, snabdevenu Biblijama i publikacijama Zajednice!

Ektor Varela, koji je proveo tri godine u tom zatvoru, objašnjava da su braća mogla da uđu u taj prostor tako što bi uklonili jednu zidnu ploču u sobi za projektovanje i zatim se popeli preko radnog stola. Knjige su sakrivane i u plakarima u trpezarijama.

Braća su ponekad dobijala dozvolu da izađu iz zatvora i nakratko posete svoju porodicu. Ta braća su često koristila tu priliku da donesu najnovija izdanja Kule stražare i Probudite se! Rodolfo Domingez, koji je sada putujući nadglednik, priča šta se desilo jednom takvom prilikom. On kaže: „Stavili smo Kulu stražaru i Probudite se! ispod odeće. Kada smo došli u zatvor, bio je veliki red jer su stražari vršili detaljan pretres. Malo po malo, približavali smo se mestu provere. Baš kada je došao red na nas, bila je smena straže i pretres je prekinut!“

 „U zatvoru smo održavali sve skupštinske sastanke“, nastavlja brat Domingez. „U stvari, tamo sam održao svoje prvo javno predavanje.“ Zatvoreni Svedoci su čak iznosili kostimirane biblijske drame, što je bilo moguće zato što smo unosili lične stvari tokom poseta porodica. Stražari nisu ni posumnjali u koju će se svrhu koristiti sandale, toge i tome slično.

Pravljenje učenika iza rešetaka

Delo propovedanja i pravljenja učenika jako je dobro napredovalo čak i iza rešetaka. Jedan od onih koji su imali koristi od revnosti i izvrsnog ponašanja braće u zatvoru bio je Norberto Hajn. On je služio u argentinskoj vojsci kada je bio poslat u zatvor zbog droge. On je u nekoliko zatvora upoznao mlade Svedoke koji su bili osuđeni zbog prigovora savesti. Bio je impresioniran njihovim stavom, i dok je bio u zatvoru „Puerto Belgrano“, zatražio je biblijski studij. Za mesec dana je završio proučavanje knjige Istina koja vodi do večnog života. Nakon toga, premešten je u zatvor „Magdalena“ i 1979. godine se krstio u zatvoru.

„Govor za krštenje bio je održan u nedelju oko devet uveče“, priseća se Norberto. „Bilo nas je oko desetoro prisutnih, dok su druga braća stražarila van ćelije. Nakon govora, otišao sam s dvojicom braće u trpezariju gde je bila jedna velika kada za pranje šerpi i tiganja.“ Ta „kada za krštenje“ bila je puna hladne vode, koje se Norberto i te kako seća zato što je to bilo u zimu!

Uprkos tome što je bio proganjan zbog toga što se družio s Jehovinim svedocima, nastavio je da postojano služi Jehovi (Jevr. 11:27). Norberto i njegova žena, Marija Ester, verno služe u Betelu već više od 15 godina.

 ’Nemoj da moliš Boga da me kazni‘

Iako su mnogi zatvorski čuvari bili tolerantni prema Svedocima, neki nisu bili takvi. Jedan nadzornik u jednom vojnom zatvoru nije davao braći hranu i ćebad kad god je bio na dužnosti. Taj stražar je bio stvarno grozan. Ugo Koronel priča: „Jednog jutra pre svitanja, ovaj stražar je šutnuo vrata moje ćelije, izvukao me napolje, pokazao na petoro naoružanih vojnika i rekao mi da je kucnuo moj čas. Pokušao je da me natera da potpišem neki papir kojim se odričem svoje vere. Kada sam odbio, rekao mi je da napišem pismo majci jer ću umreti. Zatim me je sav besan stavio pred jedan zid od cigala, naredio streljačkom vodu da podignu puške i dao naređenje: ’Pali!‘ Čuo sam samo kako su škljocnule udarne igle. Puške nisu bile napunjene. Bio je to samo trik da bi se slomio moj integritet. Uveren da ću plakati od straha, taj stražar mi je prišao. Kada je video da sam bio smiren, izgubio je kontrolu nad sobom i počeo je da se dere. Zatim sam odveden u ćeliju, malo potresen, ali srećan što je Jehova odgovorio na moje molitve da budem nepokolebljiv.“

Nekoliko dana pre nego što je trebalo da Ugo bude premešten u drugi zatvor, ovaj nadzornik je razglasio u svim zgradama da će sledećeg dana naterati Uga da obuče uniformu. Kako je rekao, čak ga ni Jehova neće sprečiti. Šta se dogodilo? „Sledećeg jutra“, kaže Ugo, „saznali smo da je tom stražaru otkinuta glava u jednoj strašnoj saobraćajnoj nesreći. To je imalo ogroman uticaj na sve u zatvoru. Većina je mislila da je Bog kaznio tog vojnika za njegove oholosti i pretnje. U stvari, stražar koji me je te večeri vodio u ćeliju molio me je da ne molim Boga da kazni i njega!“ Ugo sada služi kao starešina u Vilja Urkilji, u provinciji Misiones.

 Jedno je sigurno — ovi mladići koji su odbili vojnu službu sačuvali su integritet pod veoma teškim okolnostima. Zatvorske vlasti su pretile da će neke ubiti. Druge su tukli, nisu im davali hranu ili su ih bacali u samicu. Uprkos pretnjama koje su bile upućivane ovoj braći, njihova vera i integritet bili su snažno svedočanstvo vojnom osoblju kao i drugim zatvorenicima.

Izvlačenje koristi iz redovnog porodičnog studija

Deca su takođe bila pozivana na ’odbranu pred svakim ko je od njih tražio razlog za nadu koja je u njima‘ (1. Petr. 3:15). Kada su sinovi Huana Karlosa Bara, koji su tada imali sedam i osam godina, išli u državnu školu, direktorka je zahtevala da stariji sin pozdravi zastavu pred celim razredom. Kada je odbio, dreknula je, udarila ga i gurnula prema zastavi. I pored toga, odbio je da je pozdravi. Onda je odvela ova dva dečkića u svoju kancelariju i ceo sat nastojala da ih natera da pevaju rodoljubive pesme. Kada nije uspela, odlučila je da ih izbaci iz škole.

Taj slučaj je došao na sud. Tokom pretresa, sudija je odveo dečake na stranu da bi ih ispitao. Njihovi spremni odgovori su toliko uznemirili sudiju da je počeo da se trese. Lupio je šakom o sto i napustio prostoriju. Vratio se nakon 15 minuta, ali još uvek vidno potresen. Međutim, presuda je bila u korist Svedoka! Nakon što je doneo povoljnu presudu, sudija je rekao bratu Baru: „Imate izuzetnu porodicu! Kada bi sve porodice imale tako visoka načela, ova bi zemlja bolje izgledala.“ Brat Baro kaže: „Ovo iskustvo mi je još više pokazalo koliko je korisno imati redovan porodični studij, tako da nam deca budu spremna da zauzmu  čvrst stav.“ Na kraju je Vrhovni sud Argentine dosudio 1979. da deca imaju pravo na obrazovanje.

Ponovo povoljno vreme

Još od 1950, podružnica je svakoj novoj vladi upućivala zahtev da se Jehovini svedoci zakonski registruju kao religija. Do sticanja zakonskog priznanja bilo je potrebno puno koraka. Kao prvo, zahtevalo se da se formira neko zakonsko telo sa izvesnim brojem članova i društvenim i religioznim ciljevima, kao što su poučavanje ljudi Bibliji. Zatim je to zakonsko telo trebalo registrovati. Vlada je morala da se složi s tim da su ti ciljevi zakoniti. Ako bi vlada dala odobrenje, tada bi se dodelio registarski broj. S tim brojem se mogla podneti molba da budemo zakonski priznati kao religiozna organizacija. Sve do 1981, Jehovini svedoci su bili odbijani pod izgovorom da su njihovi društveni i religiozni ciljevi bili nezakoniti zato što je delo bilo zabranjeno.

U novembru 1976, samo dva meseca nakon što je obnovljena zabrana dela Jehovinih svedoka, kancelarija podružnice je podnela molbu Argentinskom državnom sudu da se skine zabrana. Osim toga, podružnica je uložila žalbe za slučajeve koji uključuju izbacivanje dece Svedoka iz škola zato što su odbila da učestvuju u patriotskim ceremonijama, zatim zatvaranje braće zbog prigovora savesti i konfiskovanje publikacija Watch Tower Societyja.

Dana 10. oktobra 1978, ove žalbe su uložene i Interameričkoj komisiji za ljudska prava. Ova komisija je donela presudu da je vlada prekršila ljudska prava Jehovinih svedoka i preporučila je da se skine zabrana.

Dana 12. decembra 1980, vladajući vojni režim je prihvatio preporuku Interameričke komisije za  ljudska prava i skinuo zabranu. To je omogućilo da se Jehovin narod u Argentini slobodno okuplja. Koju je to radost donelo braći! Međutim, iako aktivnosti Jehovinih svedoka nisu više bile zabranjene, njihova religiozna organizacija još nije bila zakonski priznata.

Konačno, 9. marta 1984. vlada je priznala Zajednicu Jehovinih svedoka kao religiju. Došao je kraj dugogodišnjoj borbi za zakonsko priznanje. Najzad su na Dvorane Kraljevstva mogle da se stave oznake! Kako su se braća u Argentini radovala! Svi su mislili što i psalmista: „Veliko delo učini Jehova na nama! Razveselismo se“ (Ps. 126:3).

Ali, zakonsko priznanje je značilo daleko više od oznake na Dvorani Kraljevstva. Evo šta je rekao Sirijako Spina, hrišćanski starešina u Buenos Ajresu: „Kada je bila skinuta zabrana i kada smo ponovo mogli održavati velike skupove, želeli smo da koristimo  najbolje objekte kako bismo odali čast našem Bogu, Jehovi. Nanovo smo nastojali da koristimo novi Gradski stadion Mar del Plata, ali budući da nismo bili zakonski priznati, nikada ga nismo dobili na korišćenje. Zatim su 1984, zahvaljujući Jehovi, Svedoci dobili zakonsko priznanje. Sada za naše skupove koristimo i Gradski stadion i, od pre neku godinu, novi Sportski centar.“

Prošlo je mnogo godina otkada su se braća radovala ohrabrujućoj atmosferi velikih skupova, tako da je podružnica odlučila da u potpunosti iskoristi predstojeću posetu zonskog nadglednika, Freda Vilsona. Za manje od dve sedmice, izvršene su pripreme da se braća iz oblasti Većeg Buenos Ajresa ugoste na Stadionu Veles Sarsfild, na prvom velikom sastanku otkada je skinuta zabrana. Uprkos kratkom roku, ovoj radosnoj duhovnoj „gozbi“ 15. februara 1984. prisustvovalo je skoro 30 000 ljudi (Ps. 42:5).

Rezultat zabrane

Pod vojnim režimom, na hiljade ljudi je nestalo i bilo ubijeno. Iznenađujuće je što uprkos čvrstom stavu vlade protiv Jehovinih svedoka, nijedan Svedok nije bio među onima koji su nestali.

I ne samo što su njihovi životi pošteđeni već su dobili i bolji publicitet zbog zabrane. Pre zabrane, oni koji su pitali Svedoke kojoj religiji pripadaju zbunjeno su gledali kada bi čuli odgovor „Jehovinim svedocima“. Posle zabrane nije bilo tako. Susana de Puketi, koja 37 godina služi kao punovremeni sluga, rekla je: „Kada je došao kraj zabrani, više nas nisu nazivali Jehovinim sinovima ili Jehovama; niti su nas brkali s evangelističkim grupama. Naš ispravan naziv je tokom zabrane često bio spominjan preko radija  i novina. Srećan ishod toga je da ljudi konačno prepoznaju naziv Jehovini svedoci.“

Zakonsko oslobađanje od vojne službe

Negde u isto vreme, dr Marija T. de Morini, zamenik ministra vera koja je preduzela akciju da se Zajednica Jehovinih svedoka prizna kao religija, ugovorila je značajan sastanak predstavnika Zajednice Jehovinih svedoka, ministra vera i ministra odbrane. Svrha ovog sastanka bila je oslobađanje Jehovinih svedoka vojne službe. Odbor podružnice se nadao da će vojske biti oslobođeni opšti pioniri, ali vlasti su bile spremne da idu dalje.

Vlasti su htele da oslobode svakoga na koga se gledalo kao na studenta, a svi oni koji su bili upisani u Teokratsku školu službe smatrani su studentima teologije. Kada bi neki brat napunio 18 godina i bio pozvan da se javi za vojnu službu, starešine iz njegove skupštine bi popunile i potpisale jedan formular kojim su svedočili o njegovom dobrom ponašanju. Taj formular je slat kancelariji podružnice na potpis i zatim se prosleđivao ministarstvu vera. Onda bi oni izdali potvrdu koju je brat morao da preda vojnim vlastima kako bi bio oslobođen službe. Ovaj efikasan sistem se koristio sve dok 1990-ih nije ukinuto obavezno služenje vojnog roka.

Iznenađujuć porast na sve strane

Između 1950. i 1980, vlada je zabranjivala delo Jehovinih svedoka. Braća su revno nastavila da propovedaju reč u teško vreme. Zato ih je Jehova blagoslovio porastom. Godine 1950, u Argentini je bilo 1 416 objavitelja. Do 1980, bilo ih je 36 050!

Uz zakonsko priznanje došlo je i do daljnjeg porasta u skladu sa Isaijom 60:22, gde stoji: „Od najmanjega  hiljada će postati, od manjega silan narod. Ja, ja, Jehova, učiniću brzo to u svoje vreme.“ Samo jedan kratak pregled na izveštaje iz cele zemlje pokazuje istinitost ovih reči. Na primer, od vremena skidanja zabrane, od 70 objavitelja iz skupštine Fransisko Solano u oblasti Većeg Buenos Ajresa, sada ima 700 objavitelja u sedam skupština.

Alberto Pardo, koji služi kao starešina u Sinko Saltosu, u provinciji Rio Negro, pamti kada je u Sinko Saltosu bilo samo 15 objavitelja. Danas tamo postoje tri skupštine i ukupno 272 objavitelja, što predstavlja odnos od 1 Svedoka na 100 stanovnika. Marta Tolosa iz skupštine Karmen de Patagones u Buenos Ajresu, kaže: „Fantastično je kada pomislim na malu grupu koja se 1964. sastajala u jednom sobičku, i kada to uporedim s današnjih 250 braće i sestara u tri Dvorane Kraljevstva.“

Zbog brzog rasta u Palmiri i okolnim gradovima, bilo je neophodno da se svakog vikenda dva puta održe javno predavanje i Studij Kule stražare kako bi braći i sestrama bilo udobnije u Dvorani Kraljevstva. Za Memorijal je zakupljena jedna veća sala, pošto je stalno bilo više od 250 prisutnih. Od 1986, u četiri grada koja su prvobitno bila dodeljena skupštini Palmira formirane su skupštine.

Prvobitna skupština Hose Leon Suarez iz oblasti Većeg Buenos Ajresa sa 33 objavitelja prerasla je u pet skupština. Huan Šelenberg, jedan tamošnji starešina, kaže: „Svaki put kada se formira nova skupština, smanji nam se područje. Sada imamo mali deo područja, dugačak svega 16 blokova i 8 blokova širok. Naše dodeljeno područje obradimo jednom ili dvaput sedmično. Mnogi ljudi kojima propovedamo su ravnodušni, ali i dalje imamo dobra iskustva i možemo započeti  neke biblijske studije. Dvorana Kraljevstva je u sredini, tako da mnogi od 100 objavitelja mogu pešice da dođu na sastanke.“

Napredak pionirskog duha

Kada je skinuta zabrana, otvorilo se veliko polje aktivnosti. Bilo je puno područja gde je postojala velika potreba za objaviteljima Kraljevstva.

U decembru 1983, poslato je na tri meseca deset bračnih parova privremenih specijalnih pionira, da započnu sa aktivnošću propovedanja u područjima koja su Jehovini svedoci retko obrađivali. Ti parovi su već bili opšti ili pomoćni pioniri koje su predložili pokrajinski nadglednici. Cilj je bio da se da veliko svedočanstvo uručivanjem literature i nastojanjem da se započnu biblijski studiji. Za one koji bi pokazali interes starali bi se ili objavitelji iz obližnjih skupština ili bi im se pisala pisma. Ova akcija je donela izvrsne rezultate. Sada u devet od deset gradova u kojima su ti pioniri služili postoje skupštine.

Jedan od privremenih specijalnih pionira bila je Argentina de Gonzales. Zajedno sa svojim mužem, Argentina je dobila dodelu u Eskini. Tamo su došli s četvoro dece. Tri puta nedeljno, jedna od spavaćih soba u njihovoj kući bila je pretvarana u mesto za sastanke. Kada su išli od kuće do kuće, skoro svako ih je pozivao da uđu. Stanar bi najpre želeo da zna odakle su, koliko dece imaju i gde su odseli. „Kada smo udovoljili njihovoj ljubopitljivosti“, kaže Argentina, „bili su i te kako spremni da saslušaju našu poruku. Mogla sam da započnem sedam biblijskih studija, a jedan je bio s jednom ženom i njeno četvoro dece. Oni su odmah počeli da dolaze na sastanke i nikada nisu nijedan propustili.  Za samo nekoliko meseci, krstile su se majka i ćerka, a ćerka je kasnije postala pionir. Radosna sam što još uvek svi revno služe Jehovi.“

Zadovoljni u kakvim god okolnostima

Neki koji su imali pionirski duh bili su spremni da se prilagode oštroj klimi, izolovanosti i primitivnim uslovima za život. Kada su Hose i Estela Forte bili poslati kao specijalni pioniri u Rijo Turbijo u provinciji Santa Kruz, tamo nije bilo nijednog Svedoka niti studenta Biblije. Osim toga, Rijo Turbijo se nalazi na krajnjem jugu Argentine gde temperatura često padne ispod minus dvadeset stepeni.

Oni su odseli u jednom gradiću u kući koja je pripadala rođacima nekih Svedoka i putovali su 300 kilometara do najbliže skupštine u Rio Galjegosu. Jednom dok su se vraćali sa sastanka, pregrejao se motor auta zato što je iscurela voda iz hladnjaka, i to na pustom delu autoputa. Temperatura je bila izuzetno niska i počeli su da osećaju ono što lokalni stanovnici nazivaju el sueno blanko, snažnu pospanost koja vodi u smrt. Molili su se Jehovi da ne zaspe. Koliko su bili zahvalni kada su stigli do jednog obližnjeg ranča, gde su mogli da se ugreju i napune hladnjak motora!

U početku su se usredsredili na propovedanje u najnaseljenijem području i uskoro su imali više od 30 naprednih biblijskih studija. Za vrlo kratko vreme, u gradu je formirana jedna grupa. Zatim su uložili napor da dođu u kontakt s ljudima koji žive na planinama i u seoskim oblastima. Jednom godišnje, Hose je išao konjem na put od šest do sedam dana da bi propovedao. Jednom prilikom, Hose i njegov saradnik su došli na jedan ranč gde ih je srela neka žena sa agresivnim psom čuvarom. Kada su se predstavili kao Jehovini  svedoci, žena ih je pogledala i prasnula u smeh, govoreći: „Nije valjda i ovde!“ Kada su je pitali zašto tako reaguje, objasnila je da je živela blizu Betela u Buenos Ajresu. Dodala je: „Nikada nisam pomišljala da će Jehovini svedoci doći do ovako zabačenog mesta, pa još i obučeni kao gaučosi.“ Žena ih je pozvala da pojedu nešto i imali su zanimljiv biblijski razgovor.

Plutajuća Dvorana Kraljevstva

Odlučni da iskoriste povoljno vreme za propovedanje, neki su prihvatili izazov da svedoče ostrvljanima u području delte reke Parane, blizu Buenos Ajresa. Zbog udaljenosti između ostrva, vrste prevoza koji je dostupan i nepredvidivog vremena, svedočiti u toj delti i nije baš tako mali poduhvat. Putovati privatnim čamcima dosta je skupo, a i može biti opasno. Pa ipak, ustrajnost je donela rezultate. Do 1982, bila je formirana jedna izolovana grupa kao deo skupštine Tigre.

Da bi smanjio troškove, brat iz skupštine Tigre po imenu Alehandro Gastaldini, napravio je El Karpinčo, sedam metara dugačak plastični čamac s motorom na propan gas. Otprilike u isto vreme, Ramon Antunez i njegova porodica iz Buenos Ajresa ponudili su svoju jedrilicu za unapređivanje interesa Kraljevstva u delti. Ova revna braća su s oduševljenjem predvodila, pozivajući braću iz drugih skupština da podupru njihovu službu preko vikenda. Počeli su da niču studiji i da stižu plodovi kada su cele porodice prihvatale istinu.

Pošto je samo malo onih koji žive na tim ostrvima imalo čamce, a bilo je malo javnog prevoza, mnogim zainteresovanim ljudima je bilo teško da dođu na sastanke. Zato su braća pomagala jedni drugima kako bi  se okupili i međusobno se duhovno ojačali. Na primer, da bi svi prisustvovali Memorijalu, kružio je jedan čamac koji bi pokupio sve krštene Svedoke i zainteresovane osobe kako bi mogli da održe Memorijal na palubi.

Kasnije su Karlos Bustos, njegova žena Ana i ćerka Marijana dodeljeni kao pioniri u delti. Podružnica je pomogla tako što je kupila motorni čamac koji je nazvan Prekursor I, koji je imao kuhinju, kupatilo i prostor za spavanje za tri osobe. Marijanin krevet na krmi bio je nazvan el sarkofago, jer je bio toliko uzak da je ličio na sanduk!

Sad u području delte živi 20 objavitelja, koji služe Jehovi kao deo skupštine Tigre. Većina te braće sada ima vlastite čamce, te su bolje opremljeni da se brinu za svoje teokratske odgovornosti. Međutim, san o tome da izgrade svoju Dvoranu Kraljevstva izgledao je kao neostvariv. Zašto?

 Zato što je zbog stalnih tamošnjih poplava zemlja koja je dobra za gradnju vrlo skupa. Za malu grupu sa ograničenim sredstvima, ta prepreka je bila nepremostiva. Međutim, iako je zemlje malo, vode ima na pretek. Zašto se onda ne bi izgradila plutajuća Dvorana Kraljevstva? Podružnica je vodila gradnju takve Dvorane Kraljevstva, i ona je završena u junu 1999. Sada starešine iz skupštine Tigre naizmenično posećuju tu Dvoranu Kraljevstva da bi vodili sedmične sastanke za tu grupu.

Doći do korejskog stanovništva

Jehovini svedoci u Argentini ne nastoje samo da dođu do ljudi na različitim geografskim lokacijama već se trude i da propovedaju ljudima različitih nacionalnosti. Pre nego što je nametnuta druga zabrana, korejski brat Huang Jong Kuen je 1971. imigrirao s porodicom u Argentinu i počeo da dolazi u jednu špansku skupštinu. Uspeh u delu pravljenja učenika među  Korejcima i imigracija Svedoka iz Koreje omogućili su da se formira jedna korejska grupa u Moronu, u provinciji Buenos Ajres. Oni su uskoro održavali svih pet skupštinskih sastanaka svake sedmice, što je 1975. dovelo do stvaranja prve korejske skupštine u Argentini. Godinu dana kasnije, posvetili su Jehovi svoju prvu Dvoranu Kraljevstva.

Tokom zabrane, korejska skupština se podelila na manje grupe. Pošto su korejska braća čeznula za zajedničkim sastancima kao skupština, izvršene su pripreme da se jednom mesečno sastaju u jednom parku radi javnog predavanja i Studija Kule stražare. Pošto policija nije razumela ni reč korejskog, oni nisu imali predstavu da su ti sastanci bili religiozne prirode!

Nakon skidanja zabrane, korejsko područje je stalno raslo. Budući da su Korejci raštrkani po celoj zemlji, često je da bi im se propovedalo potrebno preći stotine kilometara u potrazi za dostojnima. Dva ili tri puta godišnje, korejski Svedoci su putovali u udaljene provincije u nastojanju da pronađu korejske trgovce. Jehova je blagoslovio njihovu marljivost. Danas reč revno propoveda u proseku 288 korejskih objavitelja u četiri skupštine.

Sve do skora, korejske skupštine je posećivao pokrajinski nadglednik koji govori španski i kojem je trebao prevodilac za sastanke, službu na terenu i pastirske posete. Međutim, 1997. su Stiven i Džun Li (Sung Ho Ji i Jun Kjong Kim), diplomci 102. razreda Gileada, dobili dodelu da služe u korejskim skupštinama u Argentini, Brazilu i Paragvaju. Pošto su Liovi poreklom Korejci i tečno govore taj jezik, braća izvlače veliku korist iz njihovih poseta. Svi su jako zahvalni za tu ljubaznu pripremu našeg nepristranog Boga Jehove (Dela 10:34, 35).

 Liovi stalno moraju da se prilagođavaju na klimu, vodu i hranu u tri zemlje. U periodu od šest meseci, u Argentini borave tri meseca, u Brazilu dva i u Paragvaju jedan mesec. Iako služe korejskim skupštinama, ipak moraju da govore lokalne jezike. Osim što govore portugalski u Brazilu, Liovi su morali da nauče i dva specifična narečja španskog. Pa ipak, oni se raduju ovoj zaista međunarodnoj pokrajini. Nakon dve godine, broj pionira u ovoj pokrajini narastao je sa 10 na 60!

Nemi hvale Jehovu

Godine 1970, pojavila se još jedna grupa sa očiglednim potrebama kada su skupštinske sastanke počeli da posećuju neki gluvi ljudi. Da bi takve osobe izvukle korist iz sastanaka, bili su potrebni prevodioci na znakovni jezik. Do 1979, jedna grupa se sastajala u kući Kokoa i Koke Janzon, bračnog para gluvih ljudi u Vilji Devoto u Buenos Ajresu. To je bio samo početak.

Broj gluvih koji su prigrlili istinu nastavio je da raste tokom zabrane, kao i tokom 1980-ih i 1990-ih. U 1980-im su izvesnim skupštinama u oblasti Većeg Buenos Ajresa bila dodeljena gluva braća i sestre, zajedno s njihovim prevodiocima. Za gluve se prevodio ceo program, što im je omogućavalo da izvuku korist iz sastanaka.

Međutim, gluvi objavitelji su žarko želeli da imaju veće učešće u skupštini. Zato je 1992. godine podružnica odlučila da njih i prevodioce sakupi u jednu skupštinu na znakovnom jeziku. Tako su gluvi objavitelji počeli da na sopstvenom jeziku aktivno učestvuju u poučavanju, komentarisanju i propovedanju.

„Skupština na znakovnom jeziku bila je odgovor na moje molitve“, kaže Silvija, jedna gluva sestra koja je  samohrana majka. „Veoma sam srećna što mogu imati više kontakta s gluvom braćom i sestrama. Pre smo bili rasuti po drugim skupštinama i viđali smo se samo jednom nedeljno.“

Elba Basani, još jedna gluva sestra, kaže: „Kada nije bilo skupštine na znakovnom jeziku, umela sam često da klonem, ali sada sam jako srećna jer mogu da budem pomoćni pionir, da budem zaposlena u služenju Jehovi, i u većem sam kontaktu s mojom duhovnom braćom. Veoma sam zahvalna Jehovi.“

Pošto je znakovni jezik vizuelno sredstvo komuniciranja, video-kasete Zajednice su naročito efikasne. Video-kaseta Jehovini svedoci — organizacija iza imena već postoji na argentinskom znakovnom jeziku. Osim toga, u pripremi su video-prevodi brošure Šta Bog zahteva od nas? i drugih publikacija. Sada u Argentini postoje četiri skupštine na znakovnom jeziku, sa ukupno 200 objavitelja, uključujući i 38 gluve braće koja služe kao starešine i sluge pomoćnici.

Pomoć ljudima koji govore engleski

Pred kraj 1993, u Argentini su počele da rade korporacije iz inostranstva. Neki od zaposlenih koji su bili poslati u Argentinu bili su kršteni Svedoci koji nisu mnogo znali španski, ali su razumeli engleski. Da bi se zbrinule njihove duhovne potrebe i da bi se došlo do sve većeg broja onih koji govore engleski, u Buenos Ajresu je osnovana prva engleska skupština u zemlji. Neki Argentinci koji su naučili engleski ponudili su se da podrže tu novu skupštinu.

Od 1994. kada je osnovana ova skupština, krstilo se deset osoba, a mnogi drugi koji su privremeno u Argentini mogu se radovati sastancima i izvući korist iz njih, jer se iznose na jeziku koji razumeju.

 Mlada Mapučeanka otvara vrata

Pomoć ’svim vrstama ljudi da dođu do tačnog spoznanja istine‘ uključuje i dolaženje do Indijanaca koji žive u rezervatima (1. Tim. 2:4). U jugozapadnoj provinciji Neuken postoji rezervat Mapuče Indijanaca u kom poglavica nije dozvoljavao Svedocima da uđu zbog ranijeg ponašanja drugih religioznih grupa. Jedna mlada Mapučeanka, Patrisija Sabina Gvajakimil, dobila je neke publikacije od svoje majke, koja ih je pak dobila dok je radila van rezervata. Patrisija je pisala podružnici tražeći više informacija. Monika Lopez, sestra kojoj je bilo dodeljeno da odgovori, poslala je Patrisiji knjigu I ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji i objasnila je pripremu biblijskog studija. Patrisija je to prihvatila, te su godinu dana proučavale putem pisama, a da se nikada nisu videle.

Jednog dana, neko je pokucao na Monikina vrata. Bila je presrećna kada je videla Patrisiju, koja je došla u grad u ambulantu, jer je pratila sestru koja je bila pred porođajem. Za kratko vreme koje su mogle da budu zajedno, Monika joj je pokazala Dvoranu Kraljevstva, objasnila joj je kako se vode sastanci i pozvala ju je da dođe kada uskoro bude bila poseta pokrajinskog nadglednika.

Kada se vratila kući, Patrisija je odlično napredovala. U stvari, jednog jutra kada je dnevni stih naglašavao važnost propovedanja, ona je osedlala svoju kobilu i svedočila komšijama od sedam ujutro do ranih večernjih sati. Njena aktivnost propovedanja otvorila je vrata za Jehovine svedoke spolja da propovedaju u rezervatu. Patrisija se krstila 1996. i nastavlja da prenosi „spasenje“ drugim Indijancima (Ps. 96:2). Svedoci redovno posećuju i druge indijanske rezervate.

 Potreba za Dvoranama Kraljevstva

Pošto su Jehovini svedoci u Argentini revno širili delo propovedanja u povoljno vreme nakon zabrane, postojala je potreba za odgovarajućim Dvoranama Kraljevstva. Neke Dvorane Kraljevstva su bile loše izgrađene. Na primer, zidovi jedne dvorane u severnoj provinciji Santijago del Estero bili su od plastike. Luis Benitez, koji je godinama uključen u projekte gradnje Dvorana Kraljevstva, priča: „Kada smo jednom putovali za Formosu, brat Ajzenhauer i ja našli smo braću koja su se sastajala u nekoj građevini koja je imala zidove visine 1,2 metra, ali bez krova, vrata i prozora. Za sedenje, braća su koristila daske stavljene na cigle. Kad smo ih pitali šta rade kad pada kiša, rekli su: ’Neki ponesu kišobran, a drugi pokisnu.‘“

Nakon što je 1980. skinuta zabrana, starešine iz skupštine Treleu, u provinciji Čubut, uskoro su uvidele da nemaju dovoljno veliko mesto za toliki broj ljudi koji su dolazili na duhovnu pouku. Jedna sestra koja je radila kod jedne porodice koja je imala salu za sastanke zatražila je dozvolu da koristi tu salu. Dali su joj, tako da se skupština sedam ili osam meseci besplatno sastajala. Zatim su neko vreme koristili prodavnicu tapetarije koju je držao jedan brat. Međutim, skupština nije mogla sve vreme da koristi to mesto, tako da su morali da se organizuju u manje grupe po domovima braće. Očigledno im je trebalo neko dugoročnije mesto za sastajanje. Članovi skupštine su čvrsto rešili da izgrade svoju Dvoranu Kraljevstva. Nakon pet godina potrage za nekim mestom sastajanja, Jehovini svedoci iz Treleua su konačno posvetili Jehovi Dvoranu Kraljevstva. Ali uskoro je zbog porasta broja objavitelja postalo neophodno da se izgradi još jedna Dvorana Kraljevstva.

 Skupštinama su širom zemlje trebale Dvorane Kraljevstva. Trebalo je učiniti nešto da se obezbede odgovarajuće zgrade za pravo obožavanje.

Podružnica priskače u pomoć

U odgovoru na ovu potrebu, podružnica je razradila program za gradnju Dvorana Kraljevstva. Obezbedila je pripremu zajma kako bi finansirala gradnju, kao i stručno izrađene projekte za udobne, praktične i skromne dvorane. Osim toga, davani su predlozi o tome kako organizovati delo gradnje. Bila su dodeljena kvalifikovana braća koja su pružala tehničku pomoć. Uz pomoć ovog programa, Dvorane Kraljevstva su se gradile za dva meseca, a kasnije i za samo 30 dana.

Skupštine u Treleu, kojima je trebala još jedna Dvorana Kraljevstva, izvukle su korist iz ovog programa  pojednostavljene gradnje. Samo 60 dana nakon početka gradnje, imali su sastanke u svojoj novoj dvorani. Ona je poslužila kao veliko svedočanstvo stanovnicima tog grada koji su videli kako je pusto zemljište koje je praktično bilo smetlište najednom ukrašeno divnom Dvoranom Kraljevstva. Građevinari iz tog kraja bili su toliko impresionirani da su želeli da unajme braću!

Kongresne dvorane za veće skupove

U međuvremenu, argentinska braća su uvidela potrebu za Kongresnim dvoranama gde bi se održavali veći skupovi. U Oberi u severnoj provinciji Misiones, jedna porodica je poklonila jedno parče zemlje i tamošnja braća su napravila konstrukciju s krovom bez zidova. Tamo je 1981. bio održan jedan veći skup sa 300 prisutnih. Sada je na istom zemljištu trajnija građevina u koju može da stane 2 200 osoba.

Nakon što je 1984. Zajednica Jehovinih svedoka registrovana, Jehovi su na području Buenos Ajresa posvećene dve Kongresne dvorane — jedna 1986. u Morenu i druga 1988. u Lomas de Zamori. Ona u Lomas de Zamori ranije je bila napuštena fabrika i skladište. Dana 9. jula 1985, došlo je 1 500 dobrovoljaca da bi započeli 18-dnevni projekat neprekidnog napornog rada. Oni su očistili zgradu i jedan deo fabrike pretvorili u salu u koju komotno može da stane oko 1 500 ljudi. Neki su radili celu noć kako bi dvorana bila spremna za prvi kongres, koji je održan 27. jula 1985. Danas postoje četiri Kongresne dvorane, uključujući i onu koja je 1993. posvećena u Kordobi.

Gde mogu da se održavaju oblasni kongresi?

Zbog neprestanog rasta, bilo je sve teže zakupiti odgovarajuće objekte za oblasne kongrese. Zakupljivanje sala je bilo skupo, a i uprave često nisu poštovale  datume iz ugovora. Nije bilo niti zgodno niti efikasno da se ozvučenje i druga neophodna oprema prevozi i sklapa. Osim toga, na velikim otvorenim stadionima, publika je bila izložena atmosferskim prilikama, zbog čega je bilo teže izvući potpunu korist iz programa.

Da bi se rešili ovi problemi, kupljeno je zemljište u Kanjuelasu, seoskom području jugozapadno od glavnog grada. Tamo bi se izgradila jedna Kongresna dvorana koja bi se koristila za oblasne kongrese i druge veće skupove. Ona bi bila dopuna za četiri Kongresne dvorane koje su već postojale u zemlji.

Prostrana Kongresna dvorana sa 9 400 mesta bila je spremna za prvi oblasni kongres u oktobru 1995, za manje od šest meseci od početka projekta (Joil 2:26, 27). Ovaj objekat je posvećen Jehovi u martu 1997. Keri Barber iz Vodećeg tela je oduševljeno izneo govor za posvećenje i sledećeg dana je učestvovao na posebnom sastanku održanom na Stadionu Rio de la Plata. Stadion je napunilo mnoštvo od 71 800 braće iz cele zemlje, uključujući i jednu grupu iz Patagonije koja je prešla 3 000 kilometara.

Novi objekti podružnice

Do decembra 1984, dostignut je novi najveći broj od 51 962 objavitelja. Zbog ovog porasta nastala je potreba za više literature, a za to je opet trebala veća štamparija. Da bi se udovoljilo toj potrebi, kupljen je i renoviran kompleks zgrada u ulici Kaldas br. 1 551, u Buenos Ajresu, kako bi se povećao fabrički i kancelarijski prostor. Podružnica je kupila i napuštenu fabriku keramike u Aveniji Elkano br. 3 850, u Buenos Ajresu, srušila je do temelja i izgradila prelep nov kompleks zgrada za stanovanje.

 U tom građevinskom projektu učestvovalo je ukupno 640 punovremenih radnika, uključujući i 259 osoba iz programa međunarodne gradnje. Pored njih, vikendom su im pomagale i stotine druge braće. Pošto je na gradilištu bilo preko 200 dobrovoljaca iz prekomorskih zemalja, to je dovelo do nekih zanimljivih situacija. Jedan brat je ispunio potraživanje za 12 belih palomosa (pingvini mužjaci). Nadglednik Odeljenja za nabavku čudio se zašto su naručene te ptice. Kako se ispostavilo, bratu je trebalo 12 belih pomosa (cevi)!

U vreme rada na ovom projektu, u Argentini je vladala hiperinflacija. Ponekad je cena građevinskog materijala skakala po tri puta dnevno, što je za braću koja su bila uključena u nabavku bio veliki izazov. Tokom tog perioda, braća na gradilištu nikada nisu zaboravila najvažniji posao — posao propovedanja reči. Jedan dobavljač je često slao na gradilište svoje predstavnike, a oni su uvek, zajedno s porudžbom materijala, dobijali i temeljno svedočanstvo. Zaposlenima u ovoj firmi uručeno je ukupno 20 časopisa i pet knjiga, a u kancelariji  vlasnika su uvek stajali izloženi primerci časopisa.

I samo gradilište je bilo jedno svedočanstvo. Braća su koristila metodu panelne gradnje kod koje se armirane betonske zidne ploče izlivaju na gradilištu i kasnije dizalicom podižu na svoje mesto. Bila je to neobična građevinska tehnika i privukla je lokalne neimare. Subotom ujutro, studenti sa arhitektonskog fakulteta dolazili su da to gledaju i braća su ih vodila u obilazak.

U oktobru 1990, ovaj prelepi kompleks posvećen je Jehovi. Teodor Džeres iz Vodećeg tela održao je podsticajan govor za posvećenje, koji se temeljio na Isaiji 2:2-4. Ovoj radosnoj manifestaciji prisustvovali su mnogi koji su među prvima učestvovali u sejanju semena istine u Argentini, zajedno s gostima iz drugih podružnica.

Daljnje proširenje

Čim su bili posvećeni novi objekti podružnice, otpočelo se s daljnjim proširenjem koje je uključivalo proizvodni kompleks u ulici Kaldas. Na susednom komadu zemlje izgrađena je dvospratna zgrada sa suterenom koja je pružala prostor za skladištenje literature. Grupa od 25 dobrovoljaca završila je ovaj projekat za osam meseci.

Baš kada se pojavila potreba za više poslovnog prostora, na prodaju je ponuđena jedna zgrada u susednom bloku od betelskog doma. Pošto su gradske vlasti postale strože što se tiče izdavanja građevinskih dozvola, nabavljanje zemljišta sa završenom zgradom bilo je razumno rešenje. Iako je zgrada bila stara više od 30 godina, bila je napravljena od visokokvalitetnih materijala. Unutrašnjost je u belogoričnom drvetu,  a spoljašnjost je obložena mermerom. U toj kupljenoj i renoviranoj zgradi sada se nalaze administrativne kancelarije, kao i Odeljenje za nabavku, Službeno odeljenje, Odeljenje za gradnju i Blagajna. Posvećena je 1997, u isto vreme kada i Kongresna dvorana Kanjuelas.

Pomoć jednoj susednoj zemlji

Tokom zabrane, Jehovini svedoci iz susednih zemalja, kao što su Brazil i Urugvaj, pomagali su argentinskoj braći da dođu do duhovne hrane. Sada podružnica u Argentini ispunjava potrebe susednog Čilea. Od januara 1987. u Čile se šalju časopisi — najpre je to bilo preko jedne komercijalne službe, a od 1992. kamionima Zajednice.

Da bi se došlo do Čilea, potrebno je preći Ande, planinski venac koji se izdiže do 3 100 metara. Potrebna je izuzetna veština vozača da bi se kroz planine prekrivene snegom manevrisalo poluprikolicom po vijugavom putu, koji na jednoj deonici ima 31 opasan zavoj. Ali, ovaj dugački put se isplati, jer čileanska braća dobijaju časopise u pravo vreme.

Privlačniji časopisi zbog četvorobojne štampe

Kako je svet postajao sve više orijentisan na slike, Zajednica je osmotrila pitanje štampanja Kule stražare i Probudite se! u boji. Cilj je bio proizvesti časopise privlačnog oblika koliko god je to ekonomski razumno. Watch Tower Society iz Sjedinjenih Država poslao je Argentinskoj podružnici jednu popravljenu četvorobojnu štamparsku presu Haris. Trebalo ju je rasklopiti, spakovati i prebaciti iz Volkila, u Njujorku. Kada je 10. oktobra 1989. dragoceni tovar stigao u Buenos Ajres, trebalo ga je ponovo sastaviti. U Argentinu su doputovala  iskusna braća iz svetske centrale kako bi nadgledala posao i obučila radnike.

Štampanje četvorobojnih časopisa je prilično uvećalo broj uručenih primeraka. Ilustracije radi, tokom 1991, godinu dana od početka štampanja četvorobojnih časopisa, broj uručenih časopisa povećao se za skoro milion primeraka, sa 6 284 504 na 7 248 955!

Međunarodni kongresi pružaju međusobno ohrabrenje

Nakon što su toliko godina bili pod zabranom, Svedoci u Argentini su jedva čekali priliku da budu domaćini za sledeći međunarodni kongres. Konačno su mogli da za Međunarodni kongres „Čist jezik“ decembra 1990. u Buenos Ajresu ugoste skoro 6 000 stranih delegata iz više od 20 zemalja. Prisustvovali su Džon Bar i Lajman Svingl iz Vodećeg tela, koji su održali ohrabrujuće govore. Četvorodnevni program je bio iznesen i na stadionima Rio de la Plata i na stadionu Veles Sarsfild, i ukupno je bilo preko 67 000 prisutnih.

Iako su ujedinjeni u obožavanju, različitost kultura delegata bila je na mnogo načina očigledna. Čovek je mogao videti sestre iz Španije u njihovim divnim narodnim nošnjama, Japanke u tradicionalnim kimonima i delegate iz Meksika u crnim odelima s velikim sombrerima.

Kada se kongres završio, niko nije hteo da ide. Različite nacionalne grupe su spontano počele da pevaju pesme Kraljevstva na svojim jezicima i da mašu maramicama. Pevali su tako skoro sat vremena pre nego što su na kraju krenuli kućama. Jedan foto-reporter je rekao: „Ovo u Argentini nikada ranije nije bilo... Takve emocije i takva srdačnost!“

 Pomisli na uzbuđenje Argentinaca kada bi bili pozvani na međunarodni kongres u nekoj drugoj zemlji! To se desilo 1993. Gde je trebalo da idu? U Santjago, u Čileu. Iz Argentine je putovalo više od hiljadu objavitelja. Četrnaest iznajmljenih autobusa prešlo je 1 400 kilometara od Buenos Ajresa do Santjaga. Čak ni spektakularni pejzaž u kojem su delegati uživali kada su prelazili Ande tokom 26-časovnog putovanja nije mogao da se poredi s radošću što su ujedinjeni sa oko 80 000 suhrišćana iz 24 zemlje na četvorodnevnom Oblasnom kongresu „Božanska pouka“.

 Kasnije, 1998, Argentinska podružnica je bila pozvana da pošalje delegate u Sao Paulo (Brazil) i u San Dijego (Kalifornija) na Međunarodne kongrese „Božji put života“. Sara Buhdud, dugogodišnja specijalna pionirka, u potpunosti je uživala u kongresu u San Dijegu zajedno s više od 400 delegata iz Argentine. Ona komentariše: „Priprema Vodećeg tela da budemo smešteni u domove braće bila je veoma ljubazna. To nam je na trenutak pružilo mogućnost da vidimo kako će izgledati život u novom svetu kada više ne budu postojale rasne i jezičke barijere.“

„Jezik poučenih“

Kao rezultat revnog propovedanja braće i duhovnih programa, uključujući i međunarodne kongrese, mnogi  su se odazvali na istinu i pridružili se sve većim redovima objavitelja. Do 1992. dostignut je novi najveći broj od 96 780 objavitelja. Od vremena zakonske registracije 1984. godine, broj Svedoka se udvostručio.

Jasno je da je bilo potrebno više pastira koji bi brinuli za sve veće stado Jehovinih ovaca (Isa. 32:1, 2; Jov. 21:16). Stoga je Jehova pružio program za obuku neoženjenih starešina i slugu pomoćnika koji će brinuti za skupštine — Školu za osposobljavanje slugu. Ta Škola je osnovana 1987. u Sjedinjenim Državama, a u novembru 1992. uvedena je i u Argentini. Kompleks starog Betela bio je idealno mesto za održavanje ove škole.

Njih 375 polaznika, uključujući i 91 iz obližnjih zemalja, pokazali su izvanredno cenjenje za ovu prednost. Uzeti dva meseca slobodnog vremena sa svetovnog posla radi Škole za osposobljavanje slugu bio je izazov. Neki su dali otkaz ili su izgubili posao. Pa ipak, Jehova se brine za one koji stavljaju interese Kraljevstva na prvo mesto u životu. Mnogi su blagoslovljeni bolje plaćenim poslovima pod boljim uslovima nego ranije (Mat. 6:33).

Ugo Karenjo je radio u jednoj banci kada je bio pozvan da bude u prvom razredu. Imao je dobru platu i takav raspored da je mogao da bude pionir. Gorljivo se molio Jehovi i obratio se svom šefu, ali on mu je rekao da je nemoguće da dobije dopust da prisustvuje školi. Na to je Ugo rekao: „Ja stvarno moram da idem, ali bih Vam bio zahvalan ako biste mi sačuvali posao dok ne završim taj kurs.“

Nakon što je upravni odbor razmotrio tu stvar, molba je odobrena. Međutim, Ugo je nakon diplomiranja bio naimenovan da služi kao specijalni pionir, što je značilo da provodi 140 sati mesečno u službi. On se  intenzivno molio pre nego što je obavestio svog šefa da odlazi. Kako je reagovao njegov šef? „Jako nam je žao što te gubimo“, rekao je, „ali ti želimo sve najbolje na tvom novom zadatku.“ Ugo, koji sada služi kao putujući nadglednik, rekao je: „Uvek sam iznova video kako nas Jehova podržava kada izaberemo da njegovu službu stavimo na prvo mesto u životu.“

Ovi diplomci izgrađuju skupštine kojima su dodeljeni i potvrđuju istinitost Isusovih reči: „Mudrost opravdavaju njena dela“ (Mat. 11:19). Kvalitet sastanaka se popravio, što je dovelo do većeg broja prisutnih na sastancima. Dok pasu Božje stado, braća koriste obuku koju su primili i nastoje da razaberu kako da ’progovore zgodnu reč umornom‘ (Isa. 50:4, DK). Neki diplomci sada služe kao pokrajinski nadglednici, a mnogi drugi kao zamenici pokrajinskih nadglednika.

Pomoć da se ’uzdržavaju od krvi‘

Kako je rastao broj objavitelja, tako je rastao i broj Svedoka kojima je bila potrebna medicinska nega. Zbog toga što se trude da žive po biblijskoj zapovesti da se ’uzdržavaju od krvi‘, pokazalo se praktičnim da se razvije mreža službi koje će im u tome pomagati (Dela 15:29).

Zdravstveni radnici nisu baš bili spremni da ne daju transfuziju kada su mislili da je neophodna. Osim toga, većina sudija je spremno davala ovlašćenje za prinudno davanje transfuzije pacijentima koji su Svedoci. U jednom slučaju je jedan sudija dosudio transfuziju krvi za pacijenta koji je imao punovažan zakonski dokument u kojem je stajalo da odbija da primi krv pod bilo kojim okolnostima.

U Buenos Ajresu je februara 1991. održan jedan međunarodni seminar na kom je započeto s programom  Odbora za odnose s bolnicama (OOB). Trojica braće iz Službe za bolničke informacije iz Bruklina služila su kao instruktori za 230 braće iz Argentine, Bolivije, Paragvaja, Urugvaja i Čilea. Oni koji su bili na tom seminaru naučili su kako da prepoznaju potrebe pacijenata koji su Svedoci i kako da pomognu lekarima pružajući im informacije o lečenju bez krvi.

Danas je u većim gradovima širom Argentine aktivno 17 OOB-a, sa 98 starešina koji pružaju preko potrebne informacije lekarima i ljubaznu podršku Jehovinim svedocima. To delo dopunjuju i stotine drugih samopožrtvovanih starešina koji sačinjavaju Grupe za posećivanje pacijenata koje obilaze pacijente Svedoke kako bi im pomogli i ohrabrili ih. Trenutno u Argentini ima oko 3 600 lekara koji rado sarađuju u beskrvnom lečenju Jehovinih svedoka.

Humanitarne akcije motivisane ljubavlju

Naravno, Argentina nije imuna na prirodne katastrofe. Kako se Jehovini svedoci postavljaju u takvim nevoljama? Dana 23. novembra 1977, zemljotres jačine 7,4 stepena Rihterove skale prouzrokovao je veliku štetu u celom centralnozapadnom području Argentine. Iako je delo Jehovinih svedoka tada bilo pod zabranom, braća su odmah organizovala humanitarnu akciju. Pokrenuti ljubavlju, obližnji Svedoci su učestvovali u toj operaciji uprkos poteškoćama (1. Sol. 4:9).

Tog istog dana su se Svedoci iz obližnjih provincija Mendoza i San Luis uputili prema pogođenom području u svim mogućim prevoznim sredstvima. Zbog mnogih pukotina nastalih od zemljotresa, vlasti su zatvorile skoro sve puteve ka gradu Kausete, koji je bio razrušen. Sporednim putevima kroz okolne gradove, Svedoci su doneli hranu, odeću i prvu pomoć. Dok su  se približavali gradu videli su nešto za šta su mislili da je dim koji se diže sa zemlje, ali to je zapravo bila prašina od zemljotresa. Ljudi su za samo nekoliko trenutaka izgubili domove i materijalne stvari, a neki su izgubili i život. Vazduh je bio ispunjen jecajima. U Kauseteu je bilo potpuno srušeno više od hiljadu kuća, uključujući i sve kuće naše braće. Svedoci su brzo podigli privremene zaklone. U toj humanitarnoj akciji učestvovalo je oko sto Svedoka.

Marija de Eređa, opšti pionir iz skupštine Kausete, priča: „Ćerka moje komšinice je bila pred porođajem i imala je trudove. Braća su podigla veliki šator u dvorištu moje komšinice kako bi pružila zaklon. Te iste noći je bila strašna oluja. Komšinica je s cenjenjem rekla: ’Ko bi verovao da se iz naše crkve neće niko pojaviti da vidi da li smo živi ili mrtvi. Jehovini svedoci su priskočili u pomoć kada nam je trebao zaklon!‘“

U aprilu 1998, Svedoci su imali još jednu humanitarnu akciju. Jedna provala oblaka prouzrokovala je poplavu u severnoj Argentini, a naročito u provincijama Korijentes, Formosa, Čako i Santa Fe. Za 72 sata, u gradu Goja (Korijentes), količina padavina je bila 60 centimetara. Voda je poplavila kuće i uništila imovinu 80 posto Jehovinih svedoka iz tog područja. Ta poplava je odnela useve i stoku, kao i mostove i autoputeve, zbog čega je grad bio odsečen. Brat Eriberto Dip, pokrajinski nadglednik u pogođenom području, radio je s lokalnim starešinama, podelivši teritoriju u manje delove, i posećivao je braću u njihovim domovima. Neki su kanuima evakuisani u Dvoranu Kraljevstva. Hrana, odeća i medicinska sredstva bili su obezbeđeni za sve.

Kada su Jehovini svedoci iz susedne provincije Entre Rios saznali za nevolju svojih suvernika u Goji, brzo su reagovali. Za samo dva dana, 12 skupština iz Parane  (Entre Rios) sakupilo je skoro četiri tone nekvarljive hrane i odeće, i sve su to stavili u jedan kamion koji su iznajmili od Odeljenja za održavanje puteva.

Nije bilo lako dostaviti tu humanitarnu pomoć. Dva mosta su bila srušena. Na prvom prelazu gde je nekada postojao most, braća su zastala da bi pomogla radnicima za održavanje puteva da naslažu stotine džakova peska. Zatim su istovarili kamion, preneli stvari preko reke i utovarili ih u kamione koji su ih čekali.

Drugi deo puta koji su morali da pređu bio je pod tolikim naletom vode da je bilo teško upravljati kamionima. Predveče su stigli do drugog prelaza, gde su vojnici pristali da jednim velikim čamcem iz nekoliko puta prenesu stvari na drugu stranu.

Tamo su se ta braća konačno srela s braćom iz Goje te su zajedno nastavili put. Braća iz Goje su zaista bila dirnuta ljubavlju i odlučnošću suvernika, dok su oni iz Parane bili ohrabreni čvrstom istrajnošću žrtava poplave.

Skupštine s poplavljenog područja dale su svedočanstvo i svojim postojanim pokazivanjem ljubavi. U jednom slučaju, muž jedne sestre koji nije naš brat bio je zabrinut i tužan zbog teške ekonomske situacije koju je prouzrokovala ova kiša. Sestra ga je uveravala da će im skupština pomoći. Sledećeg dana, njegovu melanholiju je zamenilo radosno divljenje kada su starešine stigle u njihov dom s velikom količinom osnovnih namirnica! Dok su do drugih ljudi najzad došle stvari od vladinih i civilnih humanitarnih organizacija, Svedoci su dobili pomoć već četiri ili pet puta.

Pionirski duh se nije umanjio

Iako su braća koju je pogodila poplava bila materijalno ugrožena, bila su rešena da propovedaju reč. Veliki  broj objavitelja u poplavljenom području povećao je učešće u propovedanju. U jednoj skupštini su mnogi upisali pomoćnu pionirsku službu, iako je 80 posto njihovog područja bilo pod vodom!

Skupštine su izvršile pripreme da propovedaju u poslovnim područjima u centru grada, bolnicama, na autobuskoj stanici i u višespratnicama. Iako je kiša i dalje padala, pioniri su mogli da rade u ovim područjima i da još uvek ostanu relativno suvi. Pomoćni pioniri su naučili kako da rade kao tim, podupirući pripreme službe na terenu i pokazujući pozitivan duh. Kao rezultat toga što su doživeli Jehovinu ljubaznu brigu tokom tih veoma teških okolnosti, mnogi sada služe kao opšti pioniri.

Menja se scena sveta

Prepoznajući da se ’menja scena ovog sveta‘, Argentinska podružnica je ohrabrila pokrajinske  nadglednike da prilagode svoje rasporede za službu kako bi mogli da dođu do više ljudi (1. Kor. 7:31). Na nekim mestima je jako teško preko dana naći ljude kod kuće zato što više ljudi radi puno radno vreme. Stoga je bilo predloženo da se na ulici ili u poslovnim područjima radi ranije tokom dana, a da se propovedanje od kuće do kuće ostavi za večernje sate. Takođe je stavljen naglasak na svedočenje putem telefona i na neformalno svedočenje. Objavitelji su bili ohrabreni da budu budni na svaku priliku da razgovaraju s ljudima.

Dok je propovedala od kuće do kuće, jedna sestra je opazila jednog čoveka koji se igrao sa svojom decom u parku preko puta. Iako su se malo ustručavale, ona i njena saradnica su mu prišle. Započele su razgovor i bile iznenađene kako je pozitivno reagovao. Čovek im je čak dao i svoju adresu. Ta sestra je otišla kod tog čoveka sa svojim mužem i našla njega i njegovu ženu kako jedva čekaju posetu. Nakon nekoliko razgovora započet je biblijski studij. Jehovini svedoci su često dolazili kod njih, ali žena nikada ranije nije pokazivala zanimanje. Ta porodica sada dobro napreduje, oni dolaze na sastanke i učestvuju na njima.

U južnoj provinciji Santa Kruz, Klaudio Hulijan Borkez koristi priliku da kao turistički vodič neformalno svedoči turistima koji posećuju Nacionalni park lednika. U ovom parku se nalazi 13 velikih lednika, uključujući i pet kilometara širok Perito Moreno, koji privlači turiste iz celog sveta. Dok se turisti dive lepoti ovog lednika, brat skreće pažnju na Stvoritelja i deli literaturu na raznim jezicima. Da, Jehovini svedoci iz Argentine koriste svaku priliku da bi propovedali reč ’svim vrstama ljudi‘ (1. Tim. 2:4).

Ulično svedočenje je još jedan način da se dođe do ljudi s biblijskom porukom. Viktor Bukčer, koji je vrlo  aktivan u uličnom svedočenju, pozvao je jednog neredovnog objavitelja da krene s njim u službu. Taj objavitelj je morao da bude na poslu u 8.30 ujutru, tako da su odlučili da sa uličnim svedočenjem počnu u 5.30 ujutru. Ta aktivnost rano ujutru pomogla je da ovaj objavitelj i njegova devetočlana porodica ponovo budu aktivni u službi. Za jedan mesec su započeli biblijske studije i uručili 176 časopisa. To je ohrabrilo druge da im se priključe u uličnom svedočenju u ranim jutarnjim satima.

Dugogodišnji misionari — još uvek aktivne sluge

U Argentini su godinama služili mnogi misionari koji su naučili nov jezik, prilagodili se na druge običaje, istrajali i pored zdravstvenih problema i hrabro se suprotstavljali teškoćama tokom zabrana. Neki su morali da napuste zemlju zbog promene dodele, zdravstvenih problema ili porodičnih odgovornosti. Gvenid Juz, brat iz šestog razreda Gileada, koji se kasnije oženio i podigao dva sina, služio je verno Jehovi sve do svoje smrti. Drugi, kao što je Ofelija Estrada i Loren Ajzenhauer, umrle su dok su služile na svojim dodelama. Pa ipak, veliki broj predanih misionara iz tih prvih razreda Gileada još uvek su aktivni na svojim dodelama.

Helen Nikols i Helen Vilson, iz prvog razreda Gileada, dobile su dodelu u Argentini još 1948. Godine 1961, poslate su u severozapadnu provinciju Tukuman. Tada je tamo postojala samo jedna mala skupština u gradu San Miguel Tukuman. Danas u tom gradu postoji 13 skupština i sedam Dvorana Kraljevstva i još 5 skupština u okolini. Kakva je radost za te misionarke što su imale udela u ovom porastu!

 Čarls Ajzenhauer, iz prvog razreda Gileada, počeo je svoju misionarsku službu na Kubi, gde je služio od 1943. do 1948. i video kako broj objavitelja raste sa 500 na 5 000. Zatim je dobio dodelu u Argentini gde je služio kao misionar, zatim kao pokrajinski nadglednik i onda kao oblasni nadglednik do aprila 1953. Tada je dobio dodelu da bude nadglednik podružnice. Imao je tu prednost da vidi kako broj objavitelja u Argentini raste sa 900 na više od 120 000. Brat Ajzenhauer, koji služi kao koordinator Odbora podružnice, primećuje: „Nema ničega što može doneti više sreće mladićima i devojkama nego da u potpunosti predaju život za Jehovinu službu.“

Radost služenja Jehovi

Argentinski svedoci koji su prihvatili punovremenu službu kao svoj životni poziv takođe su srećni što koriste život u služenju Jehovi. Marselo Popijel se krstio 1942, a Marija Oliva Popijel 1946. godine. Oboje su specijalni pioniri već 44 godine. Što se tiče Popijelovih, zabrana 1976. godine nije bila ništa novo, budući da su doživeli ograničenja dela odmah nakon zabrane 1950. godine. Oni su pomogli novima da rade pod ograničenjima koja je donela nova zabrana i ohrabrili su ih da verno nastave da služe. Marselo se rado seća godina u kojima je služio Jehovi. On kaže: „Prava je radost lojalno služiti Jehovi. Puno smo zahvalni Jehovi što nam je dao priliku da mu služimo i što nam je dozvolio da provedemo najbolje godine života obavljajući stvarno vredno delo.“

Pijetro Brandolini, koji se krstio 1957. i koji skoro 40 godina služi kao specijalni pionir, oseća to isto. Srećan je što je upotrebio svoj život u  punovremenoj službi, jer je dobio više blagoslova nego što se ikada tome nadao. On s oduševljenjem kaže da je Jehova uvek brinuo o njemu, i duhovno i materijalno.

Pijetro sada ima preko 70 godina i povremeno ima zdravstvenih problema. Pa ipak, još uvek je aktivan kao specijalni pionir. Nedavno je upoznao čoveka koji radi kao učitelj u jednoj katoličkoj školi. Pijetro mu je ponudio biblijski studij, što je on rado prihvatio. Nakon četvrtog proučavanja, ovaj čovek je rekao Pijetru da veruje da uči istinu. Pijetro ga je upozorio da bi mogao izgubiti posao kada sveštenici u školi saznaju da proučava s Jehovinim svedocima. Međutim, čovek je rekao da se ne brine, jer može naći posao i na drugom mestu. Koliko je Pijetro samo bio srećan kada je čuo kako ovaj učitelj smatra da je istina iz Božje Reči nešto jako vredno!

Revni za vrsna dela

Mnogi drugi su prepoznali hitnost vremena i pokazali se kao ’revni za vrsna dela‘ (Titu 2:14). U Argentini trenutno ima više od 120 000 objavitelja, a više od 7 000 njih su u svom životu napravili mesta za opštu pionirsku službu. Jedan od njih je Ernan Tores. Budući da ima skoro 70 godina, da je slep i vezan za invalidska kolica, on ulaže dodatni napor kako bi ispunio zahtev u satima. Nekim danima on rano ustaje i odlazi u jedan deo staračkog doma u kojem i živi. Tamo razgovara s drugima o Bibliji, vrši naknadne posete i uručuje časopise drugim stanovnicima doma koji su na njegovoj ruti s časopisima. Ako je napolju lepo vreme, on sedne van doma i propoveda prolaznicima. Drugim danima ga neki brat ili sestra prate u službi od vrata do vrata. Pošto ne vidi, njegov partner ga obavesti kome se obraća. Ako na vrata izađe muškarac, partner  ga jednom potapše po ramenu. Ako je žena, potapše ga dvaput. Ako je mlada osoba, triput.

Jedan drugi opšti pionir, Rolando Leiva, radi kao berberin. On u svojoj berbernici drži publikacije Zajednice. Najnovija izdanja Kule stražare i Probudite se! uvek su na stolu. Mušterije su navikle da za čitanje imaju samo publikacije Zajednice. „Pošto nisam skup frizer, mušterije rado pristaju na moje uslove“, kaže Rolando. Dok radi s jednom mušterijom, on gleda u ogledalu one koji čekaju. „Kada vidim da neko sa zanimanjem čita časopis, započnem razgovor s njim kada počnem da ga šišam.“ Tako je Rolando u samo jednoj službenoj godini uspostavio 163 pretplate! Takođe je započeo mnoge biblijske studije sa svojim mušterijama. Sa osmoro od onih s kojima trenutno proučava sve je počelo tako što im je neformalno svedočio u svojoj berbernici.

Mladi takođe pokazuju revnost u propovedanju reči. Elber Egija, koji ima 13 godina, pionir je već dve godine u skupštini Sentro u San Pedru, u provinciji Jujuj. Kada mu je jedna sestra dala adresu čoveka kog je srela tokom uličnog svedočenja, Elber je otišao tamo i bio iznenađen kada je našao čoveka koji je učitelj borilačkih veština. Prišao je tom učitelju i objasnio otkud on tu, nakon čega je čovek prihvatio knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života. Svidela mu se knjiga, te je naručio primerke za svoje učenike. Kao rezultat toga, Elber je uručio 50 knjiga, 40 brošura i nekoliko časopisa. Započeo je studij s tim učiteljem i sa 25 njegovih učenika. Neki dobro napreduju.

Svedoci do i iz najudaljenijih krajeva Zemlje

Prvobitno su revni objavitelji doneli dobru vest u Argentinu iz drugih zemalja, a argentinska braća su  oponašala njihov samopožrtvovani duh. Betelska porodica je narasla na 286 članova. Još 300 braće i sestara učestvuje u drugim vidovima specijalne punovremene službe.

Drugi su se stavili na raspolaganje da služe u zemljama gde postoji veća potreba (Isa. 6:8). Na primer, Vodeće telo je 1980-ih organizovalo da 20 braće iz Argentine služe kao misionari u Paragvaju bez pohađanja Škole Gilead. Nedavno se tamo preselilo dosta neudatih sestara, kao i drugih, kako bi služili gde je veća potreba. Oni su se spremno prilagodili na vrućinu i veliku vlažnost kako bi objavljivali dobru vest. Mnogi od 73 argentinske braće i sestara koji sada služe u Paragvaju nastoje da nauče urođenički jezik gvarani kako bi došli do većeg broja ljudi.

Tokom godina, mnogi su otišli u Boliviju i Čile kako bi služili kao pioniri i putujući nadglednici. Kada se delo otvorilo u istočnoj Evropi, jedan argentinski brat koji govori mađarski stavio se na raspolaganje i sada služi u Mađarskoj kao pokrajinski nadglednik. Jedan bračni par se raspitivao o tome da se presele kako bi pomagali u delu propovedanja u Beninu, u Africi, i bili su poslati tamo kao misionari. Njihova ljubav odražava stav svih iz Jehovinog naroda koji žive u duhovnom raju, u kom ne postoje nacionalne granice.

Revni objavitelji dobre vesti o Kraljevstvu iz Argentine spremni su da ’propovedaju reč, da to rade s osećajem hitnosti‘, i „u povoljno vreme“, i „u teško vreme“ (2. Tim. 4:2). Zahvaljujući njihovoj ustrajnosti, više od 120 000 osoba u Argentini danas hvali Jehovu i raduje se njegovim bogatim blagoslovima (Posl. 10:22).

[Grafikon/Slika na 186. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

PORAST BROJA SVEDOKA TOKOM GODINA ZABRANE

1950. 1960. 1970. 1980.

1 416 7 204 18 763 36 050

 [Slika na celoj 148. strani]

[Slike na 150. strani]

Oni su pomogli u polaganju temelja za propovedanje dobre vesti u Argentini: (1) Džordž Jang; (2) Huan Munjiz, (3) Karlos Ot, (4) Nikolas Argiros

[Slika na 152. strani]

Koristeći ovaj autobus, Armando Menaci je zajedno s drugim revnim Svedocima propovedao u najmanje deset provincija

[Slika na 156. strani]

Brat Nor (desno) na jednom posebnom sastanku održanom 1953. tokom zabrane

[Slika na 161. strani]

Prva ofset mašina koju su koristili Jehovini svedoci

[Slika na 162. strani]

Međunarodni kongres „Božanska pobeda“ u Rio Sebaljosu 1974. godine

[Slika na 178. strani]

Jedan kongres održan u šumi tokom teških vremena

[Slika na 193. strani]

Plutajuća Dvorana Kraljevstva u delti reke Parana

[Slika na 194. strani]

Stiven i Džun Li služe u međunarodnoj pokrajini Korejaca

[Slika na 200. strani]

Brzo izgrađena Dvorana Kraljevstva u jednom od najjužnijih mesta na svetu, u Usuaji, u Ognjenoj zemlji

 [Slike na 202. strani]

Kongresne dvorane u Argentini: (1) Moreno, (2) Kordoba, (3) Lomas de Zamora, (4) Misiones

[Slika na 204. strani]

Kongresna dvorana u Kanjuelasu

[Slike na stranama 208, 209]

Međunarodni kongres 1990.

[Slika na 215. strani]

Mnogi u Argentini su zbog velikih poplava ostali bez krova nad glavom

 [Slike na 218. strani]

Prvi misionari još uvek služe u Argentini (1) Filija Spasil (2) Edit Morgan (3) Sofija Sovjak (4) Helen Vilson (5) Meri Helmbreht (6) Čarls Ajzenhauer

 [Slike na 223. strani]

(1) Odbor podružnice (s leva na desno): M. Puketi, N. Kavalijeri, P. Gijusti, T. Kardos, R. Vaskez, Č. Ajzenhauer

Objekti podružnice: (2) kancelarije, (3) štamparija, (4) betelski dom